2016, 21. avgust, pogled na sever Katalonije

Trasa današnjeg izleta

Kad smo prethodnog dana stigli u naš smeštaj u Koljbatu, primetila sam da u sobi ne postoji klima uređaj. Malo je nedostajalo da me uhvati očaj, jer biti bez klimatizacije u sred avgusta u Španiji nije zvučalo nimalo dobro. Međutim, naši domaćini su nas uveravali da nam klima uređaj neće biti potreban jer se nalazimo u podnožju planine Montserat i da su noći uvek prijatne. Bila sam pomalo skeptična, ali nismo imali izbora – mogli smo samo da se nadamo da će zaista biti tako. Srećom, bili su u pravu, spavali smo „kao kod svoje kuće“, u udobnom krevetu i prijatnoj noćnoj svežini.

Doručkovali smo na terasi ispred kuhinje i usput ćaskali sa domaćinima. Karles govori engleski, a Ester tek pomalo razume ovaj jezik. S druge strane, nas dvoje uspevamo da razumemo dosta od onoga što se priča na španskom – dokle god se zaista priča na španskom. Između sebe, Karles i Ester pričaju na katalonskom koji nam je skoro sasvim nerazumljiv. Tako se tokom našeg boravka u Koljbatu, u razgovorima sa Karlesom i Ester, uglavnom govorilo na četiri jezika. Odlična vežba za mozak!

Zamolili smo naše domaćine da nam predlože nekoliko mesta koja bi bilo zanimljivo obići, a da to bude izvodljivo u jednom danu. Za današnji dan su nam predložili da krenemo na sever Katalonije i posetimo Ripolj (Ripoll), Kamprodon (Camprodon) i Kasteljar de Nuk (Castellar de n'Hug). Ideja nam se odmah dopala jer nas je put vodio ka severu i katalonskim Pirinejima, dalje od vlažnog i toplog vazduha u Koljbatu.

Pogled na Montserat

U parku prirode...

Prvi gradić u koji stižemo je Ripolj, udaljen oko 100 km od Koljbata. Vazdušnom linijom, Ripolj je udaljen od Francuske svega nekih 20-25 km i nalazi se na ušću reka Freser i Ter, na skoro 700 metara nadmorske visine. Ripolj je osnovan krajem IX veka, odolevao je raznim neprijateljima i napadima narednih skoro hiljadu godina, ali je takoreći potpuno uništen u Karlističkim ratovima u prvoj polovini XIX veka. Ono što danas može da se vidi u Ripolju uglavnom je restaurirano ili je novijeg datuma, ali to ne čini ovaj grad manje simpatičnim i zanimljivim.

Svuda u Kataloniji, a to važi i za Ripolj, vrlo je jak „otpor“ vladi u Madridu, pa je primetno da pored katalonskih zastava nigde nema zastava Španije.

Dolazak u Ripolj

Zgrada gradske skupštine

Najava za XIX konjičku trku Ripolja

Detalj na fasadi crkve Església de Sant Pere

Etnografski muzej

Od parkinga na obali reke Ter vrlo brzo stižemo do gradske skupštine i etnografskog muzeja. U prostorijama etnografskog muzeja je i turistički biro u kome smo dobili brošuricu u kojoj je označena ruta obilaska Ripolja. Momak koji radi u birou pitao nas je odakle smo i naš odgovor ga je potpuno oduševio. On obožava Srbiju, dolazio je već nekoliko puta u naše krajeve, zna par reči srpskog i sa puno osmeha i lepih želja ispratio nas je u obilazak Ripolja.

Sportski klub

Trg Plaça de Sant Eudald

Zgrada apoteke na trgu Sant Eudald

Karles i Ester su nam preporučili da posetimo Ripolj kako bismo videli jedan lep i tipičan katalonski gradić, a mesta poput Ripolja često su van glavnih turističkih ruta. Ono što vidimo u Ripolju i što je uobičajeno jesu uredne i lepo okrečene zgrade, čiste ulice, ali prava lepota i šarm su u detaljima. Taj pomalo buntovni, kitnjasti, boemski, neformalni izraz – to je ono što vidimo na svakom koraku. Umetnost u svakom detalju - od rasvete na trgu, u neobičnim detaljima i muralima na fasadama, sve to čini Ripolj zanimljivim mestom za obilazak.

Pogled na drugo obalu reke Ter

Stare fasade se čuvaju

Nakon Ripolja, nastavljamo ka Kamprodonu, koji je još bliži Francuskoj i na nadmorskoj visini od skoro 1000 metara. Kamprodon je osnovan u XIII veku, na ušću reke Ritort u reku Ter.
Obilazak ovog gradića počeli smo s južne strane i vrlo brzo smo stigli do Novog mosta (iz XII veka) koji je jedan od simbola grada. Dalje, ka severu, prešli smo rečicu Ritort i ulicom Carrer València koja ide paralelno sa ovom rekom stigli do trga Plaça de Santa Maria na kome se nalazi crkva Església de Santa Maria de Camprodon, manastir Sant Pere de Camprodon i spomenik Isaku Albenisu (Isaac Manuel Francisco Albéniz y Pascual). Ovaj čuveni pijanista i kompozitor rođen je u Kamprodonu, a svoju umetničku inspiraciju pronalazio je u španskom folkloru.

