Prethodne večeri stigli smo u Heres relativno kasno, oko 9 uveče, taman da ostavimo stvari u hotelskoj sobi i prošetamo do centra grada na večeru. Bili smo prilično umorni i ne baš preterano raspoloženi za večernju šetnju pa smo se posle večere taksijem vratili do hotela.
Jutro u Heresu je osvanulo oblačno i sparno, ali je temperatura bila za oko 10 stepeni niža nego u Kordobi. Nismo žurili, još smo se privikavali na promenu klime, a i rešili smo da pažljivo proučimo kako da stignemo do 30 km udaljenog Kadisa, gde da parkiramo auto i šta bi bilo zanimljivo da posetimo ovog prvog dana.
Kadis (ili kako ga često zovu – Kadiz, a na španskom Cádiz) smešten je na poluostrvu izduženog, skoro pravougaonog oblika sa kružnim proširenjem na severu. Grad zauzima površinu od oko 13 km2 i zapravo je neverovatno mali - poređenja radi, Madrid zauzima oko 600 km2, a Beograd oko 360 km2! Ali Kadis je star oko 3000 godina, smatra se jednim od najstarijih gradova u zapadnoj Evropi. Kadis me je iznenadio i na jedan potpuno neočekivan način – naime, na celom ovogodišnjem putovanju kroz Španiju, ispostavilo se da me jedino ovaj grad nije nimalo očarao na prvi pogled. (Ali, na drugi pogled... sve će biti drugačije.)
I pored pomoći našeg GPS uređaja, na grananju dva puta u industrijskom predgrađu Kadisa promašili smo skretanje za put kojim se preko mosta Puente De La Constitución De 1812 ulazi pravo u grad, pa smo skrenuli malo na jug i ušli u grad preko mosta Puente José León de Carranza. U nastavku ovog puta je 4 km dugačak bulevar, prav kao da je iscrtan lenjirom, udaljen svega 100 metara od najčuvenijih i najlepših peščanih plaža ovog grada. Moj prvi utisak, dok smo se vozili ovim bulevarom staje u dve reči – „potpuno razočarana“. Posle svih onih divnih, starih andaluzijskih gradova, ulazimo u Kadis koji je najstariji od svih i ja sam očekivala nešto sasvim drugačije. Dočekao me je savremeni, mondenski grad koji bih, da ne znam gde se nalazim, najverovatnije smestila negde na Azurnu obalu. Nikako ne u Andaluziju!
Odvezli smo se do krajnjeg severoistočnog dela grada koji se zove La Punta San Felipe, do komada zemlje ukradenog od mora gde su smeštene diskoteke, kafići i kafane u ovom delu grada. U rimsko vreme, Kadis se zvao Gades i, verovatno u spomen na antičko ime grada, na ovom mestu se nalazi istoimena skulptura žene koja gleda u pravcu mora.
Jaki udari vetra naterali su nas da se sklonimo sa ovog mesta i vratimo bliže gradskim zidinama iz XVIII veka (Murallas de San Carlos). Ovde se nalazi prostrano i lepo šetalište sa kojeg puca pogled na beskrajno zeleno more. Taman kad pomislimo kako bismo mogli da nastavimo šetnju, crni oblaci i jak vetar nas nateraju da se ipak vratimo u auto. Nastavljamo da se vozimo pored obale, povremeno zastanemo i ja istrčim iz auta, napravim nekoliko fotografija i onda nastavimo dalje.
Nakon nekoliko kilometara vožnje, izašli smo iz grada i stigli do plaže Playa De La Cortadura. Uprkos vetru i oblacima, pesak i more nas mame i mi odlučujemo da se zaustavimo ovde i prošetamo plažom. Hm... Nije baš ono što smo očekivali! Vetar i talasi naneli su na obalu morsku travu i plaža deluje pomalo prljavo. Ovo je, moram da priznam, moj subjektivni utisak i odraz raspoloženja koje je još uvek obojeno negativnim predznakom.
Ali, ne dozvoljavamo da nas malo nasukane morske trave obeshrabri, vraćamo se u auto i vozimo još par kilometara južno, do peščanih plaža koje su dinama zaklonjene od puta.
I tu nas dočekuje sasvim drugačiji prizor, nešto što sam do sada viđala samo na filmovima. U ovom trenutku i na ovom mestu, Kadis me je zauvek osvojio! Na jednoj ovakvoj plaži mogla bih da provedem ostatak života. Spakovali smo fotoaparate u ranac, izuli se i prepustili uživanju – vetru i pesku. Zbog jakog vetra pesak je „brijao“ sve pred sobom, ali više nam ništa nije smetalo i sve je u trenutku postalo apsolutno savršeno!
Bosonogi, kao deca, trčkali smo po plićaku i ko zna koliko puta se kanili da krenemo u Heres, pa onda ipak produžavali ostanak za „još samo 5 minuta“. Ali, u nekom trenutku smo ipak morali da krenemo.
Vratili smo se u Heres, na ručak. Pronašli smo simpatičan restorančić koji služi dnevni meni (Menú del día) u neposrednoj blizini katedrale. Pre nego što smo naručili, prošetali smo oko katedrale i napravili nekoliko fotografija.
