Ponedeljak je, prvi radni dan u već užurbanoj i slavljeničkoj madridskoj nedelji. Odlučujemo da ne kvarimo jučerašnje utiske i da odemo na izlet do Konsuegre i Toleda.
Vetrenjače, tj. Molinos de Consuegra
Don Kihot mi čuva leđa...
Acueducto de Segovia
Iglesia de San Millán
Terasa s pogledom...
Današnja prva etapa, od Madrida do Konsuegre duga je oko 140 km. Kao i obično, usput planiramo da svratimo još negde. Ovaj put, u pitanju je Aranhues (Aranjuez), gradić udaljen nešto manje od 50 km od Madrida u kome se još od polovine XVI veka nalazi kraljevska palata (Palacio Real de Aranjuez). Nadali smo se da ćemo moći da uđemo u palatu, ali ispostavilo se da je vožnja ulicama oko palate prilično komplikovana - ulice su uglavnom jednosmerne i ako se na jednom mestu pogrešno skrene, treba dosta vremena da se vratimo na tačku s koje možemo da popravimo grešku. Uz to, nigde na iole pristojnoj udaljenosti od palate nismo naišli ni na jedno slobodno mesto za parkiranje. Na kraju smo morali da odustanemo od namere da posetimo palatu, Goran je ostao u kolima, a ja sam „protrčala“ pored palate i napravila tek nekoliko fotografija za uspomenu. Pre nego što smo nastavili put ka Konsuegri, odlučili smo da sednemo negde i popijemo kafu. Ispostavilo se da je i ovo skoro neostvarivo - kafeteriju i slobodno parking mesto uspeli smo da nađemo praktično na samom obodu grada!
Kraljevska palata - Palacio Real de Aranjuez
Iako pomalo razočarani, zbunjeni i iznenađeni ovakvom gužvom u Aranhuesu, zaključujemo da nema smisla da se nerviramo, jer je dan tek pred nama, a mi imamo sjajan plan kako da ga dobro iskoristimo. Krećemo ka Konsuegri, mestu koje je na turističkoj mapi Španije upisano kao jedna od tačaka na „Putu Don Kihota“.
Don Kihot je lik iz istoimenog romana Migela de Servantesa, nastao u prvim godinama XVII veka i smatra se remek delom španske i svetske književnosti. Takođe, ovaj roman je najviše objavljivana i najprevođenija knjiga na svetu posle Biblije!
Prvi deo romana objavljen je 1605. godine pod nazivom „Veleumni plemić Don Kihot od Manče“ (El ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha), a deset godina kasnije objavljen je i drugi deo pod nazivom „Drugi deo veleumnog plemića Don Kihota od Manče“ (Segunda parte del ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha).
Mesta koja su danas ucrtana na karti „Puta Don Kihota“ predstavljaju pokušaj raznih autora da prepoznaju i isprate avanture ovog junaka opisane u prvom romanu. Ono što ga prati na njegovom putešestviju su borbe protiv divova koji su u stvari obične vetrenjače.
Mi smo odlučili da posetimo makar jedno mesto na kome i danas živi čarolija Don Kihota.
Stižemo do zamka Castillo de la Muela koji je prema nekim izvorima sagrađen još početkom XI veka. Nažalost, ne uspevamo da razgledamo unutrašnjost zamka jer smo stigli desetak minuta pre zatvaranja za posetioce... naravno, vreme je za ručak i popodnevnu dremku!
Castillo de la Muela
Pošto smo zakasnili za obilazak zamka, nastavljamo putem još nekih par stotina metara dalje, do vetrenjača. Mesto sasvim opravdano izabrano za vetrenjače - jer ovde osim što peče sunce, neprekidno duva jak vetar. Naravno, vetrenjače koje stoje ovde odavno se ne koriste, ali su sjajna turistička atrakcija u potpuno pustoj i nepreglednoj ravnici oko Konsuegre. U nekima od njih su otvorene prodavnice suvenira, ali su čak i suvenirnice zatvorene!
Vetrenjače, tj. Molinos de Consuegra
I konačno, došli smo do mesta na kome nas je čekao Don Kihot. Usamljeni vitez, koji stoji na suncu i vetru...Prizor istinski dirljiv i nezaboravan! I još jedno od mesta u Španiji na koje ćemo se vratiti barem još jednom...
Don Kihot mi čuva leđa...
