Pojam „rano jutro“ je veoma rastegljiv – u Srbiji je to vreme oko 6-7h, dok su u Španiji u 8h gradovi još uvek prilično usnuli i ulice skoro sasvim puste. Goran je ustao pre 8h i spremio se za šetnju po još prilično pospanoj Kordobi. Ulica koja prolazi ispod terase našeg stana još je bila u plavkastim tonovima ranog jutra, a na istoku se nebo kolebalo između rumenih tonova zore i plavetnila dnevnog neba. Ja sam ostala da spavam, a Goran je proveo narednih sat i po vremena u šetnji i uspeo je da vidi Kordobu u potpuno drugačijoj atmosferi. Zbog takvih trenutaka mi ponekad bude žao što sam spavalica, ali tu nema mnogo pomoći.
Moj pustolov Goran, prešao je na drugu obalu Gvadalkivira i napravio je seriju fantastičnih fotografija reke, priobalja i Meskite okupane jutarnjim suncem. Stigao do kule Kalaora (Torre Calahorra) koja se nalazi na južnoj obali reke i južnoj strani rimskog mosta izgrađenog još u prvom veku nove ere. Pošto je originalni most napravljen od drveta, nakon osvajanja Andaluzije u VIII veku, Arapi su na njegovom mestu napravili novi, kameni most koji zahvaljujući rekonstrukcijama u narednim vekovima i dalje odoleva vremenu i krasi ovaj deo grada. Veruje se da je u rimsko vreme most bio deo puta Via Augusta koji je spajao Rim i Kadiz na obali Atlantika (Kadiz je najstariji neprekidno naseljeni grad u Španiji i jedan od najstarijih u zapadnoj Evropi). Inače, Via Augusta je rimski put koji je bio dug oko 1500 km, a nazvan je po Oktavijanu Avgustu, osnivaču rimskog carstva, koji je u prvoj deceniji nove ere obnovio ovaj put.
Kula Kalaora izgrađena je krajem XII veka radi odbrane mosta. S druge strane rimskog mosta nalazi se Kapija mosta (Puerta del Puente) koja je takođe nastala u arapsko vreme, ali je današnji izgled dobila krajem XVI veka kada je na mestu stare izgrađena nova, veća kapija. Preko rimskog mosta ne prelaze vozila, pa je šetnja preko njega pravo uživanje.
I kao da Goranu nije bilo dovoljno lepote i uživanja, vratio se na severnu obalu i otišao pravo u Meskitu. U ovim ranim jutarnjim terminima, od 8:30 do 9:30, ulaz je besplatan, turista skoro i da nema, pa verujem njegovom utisku da je to verovatno najbolje vreme da se svrati u Meskitu! Na povratku kući, popio je kafu u restoranu na trgu Judá Leví i tu nam je kupio doručak (sveže sendviče sa šunkom).
Bilo je već skoro podne kada smo krenuli u današnji obilazak Kordobe. Kao i juče, autobusom smo otišli do trga Plaza Campo Santo de los Mártires, zastali kraj Spomenika zaljubljenima (Monumento a los Enamorados) koji je podignut 1971. godine u znak sećanja na dve zaljubljene pesničke duše, Zajduna i Valadu koji su živeli u Kordobi pre 1000 godina. Njihova ljubavna priča nije imala srećan kraj, a spomenik je podignut u znak sećanja na ovu izgubljenu ljubav. Njihove pesme, jedna na španskom a druga na arapskom, isklesane su u mermernom podnožju. U istorijskim tekstovima o Zajdunu i Valadi ispričana je jedna, za ono vreme, neverovatna životna priča, puna ljubavi, strasti, nesrećnih preokreta, priča koja ostavlja bez daha!
Ulazimo u dvorac i prva dvorana u koju ulazimo je sala sa mozaicima (Salón de los Mosaicos) iz rimskog vremena. Na zidu ima više manjih mozaika, a na jednom od njih predstavljeni su Eros i Psiha u zagrljaju. Priča o Erosu i Psihi je jedna od najlepših ljubavnih priča, ali tužna i nesrećna kao i priča o Zajdunu i Valadi.
U sali sa mozaicima izložen je rimski sarkofag iz III veka na čijoj prednjoj strani je prikazano predhrišćansko viđenje putovanja mrtvih u podzemni svet. Kroz prozor ove dvorane vidi se dvorište sa ruševinama, najverovatnije iz perioda muslimanske vladavine.
