2014 - 13. maj, Alcalá de Henares i povratak u Beograd

Dvanaesti i poslednji dan ovogodnišnjeg boravka u Španiji. Nešto pre podneva izašli smo iz „našeg“ madridskog stana u Calle José, a pošto smo imali kasni popodnevni let za Beograd, odlučili smo da svratimo do gradića Alkala de Enares (Alcalá de Henares) koji je udaljen svega oko 30 km od Madrida.

Alkala de Enares je rodno mesto Migela de Servantesa i savršeno zaokružuje jučerašnju posetu Konsuegri i Don Kihotovim vetrenjačama. Uz to, ovo je ponovljena poseta - ovaj put po danu. Prvi put smo bili u Alkali u maju 2011. i u mojoj blogerskoj beleški o toj poseti pomenula sam neke važne podatke o ovom gradiću.

Tada smo bili u kasnim večernjim satima, ulice su bile prilično puste, nismo se najbolje snašli i vrlo brzo smo se smestili u jednom kafiću.

Današnji dan je predivan, dušu dao za šetnju i fotografisanje ovog veoma simpatičnog mesta. Nemamo nikakav određen plan za razgledanje, naprosto ćemo uživati u poslednjim satima koje provodimo u Španiji.

Plaza Rodríguez Marín

Biskupska palata (Palacio Arzobispal de Alcalá de Henares)

Detalj sa fasade biskupske palate

Skulptura Katarine Aragonske, prve od šest supruga Henrija VIII

na trgu Plaza de las Bernardas

Katarina Aragonska, prva supruga engleskog kralja Henrija VIII rođena je u Alkali. Njena statua nalazi se uz samu palatu u kojoj je rođena, a ispod statue je spomen ploča na kojoj piše:

Catalina de Aragón

1485-1536

Alcalaína

Infanta de Castilla

Reina de Inglaterra

Alcalá de Henares 2007.

(U prevodu: Katarina Aragonska, 1485-1536, rođena u Alkali, kastiljanska princeza, kraljica Engleske, Alcalá de Henares 2007.)

Uprkos njenoj nesrećnoj sudbini koja ju je zadesila jer nije rodila sina tj. prestolonaslednika, neka vrsta „pravde“ je ostvarena, jer je upravo njena (i Henrijeva) ćerka Marija postala prva engleska kraljica (u istoriji poznata i po svom nadimku - krvava Marija).

Statua Katarine Aragonske nalazi se na trgu Plaza de las Bernardas, naspram arheološkog muzeja.

Museo Arqueológico Regional

Arheološki muzej smešten je u zgradi nekadašnjeg samostana. U njemu se čuvaju eksponati iz praistorije, rimski mozaici i još mnogo toga. U vreme naše posete Alkali, u toku je bila izložba pod nazivom „La cuna de humanidad“ (Kolevka čovečanstva). 

Ulicama Alkale...

Ispred kafića „El perro verde“ u kome smo sedeli u maju 2011.

Ulicama Alkale (ali i svakog drugog španskog grada) uvek stignemo do nekog ovakvog izloga, zastanemo i najčešće odlučimo da „samo još ovaj put“ prekršimo pravilo koje pokušavamo da poštujemo već neko duže vreme. Uglavnom bezuspešno! Ova peciva i slatkiši naprosto su neodoljivi! 

Iako je univerzitet jedno od glavnih obeležja Alkale, ovde je mnogo toga posvećeno Servantesu. Na dan Servantesove smrti, 23. aprila, u Alkali se dodeljuje „Servantesova nagrada“ koja važi za najprestižniju književnu nagradu u svim zemljama španskog govornog područja. Nagradu dodeljuje lično španski kralj, što dodatno govori o njenoj važnosti.

U ulici Calle Mayor nalazi se Servantesova rodna kuća koja obnovljena 1956. godine i pretvorena u muzej. Ispred kuće je betonska klupa na kojoj posetioce dočekuju Don Kihot i Sančo Pansa.

