Travelling and Beyond : 2016, 24. avgust, lepote Aragona

Pedro, estimado amigo, gracias por tus excelentes sugerencias.

(Esta entrada está dedicada a nuestro amigo Pedro de Aragón)

Kada sam pre par godina počela da pišem o našim putovanjima i da svoje priče delim sa „celim svetom“ (zahvaljujući internetu), jedan od mojih tekstova o Aragonu ostavio je dobar utisak na našeg budućeg prijatelja Pedra, rođenog Aragonca. Ispod teksta iz 2014. godine pod naslovom „Saragosa – Ueska – i još dalje...“, Pedro je ostavio sledeću poruku: „Gracias por conocer mi tierra. Saludos desde Zaragoza“, tj. „Hvala vam što ste upoznali moju zemlju. Pozdrav iz Saragose“! Bilo mi je veoma drago što sam pohvalu dobila baš od Španca, koji inače živi u blizini Saragose. Pedro je počeo da prati moje objave i uskoro smo počeli da se dopisujemo i mimo mog bloga. Goran bolje vlada španskim jezikom, pa nam se priključio u ovom ćaskanju na daljinu. Kada smo pravili plan ovogodišnjeg letovanja, Pedro je izrazio želju da se upoznamo i provedemo jedan dan u njegovom Aragonu. Nažalost, njegove poslovne obaveze su ga sprečile da se nađemo tada kada smo se dogovorili, ali nadamo se da će biti prilike za upoznavanje i druženje. Ipak, ono što se nije promenilo, to je plan za izlet po Aragonu koji smo napravili upravo zahvaljujući Pedrovim sugestijama.

Naše prvo današnje odredište je svetilište Toresiudad koje pripada organizaciji Opus Dei. Ovo svetilište je osamdesetih godina XX veka podigao niko drugi do osnivač ove organizacije, sveštenik (a kasnije i svetac) Hosemarija Eskriva. Priznajem da me nikada preterano nije zanimalo šta je Opus Dei, čime se bavi i zašto važi za „kontroverznu“ organizaciju. Pre odlaska u Toresiudad potražila sam informacije o ovoj organizaciji i videla da je u jednom periodu svog postojanja organizacija dovođena u vezu sa fašističkim režimom generala Franka, da ih neki i danas optužuju za agresivnost prilikom vrbovanja novih članova itd. Vatikan je 1950. godine priznao Opus Dei kao organizaciju u okviru katoličke crkve, a 1982. godine papa Jovan Pavle II, koji je bio simpatizer ove organizacije, proglasio je Opus Dei za „prvu i jedinu ličnu prelaturu u crkvi“. Jednostavnije rečeno, Opus Dei je i danas neka vrsta „države unutar države“, odnosno verska organizacija unutar katoličke crkve koja je organizovana i funkcioniše po malo drugačijim pravilima od onih koja važe za ostale katoličke crkve i organizacije.

Svetilište Toresiudad (Torreciudad)

Pogled na akumulaciono jezero El Grado

Ulaz u svetilište

Unutrašnjost svetilišta

Put od Koljbata do Toresiudada dug je oko 200 km pa smo u Toresiudad stigli nešto malo pre 2 sata popodne, tj. u vreme sijeste. Parking na prilazu svetilištu je prilično veliki, ali je sada bio skoro potpuno prazan. Ne znam da li je to uobičajeno za ovo mesto, ali nama je odgovaralo što nije bilo gužve i što smo mogli da prošetamo stazom koja se spušta do stare isposničke ćelije (Ermita de la Virgen de Torreciudad) blizu obale jezera. Goran je bio uporan i otišao je mnogo dalje nego ja, a ja sam posle par stotina metara odustala – lako mi je bilo za silaženje, ali vraćanje natrag, uzbrdo – nije mi bilo nimalo privlačno.

Sa staze se pruža pogled na akumulaciono jezero El Grado čija intenzivna tirkizna boja deluje malo neprirodno, ali ipak osvežava pejzaž.

Zdanje svetilišta deluje moćno, savremeno i, da nisam znala gde smo, nikad mi be bi palo na pamet da se radi o jednom od mesta koje aragonski katolički hodočasnici vrlo često posećuju.