Prolazimo pored vrlo neobične ploče na kojoj su prikazame dve ženske figure i otisci dve šake. U posveti piše da je ploča napravljena 2001. godine u znak sećanja na voljenu kraljicu Izabelu.
Iz sale stižemo do stepeništa kojim se silazi do kupatila izgrađenih u arapskom stilu koja su podeljena u tri odaje sa zasvođenim tavanicama na kojima su otvori u obliku zvezda. Neverovatno mi je koliko jednostavnih i divnih detalja krasi jedan ovako, u suštini, ne preterano bitan deo dvorca.
Iz prostora sa kupatilima stižemo u dvorište koje je takođe napravljeno u Mudehar stilu, popločano belim mermerom, sa puno zelenila kroz koje prolaze kanali koji se slivaju u bazenčić u središtu ovog divnog vrta. Voda i zelenilo čine ovo mesto savršenim za predah i uživanje u svežini. A meni je upravo tako nešto bilo potrebno. Spustila sam ranac sa leđa, odložila svoj fotoaparat, sela na kameni zidić u hladovini i jednostavno uživala. Goran je za to vreme otišao do Kule lavova (La torre de los Leones) sa koje puca pogled ne samo na dvorište u kome sam ja ostala da odmaram, nego i na Kraljevsku ergelu, ali i na čuvene vrtove koji su pravi dragulj ovog kompleksa.
Kada se vratio sa kule, posedeli smo još malo u ovom lepom dvorištu a onda smo prešli u dvorske vrtove (Jardines del Alcázar). Vrtovi zauzimaju površinu od oko 45.000 m2 i naprosto je nemoguće videti sve što se u njima nalazi. Osim prelepih drvoreda, cveća neverovatno jarkih boja, bazena ispunjenih svetlozelenom bistrom vodom, u središtu se nalazi i spomenik na kome su predstavljeni Kolumbo i hrišćanski kraljevi, Ferdinand i Izabela. U jednoj od niša, u senci drveća, naišli smo na bazenčić koji je popločan predivnim mozaikom iz rimskog perioda na kome su prikazana razna morska stvorenja. Atmosfera u ovim vrtovima je bajkovita i zaista bi bilo divno provesti ovde sate u miru, zelenilu, uz šum vode i cvrkut ptica. Ali, vreme leti, a nas čeka još jedno važno mesto na današnjoj trasi kroz Kordobu.
Još jednom prolazimo pored Kraljevske ergele i nakon 5 minuta šetnje kroz ulice stare Kordobe prolazimo kroz zapadnu kapiju grada, ulicom Calle Puerta Sevilla. Sa spoljne strane zidina nalazi se spomenik Ibn Hazmu, andaluzijskom filozofu, intelektualcu, psihologu, istoričaru, pravniku, teologu, čoveku koji je napisao preko 400 radova iz najrazličitijih oblasti. Ibn Hazm je rođen i živeo je u Kordobi u XI veku.
Prelazimo široki bulevar i stižemo do novog odredišta, starog gradskog groblja iz XIX veka. Na groblju nema nikoga i mi s dužnim poštovanjem prema jednom ovakvom mestu tiho prolazimo i razgledamo spomenike. Osim mira i tišine, na grobljima može da se nađe i puno lepote i ljubavi koja je večno posvećena pokojnicima. Na ovom groblju svi spomenici su od belog mermera, a posvete i epitafi pričaju priče o ljudima kojih više nema. Volela bih da smo došli u vreme kada nije bilo ovoliko toplo, groblje nije veliko, a skoro svaki spomenik je pravo umetničko delo. Međutim, vrućina nas tera da požurimo i vratimo se do centra starog grada – do Meskite!
Šetnja do Meskite trajala je manje od 20 minuta, ali meni je delovalo da je prošlo mnogo više vremena. Jedva sam dočekala da uđemo u dvorište Meskite, da pronađemo neko mesto u hladu i da zaronim pod mlaz hladne vode. Da nisam u godinama u kojima sam i da nismo na mestu na kome smo, mislim da bih se teško uzdržala da se cela ne pokvasim i osvežim. Ispljuskala sam se po kosi, licu, vratu, rukama, napunila flašu svežom vodom, a onda sam sela da uživam u povetarcu koji je ćarlijao po hladovini.