Ispred Servantesove rodne kuće (Museo Casa Natal de Cervantes)

 

Bele rode

Kao i u nekim drugim španskim gradovima, u Alkali takođe ima mnogo roda. Njihova gnezda mogu se videti na krovovima crkava i istorijskih objekata, ali su i one same značajna turistička atrakcija. Alkala je smeštena kraj reke Enares (Henares) gde rode mogu da pronađu dovoljno hrane i materijala za gnezda. I što one, očigledno, maksimalno koriste!

Plaza de Cervantes

Selfi pred povratak...

„Yo espero mucho del tiempo. Su inmenso vientre contiene más esperanzas que sucesos pasados y los acontecimientos futuros han de ser superiores a los pretéritos“ S.B.

Do sledećeg dolaska u Španiju...

2014 - 12. maj, Consuegra, Toledo i Segovia

Ponedeljak je, prvi radni dan u već užurbanoj i slavljeničkoj madridskoj nedelji. Odlučujemo da ne kvarimo jučerašnje utiske i da odemo na izlet do Konsuegre i Toleda.

Terasa s pogledom...

Današnja prva etapa, od Madrida do Konsuegre duga je oko 140 km. Kao i obično, usput planiramo da svratimo još negde. Ovaj put, u pitanju je Aranhues (Aranjuez), gradić udaljen nešto manje od 50 km od Madrida u kome se još od polovine XVI veka nalazi kraljevska palata (Palacio Real de Aranjuez). Nadali smo se da ćemo moći da uđemo u palatu, ali ispostavilo se da je vožnja ulicama oko palate prilično komplikovana - ulice su uglavnom jednosmerne i ako se na jednom mestu pogrešno skrene, treba dosta vremena da se vratimo na tačku s koje možemo da popravimo grešku. Uz to, nigde na iole pristojnoj udaljenosti od palate nismo naišli ni na jedno slobodno mesto za parkiranje. Na kraju smo morali da odustanemo od namere da posetimo palatu, Goran je ostao u kolima, a ja sam „protrčala“ pored palate i napravila tek nekoliko fotografija za uspomenu. Pre nego što smo nastavili put ka Konsuegri, odlučili smo da sednemo negde i popijemo kafu. Ispostavilo se da je i ovo skoro neostvarivo - kafeteriju i slobodno parking mesto uspeli smo da nađemo praktično na samom obodu grada!

Kraljevska palata - Palacio Real de Aranjuez

Iako pomalo razočarani, zbunjeni i iznenađeni ovakvom gužvom u Aranhuesu, zaključujemo da nema smisla da se nerviramo, jer je dan tek pred nama, a mi imamo sjajan plan kako da ga dobro iskoristimo. Krećemo ka Konsuegri, mestu koje je na turističkoj mapi Španije upisano kao jedna od tačaka na „Putu Don Kihota“.

Don Kihot je lik iz istoimenog romana Migela de Servantesa, nastao u prvim godinama XVII veka i smatra se remek delom španske i svetske književnosti. Takođe, ovaj roman je najviše objavljivana i najprevođenija knjiga na svetu posle Biblije!

Prvi deo romana objavljen je 1605. godine pod nazivom „Veleumni plemić Don Kihot od Manče“ (El ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha), a deset godina kasnije objavljen je i drugi deo pod nazivom „Drugi deo veleumnog plemića Don Kihota od Manče“ (Segunda parte del ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha).

Mesta koja su danas ucrtana na karti „Puta Don Kihota“ predstavljaju pokušaj raznih autora da prepoznaju i isprate avanture ovog junaka opisane u prvom romanu. Ono što ga prati na njegovom putešestviju su borbe protiv divova koji su u stvari obične vetrenjače.

Mi smo odlučili da posetimo makar jedno mesto na kome i danas živi čarolija Don Kihota.

Stižemo do zamka Castillo de la Muela koji je prema nekim izvorima sagrađen još početkom XI veka. Nažalost, ne uspevamo da razgledamo unutrašnjost zamka jer smo stigli desetak minuta pre zatvaranja za posetioce... naravno, vreme je za ručak i popodnevnu dremku! 

Castillo de la Muela

Pošto smo zakasnili za obilazak zamka, nastavljamo putem još nekih par stotina metara dalje, do vetrenjača. Mesto sasvim opravdano izabrano za vetrenjače - jer ovde osim što peče sunce, neprekidno duva jak vetar. Naravno, vetrenjače koje stoje ovde odavno se ne koriste, ali su sjajna turistička atrakcija u potpuno pustoj i nepreglednoj ravnici oko Konsuegre. U nekima od njih su otvorene prodavnice suvenira, ali su čak i suvenirnice zatvorene!

