Saturday, December 31, 2011

2011 - Kratak osvrt

Tokom 2010. i 2011. proputovali smo oko 12.000 km automobilom i avionom preleteli punih 9000 km.
Stigli smo do Španije, Italije i Grčke, a pomalo smo se provozali i po nekadašnjem „komšiluku“, do Slovenije i Austrije.
Putovanja su postala pravo uživanje ali i strast, i mi smo već u jesen 2011. počeli da smišljamo kuda ćemo u 2012. Par dana posle nove godine, krenućemo na naše sledeće putovanje!


Copyright © Sofijana Stamenkovic


Wednesday, August 31, 2011

2011 Avgust - Beč

Poslednja tri dana avgusta odlučili smo da zajedno sa Lelom posetimo Beč. Iako atmosfera ovakvih gradova ne izaziva kod nas uzbuđenje i zanesenost kao što je to slučaj sa gradovima Španije, Italije ili Grčke, smatrali smo da treba da dođemo i u Beč. A i da omogućimo Leli da vidi nešto više od Pratera – koji smo ona i ja, zajedno sa njenom tadašnjom sportskom reprezentacijom, posetile jednog hladnog oktobarskog dana 2004. godine.


Sa Herodotom...

Iznajmili smo stan u četvrti Hernals, ili kako se lokalno zove – u 17. distriktu, u delu grada koji se nalazi zapadno od Dunava. Stan je bio prilično prostran, ali smo vrlo brzo otkrili mnoge njegove mane. Nažalost, nismo imali izbora, a i nismo ostajali dugo, pa smo rešili da se ne nerviramo zbog smeštaja.


Ako ništa drugo, na udaljenosti od po nekoliko kilometara od 17. distrikta nalazile su se sve one znamenitosti koje smo imali nameru da posetimo: palata Šenbrun, Parlament, muzeji, Rathaus (gradska skupština). 


Šenbrun

Prvog dana smo koristili gradski prevoz, ali smo sutradan odlučili da idemo našim kolima – nije Beč toliko veliki i komplikovan za vožnju kao, recimo, Madrid, a uz tom nam je tako bilo daleko komfornije.

Preko Dunava je Prater koji smo rešili da posetimo poslednjeg dana – pre nego što ujutro krenemo preko Bratislave i Budimpešte za Beograd. Zajedno smo se provozali velikim panoramskim točkom a onda su Lela i Goran počeli da se suočavaju sa raznim adrenalinskim izazovima.

U jednom od takvih trenutaka uslikao ih je i lokalni fotograf.


Osvanuo je 31. avgust i mi krećemo ka Bratislavi. Ubrzo po ulasku u Slovačku, zaustavlja nas policija – rešena da nam naplati paprenu kaznu jer nemamo vinjetu. Niti smo znali da se u Slovačkoj putarina plaća na ovaj način, niti smo igde videli obaveštenje da vinjetu treba kupiti. Kod sebe smo imali vrlo malo gotovine, a policajac nije imao način da nam kaznu naplati kreditnom karticom. Posle jedno pola sata pregovaranja, rešio je da nas pusti da nastavimo dalje – bez plaćanja kazne i putarine.




Kroz Mađarsku vozimo oprezno, znamo da i njihova policija ume da bude prilično „naporna“, i jedva čekamo da se dočepamo granice i pređemo u Srbiju. Da, neverovatno ali istinito! Ali, tu nema laganja – zemlje nekadašnjeg Varšavskog bloka nikako nisu po mom ukusu – ni što se tiče mentaliteta, a ni kada se radi o njihovim gradovima.

Nešto pre granice, na komandnoj tabli automobila, pali se neka lampica – nemamo pojma šta znači i zovemo najbliži servis kako bismo videli da li je potrebno da se na autu nešto odmah popravlja ili je u pitanju neka sitnica. Dogovaramo se u koji servis da dođemo čim uđemo u Srbiju.
Prelazimo granicu, već je vreme ručku, od svih nas ja sam najgladnija i počinjem da se osećam prilično neprijatno i ne baš dobro. Idemo prvo do auto servisa a onda bi bilo dobro da odemo negde na ručak.

Ali, u naredna dva sata, glad će biti moj najmanji problem.
U trenutku kada smo parkirali kola u auto servisu, Lela je rešila da aktivira sav svoj tinejdžerski „arsenal“. Pokupila je stvari i rešila da dalje nastavi sama... tj. da neko drugi dođe po nju (tu, „časkom“, iz Beograda do Subotice). I naprosto nam je nestala! Dok smo mi preuzeli auto (ispostavilo se da je bilo nešto sasvim bezazleno što su majstori odmah rešili) ona se zaputila – ko zna kojim putem i s ko zna kakvom idejom o tome ko će je i kako dovesti u Beograd. Počele su da mi se nižu najcrnje misli – od toga da će je pokupiti neki kamiondžija i... ne smem ni da završim rečenicu šta mi je sve dalje padalo na pamet.

Uspevamo da nađemo policijsku stanicu, policajac je zove i ona se javlja na telefon, ali vrlo brzo završavaju razgovor. Kaže čovek – ne može da nam pomogne – ona neće da ide s nama! Kako neće?! A to što ima samo 16 godina? Ništa to ne znači... nema pomoći...

Lutamo ulicama Goran i ja i u jednom trenutku Goran je spazi kako sedi u hladovini nekog žbuna. Pored puta. Zahvaljujući njegovoj dobroj naravi i ostacima Leline dobre volje (koju nije do kraja zaposelo „tinejdžersko ludilo“), Lela pristaje da uđe u auto i mi se vraćamo za Beograd.

