Izgleda da nam je prethodni dan bio previše naporan. Iako se već bliži podne, mi još uvek pokušavamo da se razbudimo, lagano pijemo kafu i smišljamo gde ćemo i šta ćemo danas. Posle priličnog odugovlačenja i razmišljanja, odlučujemo da odemo do Medine Azahare, nekadašnjeg sedišta kalifa Kordobe. Medina Azahara udaljena je svega oko 15 km od našeg apartmana, pa današnji dan možemo da započnemo laganim tempom.
O stanovnicima palate
Pustolov
Danas ostaci Medine Azahare deluju kao da je grad napušten pre nego što je i završen. Nažalost, istina je da su Medinu vekovima nakon što je prestala da bude sedište kalifata (početkom XI veka) pljačkali i odatle uzimali materijal za izgradnju drugih zdanja (npr. za izgradnju kraljevske palate u Sevilji).
Početkom XX veka počela su otkopavanja ostataka Medine Azahare, a nakon Drugog svetskog rata započela je i restauracija nekih objekata i celina. Prema procenama arheologa, do danas je iskopano i restaurirano svega oko 10% ovog lokaliteta, ali je tih desetak procenata obuhvatilo centralni prostor nekadašnjeg grada: dve kalifove rezidencije sa kupatilima, dve rezidencije za plemstvo, kao i odaje u kojima je boravila posluga, a takođe i nekoliko administrativnih zgrada, dvoranu za prijem, veliki vrt i džamiju.
Na samom obodu ovog lokaliteta izgrađen je muzej koji je napravljen tako da bude vrlo neupadljiv kako bi što manje remetio izgled pejzaža. Svi prateći prostori muzeja (arhive, prostori za restauraciju, magacini i sl.) smešteni su ispod zemlje.
I tako smo mi, umorni ali sa velikim očekivanjima došli u Medinu. Razgledali smo relativno skromnu muzejsku postavku i kada smo završili obilazak muzeja, pitali smo se gde je „glavna poslastica“ – ostaci grada? Ispostavilo se da se do arheološkog lokaliteta ide muzejskim autobusom koji u ne tako malim vremenskim razmacima kreće sa parkinga ispred muzeja. Posetioci su već uveliko počeli da se skupljaju na parkingu, a autobusu ni traga.
Iako smo oboje strašno želeli da dođemo ovde i vidimo ostatke Medine Azahare, mene je umor nadvladao. Nisam imala snage da čekam autobus i odlučili smo da kolima pokušamo da priđemo što bliže lokalitetu do koga se stiže nakon 5 minuta vožnje. Uspeli smo da pronađemo proširenje na putu gde smo se zaustavili, ali sa tog mesta smo jedva mogli bilo šta da vidimo. Šta je – tu je! Kada se desi nešto ovako, pokušam sebe da utešim time da smo odavde otišli „neobavljena posla“ i da ćemo uskoro morati da se vratimo i to ispravimo. I ja se od srca nadam da ćemo se uskoro ponovo zaputiti u obilazak Medine Azahare.
A sad nastavljamo dalje, do zamka Almodóvar del Río koji je udaljen oko 20 km od Medine.
Na mestu nekadašnjeg rimskog utvrđenja, u drugoj polovini VIII veka mavarski osvajači izgradili su zamak koji se na arapskom zvao „Hisnu-l-mudawar“, odnosno – „okrugli zamak“. Zamak je imao veliki značaj u odbrani grada Kordobe jer se nalazi na strateškom položaju, na brdu visokom oko 250 metara, duž koga prolazi reka Gvadalkivir, koja je u to vreme i u tom delu bila plovna za čamce.
Tokom srednjeg veka zamak je više puta obnavljan i rekonstruisan, ali je svoj današnji izgled dobio početkom XX veka kada ga je restaurirao tadašnji vlasnik. Danas zamak izgleda vrlo reprezentativno, ali ne samo to – na više mesta smo naišli na table sa detaljnim objašnjenjima u vezi sa zamkom, njegovom istorijom, legendama koje su vezane za njega, opisima bitaka koje su se ovde vodile.
Opsada zamka
Česme iz kojih teče voda koja nije za piće
Posle šetnje po raznim neobičnim odajama i terasama sa predivnim pogledom na ravnicu oko zamka, u centralnom dvorištu smo pronašli baštu u kojoj smo mogli da popijemo kafu i predahnemo.
