Od Madrida put moramo da nastavimo kolima i zato smo unapred rezervisali rent-a-car. Nedelja je, poslovnica u kojoj treba da preuzmemo auto je u blizini hotela, na stanici Atocha i zaključujemo da je najbolje da Goran časkom trkne po auto, a ja da ga sačekam u hotelu, spremna za polazak.
Prolazi skoro sat vremena, njega nema i sada već pomalo zabrinuta, zovem ga. Čim se javio na telefon, shvatila sam da nije baš sve kako treba, ali nije ni strašno. Moram i ja da dođem u poslovnicu, jer smo rezervaciju uradili na moje ime i... uhhh, gomila (potpuno besmislenih) proceduralnih problema, koji su rešivi ali oduzimaju vreme. I tako, dolazi taksijem po mene, odlazimo zajedno do agencije i konačno preuzimamo auto. Ovo zadržavanje nam je u startu oduzelo skoro dva sata, ali bitno je da se na kraju sve dobro završilo. Naravuočenije: pročitati dobro uslove rezervacije!
Iako nam je hotel u samom srcu Madrida, uspevamo prilično lako i brzo da izađemo iz grada. Prva deonica puta, do Konsuegre (Consuegra) duga je oko 130 km i taman će nam prijati da napravimo pauzu, pre nego što nastavimo ka Kordobi koja je od Konsuegre udaljena oko 280 km.
Muzika svira, Gustavo Santaoalla i njegovi instrumentali uvek savršeno upotpunjuju naše raspoloženje dok se vozimo kroz čarobne španske predele. Put do Konsuegre nam je brzo prošao, do vetrenjača stižemo oko 14h (kao i maju 2014.) i to nam savršeno odgovara jer se tada turisti uglavnom razilaze. Naime, prepodnevne posete zamku Castillo de la Muela traju otprilike do 14h i onda sledi pauza od 3 sata kada se zamak otvara za popodnevne posete. Zamak je „značajniji“ spomenik od vetrenjača, njegova izgradnja je počela u X veku, a vetrenjače su novije – građene su u periodu od XVI do XIX veka.
Brdo sa vetrenjačama kraj Konsuegre je još jedno od onih „čudnih“ mesta u Španiji koja imaju neku neobjašnjivu privlačnost. Sa uzvišenja na kome se nalaze vetrenjače pogled puca na ravnicu koja izgleda kao da joj nema kraja, gde samo pokoje brdašce u daljini kvari skoro savršenu liniju horizonta. Nebo je čudesno plavo, tek sa ponekim belim oblačićem, a čini se da vetar koji duva prilično jako sa sobom odnosi svaku izgovorenu reč. Da bismo čuli jedno drugo, morali smo da priđemo prilično blizu – dovikivanje sa udaljenosti je bilo uzaludno. Da, ovo je mesto na kome bih mogla da sedim satima, gledam u daljinu i slušam zvuk vetra. I da sačekam noć, naslonjena na vetrenjaču kraj koje stoji Don Kihot i odatle posmatram zagasito zvezdano nebo... Biće prilike, nadam se!
Goran je na ovom putovanju skoro svuda sa sobom nosio list papira (A4) na kome je bio ispisan pozdrav Institutu Servantes u Beogradu, a sve u nadi da će uspeti da osvoji nagradu koju je Institut raspisao – besplatan kurs španskog jezika. Nažalost, nagradu nije dobio, ali zato na većini fotografija u rukama drži zeleni papir! Više sreće u nekom narednom izvlačenju!
Oko 7 sati uveče stižemo u Kordobu, u srce Andaluzije. A Andaluzija nas uvek toplo dočeka – ovaj put, temperatura je bila +30 °C. Za naš šestodnevni boravak u Kordobi iznajmili smo stan koji je udaljen svega 10-ak minuta hoda od starog gradskog jezgra, ali je ipak izvan turističke gužve. Zgrada u kojoj se nalazi stan je u ulici Calle Ronda de los Mártires, pokraj reke Gvadalkivir (Guadalquivir) i do nje se lako stiže kolima, što je nama bilo veoma bitno. Već smo iskusili kakve muke mogu da nas snađu kada moramo da parkiramo u ulicama u starim gradskim jezgrima i zato je smeštaj na jednom ovakvom mestu bio idealno rešenje.
Ostavili smo kofere, uzeli fotoaprate i požurili da što pre stignemo do centra starog grada! Pre nego što smo ušli u centar grada, prošetali smo preko starog rimskog mosta na čijoj drugoj strani je kapija-tvrđava iz XII veka (Torre de la Calahorra), koja je sastavni deo istorijskog jezgra Kordobe. Prvobitni, rimski most izgrađen je u prvom veku, ali je kasnije rekonstruisan, prvi put u X veku - tokom islamske vladavine, a potom i u XV i XVI veku. Poslednja i najobimnija rekonstrukcija ovog predivnog mosta izvršena je 2006. godine.