Čedo(vište) moje, nadraže na svetu

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Lelo, bilo je ovo žestoko iskustvo, ali priznajem – vrlo nalik onome što smo moje sestre i ja priređivale našim roditeljima, kad smo bile istih godina kao i ti. So, please, don’t try this... ever again!

Sunday, August 28, 2011

2011 Avgust - Trikala, Meteori i Kastorija

Osvanuo je 24. avgust. Brčkanju i baškarenju kraj bazena došao je kraj. Osim uobičajenih „morskih“ dešavanja, imali smo prilike da nas jednog jutra majčica Zemlja probudi nežnim ljuljuškanjem. Nije bilo ništa strašno, a u ovim krajevima zemljotresi su prilično uobičajeni.


Plan za ovaj dan je da svratimo do Meteora i potom prenoćimo u Kastoriji, a onda sutradan odmorni nastavimo put do Beograda.
Krećemo preko mosta Rio-Antirio i dalje nastavljamo zapadnom obalom, putem koji vodi do Janjine, preko gradića Arta. 
Pošto su GPS i auto-karta u mojim rukama, zaključujem da nema potrebe da idemo dužim putem, čak preko Janjine, već da kod Arte možemo da se odvojimo na put koji severoistočno vodi direktno do Trikale, a od Trikale do Meteora onda imamo još samo 20 km. I uz sve to, ova druga varijanta kojom izbegavamo Janjinu je kraća za skoro 50 km. Međutim - stvari nisu uvek onakve kakve se čine na prvi pogled.
Put od Arte do Trikale je jedan od onih puteva „kojim se ređe ide“ - u pravom smislu reči. Ali, kada smo shvatili u kakvu smo se avanturu upustili, bilo je kasno da se vraćamo i odustajemo.
Vozimo se putem koji ima oznaku E030, dakle - nismo na nekom bezimenom seoskom putu. Međutim, ovo je jedan od malobrojnih puteva u Grčkoj (ove kategorije) kojim smo se vozili a koji se tako loše održava. Osim što se duž celih 140 km nižu krivine jedna za drugom, na putu ima puno odrona, pa je sva sreća što osim nas skoro da i nije bilo drugih vozila jer bi mimoilaženje bilo opasno.
U jednom trenutku, približavamo se krivini i iz daleka se čini da je kolovoz prekriven kamenjem od nekog većeg odrona, ali da ipak može da se prođe. Međutim - nije kamenje i nije odron u pitanju. Čitavo stado ovaca smestilo se u podnožju litice i ovce naprosto leškare u hladovini, na sred puta. Nema potrebe da se podsećam koliko je ovo bilo nepotrebno i blesavo, ali - tako je kako je. Mislili smo da je iznenađenjima kraj, ali onda smo stigli do jednog potpuno neosvetljenog tunela, sreća nije predugačak pa dnevno svetlo uspeva makar malo da razbije pomračinu. Nešto čudno miriše, a i čuju se neki neobični zvuci. Vozimo se i shvatamo da smo upravo prošli pored omanjeg krda magaraca koji su uživali u hladovini unutar tunela. Da li da pišem još nešto o ovom delu puta? Mislim da nema potrebe. Posle skoro 3 sata vožnje tokom kojih smo prešli čitavih 140 km konačno stižemo do Trikale.
Isključenje na put E030

Odlučujemo da tu napravimo pauzu za ručak pa da onda nastavimo dalje do Meteora. Nismo imali volje da razgledamo ovaj gradić, potražili smo restoran i seli da ručamo i sredimo utiske sa puta E030!
Do Meteora stižemo u vreme kada još uvek sve vrvi od turista, a to znači da je praktično nemoguće naći mesto za parking. Shvatamo da ćemo obilazak ovih čuvenih manastira morati da ostavimo za neki drugi put. Nekoliko godina kasnije ispunili smo sebi ovo obećanje i uživali u prirodnim lepotama ovog neobičnog mesta, a obišli smo i neke od manastira.
Od Meteora do Kastorije deli nas još oko 130 km, odnosno nešto manje od 2 sata vožnje. U Kastoriji nas čeka jedan od najprostranijih smeštaja u kojima smo ikad bili - čini mi se da smo dobili smeštaj koji po veličini i strukturi odgovara trosobnom stanu, po ceni obične dvokrevetne sobe.


Copyright © Sofijana Stamenkovic

Domaćini su bili izuzetno ljubazni i ovo je bilo sjajno mesto za odmor posle neočekivano uzbudljivog dana.
Ujutro nas je sačekao izvanredan doručak i mi smo odmorni i namireni krenuli natrag kući.
Završen je ovaj deo godišnjeg odmora.


Saturday, August 27, 2011

2011 Avgust - Kastelokampos i izlet do Atine

Kastelokampos je mestašce na obali Jonskog mora, u Patraskom zalivu. Na zapadu pogled puca na otvoreno more, a istočno je tesnac Rio iza koga je Korintski zaliv. Hotel i mesto za odmor su bili dobar izbor što se tiče zahteva da među gostima nema naših sunarodnika, ali ne baš tako sjajan kada je u pitanju plaža. Iako na slikama koje smo gledali preko raznih turističkih sajtova deluje da se hotel nalazi na šljunkovitoj plaži, kad se pogleda izbliza (sa same plaže) - nije baš tako. Na obali je relativno usitnjeno kamenje, koje nije preterano prijatno za hodanje, a uz to, tokom većeg dela dana duva prilično jak vetar što ulazak u vodu čini još neprijatnijim.
Vetar je spasonosan što se tiče vrućine, pa smo zato sa zadovoljstvom koristili veliki otvoreni hotelski bazen.