Šetnju kraj vetrenjača i uživanje u pogledu na beskrajnu ravnicu koja okružuje ovo neobično mesto završili smo taman u vreme ručka (čak i po našoj satnici). Na samom kraju puta kojim se vraćamo od vetrenjača i zamka nalazi se strateški postavljen restoran prikladnog (kičerastog) dekora. Kada smo u dolasku prolazili kroz Konsuegru videli smo da ceo gradić spava i da ćemo teško naći bilo kakav restoran. Iako smo svesni da ovakvi restorani (na ovakvim mestima) obično papreno naplaćuju jelo/piće, nismo imali izbora i seli smo da sačekamo konobara. Konobar koji nas je dočekao nije „običan“ konobar, već vlasnik - glavom i bradom. Vrlo je pričljiv, nasmejan i preterano druželjubiv - ukratko rečeno - namazan svim ugostiteljsko-trgovačkim premazima. Jelovnik? Ah, pa to nema... u stvari ima, ali to što piše u jelovniku nije ni prineti onome što on ima danas da nam ponudi! Klasično zamajavanje... Uostalom, ovo je moja ocena ovog restorana koja je objavljena na jednom od turističkih sajtova: „Odličan sir i vino, ukusno meso. Bašta restorana sa predivnim pogledom na brdo sa vetrenjačama. Izbor hrane je vrlo ograničen - tek 3 do 4 glavna jela. Ovo je bio jedan od najskuplje plaćenih ručkova na našem 3000 km dugom putovanju kroz Španiju, ali ujedno i jedan koji nije bio ništa više od proseka. Dakle, ako obilazite vetrenjače u Konsuegri, ovaj restoran je dobro mesto za osveženje i ništa više.“
No, kad smo već tu gde smo - bez žurbe smo ručali, popili vino, proćaskali. Ipak, došlo je i vreme da krenemo dalje. Srećom, stigli su novi gosti, pa se vlasnik restorana bez mnogo odugovlačenja pozdravio s nama. Sledeći put kada budemo dolazili ovde, nećemo ni zastati pored ovog restorana!
Vraćamo se na sever, ka Toledu koji je udaljen oko 45 km. U Toledu smo već bili maja 2011, tj. tačno pre 3 godine. Znamo kako da se snađemo kada je u pitanju parking, ali najvažnije od svega, ovaj put smo se spremili i za šetnju po ovom brdovitom ali čarobnom gradiću. Ostavili smo auto u podzemnom parkingu i odatle se prvo spustili do vidikovca na platou ispod zamka (Paseo de Cabestreros). Goran je pozirao nasuprot zgrade Pešadijske akademije (Academia de Infantería de Toledo) koja se nalazi izvan zidina starog grada, a u kojoj se školuju budući oficiri i podoficiri španske vojske. Zapravo, sve što treba da se zna o ovoj instituciji rečeno je kratkim natpisom koji se izdaleka vidi: „Todo por la Patria“ (Sve za otadžbinu).
Stari deo grada UNESCO je 1986. godine uvrstio na listu Svetske kulturne baštine. Toledo je to zaslužio svojim bogatim kulturnim i spomeničkim nasleđem, ali i kulturnim vrednostima proisteklim iz viševekovnog zajedničkog života hrišćanskih, muslimanskih i jevrejskih zajednica.
U srednjem veku Toledo je bio na glasu i kao središte proučavanja magije, jer je u gradu postojao univerzitet na kome su se proučavale arapske, jevrejske i druge tradicije. Prema nekim izvorima, papa Silvester II posetio je Toledo krajem X veka da bi (navodno) proučavao magiju. Doduše, u srednjem veku mnogi sveštenici su se ponosili poznavanjem magije. Ali u tu „magiju“ spadala su i jednostavna znanja iz oblasti prirodnih nauka, medicine, matematike i astronomije, koja su na većem delu evropskog tla bila zaboravljena, a koja su ostala sačuvana u ovom gradu učenosti i multikulturalnosti.
U srednjem veku Toledo je bio na glasu i kao središte proučavanja magije, jer je u gradu postojao univerzitet na kome su se proučavale arapske, jevrejske i druge tradicije. Prema nekim izvorima, papa Silvester II posetio je Toledo krajem X veka da bi (navodno) proučavao magiju. Doduše, u srednjem veku mnogi sveštenici su se ponosili poznavanjem magije. Ali u tu „magiju“ spadala su i jednostavna znanja iz oblasti prirodnih nauka, medicine, matematike i astronomije, koja su na većem delu evropskog tla bila zaboravljena, a koja su ostala sačuvana u ovom gradu učenosti i multikulturalnosti.
U prolazu...
Tokom prethodne posete Toledu, bili smo prilično nepripremljeni i unutar samog starog gradskog jezgra jedva da smo nešto stigli da vidimo. Ovaj put je bilo malo bolje, mada, kad detaljnije pogledam plan grada i spisak znamenitosti shvatim da bismo ovde mogi da provedemo nedelje i mesece i da i dalje ne saznamo sve tajne ovog grada. Katedrali i njenoj arhitekturi smo se divili samo spolja, sa trga, jer su ulaznice za nas dvoje prilično skupe. A čovek ima i čemu da se divi - izgradnja ove lepotice započela je još u XIII veku, a na njoj se opet vidi ona predivna mešavina gotike i mudehara. I ne samo na katedrali, nego i na mnogim drugim zdanjima u gradu.