U tom dvorištu nalazi se tabla na kojoj su naslikani princ i princeza, a umesto lica su otvori kroz koje posetioci mogu da provuku glavu i slikaju se. Bez obzira što ovo spada u kategoriju kiča, Goran i ja smo zamolili jednog gospodina da nas slika, jer nam je ovo bilo vrlo neodoljivo i simpatično. A za uspomenu nam je ostala fotografija koja nas uvek razveseli.
Kada smo završili posetu Almodóvaru, vratili smo se u Kordobu, odlučili da se popodne dobro naspavamo jer nas sutra čeka vožnja od najmanje 400 km i poseta Granadi za koju smo hteli da budemo spremni i odmorni.
Uveče smo izašli na večeru, pronašli smo restoran koji je smešten u u tipičnom andaluzijskom unutrašnjem dvorištu, a posle večere smo prošetali uz obalu reke Gvadalkivir.
Medina Azahara nastala je polovinom X veka, ali su do danas od nje ostale uglavnom ruševine. Pre dolaska u Španiju, gledali smo nekoliko dokumentarnih emisija o istoriji i nesrećnoj sudbini ovog nekada čarobnog grada čije ime na arapskom znači „blistavi grad“.
Legenda kaže da je grad dobio ime po kalifovoj miljenici koja se zvala Al-Zahra. Kalif Abdurahman bio je veoma zaljubljen čovek i zbog njegove ljubavne zanesenosti, tokom 25 godina (936. do 961.g.) trećina godišnjeg državnog budžeta trošena je za izgradnju novog grada koji bi bio dostojan Al-Zahre.
O stanovnicima Medine
O stanovnicima palate
Pustolov
Početkom XX veka počela su otkopavanja ostataka Medine Azahare, a nakon Drugog svetskog rata započela je i restauracija nekih objekata i celina. Prema procenama arheologa, do danas je iskopano i restaurirano svega oko 10% ovog lokaliteta, ali je tih desetak procenata obuhvatilo centralni prostor nekadašnjeg grada: dve kalifove rezidencije sa kupatilima, dve rezidencije za plemstvo, kao i odaje u kojima je boravila posluga, a takođe i nekoliko administrativnih zgrada, dvoranu za prijem, veliki vrt i džamiju.
Na samom obodu ovog lokaliteta izgrađen je muzej koji je napravljen tako da bude vrlo neupadljiv kako bi što manje remetio izgled pejzaža. Svi prateći prostori muzeja (arhive, prostori za restauraciju, magacini i sl.) smešteni su ispod zemlje.
I tako smo mi, umorni ali sa velikim očekivanjima došli u Medinu. Razgledali smo relativno skromnu muzejsku postavku i kada smo završili obilazak muzeja, pitali smo se gde je „glavna poslastica“ – ostaci grada? Ispostavilo se da se do arheološkog lokaliteta ide muzejskim autobusom koji u ne tako malim vremenskim razmacima kreće sa parkinga ispred muzeja. Posetioci su već uveliko počeli da se skupljaju na parkingu, a autobusu ni traga.
Lokalitet Medina Alzahara (Medinat Al Zahra)
A sad nastavljamo dalje, do zamka Almodóvar del Río koji je udaljen oko 20 km od Medine.
Na mestu nekadašnjeg rimskog utvrđenja, u drugoj polovini VIII veka mavarski osvajači izgradili su zamak koji se na arapskom zvao „Hisnu-l-mudawar“, odnosno – „okrugli zamak“. Zamak je imao veliki značaj u odbrani grada Kordobe jer se nalazi na strateškom položaju, na brdu visokom oko 250 metara, duž koga prolazi reka Gvadalkivir, koja je u to vreme i u tom delu bila plovna za čamce.
Tokom srednjeg veka zamak je više puta obnavljan i rekonstruisan, ali je svoj današnji izgled dobio početkom XX veka kada ga je restaurirao tadašnji vlasnik. Danas zamak izgleda vrlo reprezentativno, ali ne samo to – na više mesta smo naišli na table sa detaljnim objašnjenjima u vezi sa zamkom, njegovom istorijom, legendama koje su vezane za njega, opisima bitaka koje su se ovde vodile.
Uslikani
Kad Gvadalkivir zavije
Pogled na terasu
Mač u kamenu
Legenda o princezi Zaidi
Opsada zamka
A nekad je izgledao ovako
Česme iz kojih teče voda koja nije za piće
U bašti zamka
Kao princ i princeza...
Proučavanje jelovnika
Ambijent restorana
Uveče smo izašli na večeru, pronašli smo restoran koji je smešten u u tipičnom andaluzijskom unutrašnjem dvorištu, a posle večere smo prošetali uz obalu reke Gvadalkivir.
No comments:
Post a Comment