2014 - 2. maj, Beograd-Madrid-Fuendetodos-Belćite-Saragosa

Mesec je maj, vreme fantastično i, konačno, evo nas opet u Španiji!

Brzo završavamo formalnosti na aerodromu, sedamo u iznajmljeni auto i izlazmo na autoput ka Saragosi. Presrećni kao i svaki put kada se dočepamo španskog tla, krećemo ka prvoj tački na našem ovogodišnjem putovanju. Fuendetodos, rodno mesto čuvenog slikara Franciska Goje.

Goran vozi, a ja ne ispuštam fotoaparat iz ruku. Okruženi smo prirodom i prizorima neizrecive lepote. Jedna od fotki sa ove deonice puta uskoro je od naših prijatelja dobila nezvaničnu kandidaturu za novu pozadinu za neki novi Windows sistem.

Pored puta vidimo prvu od mnogih crnih metalnih „tabli“ u obliku bika, kojih inače ima po celoj Španiji. Svi ovi bikovi napravljeni su po potpuno istoj „mustri“, krajnje su jednostavni i dvodimenzionalni, ali volim da ih vidim kraj puta. Uvek se setim onog crtaća sa bikom Ferdinandom koji leškari na svom brdašcetu, u hladu drveta miriše cveće i posmatra prirodu. I ovi bikovi su uvek na nekoj uzvišici, deluju kao da motre na putnike, a na mene ostavljaju utisak spokoja i sigurnosti. Nedostaje još samo da čujem glas koji kaže nešto poput: „Moćni Ferdinand pazi na sve vas“. U svakom slučaju, ne znam kako i kada je Špancima ova ideja pala na pamet, meni se mnogo dopada, a „Ferdinand“ kraj puta me uvek oraspoloži...

Kod mesta Karinjena izlazimo sa autoputa i nastavljamo putem A-220, ka gradiću Fuendetodos, u pokrajini Aragon. Srećni što smo ovde gde jesmo, zajedno i predivno raspoloženi, stajemo pored puta i pravimo prvi ovogodišnji „španski“ zajednički autoportret (odskora se takva fotografija naziva „selfi“). Iznenađuje nas jak vetar i svež vazduh, pa brzo nastavljamo dalje.

Putem A-220

Zašto baš u Fuendetodos?
Nedavno smo gledali sjajan serijal o španskoj umetnosti i u njemu je bilo reči o Goji. Bilo je to pravo otkrovenje – slikar koji je najširoj javnosti verovatno poznat po slikama Gola maha* i Obučena maha, zapravo je svoja najznačajnija i najangažovanjija dela ostvario kroz kritiku epohe i društva u kom je živeo. Tako su nastale serije grafika Los caprichos (Kaprici) i Los desastres de la guerra (Strahote rata). Kasnije na ovom putovanju, uspela sam da dođem do dve male brošure u kojima su reprodukovana neka dela iz ovih serija, propraćena objašnjenjima o okolnostima u kojima su nastala i njihovoj dubokoj simbolici.

Podjednako su potresne Gojine slike iz opusa Pinturas Negras (Crne slike), nastale u poslednjoj deceniji njegovog života, koje su originalno naslikane kao murali u njegovoj madridskoj kući. Nekoliko decenija nakon Gojine smrti, ovi murali su preneti na slikarska platna i danas se tih 14 slika čuva u muzeju Prado.

(* Moram da napomenem da je kod nas potpuno pogrešno odomaćena naziv „Gola maja“, iako je pravilno „maha“ (j se izgovara kao h), jer su mahas – žene, i mahos – muškarci, bili ljudi iz nižih društvenih slojeva španskog društva, koji su se od drugih razlikovali po svojoj raskošnoj i kitnjastoj odeći, a koji su bili omiljeni modeli mnogih španskih slikara.)

Stižemo konačno u prohladni i vetroviti Fuendetodos, skoro je 5 popodne i nažalost, ne uspevamo da uđemo u Gojinu rodnu kuću koja je pretvorena u muzej. Kuća je od kamena, na sredini su ulazna vrata a iznad njih, na dve etaže po jedan prozor. Sve na kući i oko kuće je asimetrično i nakrivljeno, ali očuvano; na prvom spratu, na prozoru je cveće. Vrata i prozori su uokvireni belom bojom, što na mene ostavlja utisak kao da gledam kućicu iz bajke.

S desne strane je spomen ploča na kojoj piše: „En esta humilde casa, nació para honor de la patria y asombro del arte, Francisco de Goya y Lucientes. 31 de marzo de 1746 – 16 de abril de 1828. La admiración de todos rindió este homenaje a su imperecedera memoria“ (“U ovoj skromnoj kući, otadžbini na čast i umetnosti na dar, rodio se Francisko Goja (31. mart 1746 – 16. april 1828). Ovu spomen ploču podigoše zadivljeni sunarodnici, koji će ga doveka pamtiti.” – postavljeno 16. aprila 1913).

Prošetali smo malo po selu, slikali, ali jak vetar nas je naterao da požurimo dalje – čeka nas Belćite.

Gradić Belćite, takođe u Aragonu, podsetnik je na krvavu bitku koja se tu odigrala za vreme španskog građanskog rata. Krajem avgusta i početkom septembra 1937. vođene su bitke između dve sukobljene strane, a užas razaranja ovog grada kao da je okamenjen u vremenu i prostoru – ruševine su ostale nedirnute i čuvaju sećanje na više stotina poginulih (zvanične i tačne podatke o broju žrtava nisam uspela da nađem).

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Srušeni stari Belćite danas je turistička atrakcija, ako se jedan takav ambijent uopšte može nazvati „atrakcijom“. Novi Belćite je predivno, pitomo mestašce koje bih volela ponovo da posetim.

Iako u maju mesecu u Španiji sunce zalazi tek oko 9 uveče, vreme nam polako izmiče i treba da pređemo poslednju današnju deonicu puta – da stignemo do Saragose.
Pratimo putokaze i ostala sredstva za navođenje i s prvim mrakom stižemo do hotela u kome ćemo noćiti naredne tri noći.

Tog dana, oko 8 ujutro izašli smo iz našeg stana u Zemunu, i posle 13 sati na putu i pređenih par hiljada kilometara, što avionom, što kolima, pomalo nas već stiže umor. Bez obzira na sve, rešili smo da ipak „trknemo“ do centra Saragose koji je od hotela udaljen nekih dvadesetak kilometara i večeramo k’o ljudi.
Ispostaviće se da je ovaj odlazak u grad bio prava avantura, sa izvesnim elementima komedije ali i prilične zabrinutosti u određenom trenutku.