Već nekoliko puta do sada dolazili smo do kapija ovog manastira, ali svaki put suviše kasno da bismo mogli da uđemo i razgledamo ovaj čuveni manastir smešten na neobičnim vrhovima planine Monserat.
Iz Koljbata smo krenuli kasno, tek oko 1 popodne, svratili prvo do mesta Terasa, ručali, a zatim se dovezli do žičare koja prevozi putnike do manastira.
Žičara (Aeri de Montserrat) je atrakcija za sebe; nalazi se u podnožju planine Monserat, počela je da radi još 1930. godine, kabine sa putnicima se kreću brzinom od 5 metara u sekundi, pod nagibom od 45%, a visinska razlika između početne i krajnje tačke je oko 550 metara! Putovanje žičarom u dužini od oko 1350 metara je fantastičan doživljaj, pa iako mi se dešava da me u nekim situacijama obuzme strah od visine, ovaj put sam uživala.
Sa žičare smo otišli pravo do donje stanice uspinjače (Funicular de Sant Joan) koja povezuje manastir sa gornjom stanicom Sant Joan odakle zaljubljenici u pešačenje i planinarenje mogu da izaberu neku od pešačkih staza i krenu ka višim delovima planine. Uspinjača prelazi put od 500 metara, pri čemu je visinska razlika u odnosu na stanicu kod manastira oko 250 metara, a nagib pod kojim se kreće je neverovatnih 65%. Otprilike na pola puta je petlja na kojoj se uspinjače iz suprotnih smerova mimoilaze i dalje nastavljaju prugom. Za razliku od žičare u kojoj je bilo vrlo prijatno jer su prozori bili otvoreni i pirkao je prijatan vetar, u uspinjači je bilo pakleno vruće. Tih 5-6 minuta koliko traje vožnja, delovalo mi je kao večnost.
Kada smo stigli do gornje stanice Sant Joan, sav moj entuzijazam se istopio i ja sam samo želela da sednem u hladovinu i popijem nešto hladno.
Goran je, pun poleta, krenuo da pešači jednom od staza. Dok je on pokazivao svoj planinarski duh, ja sam pronašla divno mesto za odmor, sa prelepim pogledom na manastir i dolinu, a u izmaglici horizonta videlo se i more. Kad je vedro, kažu da se sa vrha ove planine vidi čak i ostrvo Majorka!
Kad je Goran završio svoj planinrski pohod, vratili smo se uspinjačom do donje stanice i pošli u obilazak manastira. Osnovan je u X veku, početkom XIX veka su ga Napoleonove trupe sravnile sa zemljom, ali je obnovljen već pre polovine XIX veka. Ovaj manastir je doživeo teške trenutke i tokom španskog građanskog rata, ali i za vreme vladavine Franciska Franka, jer je bio utočište za naučnike, umetnike, političare i studente koji su bežali od Frankovog progona. Nažalost, Frankovi ljudi su često čekali svoje žrtve nekoliko kilometara dalje od manastira. Mirna vremena vratila su se u ovaj manastir tek nakon Frankove smrti.
U okviru manastirske bazilike postoji muzej sa umetničkim delima mnogih istaknutih slikara i vajara, uključujući radove El Greka, Dalija, Pikasa i mnogih drugih. Ovde se nalazi i izdavačka kuća l'Abadia de Montserrat, koja je jedna od najstarijih na svetu - prva knjiga objavljena je davne 1499. godine!
Vreme je brzo prolazilo, poslednja žičara ide do podnožja planine nešto pre 7 uveče, pa smo morali da vodimo računa da ne zakasnimo.
Bio je ovo naš poslednji dan u Kataloniji, u Španiji... Sutra krećemo natrag, opet u Francusku, pa potom i dalje...
Nije mi bilo dovoljno Španije ove godine!
Iz Koljbata smo krenuli kasno, tek oko 1 popodne, svratili prvo do mesta Terasa, ručali, a zatim se dovezli do žičare koja prevozi putnike do manastira.
Žičara (Aeri de Montserrat) je atrakcija za sebe; nalazi se u podnožju planine Monserat, počela je da radi još 1930. godine, kabine sa putnicima se kreću brzinom od 5 metara u sekundi, pod nagibom od 45%, a visinska razlika između početne i krajnje tačke je oko 550 metara! Putovanje žičarom u dužini od oko 1350 metara je fantastičan doživljaj, pa iako mi se dešava da me u nekim situacijama obuzme strah od visine, ovaj put sam uživala.
Žičarom do manastira
Stanica žičare
Sa žičare smo otišli pravo do donje stanice uspinjače (Funicular de Sant Joan) koja povezuje manastir sa gornjom stanicom Sant Joan odakle zaljubljenici u pešačenje i planinarenje mogu da izaberu neku od pešačkih staza i krenu ka višim delovima planine. Uspinjača prelazi put od 500 metara, pri čemu je visinska razlika u odnosu na stanicu kod manastira oko 250 metara, a nagib pod kojim se kreće je neverovatnih 65%. Otprilike na pola puta je petlja na kojoj se uspinjače iz suprotnih smerova mimoilaze i dalje nastavljaju prugom. Za razliku od žičare u kojoj je bilo vrlo prijatno jer su prozori bili otvoreni i pirkao je prijatan vetar, u uspinjači je bilo pakleno vruće. Tih 5-6 minuta koliko traje vožnja, delovalo mi je kao večnost.
Kada smo stigli do gornje stanice Sant Joan, sav moj entuzijazam se istopio i ja sam samo želela da sednem u hladovinu i popijem nešto hladno.
Uspinjačom do gornje stanice Sant Joan
Pogled na dolinu i more u daljini
Čvorište na kome se mimoilaze uspinjače
Kad je Goran završio svoj planinrski pohod, vratili smo se uspinjačom do donje stanice i pošli u obilazak manastira. Osnovan je u X veku, početkom XIX veka su ga Napoleonove trupe sravnile sa zemljom, ali je obnovljen već pre polovine XIX veka. Ovaj manastir je doživeo teške trenutke i tokom španskog građanskog rata, ali i za vreme vladavine Franciska Franka, jer je bio utočište za naučnike, umetnike, političare i studente koji su bežali od Frankovog progona. Nažalost, Frankovi ljudi su često čekali svoje žrtve nekoliko kilometara dalje od manastira. Mirna vremena vratila su se u ovaj manastir tek nakon Frankove smrti.
Stanice Santa Cova Funicular i
u pozadini donja stanica linije Funicular de Sant Joan
Unutrašnjost manastira
Unutrašnjost bazilike
Vreme je brzo prolazilo, poslednja žičara ide do podnožja planine nešto pre 7 uveče, pa smo morali da vodimo računa da ne zakasnimo.
Bio je ovo naš poslednji dan u Kataloniji, u Španiji... Sutra krećemo natrag, opet u Francusku, pa potom i dalje...
Nije mi bilo dovoljno Španije ove godine!
Povratak žičarom u podnožje planine
No comments:
Post a Comment