Ono što se često dešava kod ovakvih turističkih objekata, to je da tokom vikenda meštani pohrle da se osveže na plaži - a mnogi od njih i u bazenu. U subotu smo shvatili da će tokom celog vikenda pokraj bazena (kao i na plaži) biti priličan broj meštana i rešili smo da u nedelju odemo do Atine. Taman da na jedan dan razbijemo „monotoniju“ leškarenja kraj bazena.

Kastelokampos je od Atine udaljen oko 200 km i to je bilo sasvim dobro rešenje za nedeljni izlet.
Ja sam prvi (i jedini put) bila u Atini davne 1977. godine i nisam zaboravila svoje oduševljenje kada smo stigli na Akropolj. Zato sam jedva čekala da se ponovo nađem tamo.

Stigli smo u sred vrelog dana, oko podneva i put do drevnog arhitektonskog kompleksa na vrhu brda bio je prilično naporan.
Kada smo konačno stigli na vrh, bila sam potpuno zajapurena od vrućine i skoro da sam zaronila pod prvu česmu na koju sam naišla. Sela sam malo da se odmorim, a onda smo pošli u razgledanje starih akropoljskih hramova. U podnožju smo videli teatar iz II veka, odeon Herodota Atičkog, obnovljen polovinom XX veka pa današnje generacije imaju mogućnost da dožive makar delić atmosfere antičkih vremena. U ovom prostoru se danas održavaju uglavnom koncerti i mnogi čuveni umetnici su ovde nastupali. 

Prolazimo pored Erehtejona, pa potom šetamo oko Partenona. Zbog radova koji već dugi niz godina traju, Partenon je ograđen i turisti ne mogu da razgledaju unutrašnjost ovog hrama. Stižemo do neke vrste vidikovca s koga puca pogled na celu Atinu. Idemo dalje i u podnožju Akropolja vide se ostaci Dionisovog teatra, podignutog u IV veku.
Copyright © Sofijana Stamenkovic

Vreo vetar i sunce koje prži teraju nas sa Akropolja i mi se spuštamo do Plake, četvrti u koju turisti najradije svraćaju da se odmore ili kupe neki suvenir. Ili - poput nas - da ručaju u nekom od brojnih restorana.
Posle ručka, imali smo još toliko snage da odemo do kola i krenemo natrag do Kastelokamposa.

Friday, August 26, 2011

2011 Avgust - Termopili, Delfi, Itea i Kastelokampos

Ujutro 17. avgusta nastavljamo dalje. Naša prva usputna stanica je u Termopilima. U petom veku pre nove ere, termopilski klanac bio je poprište čuvene bitke između Grka i Persijanaca. 

Grčku vojsku vodio je spartanski kralj Leonida i njegova bronzana statua danas dominira ovim prostorom. Njegovo ime, Λεωνίδας, na grčkom znači „Sin lava“.

(Photo editing by Lela)

Na mestu na kome se veruje da je Leonida poginuo podignut je spomenik sa natpisom „Μολών λαβέ“ što u prevodu znači „Do
đi i uzmi“. Tako je, kaže legenda, glasio njegov odgovor persijskom caru koji ga je preko svojih emisara pozvao da preda oružje još pre bitke na Termopilima.
Vrlo je dirljivo saznanje da se uspomena na hrabre ratnike stare Grčke i danas čuva.

Avgustovska vrelina je nemilosrdna i moramo da nastavimo dalje, ali čeka nas još jedno mesto koje željno iščekujemo da vidimo. Sledeća stanica - nekadašnje proročište u Delfima. Stižemo posle nekih sat vremena vožnje od Termopila, ali vrelina je sve žešća. Ja sam uspela nakratko da se prošetam, tek da bacim pogled na deo kompleksa koji je uz sam ulaz. I nisam mogla dalje. Morala sam da sednem u hladovinu kafića koji je jedini spas za posetioce poput mene. Uzela sam sok od sveže isceđene pomorandže. Jedan, pa zatim još jedan... pa onda i flašicu vode! Setila sam se boravka u Egiptu 2005. godine, i sve mi se činilo da tamo nije bilo toliko vruće. Ili sam samo bila malo mlađa...



Goran je bio odlučan u svojoj nameri da makar na 15-ak minuta obiđe ono što je bilo moguće za tako kratko vreme i da napravi par fotografija za uspomenu. Vratio se iscrpljen od vrućine ali zadovoljan što je ispunio svoju „misiju“.
Na sreću, par godina kasnije, ponovo smo se obreli ovde i sa uživanjem razgledali ovo drevno čarobno mesto.

Od morske obale deli nas manje od 20 km. Svraćamo u mesto Itea na samoj obali, ručamo i krećemo put Kastelokamposa. Pred nama je još 100 km puta a onda nas konačno čeka odmor.
Peloponez je sa zapadnim delom Grčke povezan mostom Rio-Antirio. To je najduži viseći most na svetu, ukupne dužine skoro 3 km, koji je otvoren 2004. godine, neposredno pre letnjih olimpijskih igara u Atini.

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Stižemo u Kastelokampos u kome ćemo spavati narednih 7 noći.
Vreme je za odmor.