Na par metara od nas bila je grupa turista sa dalekog istoka - iz Japana, Kine ili neke od zemalja iz tog dela sveta. Bila sam potpuno zapanjena kada sam videla da žene idu obučene u garderobu koja im prekriva i ruke i noge i zaklanja lice, dakle u dugim pantalonama, jaknama dugih rukava i sa šeširima ili kapama sa širokim obodima. Setila sam se da je u tim krajevima sveta bela koža (koja nije „videla“ sunce) znak otmenosti, ali mislim da nikada neću moći da shvatim kako uspevaju da podnesu ovakvu vrelinu ispod toliko garderobe!
Posle otprilike pola sata uživanja i rashlađivanja, krenuli smo natrag kući i uveče smo izašli samo na večeru. Po temperaturi koja je celog dana bila neočekivano visoka, shvatili smo da nam ni veče neće doneti osveženje. Ali, nije bilo važno. Boravak u Kordobi je bio fantastičan, znali smo da dolazimo u jedan od najtoplijih gradova u Evropi, ali nikakva vrelina nas ne bi sprečila da ovde provedemo ostatak života!
Rano jutro - pogled sa naše terase ka istoku
Pogled ka Meskiti
Meskita-Katedrala
Moj pustolov Goran, prešao je na drugu obalu Gvadalkivira i napravio je seriju fantastičnih fotografija reke, priobalja i Meskite okupane jutarnjim suncem. Stigao do kule Kalaora (Torre Calahorra) koja se nalazi na južnoj obali reke i južnoj strani rimskog mosta izgrađenog još u prvom veku nove ere. Pošto je originalni most napravljen od drveta, nakon osvajanja Andaluzije u VIII veku, Arapi su na njegovom mestu napravili novi, kameni most koji zahvaljujući rekonstrukcijama u narednim vekovima i dalje odoleva vremenu i krasi ovaj deo grada. Veruje se da je u rimsko vreme most bio deo puta Via Augusta koji je spajao Rim i Kadiz na obali Atlantika (Kadiz je najstariji neprekidno naseljeni grad u Španiji i jedan od najstarijih u zapadnoj Evropi). Inače, Via Augusta je rimski put koji je bio dug oko 1500 km, a nazvan je po Oktavijanu Avgustu, osnivaču rimskog carstva, koji je u prvoj deceniji nove ere obnovio ovaj put.
Obale reke Gvadalkivir i rimski most
Kula Kalaora (Torre de la Calahorra)
Kula Kalaora izgrađena je krajem XII veka radi odbrane mosta. S druge strane rimskog mosta nalazi se Kapija mosta (Puerta del Puente) koja je takođe nastala u arapsko vreme, ali je današnji izgled dobila krajem XVI veka kada je na mestu stare izgrađena nova, veća kapija. Preko rimskog mosta ne prelaze vozila, pa je šetnja preko njega pravo uživanje.
Rimski most
I kao da Goranu nije bilo dovoljno lepote i uživanja, vratio se na severnu obalu i otišao pravo u Meskitu. U ovim ranim jutarnjim terminima, od 8:30 do 9:30, ulaz je besplatan, turista skoro i da nema, pa verujem njegovom utisku da je to verovatno najbolje vreme da se svrati u Meskitu! Na povratku kući, popio je kafu u restoranu na trgu Judá Leví i tu nam je kupio doručak (sveže sendviče sa šunkom).
Spomenik zaljubljenima (Monumento a los Enamorados)
Kralj Alfonso X
Žurimo ka sledećem odredištu – Dvorcu hrišćanskih kraljeva (Alcázar de los Reyes Cristianos) koji se nalazi na stotinak metara udaljenosti od spomenika Zajdunu i Valadi. U avgustu 2012. smo već bili ovde, ali danas imamo dovoljno vremena i moći ćemo da vidimo i ono što prošli put nismo stigli.
Izgrađen u XIII veku, opasan debelim odbrambenim zidovima, Alcázar je služio i kao tvrđava i palata i bio je omiljena rezidencija mnogih vladara. Unutar dvorca ostali su sačuvani ostaci ruševina iz perioda rimske, vizigotske i arapske vladavine, pa je ovo mesto ujedno i svojevrstan vremeplov kroz istoriju i arhitekturu Kordobe.
Na ulazu u dvorac, dočekuje nas statua kralja Alfonsa X, naslednika kralja Ferdinanda III koji je okončao muslimansku vladavinu u Kordobi. Alfonso X ostao je upamćen kao vladar koji je negovao kosmopolitski duh na dvoru i koji je bi veliki pokrovitelj nauke. Na njegovom dvoru važna mesta su zauzimali ne samo hrišćani već i Jevreji i muslimani.