Vetrenjače, tj. Molinos de Consuegra

I konačno, došli smo do mesta na kome nas je čekao Don Kihot. Usamljeni vitez, koji stoji na suncu i vetru...Prizor istinski dirljiv i nezaboravan! I još jedno od mesta u Španiji na koje ćemo se vratiti barem još jednom...

Don Kihot mi čuva leđa...

Šetnju kraj vetrenjača i uživanje u pogledu na beskrajnu ravnicu koja okružuje ovo neobično mesto završili smo taman u vreme ručka (čak i po našoj satnici). Na samom kraju puta kojim se vraćamo od vetrenjača i zamka nalazi se strateški postavljen restoran prikladnog (kičerastog) dekora. Kada smo u dolasku prolazili kroz Konsuegru videli smo da ceo gradić spava i da ćemo teško naći bilo kakav restoran. Iako smo svesni da ovakvi restorani (na ovakvim mestima) obično papreno naplaćuju jelo/piće, nismo imali izbora i seli smo da sačekamo konobara. Konobar koji nas je dočekao nije „običan“ konobar, već vlasnik - glavom i bradom. Vrlo je pričljiv, nasmejan i preterano druželjubiv - ukratko rečeno - namazan svim ugostiteljsko-trgovačkim premazima. Jelovnik? Ah, pa to nema... u stvari ima, ali to što piše u jelovniku nije ni prineti onome što on ima danas da nam ponudi! Klasično zamajavanje... Uostalom, ovo je moja ocena ovog restorana koja je objavljena na jednom od turističkih sajtova: „Odličan sir i vino, ukusno meso. Bašta restorana sa predivnim pogledom na brdo sa vetrenjačama. Izbor hrane je vrlo ograničen - tek 3 do 4 glavna jela. Ovo je bio jedan od najskuplje plaćenih ručkova na našem 3000 km dugom putovanju kroz Španiju, ali ujedno i jedan koji nije bio ništa više od proseka. Dakle, ako obilazite vetrenjače u Konsuegri, ovaj restoran je dobro mesto za osveženje i ništa više.“

No, kad smo već tu gde smo - bez žurbe smo ručali, popili vino, proćaskali. Ipak, došlo je i vreme da krenemo dalje. Srećom, stigli su novi gosti, pa se vlasnik restorana bez mnogo odugovlačenja pozdravio s nama. Sledeći put kada budemo dolazili ovde, nećemo ni zastati pored ovog restorana!

Konsuegra - siesta time!

Vraćamo se na sever, ka Toledu koji je udaljen oko 45 km. U Toledu smo već bili maja 2011, tj. tačno pre 3 godine. Znamo kako da se snađemo kada je u pitanju parking, ali najvažnije od svega, ovaj put smo se spremili i za šetnju po ovom brdovitom ali čarobnom gradiću. Ostavili smo auto u podzemnom parkingu i odatle se prvo spustili do vidikovca na platou ispod zamka (Paseo de Cabestreros). Goran je pozirao nasuprot zgrade Pešadijske akademije (Academia de Infantería de Toledo) koja se nalazi izvan zidina starog grada, a u kojoj se školuju budući oficiri i podoficiri španske vojske. Zapravo, sve što treba da se zna o ovoj instituciji rečeno je kratkim natpisom koji se izdaleka vidi: „Todo por la Patria“ (Sve za otadžbinu).

Academia de Infantería de Toledo

Stari deo grada UNESCO je 1986. godine uvrstio na listu Svetske kulturne baštine. Toledo je to zaslužio svojim bogatim kulturnim i spomeničkim nasleđem, ali i kulturnim vrednostima proisteklim iz viševekovnog zajedničkog života hrišćanskih, muslimanskih i jevrejskih zajednica.
U srednjem veku Toledo je bio na glasu i kao središte proučavanja magije, jer je u gradu postojao univerzitet na kome su se proučavale arapske, jevrejske i druge tradicije. Prema nekim izvorima, papa Silvester II posetio je Toledo krajem X veka da bi (navodno) proučavao magiju. Doduše, u srednjem veku mnogi sveštenici su se ponosili poznavanjem magije. Ali u tu „magiju“ spadala su i jednostavna znanja iz oblasti prirodnih nauka, medicine, matematike i astronomije, koja su na većem delu evropskog tla bila zaboravljena, a koja su ostala sačuvana u ovom gradu učenosti i multikulturalnosti.