Edificio Alcázar de Toledo (obnovljena 1998.g.)
Na zdanjima Edificio Alcázar de Toledo i Posada de la Hermandad i do danas su ostali sačuvani elementi mudehar stila koji su manje ili više primetni.
Zdanje Svetog bratstva (Posada de la Hermandad) podignuto je još u XIII veku i nekad su u ovoj zgradi bili smešteni kuća, kasarna i zatvor Svetog bratstva Toleda. U XVIII veku bratstvo je raspušteno, a kuća pretvorena u gostionicu. Danas se u ovoj zgradi nalazi opštinski Centar za kulturu i umetnost.
I naravno, u Toledu kao i u mnogim drugim španskim gradovima čije se postojanje i trajanje meri ne samo vekovima nego i milenijumima, postoji barem jedna galerija u kojoj mogu da se pogledaju antičke sprave za mučenje (Antiguos instrumentos de tortura).
Uvek se štrecnem kad vidim neki ovakav plakat... da li je u pitanju „žal za starim dobrim vremenima (inkvizicije)“ ili nešto što ipak spada u kategoriju istorije?!
Na ulazu u podzemnu garažu
Po izlasku iz grada, odlučili smo da pre nego što nastavimo put priuštimo sebi lagano panoramsko razgledanje Toleda. Provozali smo se putemo koji kruži oko grada, prateći tok reke Taho.
Panorama Toleda
Kada smo konačno rešili da se oprostimo od Toleda, bilo je „tek“ 6 sati popodne. Pošto do Madrida možemo da stignemo za sat, sat i po vremena, zaključujemo da je suviše rano da se vraćamo u Madrid i da imamo dovoljno vremena da svratimo i do Segovije. Ne baš preterano racionalan zaključak, jer nam je do Segovije bilo potrebno skoro 2 sata vožnje.
U kasno popodne...
Doduše, vozili smo se prelepim predelima ali nas je put neplanirano doveo na planinski venac Sierra de Guadarrama. Za to je opet i prvenstveno zaslužan naš GPS uređaj podešen da nas vodi putevima na kojima se ne plaća putarina, zbog čega smo se, nakon što smo prošli Madrid i krenuli dalje na sever ka Segoviji, našli na vijugavom planinskom putu, na nadmorskoj visini od najmanje 1500 metara! Bliži se veče, oseća se da je spoljna temperatura prava planinska, ali uprkos svim nepredviđenim okolnostima uspevamo da stignemo u Segoviju pre mraka. I ovde prvo pravimo krug oko grada, hvatamo poslednje zrake „zlatnog sata“ i slikamo panoramu Segovije kojom dominira veličanstveni zamak Alcázar de Segovia.
Alcázar de Segovia
Alcázar de Segovia
U Segoviji smo takođe bili pre 3 godine i bez problema nalazimo podzemni parking koji je u neposrednoj blizini starog rimskog akvadukta. Svež planinski vazduh pratio nas je i u Segoviji koja se nalazi na 1000 metara nadmorske visine. Meni je bilo prilično hladnjikavo u tankoj pamučnoj suknji i majici, ali sam srećom ponela dugu jaknu, pa je šetnja kroz grad bila sasvim prijatna.
Tokom prethodnog boravka u Segoviji slavio se „Titirimundi“, praznik lutkarstva i lutkarskih pozorišta koji traje nedelju dana. Zbog toga je bila velika gužva oko akvadukta, pa nismo uspeli ni da mu priđemo a kamoli da pokušamo da se popnemo do vidikovca koji je na vrhu akvadukta, na trgu Plaza Avendaño. Ovaj put smo puni energije (a i da bismo se ugrejali) istrčali do vidikovca i uživali u predivnom prizoru. Sa tog mesta čini se da se vidi ceo grad, a akvadukt deluje kao da se pruža u beskraj. U suton, kad se pomešaju zlatni sunčevi zraci i plavetnilo neba cela panorama je nestvarno lepa. Nezaboravna!
Pre nego što je pao mrak, stigli smo da se prošetamo do crkve San Millán i ispred nje škljocnemo poslednje kadrove za ovaj dan. Pronašli smo mesto za večeru, pojeli nešto na brzinu i krenuli ka Madridu.
Goran je već prilično umoran, mrak je i nikako nam se ne ide natrag preko planine preko koje smo došli do Segovije. Podešavam GPS da nas vodi najbržim putem, ukidam opciju izbegavanja putarine i zahvaljujući tome, ali i dobrim putevima, nakon sat vremena vožnje stigli smo u Madrid. Kada smo se konačno dočepali našeg madridskog stana i terase s pogledom, bila je skoro ponoć. I na vedrom nebu iznad Madrida - sijao je (skoro) pun Mesec. Pred nama je poslednja noć našeg ovogodišnjeg boravka u Španiji.
No comments:
Post a Comment