2014 - 3. maj, Saragosa – Ueska – i još dalje... (III deo)

Sledeće mesto koje planiramo da posetimo je zamak Loare, izgrađen još u XI veku, na tadašnjoj granici hrišćanskih i mavarskih teritorija. Približavamo se francuskim Pirinejima, a to znači i da se nalazimo na sve većoj nadmorskoj visini. Zamak Loare je nadomak istoimenog gradića, na nadmorskoj visini od oko 1000 metara, što je ujedno i najviša tačka u toj oblasti.

Zamak Loare

Zamak Loare

 Iako nam se učinilo da je zamak van uobičajenih turističkih staza i pomislili da ćemo biti među malobrojnim posetiocima ovog bajkovitog mesta, prijatno nas je iznenadio pun parking na prilazu zamku, pa čak i nekoliko autobusa sa turistima. Uskoro otkrivamo da se u zamak ne svraća samo na izlet – ispred nas je bila povorka svatova koji su ovde došli na fotografisanje. Potpuno mi je bila razumljiva njihova želja da se među slikama koje će ih sećati na taj poseban dan nađu i prizori načinjeni na jednom ovako neobičnom i na razne načine, veoma uzvišenom mestu.

Zamak Loare

Uz zidine zamka smeštena je i štala sa malom ergelom konja. Turisti, a verovatno i mnogi zaljubljenici u konje i jahanje, imaju prilike da na leđima ovih plemenitih životinja, u prisustvu vodiča, zađu u šumarak koji se nalazi sa zadnje strane zamka. Čini mi se da je to možda način da se makar nakratko zakorači u daleku prošlost i doživi čarolija zamka Loare. 

 Zamak Loare

Koliko je veličanstven ovaj zamak i njegova okolina, govori možda i podatak da je pre desetak godina tu snimljen film „Nebesko kraljevstvo“ čija se radnja odvija u XII veku.
Završavamo razgledanje zamka, sedamo u auto, spuštamo se lagano krivudavim putićem ka glavnom putu i, kao i mnogi pre nas, zastajemo na proširenju kraj puta kako bismo još jednom slikali ovaj veličanstven i zaista nezaboravan zamak.

Samo mi...

Put nas vodi sve bliže Pirinejima, ponovo se penjemo, uspon je blag ali put prilično krivudav. Zaputili smo se ka jednom od najznačajnijih manastira u pokrajini Aragon, osnovanom pre skoro hiljadu godina. U pitanju je manastir San Juan de la Peña, što bi u slobodnom prevodu bilo „Sveti Jovan ispod litice“, a što potpuno odgovara njegovom položaju ispod kamene gromade od koje zastaje dah. Nailazimo na stari manastir, a novi, koji je izgrađen krajem XVII veka ne stižemo da obiđemo.

Monasterio de San Juan de la Peña

Nažalost, dan je već prilično odmakao i u vreme kada smo stigli do manastira on više nije bio otvoren za posetioce. Zastajemo i slikamo ono što može da se slika spolja. Zadivljeni smo smelošću ondašnjih graditelja koji su jedno prelepo zdanje prepustili na milost i nemilost silama prirode. Prilikom gradnje, započete još u X veku, stari manastir je jednim svojim delom ukopan u visoku liticu koja ga natkriljuje. Ali, izgleda da je ova litica doprinela da manastir ostane sačuvan sve do današnjih dana.
Uspevamo donekle da priđemo platou ispod litice gde se nalazi izvanredno očuvani panteon u kome su grobovi prvih kraljeva Aragona iz XI veka. Na dve strane nižu se stubovi povezani lukovima. Stubove krase prelepo izrezbareni kapiteli, a na svakom od kapitela prikazane su scene iz Biblije.

Za ovaj manastir vezuju se mnoge legende. U današnje vreme, možda je najzanimljivija ona o Svetom Gralu koja kaže da je u trećem veku Gral poveren španskom vojniku u Rimu sa zadatkom da ga hitno odnese u svoj rodni grad, Uesku. Nekoliko vekova kasnije, tokom invazije Mavara, Gral je iz Ueske sklonjen u ovaj manastir. Od kraja XIV veka pa sve do današnjih dana Gral je premeštan u Saragosu, Valensiju, gubio mu se trag, pravljenje su kopije, pa kopije kopija, da bi na kraju samo jedna kopija kopije bila vraćena manastiru u kome se i danas nalazi.

Aragón

Pomalo razočarani što nismo uspeli da uđemo u sam manastir, nastavljamo dalje. Opet se vozimo krivudavim uskim putem, ali jedino što primećujemo su moćni Pirineji koji više i nisu toliko daleko – nalazimo se tek nekih pedesetak kilometara od Francuske. Pogled na planine, na kotline koje su se ugnjezidle između njih, ogromne bele oblake koji se lenjo valjaju po horizontu, to je prizor koji ostavlja bez daha i koji se ne viđa svakog dana.

Aragón

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Puni predivnih utisaka, bajkovitih prizora koji ne prestaju da nam mame uzdahe oduševljenja, krećemo natrag ka Saragosi. Ne ide nam se, ali ne smemo više da se zadržavamo jer je ovaj dan skoro na izmaku, a pred nama su još dva sata vožnje do hotela. Nadamo se da ćemo ga večeras naći lakše nego prethodne večeri.