U prolazu...

Catedral Primada Santa María de Toledo

Tokom prethodne posete Toledu, bili smo prilično nepripremljeni i unutar samog starog gradskog jezgra jedva da smo nešto stigli da vidimo. Ovaj put je bilo malo bolje, mada, kad detaljnije pogledam plan grada i spisak znamenitosti shvatim da bismo ovde mogi da provedemo nedelje i mesece i da i dalje ne saznamo sve tajne ovog grada. Katedrali i njenoj arhitekturi smo se divili samo spolja, sa trga, jer su ulaznice za nas dvoje prilično skupe. A čovek ima i čemu da se divi - izgradnja ove lepotice započela je još u XIII veku, a na njoj se opet vidi ona predivna mešavina gotike i mudehara. I ne samo na katedrali, nego i na mnogim drugim zdanjima u gradu.

 Edificio Alcázar de Toledo (obnovljena 1998.g.)

Na zdanjima Edificio Alcázar de Toledo i Posada de la Hermandad i do danas su ostali sačuvani elementi mudehar stila koji su manje ili više primetni.

Posada de la Hermandad

Zdanje Svetog bratstva (Posada de la Hermandad) podignuto je još u XIII veku i nekad su u ovoj zgradi bili smešteni kuća, kasarna i zatvor Svetog bratstva Toleda. U XVIII veku bratstvo je raspušteno, a kuća pretvorena u gostionicu. Danas se u ovoj zgradi nalazi opštinski Centar za kulturu i umetnost.

I naravno, u Toledu kao i u mnogim drugim španskim gradovima čije se postojanje i trajanje meri ne samo vekovima nego i milenijumima, postoji barem jedna galerija u kojoj mogu da se pogledaju antičke sprave za mučenje (Antiguos instrumentos de tortura).

Uvek se štrecnem kad vidim neki ovakav plakat... da li je u pitanju „žal za starim dobrim vremenima (inkvizicije)“ ili nešto što ipak spada u kategoriju istorije?!

Na ulazu u podzemnu garažu

Po izlasku iz grada, odlučili smo da pre nego što nastavimo put priuštimo sebi lagano panoramsko razgledanje Toleda. Provozali smo se putemo koji kruži oko grada, prateći tok reke Taho. 

Panorama Toleda

Kada smo konačno rešili da se oprostimo od Toleda, bilo je „tek“ 6 sati popodne. Pošto do Madrida možemo da stignemo za sat, sat i po vremena, zaključujemo da je suviše rano da se vraćamo u Madrid i da imamo dovoljno vremena da svratimo i do Segovije. Ne baš preterano racionalan zaključak, jer nam je do Segovije bilo potrebno skoro 2 sata vožnje. 

U kasno popodne... 

Doduše, vozili smo se prelepim predelima ali nas je put neplanirano doveo na planinski venac Sierra de Guadarrama. Za to je opet i prvenstveno zaslužan naš GPS uređaj podešen da nas vodi putevima na kojima se ne plaća putarina, zbog čega smo se, nakon što smo prošli Madrid i krenuli dalje na sever ka Segoviji, našli na vijugavom planinskom putu, na nadmorskoj visini od najmanje 1500 metara! Bliži se veče, oseća se da je spoljna temperatura prava planinska, ali uprkos svim nepredviđenim okolnostima uspevamo da stignemo u Segoviju pre mraka. I ovde prvo pravimo krug oko grada, hvatamo poslednje zrake „zlatnog sata“ i slikamo panoramu Segovije kojom dominira veličanstveni zamak Alcázar de Segovia.

