2014 - 2. maj, Saragosa - prvo veče

Saragosa

Vetar, koji nas je pratio još od Fuendetodosa, kako smo se približavali Saragosi samo se pojačavao. Smkrlo se, vetar duva, prilično je sveže, ali važno je da smo uspeli da nađemo hotel. Ostavili smo kofere i sve ostale nepotrebne stvari u hotelskoj sobi i vratili se na recepciju da zatražimo savet kako da najbrže stignemo do centra Saragose i gde u ove sitne sate možemo da nađemo neki restoran ili „tapas“ bar u kome bismo večerali.

Ljubazna recepcionerka dala nam je papir sa ucrtanim ključnim mestima na putu od hotela do autoputa, uz precizne instrukcije gde da izađemo sa autoputa i u kom delu grada možemo da nađemo najveći broj restorana.

Umor nas uveliko lomi, ali odlučujemo da ne podlegnemo i da krenemo ka centru Saragose na večeru. Pošto sam ja bila glavni rukovalac našim GPS uređajem, koji se prilikom dolaska u hotel pokazao kao delimično (ne)pouzdan, odlučujemo da GPS ostavimo u hotelskoj sobi. Ne treba nam, mislimo mi, jer nam je recepcionerka sve tako lepo objasnila! Umor, umor, umor... ozbiljno utiče na rasuđivanje! Dakle, krenuli smo, pratili uputstva dobijena u hotelu i sve je delovalo fino. Da li je baš tako? U jednom momentu, kroz glavu mi je proletela misao da smo dobili uputstvo za odlazak, ali šta ćemo za povratak? Ah... ne mogu sad da brinem o tome, umorna sam i gladna, sada je najvažnije da nađemo neko lepo mestašce za večeru.

Šetamo kroz kvart El Tubo, na svakom koraku su tapas barovi, restorani, sve deluje primamljivo, naročito ona mesta gde može da se sedi napolju. Ali u Saragosi duva hladan i jak vetar i mi želimo da se smestimo negde gde je toplo i gde nije prevelika gužva. Uskoro pronalazimo jedan restoran koji nam se oboma dopao.

U Španiji smo, još tokom našeg prvog boravka 2011. godine, otkrili da se crveni martini servira u obilnim „dozama“ – skoro kao da vam je neko nalio čašu soka. Naručujemo prvu turu, a uz martini i razne lokalne mesne i ostale specijalitete. Stižu tanjiri sa porcijama koje po veličini odgovaraju polovini uobičajene porcije, ali baš zbog tog manira, čovek može da proba više različitih jela tokom jednog obroka. Goran je oprezan kada je u pitanju piće, a ja se potpuno opuštam i naručujem još martinija. Red pića, red klope, u restoranu prijatno, nas dvoje srećni i zadovoljni... Ali, vreme je da krenemo natrag u hotel. Pred odlazak, pitamo konobara otkud ovoliko jak vetar i sveže vreme. Objašnjava nam da je to uobičajena pojava u Saragosi i okolini, recimo, kao što je košava uobičajena u Beogradu.

Izlazimo na prohladne ulice i krećemo ka kolima. Od one silne gastronomske divote, ali i od onih par martinija, meni je sve postalo nekako fino, toplo i uglavnom smešno. Sedamo u kola i krećemo. Nemamo pojma kako ćemo se ispetljati iz potpuno nepoznatog grada sa ko zna koliko ulaza i izlaza na autoput. Ona karta koju smo dobili na recepciji u sebi ne sadrži nikakvo uputstvo kako se vratiti do hotela. U tom momentu, ja baš nešto i ne brinem mnogo zbog toga. Najveća mi je briga što mi je iznenada procurio nos, pa sam se kao dete potpuno posvetila tom problemu. A i spava mi se.

Dok ja tako bezbrižno čavrljam sa svojim „nosićem“, Goran je sve nervozniji jer je svuda oko nas mrak i vozimo se putevima koji liče jedan na drugi. Putokazi pokazuju pravce koji ga na momente više zbunjuju nego što mu pomažu. Vrtimo se više od pola sata, a sve manje znamo gde smo. Konačno, bezbrižno raspoloženje počinje da me napušta i ja se pridružujem Goranovom naporu da nađemo put do hotela i da ne prespavamo ovu noć u kolima, na nekoj benzinskoj pumpi. U momentu mi se pali lampica! Setila sam se da sam pre puta, još u Beogradu, na nekim web stranicama čitala komentare ranijih gostiju u kojima se pominje da su se mnogi od njih namučili tražeći put iz centra grada do hotela. Jedna rečenica mi se urezala... na delu autoputa koji vodi „tamo i tamo“, izađite na izlazu broj „xy“! Kažem Goranu da pokušamo da dođemo do puta sa odgovarajućom oznakom i da se nadamo da sam dobro zapamtila i drugi deo uputstva. Uprkos mojim povremenim sumnjama u ispravnost njegovog izbora, Goran uspeva da se dočepa prave deonice autoputa i na putokazu se uskoro pojavljuje i taj tako priželjkivani izlaz br „xy“. Olakšanje!!! Uspeli smo. Stižemo u predgrađe koje već liči na ono u kome se nalazi naš hotel, uskoro pronalazimo i ulice kojima smo otišli iz hotela ka centru grada. Stižemo do hotela, spuštamo se u podzemnu garažu kako bismo izbegli šetanje po parkingu na kome duva skoro orkanski vetar.

Topla hotelska soba, krevet i spokojan san do sledećeg jutra.