Peščane dine na kojima smo uživali prethodnog dana mamile su nas da se i danas zaputimo do obale Atlantika, pa smo odlučili da se ne zadržavamo u Kadisu već da se spustimo do najjužnije tačke kontinentalne Španije, do Tarife. Južnije od Tarife su još Seuta i Melilja (Ceuta i Melilla), takozvane velike španske suverene teritorije (Plazas de soberanía) koje se graniče sa teritorijom Maroka u delu koji izlazi na Sredozemno more. Osim Seute i Melilje postoji i nekoliko malih suverenih teritorija, koje su razbacane po severnoj obali Afrike i Sredozemnom moru.
Jučerašnje oblačno i malo svežije vreme nas je iznenadilo, ali vremenska prognoza za današnji dan je bila prilično neverovatna. U Tarifi nas je čekala temperatura od oko 20 stepeni i magla. Bez obzira na ovakva predviđanja, ništa nije moglo da nas zaustavi u našem pohodu na mesto koje predstavlja „kraj Evrope“.
Od Heresa do Tarife deli nas oko 130 km, što je značilo da imamo dovoljno vremena i da usput možemo da uživamo koliko nam duša želi. Posle otprilike 80 km prošli smo kraj mesta Barbate i našli se na prelepoj peščanoj plaži. Paleta boja koje obično asociraju na leto, pesak i more ovde je bila sasvim nova i neočekivana. Prigušeni tonovi, drugačije svetlo koje se jedva probija kroz tamne oblake, sve to je ovom danu dalo potpuno novu atmosferu sa kakvom se ranije nismo sretali u Andaluziji.
Zbog lošeg vremena, na plaži nije bilo kupača, ali je bilo pecaroša i šetača. Pored jedne stene su se smestili otac i sin, dečak od nekih 12-13 godina. Obojica su preplanuli pa pretpostavljam da svakodnevno dolaze na pecanje – i po suncu i po kiši. Ostavljali su utisak da uživaju u vremenu koje provode zajedno i u poslu koji ih je zaokupio. Ne znam da li im je pecanje samo hobi ili je ulov koji donesu kući ono čime se prehranjuje njihova porodica, ali pred nama je bio par dobro uigranih pecaroša.
Pored puta koji spaja Barbate i Tarifu, nalaze se ogromni vetroparkovi, prava šuma visokih belih, ogromnih vetrogeneratora kakvih ima skoro na svakom koraku u Španiji. Kod nas je bila najavljena izgradnja prvog vetroparka koji bi činila (slovom i brojem) čak tri vetrogeneratora. Do danas je sve ostalo na zamisli. A ovde, kao da se svaki prirodni resurs koristi na najbolji mogući način.
Oko 2 popodne stižemo u Tarifu, koja je potpuno utonula u maglu. Deluje da su svi posetioci krenuli ka rtu Punta de Tarifa (ili Punta Maroki), pa pronalaženje slobodnog parking mesta nije jednostavno, ali smo na kraju ipak uspeli da se parkiramo prilično blizu obale. Nedaleko od nas parkirao se par turista iz Japana koji su nas pitali „Da li je ovde kraj Evropeׅ“? Od tada o Tarifi razmišljam upravo tako – kao o kraju Evrope.
Gradić Tarifa bio je važna luka još u vreme Feničana, a svoje današnje ime dobio je početkom VIII veka, po arapskom oficiru Tarifu, koji se tu iskrcao i po sebi nazvao grad. Južno od Tarife bilo je ostrvo „Isla de las palomas“ koje je u minulim vremenima imalo različita imena („Isla de Tarifa“, „Junionina ostrva“ itd). Veruje se da je ostrvo dobilo ovaj naziv zbog velikog broja golubova (palomas) koji su se tamo naselili, ali možda i zato što je „paloma“ naziv za belu morsku penu koju prave talasi.
Početkom XIX veka izgrađen je 250 metara dugačak nasip koji je ostrvo spojio sa kopnom. „Isla de las palomas“ postao je rt Punta de Tarifa (ili Punta Marroquí) koji se nalazi na severnoj strani Gibraltarskog moreuza. Rt je „razdelio“ more i okean – sa njegove istočne strane je Sredozemno more, a sa zapadne je Atlantski okean. Obala Maroka je udaljena svega 15 km od rta i po vedrom danu može sasvim jasno da se vidi. Danas, vidljivost je jedva par stotina metara i ja sam, kao dete, potpuno razočarana i nesrećna što ne mogu da vidim Afriku!
Dodatno me je razočaralo i to što nekadašnje ostrvo „Isla de las palomas“ nije otvoreno za turiste jer se na njemu nalaze postaje policije i civilne garde.
Kad sam malo ostavila po strani ova dva velika „razočaranja“, shvatila sam da je Tarifa jedno vrlo zanimljivo mesto. Monotoniju maglovitog dana razbijali su prodavci šarenih marama, poreklom verovatno sa severa Afrike, kupači kojima nisu smetali ni oblaci ni vetar, kao i mnogobrojni turisti poput nas.
Na zidovima u blizini plaže videli smo razne grafite – neki su bili vrlo duhoviti, a neki politički angažovani. (Kada sam godinu dana kasnije pokazala slike ovih grafita jednom prijatelju Špancu, poreklom iz Aragona, njegov komentar je bio da tako nešto čovek može da vidi samo u Kadisu i Tarifi! Ja sam se slatko smejala zbog sadržaja grafita, a on je bio potpuno zgrožen.)