Alcázar de Segovia

Catedral de Santa María de Segovia

Alcázar de Segovia

U Segoviji smo takođe bili pre 3 godine i bez problema nalazimo podzemni parking koji je u neposrednoj blizini starog rimskog akvadukta. Svež planinski vazduh pratio nas je i u Segoviji koja se nalazi na 1000 metara nadmorske visine. Meni je bilo prilično hladnjikavo u tankoj pamučnoj suknji i majici, ali sam srećom ponela dugu jaknu, pa je šetnja kroz grad bila sasvim prijatna. 

Acueducto de Segovia

Tokom prethodnog boravka u Segoviji slavio se „Titirimundi“, praznik lutkarstva i lutkarskih pozorišta koji traje nedelju dana. Zbog toga je bila velika gužva oko akvadukta, pa nismo uspeli ni da mu priđemo a kamoli da pokušamo da se popnemo do vidikovca koji je na vrhu akvadukta, na trgu Plaza Avendaño. Ovaj put smo puni energije (a i da bismo se ugrejali) istrčali do vidikovca i uživali u predivnom prizoru. Sa tog mesta čini se da se vidi ceo grad, a akvadukt deluje kao da se pruža u beskraj. U suton, kad se pomešaju zlatni sunčevi zraci i plavetnilo neba cela panorama je nestvarno lepa. Nezaboravna! 

Pre nego što je pao mrak, stigli smo da se prošetamo do crkve San Millán i ispred nje škljocnemo poslednje kadrove za ovaj dan. Pronašli smo mesto za večeru, pojeli nešto na brzinu i krenuli ka Madridu. 

Iglesia de San Millán

Goran je već prilično umoran, mrak je i nikako nam se ne ide natrag preko planine preko koje smo došli do Segovije. Podešavam GPS da nas vodi najbržim putem, ukidam opciju izbegavanja putarine i zahvaljujući tome, ali i dobrim putevima, nakon sat vremena vožnje stigli smo u Madrid. Kada smo se konačno dočepali našeg madridskog stana i terase s pogledom, bila je skoro ponoć. I na vedrom nebu iznad Madrida - sijao je (skoro) pun Mesec. Pred nama je poslednja noć našeg ovogodišnjeg boravka u Španiji.

2014 - 11. maj, Madrid

Svaki boravak u Madridu za mene ima dva glavna obeležja. Prvo je oduševljenje samom lepotom grada, veličinom i njegovim sadržajma, a drugo je neka vrsta nervoze koju uvek osećam u ogromnim užurbanim urbanim prostorima kakav je Madrid.
Današnji dan - nedelja - mogao je da nam predstavi Madrid u nekom ipak malo opuštenijem svetlu. Kada smo izašli iz metroa, na stanici „Puerta del Sol“ dočekalo nas je veselo, nedeljno raspoloženje. Pored nas je prošla razigrana i raspevana grupa sledbenika Hare Krišne.

Malo dalje od njih, tu su i ulični zabavljači koji svoje tačke izvode tako što nepomični stoje u najneobičnijim pozama i u vrlo zanimljivim kostimima!

Puerta del Sol („Kapija Sunca“) jedno je od najpoznatijih i najprometnijih mesta u Madridu. Na ovom mestu je nulta tačka (nulti kilometar - kilómetro cero) radijalne mreže španskih puteva. To znači da u svakom trenutku, na svakom putu koji vodi od Madrida, postoje oznake o trenutnoj udaljenosti od ove (nulte) tačke.

Na trgu Puerta del Sol nalazi se još jedan od čuvenih simbola Madrida: 20 tona teška statua medveda koji jede voće sa drveta, nastala u drugoj polovini XX veka. Zvanično ime statue je „El Oso y El Madroño“ (Medved i planika) i to su simboli koji se nalaze na grbu grada.
Uživamo u nedeljnom prepodnevu, imamo neki orijentacioni plan gde bismo sve hteli da odemo i šta da vidimo. U okolnim ulicama je puno ljudi, mnoštvo uličnih tezgi na kojima se prodaju svakojaki suveniri. Ne znamo na koju stranu pre da gledamo, ne stižemo mnogo ni da pričamo, uglavnom fotografišemo i hodamo.