Thursday, August 25, 2011

2011 Avgust - letovanje u Grčkoj, noćenje u Larisi

Avgust je vreme kad skoro po pravilu odlazimo negde na more. Ali, nije nam dovoljno da se samo brčkamo i sunčamo. Volimo da tokom letovanja odemo na izlet i malo razbijemo monotoniju u koju se vrlo brzo pretvara svakodnevna rutina oličena u tri ključne reči: "ležaljka-kupanje-klopa"... i tako u nedogled.
Čini nam se da je za leto 2011. najpraktičnije, a i nama najzanimljivije da odemo u Grčku. U širokom luku izbegavamo sva ona mesta na kojima najčešće letuju naši sunarodnici i izbor pada Kastelokampos na Peloponezu. Do tamo nam predstoji vožnja od preko 1100 km, pa odlučujemo da ne žurimo već da negde na pola puta zastanemo, prenoćimo i onda ujutro odmorni krenemo do hotela.

Put kroz Srbiju nam je uvek najdosadniji, ne samo zato što nam je sve poznato, već zato što mislimo da su srpski putevi i prateći sadržaji na dnu lestvice po pitanju kvaliteta u ovom delu Evrope.
Brzo prelazimo granicu s Makedonijom i stajemo kod veleškog jezera - da se malo rashladimo i popijemo kafu.


Veleško jezero

Za prvo prenoćište, 16. avgusta, rezervisali smo hotel u Larisi i do tamo nam je ostalo još oko 330 km. Putovanje lepo protiče i mi stižemo u Larisu dovoljno rano da uspevamo da ugrabimo još sat-dva sunca i opustimo se u lepom bazenu kraj hotela. Dok smo ulazili u grad i tražili hotel, zaključili smo da Larisa deluje prilično nezanimljivo, pa uveče nismo ni izlazili iz hotela. Priuštili smo sebi lep noćni odmor i ujutro nastavili dalje. 

Predah u Larisi

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Od Larise do Kastelokamposa nam je ostalo još 340 km, ali to nije sve jer smo planirali da usput svratimo na još par mesta. 

Thursday, May 26, 2011

2011 Maj - Španija... utisci, utisci...


Prošlo je nezaboravnih 10 dana u Španiji. Utiske koji su nam se prosto nagomilavali tokom tih dana sređivađemo u svojim glavama i srcima tokom narednih meseci.
Španija je za nas postala pravi izvor inspiracije za mnoge stvari u životu. Pokrenula je našu duhovnu i obrazovnu renesansu!

Ponovo smo počeli da čitamo stare i zaboravljenje istorije umetnosti, a zahvaljujući internetu postali su nam dostupni i mnogi drugi izvori informacija o svemu što ima veze sa Španijom. I zato se često dešavalo da kažemo jedno drugom kako smo nešto važno propustili da vidimo i da to obavezno moramo da nadoknadimo prvom sledećom prilikom. A prilika će biti...

Okosnica naše fascinacije Španijom prvenstveno je bila umetnost koja je utkana u svaki pedalj ove zemlje. Ne postoji oblast umetnosti u kojoj ova zemlja nema svoje čuvene predstavnike.

Grad - šta je grad? Šta je urbanizam? Pojam urbanog, lepog, funkcionalnog i održavanog grada, kakvog poznajemo ovde u Srbiji, dobio je sasvim novo značenje.

Ne treba da zaboravim da pomenem ljude, sve one slučajne prolaznike s kojima smo se sretali, koji su prijatni, pristojni i zato se nikada nismo osećali kao da smo „na pogrešnom mestu“. 

Ja sam stidljivo počela da obnavljam svoje skromno znanje španskog jezika, a Goran je hrabro, uporno i veoma uspešno počeo sam da savladava njegove osnove.

Španija nam je dala snažan vetar u leđa za buduće pustolovine. Za naša naredna putovanja počeli smo da se pripremamo na sasvim novi način. Naša putovanja više nikada neće biti ista!


Copyright © Sofijana Stamenkovic


Todo cambia...

Lo que cambió ayer
Tendrá que cambiar mañana
Así como cambio yo
En esta tierra lejana

Cambia, todo cambia...

Wednesday, May 25, 2011

2011 Maj - Segovija i Eskorijal

Pred nama je poslednji dan pre povratka za Beograd. Odlučili smo da odemo do Segovije koja je od Madrida udaljena oko 90 km. Vreme je lepo i nije onoliko vrelo kao prethodnog dana u Toledu.

GPS nas je doveo do samog centra, pokraj akvadukta iz rimskih vremena, u čijoj blizini smo našli parking i krenuli u šetnju. Već posle par minuta naišli smo na turistički autobus i odlučili da se prvo provozamo turističkom trasom, pa da onda vidimo gde ćemo se još prošetati po samom gradu.



Sedeli smo na gornjoj platformi turističkog autobusa koja je otvorena i prilično nas je iznenadio svež vetar. Dobro je što smo poneli jakne, pa smo ipak mogli da uživamo u vožnji po malo hladnjikavom ali predivnom i sunčanom danu.

Segovija je na oko 1000 metara nadmorske visine, a svuda oko grada prostire se predivna visoravan. Grad deluje kao da je udobno smešten na mekom zelenom tepihu kome se ne vidi kraj. Panoramom grada dominira predivni zamak, Alcázar de Segovia.




Turistička tura se završava i mi se vraćamo u centar grada. Na ulicama je veselo, puno je naroda, jer je u toku „Titirimundi“, praznik lutkarstva i lutkarskih pozorišta. Tokom cele nedelje, u lokalnim pozorištima, na trgovima i ulicama izvode se lutkarske predstave koje zabavljaju publiku svih uzrasta.

Došlo je vreme za ručak, ali nije baš lako naći mesto, jer je grad pun turista. Ipak, nekoliko ulica dalje pronalazimo jednostavan restoran. 
Posle ručka, šetamo još neko vreme, a onda odlučujemo da kolima izađemo van grada da bismo još jednom vidimo panoramu predivne Segovije.