Ostatak dana smo se odmarali a uveče smo izašli samo do obližnjeg restorana na večeru.
Jutro u Heresu je osvanulo oblačno i sparno, ali je temperatura bila za oko 10 stepeni niža nego u Kordobi. Nismo žurili, još smo se privikavali na promenu klime, a i rešili smo da pažljivo proučimo kako da stignemo do 30 km udaljenog Kadisa, gde da parkiramo auto i šta bi bilo zanimljivo da posetimo ovog prvog dana.
Kadis (ili kako ga često zovu – Kadiz, a na španskom Cádiz) smešten je na poluostrvu izduženog, skoro pravougaonog oblika sa kružnim proširenjem na severu. Grad zauzima površinu od oko 13 km2 i zapravo je neverovatno mali - poređenja radi, Madrid zauzima oko 600 km2, a Beograd oko 360 km2! Ali Kadis je star oko 3000 godina, smatra se jednim od najstarijih gradova u zapadnoj Evropi. Kadis me je iznenadio i na jedan potpuno neočekivan način – naime, na celom ovogodišnjem putovanju kroz Španiju, ispostavilo se da me jedino ovaj grad nije nimalo očarao na prvi pogled. (Ali, na drugi pogled... sve će biti drugačije.)
I pored pomoći našeg GPS uređaja, na grananju dva puta u industrijskom predgrađu Kadisa promašili smo skretanje za put kojim se preko mosta Puente De La Constitución De 1812 ulazi pravo u grad, pa smo skrenuli malo na jug i ušli u grad preko mosta Puente José León de Carranza. U nastavku ovog puta je 4 km dugačak bulevar, prav kao da je iscrtan lenjirom, udaljen svega 100 metara od najčuvenijih i najlepših peščanih plaža ovog grada. Moj prvi utisak, dok smo se vozili ovim bulevarom staje u dve reči – „potpuno razočarana“. Posle svih onih divnih, starih andaluzijskih gradova, ulazimo u Kadis koji je najstariji od svih i ja sam očekivala nešto sasvim drugačije. Dočekao me je savremeni, mondenski grad koji bih, da ne znam gde se nalazim, najverovatnije smestila negde na Azurnu obalu. Nikako ne u Andaluziju!
Na kraju bulevara nastavljamo putem koji vodi po obodu severnog dela grada i uskoro pronalazimo parking, ostavljamo auto i krećemo peške do katedrale. Vreme je i dalje oblačno i sparno i kiša samo što nije počela. Katedrala u Kadisu je relativno nova, gradnja je počela u prvoj polovini XVIII veka a završena nakon 116 godina. Ispod svih kupola razapnute su mreže na kojima se zadržavaju sitni delovi tavanice koja se kruni. Neverovatno da jedno ovako važno zdanje, u jednom ovako čuvenom gradu deluje toliko oronulo. Katedrala mnogo bolje izgleda spolja pa se zato i nismo dugo zadržavali unutra. Ali, kad smo izašli počela je da pada kiša - pravi letnji pljusak! Odlučili smo da se vratimo do auta i da krenemo u takozvano panoramsko razgledanje grada.
Pogled sa mesta La Punta San Felipe
Odvezli smo se do krajnjeg severoistočnog dela grada koji se zove La Punta San Felipe, do komada zemlje ukradenog od mora gde su smeštene diskoteke, kafići i kafane u ovom delu grada. U rimsko vreme, Kadis se zvao Gades i, verovatno u spomen na antičko ime grada, na ovom mestu se nalazi istoimena skulptura žene koja gleda u pravcu mora.
Skulptura Gades
Atlantik...
Šetalište - Murallas de San Carlos
Pogled na obalu i katedralu
Grad pastelnih boja
Playa De La Cortadura
Nakon nekoliko kilometara vožnje, izašli smo iz grada i stigli do plaže Playa De La Cortadura. Uprkos vetru i oblacima, pesak i more nas mame i mi odlučujemo da se zaustavimo ovde i prošetamo plažom. Hm... Nije baš ono što smo očekivali! Vetar i talasi naneli su na obalu morsku travu i plaža deluje pomalo prljavo. Ovo je, moram da priznam, moj subjektivni utisak i odraz raspoloženja koje je još uvek obojeno negativnim predznakom.
Ali, ne dozvoljavamo da nas malo nasukane morske trave obeshrabri, vraćamo se u auto i vozimo još par kilometara južno, do peščanih plaža koje su dinama zaklonjene od puta.
Peščane dine južno od Kadisa
Bosonogi, kao deca, trčkali smo po plićaku i ko zna koliko puta se kanili da krenemo u Heres, pa onda ipak produžavali ostanak za „još samo 5 minuta“. Ali, u nekom trenutku smo ipak morali da krenemo.
Fasada, detalj
Kupola
Pogled iz restorana
Ostatak dana smo se odmarali a uveče smo izašli samo do obližnjeg restorana na večeru.
No comments:
Post a Comment