Suveniri - "sovjetska" kolekcija

Od trga Puerta del Sol, nakon nekoliko minuta šetnje, stižemo na glavni gradski trg, Plaza Mayor. Ubrzo primećujemo da se u jednom uglu nešto dešava. Dolazimo da vidimo o čemu se radi - a pred našim očima, okuplja se ansambl madridske opere koji počinje da izvodi deo Vivaldijevog violinskog koncerta „Četiri godišnja doba“ (Leto, presto)!

Vivaldijevo „Leto“ - uživo

Tokom nekoliko minuta koliko je trajao ovaj mini-koncert, svi koji su se tu zatekli zastali su, oduševljeni muzikom, energijom i talentom ovih mladih ljudi. Publika se muzičarima madridske opere zahvalila dugim i gromoglasnim aplauzom, a nas dvoje smo otišli sa trga nasmejani i fantastično raspoloženi!
A raspoloženje nam se dodatno popravilo kada smo nakon nekoliko minuta šetnje stigli do pijace Mercado de San Miguel.

Mercado de San Miguel

Pijaca Mercado de San Miguel nije „obična“ pijaca ali je veoma popularna - delom zbog svog položaja, u samom srcu Madrida, a delom svakako i zbog onoga što u njoj može da se kupi. Potpuno različita od pijaca na koje smo navikli u Srbiji (a koje ja inače ne volim i izbegavam da posećujem kad god je to moguće), a na tezgama unutar pijace ne zna se šta je bilo lepše - od maslina u svim mogućim bojama i veličinama, do najfinijih domaćih kolača! Sve je delovalo tako slasno i primamljivo, ali pošto smo planirali da provedemo dan u šetnji nismo ni pomišljali da kupujemo „zeleniš“. Ipak, u poslastičarnici na izlazu smo kupili neke slatke đakonijice koje smo pojeli tu, s nogu.

Nogu pred nogu, stižemo do ulice Calle Mayor, ali ne možemo da pređemo ulicu. Nepregledna, kilometarska kolona motocikala prolaziće ulicom narednih 10-15 minuta. Ne znam da li je u pitanju uobičajena nedeljna pojava, proslava „dana motociklista“ ili predstojećeg praznika grada Madrida - u svakom slučaju, na motorima su mogle da se vide različite generacije. Zapravo, najmanje je bilo mladih, u većini su bili veterani, stariji čak i od nas.
Sačekali smo da prođe ova motorizovana družina a onda nastavili šetnju do stanice metroa Opera, odakle smo krenuli na jedno pomalo neobično ali veoma važno mesto u Madridu.

Spomenici na groblju Cementerio de San Isidro

Posle 20-ak minuta vožnje, izašli smo na stanici Marqués de Vadillo i odatle se zaputili do groblja San Isidro. Šetnja se odužila jer je stanica metroa udaljena od groblja oko 1 km, a ulica kojom idemo, Paseo del Quince de Mayo (Ulica 15. maja), vodi nas uzbrdo. I u ovoj ulici je veselo, počelo je slavlje u čast San Isidra, zaštitnika grada Madrida. Praznik San Isidra slavi se 15. maja, ali očigledno da su u toku „pripremne“ aktivnosti. Duž cele ulice obustavljen je saobraćaj i vlada prava vašarska atmosfera - postavljeni su mnogobrojni montažni restorani i tezge sa raznim suvenirima.
Nama nije do vašara, želimo da što pre stignemo do groblja koje nam je poznato sa nekih Gojinih slika (npr. La romería de San Isidro). (Gojine slike iz opusa „Pinturas Negras“ i slika „La romería de San Isidro“ nastale su najverovatnije između 1819-1823. godine i prenete su na platno pod nadzorom ondašnjeg kustosa muzeja Prado. Sam Goja nije dao naziv nijednoj od ovih slika, već ih je posle Gojine smrti „katalogizirao“ njegov prijatelj Antonio Brugada.)
Ovo groblje se više ne koristi za sahrane i tokom XX veka uvršteno je u Spomenike kulture i istorijsko nasleđe Španije. Večne kuće pokojnika na ovom groblju projektovali su vrsni španski umetnici i arhitekte iz XIX veka. Dok smo šetali stazama između raskošnih grobnica i spomenika, čovek koji je verovatno zadužen za održavanje i čuvanje groblja nas je opomenuo da fotografisanje nije dozvoljeno. Takva upozorenja mi uvek pokvare raspoloženje, pa smo ubrzo rešili da završimo obilazak groblja i odlučimo gde ćemo dalje. Ali, morali smo prvo malo da predahnemo. Spustili smo se do obližnjeg stambenog bloka, pronašli lokalnu kafeteriju i tu predahnuli uz kafu i sok. Pitali smo konobara kako najlakše i najbrže da stignemo do centra grada (a da se ne vraćamo do stanice Marqués de Vadillo) i imali smo sreće - u blizini je bila stanica autobusa 50 kojim smo se odvezli direktno do trga Puerta del Sol. Namera nam je bila da posetimo Muzej kraljice Sofije (Museo Reina Sofia) u kome je izložena Pikasova „Gernika“, a u toku je i izložba fotografija Roberta Kape, fotografa koji je ovekovečio neke od najpotresnijih trenutaka španskog građanskog rata. Put do Muzeja vodi preko stanice Atoća (Estación de Madrid Atocha) do koje stižemo metroom, od trga Sol.