Izgrađen u XIII veku, opasan debelim odbrambenim zidovima, Alcázar je služio i kao tvrđava i palata i bio je omiljena rezidencija mnogih vladara. Unutar dvorca ostali su sačuvani ostaci ruševina iz perioda rimske, vizigotske i arapske vladavine, pa je ovo mesto ujedno i svojevrstan vremeplov kroz istoriju i arhitekturu Kordobe.
Na ulazu u dvorac, dočekuje nas statua kralja Alfonsa X, naslednika kralja Ferdinanda III koji je okončao muslimansku vladavinu u Kordobi. Alfonso X ostao je upamćen kao vladar koji je negovao kosmopolitski duh na dvoru i koji je bi veliki pokrovitelj nauke. Na njegovom dvoru važna mesta su zauzimali ne samo hrišćani već i Jevreji i muslimani.
Sarkofag iz III veka
Eros i Psiha
U sali sa mozaicima izložen je rimski sarkofag iz III veka na čijoj prednjoj strani je prikazano predhrišćansko viđenje putovanja mrtvih u podzemni svet. Kroz prozor ove dvorane vidi se dvorište sa ruševinama, najverovatnije iz perioda muslimanske vladavine.
Ruševine u dvorištu
Sećanje na kraljicu Izabelu
Kupatila
Svod kupatila
Pogled sa Kule lavova
Kolumbo, Ferdinand, Izabela i Goran!
Kula lavova
Pored Kraljevske ergele
Ulica „u sredini“ - Calle Enmedio
Spomenik Ibn Hazmu
Još jednom prolazimo pored Kraljevske ergele i nakon 5 minuta šetnje kroz ulice stare Kordobe prolazimo kroz zapadnu kapiju grada, ulicom Calle Puerta Sevilla. Sa spoljne strane zidina nalazi se spomenik Ibn Hazmu, andaluzijskom filozofu, intelektualcu, psihologu, istoričaru, pravniku, teologu, čoveku koji je napisao preko 400 radova iz najrazličitijih oblasti. Ibn Hazm je rođen i živeo je u Kordobi u XI veku.
Kapela na ulazu u groblje
Prelazimo široki bulevar i stižemo do novog odredišta, starog gradskog groblja iz XIX veka. Na groblju nema nikoga i mi s dužnim poštovanjem prema jednom ovakvom mestu tiho prolazimo i razgledamo spomenike. Osim mira i tišine, na grobljima može da se nađe i puno lepote i ljubavi koja je večno posvećena pokojnicima. Na ovom groblju svi spomenici su od belog mermera, a posvete i epitafi pričaju priče o ljudima kojih više nema. Volela bih da smo došli u vreme kada nije bilo ovoliko toplo, groblje nije veliko, a skoro svaki spomenik je pravo umetničko delo. Međutim, vrućina nas tera da požurimo i vratimo se do centra starog grada – do Meskite!
Kordoba - groblje (Cementerio de Nuestra Señora de la Salud)
Ulicom Calle Caballerizas Reales
Spomenik Triunfo de San Rafael
Zapadna fasada
Vrt Meskite
Šetnja do Meskite trajala je manje od 20 minuta, ali meni je delovalo da je prošlo mnogo više vremena. Jedva sam dočekala da uđemo u dvorište Meskite, da pronađemo neko mesto u hladu i da zaronim pod mlaz hladne vode. Da nisam u godinama u kojima sam i da nismo na mestu na kome smo, mislim da bih se teško uzdržala da se cela ne pokvasim i osvežim. Ispljuskala sam se po kosi, licu, vratu, rukama, napunila flašu svežom vodom, a onda sam sela da uživam u povetarcu koji je ćarlijao po hladovini.
Na par metara od nas bila je grupa turista sa dalekog istoka - iz Japana, Kine ili neke od zemalja iz tog dela sveta. Bila sam potpuno zapanjena kada sam videla da žene idu obučene u garderobu koja im prekriva i ruke i noge i zaklanja lice, dakle u dugim pantalonama, jaknama dugih rukava i sa šeširima ili kapama sa širokim obodima. Setila sam se da je u tim krajevima sveta bela koža (koja nije „videla“ sunce) znak otmenosti, ali mislim da nikada neću moći da shvatim kako uspevaju da podnesu ovakvu vrelinu ispod toliko garderobe!
Osveženje na „Izvoru cimeta“
U hladu vrta Meskite
Vrelina u Kordobi
Nažalost, sutra ujutro napuštamo Kordobu, idemo još dalje na zapad, skoro do obale Atlantika.
Muy buen relato.
ReplyDelete