Današnji pohod na Tarifu bio je relativno (ne)uspešan. Međutim, vremenska prognoza za sutra nam je išla na ruku – magla bi trebalo da se raziđe i mi smo odlučili da sutra ponovo dođemo u Tarifu!
Jučerašnje oblačno i malo svežije vreme nas je iznenadilo, ali vremenska prognoza za današnji dan je bila prilično neverovatna. U Tarifi nas je čekala temperatura od oko 20 stepeni i magla. Bez obzira na ovakva predviđanja, ništa nije moglo da nas zaustavi u našem pohodu na mesto koje predstavlja „kraj Evrope“.
Od Heresa do Tarife deli nas oko 130 km, što je značilo da imamo dovoljno vremena i da usput možemo da uživamo koliko nam duša želi. Posle otprilike 80 km prošli smo kraj mesta Barbate i našli se na prelepoj peščanoj plaži. Paleta boja koje obično asociraju na leto, pesak i more ovde je bila sasvim nova i neočekivana. Prigušeni tonovi, drugačije svetlo koje se jedva probija kroz tamne oblake, sve to je ovom danu dalo potpuno novu atmosferu sa kakvom se ranije nismo sretali u Andaluziji.
Barbate, plaža pored puta A-2231
Zbog lošeg vremena, na plaži nije bilo kupača, ali je bilo pecaroša i šetača. Pored jedne stene su se smestili otac i sin, dečak od nekih 12-13 godina. Obojica su preplanuli pa pretpostavljam da svakodnevno dolaze na pecanje – i po suncu i po kiši. Ostavljali su utisak da uživaju u vremenu koje provode zajedno i u poslu koji ih je zaokupio. Ne znam da li im je pecanje samo hobi ili je ulov koji donesu kući ono čime se prehranjuje njihova porodica, ali pred nama je bio par dobro uigranih pecaroša.
Pored puta koji spaja Barbate i Tarifu, nalaze se ogromni vetroparkovi, prava šuma visokih belih, ogromnih vetrogeneratora kakvih ima skoro na svakom koraku u Španiji. Kod nas je bila najavljena izgradnja prvog vetroparka koji bi činila (slovom i brojem) čak tri vetrogeneratora. Do danas je sve ostalo na zamisli. A ovde, kao da se svaki prirodni resurs koristi na najbolji mogući način.
Na putu Barbate - Tarifa
Oko 2 popodne stižemo u Tarifu, koja je potpuno utonula u maglu. Deluje da su svi posetioci krenuli ka rtu Punta de Tarifa (ili Punta Maroki), pa pronalaženje slobodnog parking mesta nije jednostavno, ali smo na kraju ipak uspeli da se parkiramo prilično blizu obale. Nedaleko od nas parkirao se par turista iz Japana koji su nas pitali „Da li je ovde kraj Evropeׅ“? Od tada o Tarifi razmišljam upravo tako – kao o kraju Evrope.
Tarifa
Gradić Tarifa bio je važna luka još u vreme Feničana, a svoje današnje ime dobio je početkom VIII veka, po arapskom oficiru Tarifu, koji se tu iskrcao i po sebi nazvao grad. Južno od Tarife bilo je ostrvo „Isla de las palomas“ koje je u minulim vremenima imalo različita imena („Isla de Tarifa“, „Junionina ostrva“ itd). Veruje se da je ostrvo dobilo ovaj naziv zbog velikog broja golubova (palomas) koji su se tamo naselili, ali možda i zato što je „paloma“ naziv za belu morsku penu koju prave talasi.
Zamak Sv. Kataline
Pravi zaljubljenici u more i pesak
Tarifa, negde daleko u magli...otprilike 300 metara
Pogled ka zamku Sv. Kataline
Tabla sa kratkim opisom „Islas de las palomas“
Dodatno me je razočaralo i to što nekadašnje ostrvo „Isla de las palomas“ nije otvoreno za turiste jer se na njemu nalaze postaje policije i civilne garde.
Kad sam malo ostavila po strani ova dva velika „razočaranja“, shvatila sam da je Tarifa jedno vrlo zanimljivo mesto. Monotoniju maglovitog dana razbijali su prodavci šarenih marama, poreklom verovatno sa severa Afrike, kupači kojima nisu smetali ni oblaci ni vetar, kao i mnogobrojni turisti poput nas.
Tuna
Grafit koji poručuje: "... jeste organska materija, ali ovde ničemu ne služi. Nemoj da ke**aš!"
Na zidovima u blizini plaže videli smo razne grafite – neki su bili vrlo duhoviti, a neki politički angažovani. (Kada sam godinu dana kasnije pokazala slike ovih grafita jednom prijatelju Špancu, poreklom iz Aragona, njegov komentar je bio da tako nešto čovek može da vidi samo u Kadisu i Tarifi! Ja sam se slatko smejala zbog sadržaja grafita, a on je bio potpuno zgrožen.)
Današnji pohod na Tarifu bio je relativno (ne)uspešan. Međutim, vremenska prognoza za sutra nam je išla na ruku – magla bi trebalo da se raziđe i mi smo odlučili da sutra ponovo dođemo u Tarifu!
No comments:
Post a Comment