Teška srca rastajemo se od Segovije – možda ne samo zbog nje same, već i zbog toga što nam je ostalo još svega par sati do povratka u hotel. Ali, nekoliko godina kasnije, vratićemo se i u Segoviju!


Copyright © Sofijana Stamenkovic

Odlazimo do Eskorijala (El Escorial) koji je udaljen oko 50 km od Segovije. Od XVI veka Eskorijal je rezidencija kraljeva Španije. Ispred zdanja nalazi se ogroman bazen, sa parom labudova, koji na neki čudan način oplemenjuju ovo mesto iz koga izbijaju strogoća i sila. Unutar zdanja smešteni su samostan, kraljevska palata, muzej i škola. U Eskorijalu je i čuvena kraljevska biblioteka, La Real Biblioteca de El Escorial. Nažalost, bilo je već kasno i nismo imali vremena da obiđemo Eskorijal iznutra.

Krećemo našu poslednju etapu, nekih 60 km do Madrida.

Pakujemo se, noćimo i sutradan ujutro nerado krećemo natrag za Beograd.

Tuesday, May 24, 2011

2011 Maj - Toledo

Od našeg dolaska u Španiju, 6. maja, dani su bili sve topliji. Kada smo 14. maja stigli u Toledo, prilično nas je iznenadila temperatura od čak 33°C. Toledo je gradić u kome se čini da sve ulice vode uzbro (valjda zato što one koje idu nizbrdo čovek ni ne primeti) pa je kretanje po njegovim ulicama postalo vrlo brzo naporno. Srećom, i ovde postoji turistički autobus kojim se vrlo mali deo trase prolazi kroz staro gradsko jezgro, ali je zato vožnja putem koji ide oko ovog grada na uzvišenju iznad reke Taho bila pravo uživanje. Zapravo, jedini način da se ovaj grad vidi u svoj svojoj lepoti je upravo obilazak sa spoljne strane zidina.
Zbog vrućine koja nas je iznenadila i brzo umorila, proveli smo svega par sati u Toledu. To ćemo, ipak, nadoknaditi par godina kasnije, prilikom jednog od narednih dolazaka u Španiju.

Štreberski deo:
Prema staroj španskoj legendi Toledo su još u VI veku pre nove ere osnovali jevrejski kolonisti. Na početku II veka p.n.e, osvojili su ga Rimljani. Početkom V veka Toledom su zavladali Vizigoti i grad je postao centar katoličke nadbiskupije.
Godine 712. osvajaju ga Mavari. Tokom X i XI veka, pod vladavinom Mavara, Toledo je doživeo zlatno doba. Taj period je poznat kao period koegzistencije Jevreja, hrišćana i muslimana.
Hrišćani osvajaju ovaj grad 1085. godine i Toledo tada postaje prestonica Kastilje, a od 1516. i cele Španije.


Toledo je bio poznat po religioznoj toleranciji i u njemu je živeo veliki broj Jevreja i muslimana sve dok nisu proterani iz Španije 1492. i 1604.
U Toledu su postojale brojne crkve, sinagoge i džamije.
U XIII veku Toledo je bio veliki kulturni centar pod vođstvom kralja Alfonsa X Mudrog. Škola prevodilaca u Toledu je prevodila velika naučna i filozofska dela sa arapskoga i hebrejskoga na latinski. Mnoga dela klasične grčke nauke i filozofije koja su do tada bila su izgubljena za zapadnu Evropu, spasena su upravo zahvaljujući ovoj školi. Danas zvuči neverovatno, ali Aristotelova dela su dotad bila nepoznata u zapadnoj Evropi. Zahvaljujući njihovim prevodima na latinski, Evropa je mogla (ponovo) da čita Aristotela.

Copyright © Sofijana Stamenkovic



Monday, May 23, 2011

2011 Maj - Guadalahara

Tokom prethodnog dana u Madridu bilo je oblačno vreme, a veče u Alkali prilično sveže.
U danu koji je bio pred nama, Madrid je osvanuo okupan suncem. Nosili smo turističke karte grada, pratili kuda ide naš turistički autobus i proveli još jedan dan u razgledanju najreprezentativnijih zdanja. Posle ručka, opet smo se vratili u hotelsku sobu, jer veliki i užurbani grad naprosto „samelje“ čoveka.

Popodnevna dremka je ovaj put trajala malo kraće i opet smo se spremili da kolima izađemo malo van Madrida. Ovaj put, izabrali smo Gvadalaharu (Guadalajara), gradić udaljen nekih 50 km od Madrida. To nije ona Gvadalahara koja se pominje u crtanim filmovima našeg detinjstva. Meksički grad istog imena osnovao je španski osvajač koji je rodom iz španske Gvadalahare.

Stižemo u Gvadalaharu, ali deluje kao da smo zamalo zakasnili na neku zabavu. Na ulicama puno naroda, centralni gradski trg posut konfetama, sve deluje veselo.
Sedamo u restoran da večeramo. Imamo mali problem sa sporazumevanjem, ali na kraju ipak naručujemo večeru.
Uostalo - zašto da pišem dalje, kad je Goran sve lepo objasnio:

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Štreberski deo:
Gvadalahara se nalazi u oblasti Kastilja la Manća (Castilla-La Mancha), na reci Enares (Henares).
Osnovali su je Mavari u VIII veku, nazvali je Wadi-al-Hejara, što na arapskom znači „Dolina kamenja“. Na starim rimskim temeljima izgradili su most preko reke, džamiju i palatu. Od palate su danas ostale samo ruševine, a nakon što su u XII veku hrišćani osvojili grad, džamija je postala katedrala Svete Marije.
Istorija Gvadalahare je burna, našla se na putu mnogih osvajača, bila u milosti i nemilosti kraljeva. I na kraju, u XX veku, ovaj grad su zadesile užasne strahote građanskog rata.


