Izbor hotela u Madridu prošao je relativno jednostavno – tražili smo da bude lociran što je moguće bliže muzeju Prado! I našli smo ga! Ušuškan u jednoj lepoj i mirnoj ulici, između parka Retiro i bulevara Paseo del Prado, na samom obodu takozvanog madridskog „Zlatnog trougla umetnosti“. Ovaj „trougao“ označava deo Madrida u kome su smešteni verovatno najcenjeniji muzeji u svetu: Prado, Tisen-Bornemica i Muzej kraljice Sofije, ali i mnogi drugi manji muzeji i galerije. I kao da to nije bilo dovoljno lepote, na par stotina metara od hotela je ulaz u predivni park Retiro. Goran je jedva čekao da svane da bi mogao da prošeta do parka, udahne svež jutarnji vazduh i onda se vrati u hotel i donese mi doručak kupljen u obližnjoj pekari! Mmmmm... divno!
Pogled iz hotelske sobe
Naš hotel
Jutarnje zalivanje...
Muzej Prado se otvara u 10 ujutro, taman da sveži i odmorni, posle doručka, prošetamo i krenemo u dugo iščekivano razgledanje. Španija ima neki svoj ritam, neki svoj „zakasneli“ start – u 10 ujutro skoro da su sve prodavnice zatvorene i čini se da se u gradovima prvi bude taksisti, hotelijeri i baštovani, pa tek onda i svi ostali. Baš kao da su mene pitali, jer koje god da je doba godine, ja ne volim da ustajem rano.
Stižemo do muzeja koji se jedva vidi kroz igru svetla koju prave jutarnji sunčevi zraci dok se prelamaju kroz fino raspršene mlazove vode. Verovatno zato travnjaci oko muzeja uvek izgledaju sveže i zeleno.
Kod muzeja Prado
Dok stojimo u redu za blagajnu i čekamo da kupimo karte, obraćaju nam se dva momka. Pitaju, da li blagajnici možemo da kažemo da smo svi četvoro došli zajedno, jer onda njih dvojica, u pratnji nas dvoje koji plaćamo karte, mogu besplatno da uđu u muzej. Naravno, pristajemo da ih „usvojimo“ i dok čekamo u redu, ćaskamo sa njima, kažu nam da su iz Velike Britanije i da studiraju u Španiji... Eh, priznajem da im zavidim!
Aktuelno u muzeju
Po ulasku u muzej obavljamo standardne formalnosti – foto opremu ostavljamo u garderobi, u nekoj od kaseta, jer sa sobom možemo da ponesemo samo tašnu ili nešto slične veličine. Koliko god ja volela da fotografišem, priznajem da ovo uopšte nije loša praksa. Kad ovo kažem, podrazumeva se da su ova pravila važna zbog bezbednosti posetilaca, ali više od svega su korisna. Čovek u muzeju treba da se prepusti umetnosti i umetničkim delima, a fotoaparat definitivno može da smeta. I onome koji fotografiše, ali i ostalim posetiocima. I zato iz muzeja nemamo slika, osim par relativno neuglednih, načinjenih mobilnim telefonom u kafeteriji.
A u muzeju... Od uzbuđenja ostanem bez daha kad samo pomislim šta smo sve videli. Osim redovne postavke, u muzeju je na gostovanju bilo deset Pikasovih slika donetih iz bazelskog Muzeja umetnosti. Ove slike bile su izložene u centralnom delu muzeja, odakle su se levo i desno nizale dvorane sa različitim tematskim postavkama. Ne znam ni sama koliko puta smo se vraćali da „još samo jednom“ pogledamo Velaskezovu sliku „Las Meninas“, kao opčinjeni gledali Gojine slike iz serije „Pinturas negras“...
Posle nekoliko sati provedenih u razgledanju fantastične kolekcije muzeja Prado, zaključili smo da je ovo jedno od mesta koje čovek treba makar jednom u životu da poseti!
Sređujem utiske...
Gogo i Goja
Muzej Prado
Kada smo izašli iz muzeja, već je bilo vreme za ručak. U blizini hotela pronašli smo restoran koji je u ponudi imao „dnevni meni“ (menú del día), što je najekonomičnij način za obedovanje u Španiji. Tokom prethodnih putovanja već smo navikli da tražimo ovakve restorane jer, iako je izbor jela ograničen, jela su vrlo ukusna, porcije obilne i ručak vredi svaku paru.
Ručali smo i vratili se u hotel – napolju je toplo, ali su se navukli tamni oblaci iz kojih nas je isprskalo neko krupnih kapi kiše. Sve u svemu, predah nam je bio neophodan jer nas je popodne čekala sledeća tačka iz „Zlatnog trougla umetnosti“ – Muzej kraljice Sofije.
Ulaz u Muzej kraljice Sofije besplatan je svakog dana posle 19h (nedeljom već od 13:30)! Nije bilo razloga da ne iskoristimo ovu pogodnost, pa smo vreme do 19h ispunili tako što smo ponovo prošetali do muzeja Prado, svratili u crkvu San Jerónimo el Real iz XVI veka, a zatim prošli pored jedne relativno neupadljive zgrade koja takođe pripada muzeju Prado. Ulaz ove zgrade krasi jedno veoma neobično umetničko delo autorke Kristine Iglesias. U pitanju je ogromna kapija - prolaz (visoka 6 metara i teška 22 tone) sa hidrauličnim sistemom koji omogućava njeno otvaranje u šest različitih pozicija, određenim redosledom tokom dana, na svaka dva sata, počev od 10h, pa u 12h, 14h, 16h, 18h i na kraju u 20h!
CaixaForum
Prošli smo i pored galerije Caixa Forum koju ćemo sutra posetiti i pogledati dve veoma zanimljive izložbe. I tako, od jednog do drugog divnog mesta, stigli smo i do muzeja.
Dugačak red ispred Muzeja kraljice Sofije je bio očekivan – nismo jedini koji koristimo pogodnost besplatnog ulaza. Ali, kada sat otkuca 19h, sve se odvija vrlo efikasno i mi vrlo brzo ulazimo u muzej. O ovom muzeju sam već pisala tokom naše prve posete (11. maja 2014.). Sada, kao i tada, otišli smo da vidimo Pikasovu „Gerniku“, ali i aktuelne nove postavke kojima je zajednička tema bila mahom moderna umetnost.Muzeja kraljice Sofije
Muzej - pogled iz panoramskog lifta
U prolazu...frizerski salon
Po izlasku iz muzeja, planirali smo da prošetamo natrag do hotela, usput u nekoj samoposluzi kupimo nešto za večeru i tako završimo ovaj divan dan. Ali ovaj plan smo samo delimično ostvarili. Naime, umesto da krenemo ka muzeju u pravcu stanice Atocha i bulevarom Paseo del Prado (istočno), mi smo krenuli na sasvim suprotnu stranu i završili kod pijace Mercado de Antón Martín. Da smo imali plan grada, videli bismo kako brzo možemo da se vratimo do bulevara, ali plan grada nismo imali, u rukama su nam bile pune kese iz samoposluge, a počeo je da nas stiže i umor. Tako smo na prvom zgodnom mestu zaustavili taksi kojim smo za 5 minuta bili u hotelu. Dobro, ne može baš sve da ide po planu, ali ako se izuzme ovaj detalj sa „lutanjem“ složili smo se da smo proveli jedan čaroban dan u Madridu!
No comments:
Post a Comment