Kamprodon (Camprodon)

Novi most preko reke Ter

Zgrade u ulici Carrer València imaju veoma lepe i neobične fasade, a ono što mi se najviše od svega dopalo je to što sve zgrade sa zadnje strane gledaju na reku Ritort, a postoji i nekoliko mostića koji spajaju levu i desnu obalu reke.

Prošli smo pored nekoliko prodavnica lokalnih mesnih prerađevina i stekli utisak da Kamprodon ima sjajnu ponudu gurmanluka. (Kasnije smo saznali da je Kamprodon poznat po proizvodnji raznih vrsta svinjskih kobasica, šunke, ali i po svojim poslastičarskim proizvodima!) Nažalost, bilo je toplo a pred nama je bilo još nekoliko sati vožnje i obilaska zelenih predela severne Katalonije, pa smo teška srca zaključili da ćemo kupovinu i degustaciju gurmanluka morati da ostavimo za neku drugu priliku.

Pre nego što smo se oprostili od Kamprodona, posedeli smo na klupicama kraj obale reke Ter, sa pogledom na Novi most.

Spomenik Isaku Albenisu

Manastir Sant Pere de Camprodon

Predah kod manastirske česme

Od Kamprodona do Kasteljara predstoji nam nešto manje od 50 km, ali malo više od sat vremena vožnje. Kasteljar je pravi dragulj ovog dela Španije. Nalazi se na 1400 metara nadmorske visine, u njemu živi manje od 200 ljudi, ali centar mesta izgleda kao da ga turisti često posećuju i da se u njemu uvek nešto dešava!

Kuće u Kasteljaru imaju fasade od kamena, sve su vrlo lepo održavane i deluju vrlo simpatično. U tih dvadesetak kuća koliko ih ima u centru mesta, u prizemljima se nalaze prodavnice u kojima se prodaju uglavnom domaći specijaliteti (mesne prerađevine, hleb, kolači) i suveniri.

Kasteljar de Nuk (Castellar de n'Hug)

Na ulazu u mesto postoje putokazi za nekoliko turističkih atrakcija, ali tajming nam je bio loš. Nedelja je popodne i skoro sve je zatvoreno. Nije važno, prošetali smo kroz mesto, stigli do vidikovca sa koga se pruža pogled na zelene obronke Pirineja. Na vidikovcu postoji spomen ploča koju su stanovnici Kasteljara posvetili svom iznenada preminulom gradonačelniku. On je izabran na prvim demokratskim izborima, davne 1979. godine i taj posao radio pune 34 godine! Na osnovu teksta na spomen ploči, možemo da zaključimo da je bio voljen i uvažavan i da je sjajno radio svoj posao.

U Kasteljaru, zime su duge... u godinama dok si ti bio gradonačelnik, bio si jedini koji je našu varoš držao budnom – s  posvećenošću, trudom i istrajnošču.

Uvek ćemo te se sećati.

Osim nas, u obilasku Kasteljara zatekla se i jedna grupa španskih, tj. katalonskih penzionera koji su ovde došli autobusom, verovatno u neku vrstu organizovanog izleta. Goran je u jednom trenutku započeo ćaskanje sa jednim starijim gospodinom i posle par minuta njihov razgovor je skrenuo na temu politike. Katalonci su vrlo nezadovoljni svojim statusom u okviru Španije i smatraju da podnose najveći finansijski teret. Ovakve priče nikad nikuda ne vode, ali pošto je gospodin žurio da se pridruži grupi koja se spremala za odlazak iz Kasteljara, razgovor nije dugo potrajao.

Obilazak Kasteljara smo brzo završili, ali ja sam odjednom ogladnela i složili smo se da bi bilo bolje da nešto pojedemo pre nego što krenemo dalje. Ušli smo u jedan restoran (jedini koji je bio otvoren) gde nam je ljubazna gazdarica rekla da kuhinja više ne radi (da, kasno popodne je i vreme je za odmor), ali da može da nas posluži sendvičima sa šunkom i pivom. Idealno! Dok smo sedeli u restoranu, primetili smo plakat na zgradi preko puta. Pitali smo je o čemu se radi i ona nam je objasnila da se narednog vikenda (svake godine, poslednjeg vikenda u avgustu), u Kasteljaru održava međunarodno takmičenje pastirskih pasa. Bilo mi je žao što to nećemo moći da vidimo, ali – ko zna... možda se nekom drugom prilikom zadesimo u Kasteljaru u pravo vreme.

Pogled na planinu Pedraforca

Posle hladnog piva i ukusnog sendviča, krenuli smo dalje. Put nas je ponovo vodio pored Ripolja, a pošto je uveliko prošlo 6 sati popodne, počeli smo da razmišljamo gde bi bilo pametno da svratimo na večeru. Gradić Vik nam je bio usput, ali kada smo ga tog jutra pitali za Vik, Karles nam je rekao da nam se verovatno neće mnogo dopasti. Pokušavali smo da smislimo neko bolje rešenje, ali nije nam polazilo za rukom. I konačno, negde oko 20:30, stigli smo u Vik, veoma gladni i nimalo impresionirani onim što smo videli. Sve je delovalo nekako neuredno i neugledno. Da li je za ovakav utisak kriv naš umor (i glad) ili je Vik zaista takav, možda ćemo proveriti nekom drugom prilikom.

Vik (Vic)