Ovaj put nismo imali problem sa vremenom, pa smo prošetali aerodromom. Usput smo naišli na ovog vremešnog ali savršeno očuvanog lepotana - auto koji me je oduševljavao kad sam bila devojka.
Cadillac (1957)
Kada smo stigli u Bilbao, uzeli smo rent-a-car i uputili se prvo do našeg hotela koji je u selu Gordexola. Ovo seoce udaljeno je od centra Bilbaoa oko 20 km, pa je bilo idealno ne samo za obilazak grada, već i za izlete koje smo planirali za narednih par dana.
Sve na šta smo naišli u ovom delu Španije bilo je novo i neobično.
Za početak, prvi put smo se našli u hotelu koji je otvoren u nekadašnjem samostanu, u starom kamenom zdanju iz XVII veka koje je nedavno renovirano i izvanredno prilagođeno potrebama današnjih turista. Unutar hotelskog prostora postoji i crkva koja je bila uz nekadašnji samostan, tako da su se domaćini potrudili da zadovolje i duhovne potrebe svojih gostiju.
Unutrašnjost hotela
Bilbao je glavni grad provincije Biskaj (jedne od tri provincije u autonomnoj oblasti Baskiji), veliki industrijski i trgovački centar i za razliku od većine gradova u Španiji koje smo do sada imali prilike da posetimo, spada u novije gradove, jer je osnovan tek na početku XIV veka.
U svojoj istoriji, Bilbao je bio poprište različitih sukoba, stradao tokom španskog građanskog rata, ali u poslednjim decenijama XX veka ovaj grad je doživeo veliku transformaciju i obnovu. Danas je Bilbao divan, uređen grad, a njegove ulice krase zdanja najčuvenijih svetskih arhitekata i umetnika.
Šetnju gradom započeli smo od muzeja Gugenhajm (Guggenheim Bilbao Museoa), koji je urađen po projektu arhitekte Frenka Gerija.
U ovom muzeju izložena su dela moderne i savremene umetnosti, ali je i samo zdanje muzeja svojevrsno umetničko delo i jedna od glavnih atrakcija ovog grada.
Bilbao je pun boja, cveća, svetlosti... Na platou ispred ulaza u Gugenhajm, ispred dela zgrade u „vizantijsko plavoj“ boji i neobične titanijumske fasade, nalazi se i skulptura psa (Puppy). Skulptura ima čeličnu konstrukciju, a sa spoljašnje strane je obrasla u cveću raznih boja. Lepo i neobično...
Dok šetamo gradom, primećujemo na zgradama lepe table sa nazivima ulica, ali napisane jezikom koji mi ne razumemo. Pretpostavljamo da je natpis na baskijskom jeziku, ali nemamo predstavu ni kako se čita ni šta znači. Deluje nam da sa španskim jezikom nema skoro nimalo sličnosti, što se kasnije ispostavilo kao tačno, jer baskijski ne spada u grupu indoevropskih jezika, ali ni u bilo koju drugu poznatu jezičku grupu.
Srećom, osim baskijskog, ovde se koristi i španski jezik.
Ulice, trgovi, zgrade, sve u ovom gradu deluje savršeno odmereno i na svom mestu. U kvartovima u kojima dominiraju zgrade s početka XX veka, nova i savremena arhitektonska rešenja su sasvim lepo uklopljena i usklađena.
Stakleni oblakoder, toranj Iberdrola koji se vidi sa ovog trga, nalazi se skoro kraj reke i njegova izgradnja je završena nekoliko meseci pre našeg dolaska u Bilbao. Lepa zgrada s leve strane (pomalo u senci) je Palacio Chávarri, izgrađena još krajem XIX veka. Krajem drugog svetskog rata zgrada je obnovljena i od tada je u njoj sedište Civilne vlade Baskije.
Još zanimljivija kombinacija starog i novog ogleda se u „izlomljenoj“ fasadi zgrade u kojoj je sedište baskijskog ministarstva zdravlja (El Departamento de Sanidad y Osakidetza). Mi, kao laici, bili smo potpuno fascinirani idejom da se jedan ovakav projekat realizuje i čini nam se da u Španiji naprosto ne mogu ili ne umeju da pogreše kada je u pitanju estetika. Ova zgrada izazvala je veliko divljenje i među arhitektama, ne samo zbog ideje već i zbog brojnih savremenih tehničkih rešenja.
El Departamento de Sanidad y Osakidetza
Pomenula sam u nekoj od prethodnih rečenica reku. Da, Bilbao se nalazi na ušću reke Nervión koja se uliva u Baskijski zaliv. Ova reka se često izlivala, poslednja velika poplava zadesila je Bilbao 1983. godine i to je nateralo gradske vlasti da konačno pristupe rešavanju ovog problema.
Danas obale reke Nervión, u delu koji prolazi kroz Bilbao, izgledaju kao na ovoj slici: uređeno, čisto, široko, sa puno klupa, bez privezanih splavova, bez automobila, upravo onako kako bi i beogradsko priobalje moglo (moralo) da izgleda...
Već umorni od puta koji je započeo u ranim jutarnjim satima, nakon nekoliko sati provedenih u upoznavanju sa ovim lepim gradom, vraćamo se u Gordexolu, u zeleni raj nekadašnjeg samostana svete Izabele.
Copyright © Sofijana Stamenkovic
No comments:
Post a Comment