Atoća je neočekivano i veoma prijatno iznenađenje. Nešto što je u Srbiji skoro nezamislivo kao prostorno rešenje za železničku stanicu... i ne samo za stanicu, nego uopšte... Uostalom, slike dovoljno govore!

Jedinstveno uređena... kao botanička (amazonska) bašta

Atoća - unutrašnjost

Atoća - spoljašnjost

Od stanice Atoća do Muzeja kraljice Sofije stižemo peške, za manje od 10 minuta. Nedeljom popodne ulaz u ovaj muzej je besplatan, što je jedan od divnih manira u ovom gradu, gde većina muzeja ima barem jedan besplatan termin tokom nedelje.

Potpuno razumljivo, ali na moju veliku žalost, fotografisanje u muzeju nije bilo dozvoljeno. Ostaje nam samo da sa mešavinom sete i radosti upamtimo ovaj obilazak i razgledanje umetničkih dela koja se čuvaju u ovom muzeju.

Rešili smo da maksimalno iskoristimo ovaj nedeljni dan i mogućnost besplatnog ulaska u muzeje, pa smo posle obilaska Muzeja kraljice Sofije odlučili da posetimo i muzej Prado koji je udaljen je svega 10-ak minuta lagane šetnje. Ulica Paseo del Prado koja nas vodi do muzeja Prado je jedna od čarobnih zelenih oaza u sred užirbanog Madrida. Kolovozne trake su odvojene širokom pešačkom stazom, punom zelenila, klupa, fontana, skulptura... S desne strane ulice je ogroman park (Real Jardín Botánico), što dodatno oplemenjuje ceo ovaj kvart.

Približavamo se muzeju Prado i prolazimo pored panoa na kome je objava za izložbu na kojoj je predstavljeno desetak nedavno restauriranih Rubensovih dela (El triunfo de la Eucaristía). Ipak, pošto na raspolaganju imamo nepuna dva sata do zatvaranja muzeja, odlučili smo da prvo potražimo dvoranu u kojoj su izložene Gojine slike iz opusa „Pinturas Negras“. Vrlo, vrlo dirljivo, teskobno, srce se steže i oči se pune suzama pred ovim delima... 

Neobično prevozno sredstvo u ulici Paseo del Prado

vozilo koje se pokreće tako što putnici pokreću pedale
dok sede na poprečno postavljenim sedištima

Palacio de Comunicaciones

Posle dugog i divno provedenog dana, došlo je vreme da krenemo natrag u naš stan u Calle José. Prošli smo pored prelepe, suncem obasjane zgrade Palacio de Comunicaciones, sišli u metro na stanici Banco de España i posle 40 minuta vožnje stigli do našeg madridskog apartmana.

Tokom ovog dana prešli smo oko 35 km (uglavnom raznim vrstama javnog prevoza, ali jedan deo i peške). Bili smo umorni, ali puni lepih utisaka. Veče smo proveli na prostranoj terasi sa pogledom na krovove četvrti Almenara i solitere u poslovnoj četvrti koji važe za najviše oblakodere u celoj Španiji.