Pošto smo videli i obišli ono što nam je bilo zanimljivo, krenuli smo dalje, ka selu Ainsa koje se nalazi na listi najlepših sela Španije. Palo nam je na pamet da možda ne bi bilo loše da negde svratimo na ručak i, kao poručeno, nakon nepunih pola sata vožnje, primetili smo u brdu iznad puta mesto koje je delovalo zanimljivo. Rešili smo da svratimo i tako smo se obreli u Abisandi, selu koje po podacima iz 2016. godine ima 142 stanovnika, ali i istoriju dugu skoro 1000 godina. Na ulazu u Abisandu su putokazi za istorijske i kulturne znamenitosti – osmatračnicu, muzej i lutkarsko pozorište (pirinejsku kuću lutaka)! I sve to u mestu u kome žive 142 duše! Kada se sve ovo uzme u obzir, može se reći da smo imali sreće, jer je jedini restoran u Abisandi bio otvoren, a čekao nas je i slobodan sto. Nije nam se išlo u obilazak sela jer je bilo pretoplo, sve je delovalo prilično pusto (vreme sijeste), a i nismo hteli da rizikujemo da se restoran zatvori i da ostanemo bez ručka.

Posle ukusnog ručka i predaha u hladovini starih kamenih kuća Abisande, nastavili smo put Ainse u koju smo stigli za pola sata.

Abisanda (Abizanda)

Na ulazu u Ainsu stoji tabla koja podseća posetioce da su došli u jedno od najlepših sela u Španiji. Tabla je potpuno nepotrebna, jer je jasno da je Ainsa apsolutno čarobna.

Ainsa je kao i Abisanda, stara skoro hiljadu godina i ova dva sela su se u srednjem veku nalazila na liniji odbrane hrišćanskih teritorija.

U delu nekadašnjeg dvorca iz XI veka, danas je smešten muzej ekologije, gde smo kupili domaći med i još par suvenira. Ušli smo u Ainsu, na trg Plaza Mayor i kao da smo zakoračili u bajku. Sve kuće u Ainsi su od kamena, uredne, lepe, sa puno cveća, a na prostranom trgu posetioce čekaju spremni restorani koji su ušuškani u prizemljima kamenih kuća. Ništa „savremeno“ ne narušava lepotu ove vremešne lepotice. U nastavku, kada se prođe Plaza Mayor, ulicom Calle Mayor stiže se do parohijske crkve i potom se ulica polako sužava, sve do trga Plaza San Salvador. I to je kraj sela. U uličicama koje se odvajaju levo i desno od Calle Mayor, naišli smo na još par simpatičnih restorana, galeriju i prodavnicu suvenira. Sve kuće u selu, koliko god se činilo da su zabačene u odnosu na centar mesta, bile su lepe, negovane i sa puno cveća!

Ulaz u selo Ainsa

Muzej ekologije u nekadašnjem dvorcu

Ostaci utvrđenja

Pogled na Ainsu sa zidina

Parohijska crkva (Iglesia parroquial de Santa María)

Jedan od restorana na glavnom trgu

Glavni trg (Plaza Mayor)

Spomenik na trgu Plaza Castillo

Iz Ainse smo krenuli oko 6 popodne i morali smo da požurimo do našeg sledećeg odredišta – budističkog hrama koji je 1984. godine osnovan usred katoličke Španije.

Budistički hram Dag Shang Kagyü, u blizini mesta Paniljo (Panillo), prvi je budistički hram koji smo Goran i ja ikada imali prilike da posetimo. Deo koji je otvoren za posetioce fizički je odvojen od privatnog dela u koji mogu da uđu samo monasi i učenici. Iako smo se trudili da stignemo što ranije, dok još ima sunca, okolna brda su brzo počela da bacaju senku na hram.

Tokom našeg obilaska hrama, nismo primetili da se išta dešava – nikakve molitve ili slično, pa pretpostavljam da smo došli u pogrešno vreme i propustili možda zanimljiv verski obred, kakvom do sada nismo prisustvovali.

Pre nego što smo krenuli natrag za Koljbato, svratili smo u prodavnicu suvenira gde smo kupili neke „istočnjačke“ sitnice za svoju dušu ali i ponešto što će obradovati naše kod kuće.