Sunday, May 22, 2011

2011 Maj - Alkala de Enares

Premoreni posle višečasovnog obilaska Madrida, uspavali smo se i već je bilo veče kad smo trebali da odlučimo gde da idemo i šta da radimo. Pogledali smo auto kartu i videli da nam je najbliži gradić Alkala de Enares (Alcalá de Henares) koju lokalno zovu jednostavno Alkala. Odrednica "De Henares" koristi se samo da bi se razlikovala od petnaestak drugih španskih gradova koji takođe nose naziv Alkala... de la Vega, de Ebro, del Rio... 
Udaljena svega nekih 35 km od Madrida, bila je pravi izbor za laganu večernju šetnju. GPS nam je pomogao da lako stignemo do centra grada, gde smo brzo našli parking i krenuli u razgledanje.
Ili smo mi kasno došli, ili je tamo običaj da se ranije ide na spavanje, sve u svemu - ulice su bile prilično puste.

Nismo imali neki plan, tj. nismo stigli da se pripremimo pa nismo ni znali gde i šta da tražimo. Tako, bez nekih posebnih očekivanja, ubrzo smo ušetali u deo grada koji je delovao kao da pripada starom gradskom crkvenom i kulturnom središtu.

I zaista, prošli smo pored biskupske palate (Palacio Arzobispal de Alcalá de Henares), spomenika Katarini Aragonskoj koja je krajem XV veka rođena upravo u ovoj palati, Arheološkog muzeja...

Spomen ploča postavljena povodom 500 godina od rođenja kralja Fernanda I
Pošto je bio mrak, a ovaj kvart nije bio baš mnogo osvetljen, nismo ni znali na kakvom divnom mestu smo se našli. To ćemo saznati tek 3 godine kasnije, kad budemo ponovo došli u Alkalu, ali ovaj put po danu.

Dakle, da se ne bismo izgubili u lepoj ali mračnoj staroj Alkali, odlučili smo da se vratimo u moderniji deo grada, bliže kolima, do nekih ulica u kojima nam se učinilo da ima malo više ljudi. Nije ni tu bilo gužve, niti je bilo mnogo kafića ili restorana, ali uspeli smo da nađemo jedan koji nam se dopao. A ima i neobičan naziv: El Perro Verde (Zeleni pas)! Sudeći po njegovom enterijeru, ovde često gostuju umetnici čije slike, karikature, plakati za razna prošla i buduća kulturna dešavanja krase izlog i zidove ovog simpatičnog restorana. Na zidovima vise uramljene crne-bele fotografije čuvenih holdivudski filmskih glumaca poput Hemfrija Bogarta, Džejmsa Stjuarta, ali i reklamni plakati za filmove iz 30-ih, 40-ih ili 50-ih godina. 

Pravo mesto da se popije po čačica crvenog Martinija. 
Plakati za filmove "Fantom iz opere", "Alibaba i 40 razbojnika"...

U Španiji se crveni Martini servira skoro kao sok - preko kocki leda, konobar sipa dok skoro ne napuni čašu. Kada smo ga prvi put naručili, prijatno smo se iznenadili kada smo shvatili da se služi u količini koja se potpuno razlikuje od onoga što ćete dobiti bilo gde u Srbiji - u Srbiji izgleda kao da vam je Martini odmeravan pipetom. A uz Martini (i mnoga gruga pića), Španci vam donesu činijicu sa maslinama. Ovde smo osim maslina dobili i neku vrstu turšije u kojoj su bile glavice mladog crnog i belog luka, krastavčića... Savršena kombinacija!


Pijuckamo, ćaskamo, slušamo dobru muziku i uživamo... prolazi još jedan divan dan. Vraćamo se u hotel, a sutra nas ponovo čeka Madrid i...


Copyright © Sofijana Stamenkovic


Štreberski deo:
Alkala de Enares nalazi se u španskoj provinciji Madrid. Ova oblast bila je naseljena još u bronzano doba, a Rimljani su je osvojili u prvom veku pre nove ere. Na području keltskog naselja Iplacea, izgradili su novi grad i nazvali ga Komplutum (Complutum).
Tokom V veka, Komplutum zauzimaju Vizigoti a potom u VIII veku prelazi u ruke Mavara koji grade novi grad na brdu. Današnji naziv grada potiče iz mavarskog perioda: Al Kala – utvrđenje, srednjovekovni grad. Hrišćani zauzimaju Alkalu u XII veku i u narednih nekoliko vekova u gradu su postojale jevrejska i muslimanska četvrt, velika gradska pijaca, a španski kraljevi su često koristili Alkalu za svoju rezidenciju, tokom svojih putovanja na jug.
Kažu da se Kolumbo pre svog puta na kome je otkrio Ameriku, upravo u Alkali sastao sa tadašnjim španskim kraljem i kraljicom, Ferdinandom i i Izabelom.

U Alkali se nalazi jedan od najstarijih univerziteta u Evropi koji je UNESKO uvrstio na listu svetske kulturne baštine.

Alkala je rodno mesto španskog renesansnog pisca Migela de Servantesa. U današnje vreme, na dan Servantesove smrti, 23. aprila, u Alkali se dodeljuje „Servantesova nagrada“ koja važi za najprestižniju književnu nagradu u svim zemljama španskog govornog područja. Nagradu dodeljuje lično španski kralj, što dodatno govori o njenoj važnosti.

