Za današnji dan planirali smo da prvo svratimo u Kadakes (Cadaqués), obalski gradić u provinciji Žirona (Girona), na poluostrvu Kreus (Cap de Creus). Od Koljbata do Kadakesa treba da pređemo skoro 200 km, ali naoštrili smo se da ga posetimo zbog njegovog posebnog mesta u istoriji umetnosti. Od kraja XIX veka pa do danas, Kadakes je bio i ostao omiljeno mesto čuvenih imena iz sveta umetnosti. Salvador Dali ga je često posećivao kao dete, ali i kasnije tokom života. U Kadakesu su često gostovali i Pablo Pikaso, Đoan Miro, Marsel Dišan, Melina Merkuri i brojni drugi čuveni umetnici iz celog sveta koji su svojom umetnošću obasjali XX vek.
Na nekih 20-ak kilometera pre Kadakesa, sa puta puca divan pogled na zaliv Roses i na više od 10 km peščane obale. Kako se približavamo Kadakesu, put sve više vijuga i sve je više vozila. Uskoro shvatamo da vozila počinju da formiraju kolonu koja je sve duža i sve se sporije kreće. Na par kilometara od Kadakesa, zaustavljamo se na proširenju pored puta da malo osmotrimo situaciju. Goran je u prvom momentu bio za to da nastavimo dalje, međutim kada smo dobro pogledali dugačku kolonu koja se sve više zgušnjava i sve sporije se kreće kako se bliži ulasku u Kadakes, teška srca, odlučili smo da se ne idemo dalje. Radni je dan (ponedeljak) i bili smo potpuno zbunjeni ovolikim brojem turista koji su se zaputili u Kadakes, koji je po površini upola manji od npr. Sremskih Karlovaca! Počeli smo da se pitamo gde će se sva ta vozila parkirati ali i koliko ćemo dugo putovati do samog ulaska u grad. Naša ideja da vidimo ovaj kultni gradić, polako se topila. Bilo je već skoro 2 popodne, vrelo, ali odluka da ne nastavljamo ka Kadakesu je bila definitivna.
Okrenuli smo auto i nakon 20-ak minuta stigli u Roses. Razočarani, nervozni, pregrejani, otišli smo pravo na plažu, da se makar malo ohladimo i opustimo. Avaj! Voda u zalivu Roses nije bila baš po mom ukusu –hladnija nego što inače volim, ali izdržala sam kratko bućkanje i brzo izašla na obalu. Bućnuo se i Goran, posedeli smo na plaži tek toliko da se osušimo a onda smo otišli u obižnji restoran na ručak.
Nakon Rosesa, svratili smo u zanimlivo mesto, Empuriabrava, čiji je veći deo izgrađen tako da vilasnici ekskluzivnih kuća i vila mogu svojim domovima da priđu kako im volja - ili automobilom ili čamcem. Zapravo, Empuriabrava je najveća stambena marina u Evropi koju preseca (ili spaja) oko 30 kilometara plovnih puteva. Iako je izgrađena na nekadašnjem močvarnom terenu (oko 1975. godine), Empuriabrava je vrlo brzo postala luksuzno turističko mesto.
Nadali smo se da ćemo put moći da nastavimo uz samu obalu, ali šta god da smo pokušavali, stalno smo bili na po par kilometara od obale. Konačno, posle skoro sat i po vožnje, domogli smo se mesta Sant Feliu de Guíxols, parkirali pored same obale i rešili da ovde napravimo pauzu za večeru.
Posle večere, ostalo nam je samo da se vratimo u Koljbato!
Retko se dešava da potrošimo ceo dan, da pređemo više od 400 km i da se vratimo u sobu nezadovoljni i razočarani. Ali, ovo je bio jedan takav dan.
Za sutra smo isplanirali da posetimo Barselonu i nadali se da više neće biti ovakvih „promašaja“ do kraja letovanja.
Pogled na Roses i plaže kod mesta Empuriabrava
Pogled na Kadakes (Cadaqués)
Plaža u mestu Roses
Empuriabrava (Ampuriabrava)
U prolazu kroz Platja d'Aro
U prolazu kroz Sant Feliu de Guíxols
Pogled na Montserat iz Koljbata
Retko se dešava da potrošimo ceo dan, da pređemo više od 400 km i da se vratimo u sobu nezadovoljni i razočarani. Ali, ovo je bio jedan takav dan.
Za sutra smo isplanirali da posetimo Barselonu i nadali se da više neće biti ovakvih „promašaja“ do kraja letovanja.
No comments:
Post a Comment