2012 - 29. - 31. avgust, Barcelona (2. deo)

U Barseloni postoji žičara koja povezuje staru luku (Port Vell) sa brdom Montjuïc. Nismo se nikad pre vozili ovom žičarom, a pošto smo već bili blizu luke i obale, bio je pravi trenutak da pogledamo Barselonu iz neke nove perspektive.

No, pre nego što krenemo u avanturu žičarom, morali smo da doručkujemo. Ima li boljeg mesta za zdrav doručak od čuvene pijace La Boqueria? Svaki put kada odemo na ovu pijacu, čini nam se da bismo tamo mogli da provedemo ceo dan i da probamo ponešto sa svake tezge. Mislim da je ovo jedina pijaca na svetu koju volim...

La Boqueria

Od pijace do žičare nam je trebalo oko pola sata autobusom. Primetili smo da se oni crni oblaci od prethodne večeri nisu razišli, ali smo se nadali da neće biti kiše.

Polazak iz luke

Vožnja žičarom nam je brzo prošla - uživali u pogledu na Barselonu sa visine. Kada smo stigli na Montjuïc vetar je duvao sve jače, ali mi smo odlučili da popijemo kafu u lokalnoj kafeteriji i pokušali da uživamo u pogledu. Međutim, nije nam se dalo! Da nas ne bi uhvatilo nevreme, vratili smo na stanicu žičare i zatim natrag u luku, odakle smo i krenuli.

Povratak sa Montjuïca

Poslednjih nekoliko minuta pre povratka u luku, dok smo još bili u kabini žičare, počela je da prska kiša i duvao je jak vetar.

Zaključili smo da bi bilo najbolje da se vratimo u hotel, odmorimo se a onda uveče da ponovo izađemo - da se oprostimo od Barselone i Španije. 

Kada smo stigli u hotel izgledalo je da se oblaci razilaze, pa smo ponovo izašli na krov, da još malo uživamo u pogledu na ovaj divan grad.

U daljini su MNAC i neobični komunikacioni toranj na Montjuïcu  

Spomenik Kolumbu

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Tokom večeri ponovo smo sišli do obale, prošetali do samog kraja Ramble del Mar i vratili se do predivne zgrade stare luke Port Vell. 

I onda se nebo otvorilo! Kao i većina prolaznika, bili smo potpuno nespremni za pljusak. U prvom trenutku smo pokušali da se sklonimo kod ulaza u zgradu stare luke, ali tu nismo uspeli da nađemo baš neki zaklon od kiše. Nadali smo se da kiša neće dugo padati - letnji pljusak obično brzo prođe, ali ovaj put nismo imali sreće. Kada smo shvatili da kiša neće ubrzo stati, nismo imali izbora već smo po pljusku odjurili do hotela. Ne sećam se koliko puta u životu sam pokisla, ali ovako - do gole kože, možda 3 puta u životu! 

Zaključili smo, setno, da Barselona plače zato što sutra rano ujutro odlazimo, vraćamo se u Beograd...