Alkala je domaćin godišnjeg festivala "Noche en blanco" (Noć u belom), tokom koga se uz muziku, umetnost, pozorište i ples slavi bogato kulturno nasleđe ovog grada.

Nažalost, u prvoj polovini XX veka, tokom španskog građanskog rata, Alkala je pretrpela velika razaranja zbog čega su mnoga blaga ovog grada zauvek nestala.


Saturday, May 21, 2011

2011 Maj - Madrid, raskoš i moć

Madrid zauzima dva puta veću površinu od Beograda, a ima skoro 3 puta više stanovnika. Madridski metro sistem dugačak je skoro 300 km i jedan je od najdužih u Evropi. To već samo po sebi govori koliko su nam male šanse da tokom naredna dva dana vidimo makar najvažnije gradske znamenitosti, čak i uz pomoć svih pogodnosti koje pružaju turistički autobusi. Da ne zaboravim da napomenem da je svaki ovaj autobus opremljen audio sistemom koji svakom putniku omogućava da preko malih slušalica koje dobije uz autobuski kartu, na željenom jeziku, sluša vodiča koji opisuje mesta pored kojih se autobus nalazi u datom trenutku.


Kada govorimo o umetnosti i kulturi, Madrid spada među gradove u koji turisti najradije dolaze upravo zbog brojnih i čuvenih muzeja sa nemerljivo vrednim postavkama. Uspeli smo da prošetamo takozvanim „Zlatnim trouglom umetnosti“, bulevarom Paseo del Prado kraj koga se nalaze tri najčuvenija muzeja: Prado, Nacionalni muzej i umetnicki centar Kraljica Sofija i Muzej umetnosti Tisen-Bornemica.

Čarolija Madrida vidljiva je na svakom koraku. Velelepna zdanja, parkovi, trgovi, fontane, spomenici, boemske i luksuzne četvrti... sve to čini ovaj grad jedinstvenim i nezaboravnim.
Pokušala sam da nađem koliko tačno ima muzeja, univerziteta, biblioteka i drugih sličnih institucija u ovom gradu, ali shvatila sam da nema smisla brojati. Madrid je koncentrat kulture, umetnosti, znanja kakav se retko gde u svetu može naći.

Zaljubljenici u sport takođe imaju čemu da se raduju - na jednoj od trasa turističkog autobusa je i stadion Santiago Bernabéu koji je moguće posetiti, razgledati i kupiti sportske suvenire.

Posle višesatnog razgledanja i šetanja po gradu, potpuno fizički iscrpljeni i prepuni utisaka, odlučujemo da se vratimo do hotela, malo odmorimo, a onda odlučimo kako ćemo provesti veče. 

Copyright © Sofijana Stamenkovic



Friday, May 20, 2011

2011 Maj - Madrid - prvi koraci

Smestili smo se u četvrti Barahas, podalje od centra grada i u blizini istoimenog aerodroma. Barahas nam je delovao kao dobra polazna tačka ne samo za obilazak Madrida već i za izlete do okolnih mesta, što je donekle bilo tačno. Odlazak do centra Madrida (linijom metroa i autobusom), na primer do muzeja Prado, trajao je dobrih 45 minuta, a izlazak iz grada ka Toledu, Segoviji ili Gvadalahari bio je mnogo jednostavniji nego iz samog centra Madrida.
Sa svojim tipskim zgradama za kolektivno stanovanje i dobrom mrežom javnog prevoza, četvrt Barahas ne razlikuje se od brojnih sličnih četvrti širom Evrope. Nažalost, to znači i da je prilično nezanimljiva i skoro bez ikakvog identiteta i duše.
Barahas

No, dobro, zato je tu centar Madrida. Prvi utisak (a i drugi i treći...) jeste da se nalazite u gradu koji je oličenje raskoši, bogatstva, kulture, istorije, u gradu koji je ogroman, odlično organizovan i koji ne može da na vas ne ostavi utisak veličine i moći.

Ulazimo u metro na stanici Barahas, kupujemo celodnevne karte koje su mnogo povoljnije od karata za pojedinačne vožnje i posle nešto manje od sat vremena stižemo do centra Madrida, do stanice Nuevos Ministerios. Zgodno mesto, naročito pri povratku u hotel, jer se u neposrednoj blizini ove stanice metroa nalazi velika robna kuća iz lanca Korte Ingles u kojoj smo se svakodnevno snabdevali mezetlucima i svim drugim potrepštinama.

Polako počinjemo da „hvatamo“ poneku reč španskog, naročito one koje se tiču snalaženja u gradskom prevozu, kretanja u željenom pravcu, pa se povremeno obraćamo za pomoć prolaznicima. U tom smislu, bilo je potrebno da naučimo osnovnu l
ekciju iz oblasti snalaženja po gradskom prevozu:
kada mi, na srpskom, kažemo „stanica“ - mislimo na autobusko ili tramvajsko stajalište, na autobusku ili čak železničku stanicu. Zato smo mislili da se stanica na španskom kaže „Estación“. Međutim, greška! Ako u Španiji hoćete da pitate za autobusku stanicu, onda koristite reč "Parada". A ako vam treba stanica metroa (ili pak železnička stanica), onda je reč „Estación“ ono što treba da upotrebite. Ne znajući ovu sitnicu, mi smo pokušali da saznamo od prolaznika gde je „Estación“ na kojoj staje turistički autobus. Normalno, ljudi su nas upućivali na najbližu stanicu metroa.



Bili smo potpuno zbunjeni ovim nerazumevanjem, ali zahvaljujući detaljnim i odlično obeleženim mapama gradskog prevoza, koje su postavljene na svakom autobuskom stajalištu, uspeli smo da se snađemo i dođemo do najbližeg stajališta turističkog autobusa. Kao i u Barseloni, i u Madridu mogu da se kupe jednodnevne ili dvodnevne karte, možete neograničeni broj puta da uđete i izađete iz autobusa, siđete na mestu gde želite nešto da razgledate ili se naprosto odmorite. Imali smo sreće da jedna od dve linije (zelena, „Ruta 2“) turističkog autobusa staje baš kod stanice Nuevos Ministerios. 
Ubrzo nam stiže Bus Turístico, kupujemo karte za „Hop on - hop off" i razgledanje Madrida može počne.



Copyright © Sofijana Stamenkovic


Thursday, May 19, 2011

2011 Maj - Barselona, Valensija, Madrid

Odmiče i poslednji dan boravka u Barseloni. Pošto nas sutra čeka 700 km vožnje do Madrida preko Valensije, odlučili smo da tokom popodneva uzmemo rent-a-car kako se ujutro ne bismo nepotrebno zadržavali u Barseloni. U blizini hotela iznajmljujemo auto i odlazimo do planine Monserat na kojoj se nalazi i manastir Santa Maria de Montserrat. Nažalost, stigli smo kasno i manastir više nije primao posetioce. Za utehu, uspeli smo da se divimo prirodnim lepotama - neobičnim vrhovima ove planine i predivnoj dolini na koju se pruža pogled sa tamošnjeg vidikovca.

Na povratku u grad, po mojoj želji vozimo se do čuvene katedrale Sagrada Familia. Htela sam da vidim kako izgleda noću, jer smo je prethodnog dana posetili, ali u vreme kada unutar i oko zdanja vrvi od turista.

I tako, videsmo je i po danu i po noći - Gaudijeva vizija je zaista fascinantna, ali složili smo se i sa konstatacijom mnogih poštovalaca Gaudijevog dela da su radovi na katedrali krenuli u pogrešnom pravcu. Sagrada familia sve više počinje da liči na neki zabavni park, i kao da se sve više udaljava od prvobitne 
Gaudijeve zamisli.

Ovde završavamo razgledanje Barselone, već je uveliko mrak, nema mnogo vozila na ulicama i mi uz pomoć GPS-a pokušavamo da se dokopamo hotela. U jednom trenutku Goranu se učinilo da nas neki muškarac na motociklu prati, ali ja to ne primećujem jer se borim sa GPS-om koji posle svake raskrsnice izgubi signal i mi ostajemo kao slepi usred nepoznatog grada.

Posle malo lutanja, ipak stižemo do našeg hotela, ostavljamo auto pred samim ulazom, verujući da ćemo sutra ujutro bezbrižno nastaviti put ka Valensiji i Madridu.
Lepo smo se naspavali, spakovali stvari u kola i krećemo ka Valensiji. Posle nekoliko minuta vožnje, zastajemo na semaforu, a čovek iz susednog auta pokušava nešto da nam objasni. Malo sporazumevanja rečima, malo rukama, uspevamo da shvatimo šta je hteo da nam kaže. Probušena nam je guma na automobilu! I za to je verovatno kriv onaj muškarac koji nas je sinoć pratio, ali nije uspeo da nam napravi nikakvu drugu štetu. Šta sad - sa probušenom gumom? Goran je pomerio auto sa ulice i na našu sreću, našli smo se ni manje ni više nego pred vulkanizerskom radionicom. Jezička barijera nam i ovde stvara veliki problem, ali majstoru uspevamo nekako da objasnimo da bi bilo najbolje da on pozove rent-a-car poslovnicu, da se sporazume s njima na španskom i da vidimo šta nam je činiti dalje. Spas! Ovaj predivni gospodin nam je besplatno zamenio točak sa probušenom gumom, stavio rezervni i objasnio kako da se vratimo do poslovnice u kojoj će nam dati novo vozilo.
La Rambla

Pouka izvučena iz ove situacije: 
1) Nikada ne uzimati rent-a-car bez kompletnog osiguranja od svih vrsta odgovornosti (da nismo imali ovo osiguranje, verovatno da bi nas zamena gume papreno koštala); 
2) Čitati upozorenja koja rent-a-car agencije ostavljaju klijentima na sedištima - u Barseloni ali i u drugim većim gradovima ovo je oprobana šema za pljačkanje naivnih turista: probuše vam gumu, pa se kao ponude da vam pomognu - a umesto pomoći, može vam se desiti da budete opljačkani, što znači da ne ostajete samo bez novca već i bez ličnih dokumenata i pasoša. Pravi recept za katastrofu!

U poslovnici smo dobili novi automobil i konačno krenuli ka Valensiji. Vozimo se uz obalu Balearskog mora, divno je vreme, divni su i predeli koje vidimo po prvi put u životu, pa nam put od 350 km brzo prolazi. 

Copyright © Sofijana Stamenkovic

U Valensiju stižemo gladni i pomalo umorni, što od puta što od uzbuđenja u Barseloni, ali taman na vreme za ručak. Vrlo kratko se zadržavamo jer nas čeka još 350 km puta do Madrida.
Putevi u Španiji su izvanredni. Osim ako ne postoji neki ozbiljan razlog, nema potrebe bacati pare na putarine i voziti se autoputevima, jer su i putevi mnogo nižeg ranga sasvim dobrog kvaliteta. Bez zaustavljanja stižemo do Madrida, hotel nam je u četvrti Barahas, nadomak istoimenog madridskog aerodroma. U blizini pronalazimo prijatan restoran u kome večeramo i odlazimo na zasluženi odmor. Sura nas čeka Madrid!