Kada smo konačno ušli istorijski centar Kordobe, prvo smo se prošetali oko zidina džamije-katedrale (Mezquita-Catedral de Córdoba), zatim smo nastavili šetnju okolnim ulicama, bez ikakvog određenog plana i cilja – naprosto smo uživali u tome što smo tu gde jesmo. U Kordobi!
Počeli smo da razmišljamo o večeri i kad smo se već zatekli na trgu Plaza de las Tendillas, rešili smo da večeramo u nekom od restorana kojih je na ovom trgu bilo poprilično. Ja sam naručila nešto sa roštilja, a Goran je odlučio da proba jedan španski specijalitet, tzv. „Rabo De Toro“, što je zapravo dinstani rep bika... za moj ukus nimalo privlačnog naziva, a ni ukus mi se nije dopao (probala sam zalogaj).
Posle večere, sa trga Tendillas spustili smo se do obale reke Gvadalkivir i odšetali lagano do stana. Temperatura je počela da pada, bilo je prijatno, a mi smo uživali u svakom koraku i svakom trenutku!
Prolazi skoro sat vremena, njega nema i sada već pomalo zabrinuta, zovem ga. Čim se javio na telefon, shvatila sam da nije baš sve kako treba, ali nije ni strašno. Moram i ja da dođem u poslovnicu, jer smo rezervaciju uradili na moje ime i... uhhh, gomila (potpuno besmislenih) proceduralnih problema, koji su rešivi ali oduzimaju vreme. I tako, dolazi taksijem po mene, odlazimo zajedno do agencije i konačno preuzimamo auto. Ovo zadržavanje nam je u startu oduzelo skoro dva sata, ali bitno je da se na kraju sve dobro završilo. Naravuočenije: pročitati dobro uslove rezervacije!
Putem A-4
Iako nam je hotel u samom srcu Madrida, uspevamo prilično lako i brzo da izađemo iz grada. Prva deonica puta, do Konsuegre (Consuegra) duga je oko 130 km i taman će nam prijati da napravimo pauzu, pre nego što nastavimo ka Kordobi koja je od Konsuegre udaljena oko 280 km.
Putem A-4
Muzika svira, Gustavo Santaoalla i njegovi instrumentali uvek savršeno upotpunjuju naše raspoloženje dok se vozimo kroz čarobne španske predele. Put do Konsuegre nam je brzo prošao, do vetrenjača stižemo oko 14h (kao i maju 2014.) i to nam savršeno odgovara jer se tada turisti uglavnom razilaze. Naime, prepodnevne posete zamku Castillo de la Muela traju otprilike do 14h i onda sledi pauza od 3 sata kada se zamak otvara za popodnevne posete. Zamak je „značajniji“ spomenik od vetrenjača, njegova izgradnja je počela u X veku, a vetrenjače su novije – građene su u periodu od XVI do XIX veka.
Vetrenjače kod Konsuegre
Brdo sa vetrenjačama kraj Konsuegre je još jedno od onih „čudnih“ mesta u Španiji koja imaju neku neobjašnjivu privlačnost. Sa uzvišenja na kome se nalaze vetrenjače pogled puca na ravnicu koja izgleda kao da joj nema kraja, gde samo pokoje brdašce u daljini kvari skoro savršenu liniju horizonta. Nebo je čudesno plavo, tek sa ponekim belim oblačićem, a čini se da vetar koji duva prilično jako sa sobom odnosi svaku izgovorenu reč. Da bismo čuli jedno drugo, morali smo da priđemo prilično blizu – dovikivanje sa udaljenosti je bilo uzaludno. Da, ovo je mesto na kome bih mogla da sedim satima, gledam u daljinu i slušam zvuk vetra. I da sačekam noć, naslonjena na vetrenjaču kraj koje stoji Don Kihot i odatle posmatram zagasito zvezdano nebo... Biće prilike, nadam se!
Vetrenjača Rucio
Goran je na ovom putovanju skoro svuda sa sobom nosio list papira (A4) na kome je bio ispisan pozdrav Institutu Servantes u Beogradu, a sve u nadi da će uspeti da osvoji nagradu koju je Institut raspisao – besplatan kurs španskog jezika. Nažalost, nagradu nije dobio, ali zato na većini fotografija u rukama drži zeleni papir! Više sreće u nekom narednom izvlačenju!
Oko 7 sati uveče stižemo u Kordobu, u srce Andaluzije. A Andaluzija nas uvek toplo dočeka – ovaj put, temperatura je bila +30 °C. Za naš šestodnevni boravak u Kordobi iznajmili smo stan koji je udaljen svega 10-ak minuta hoda od starog gradskog jezgra, ali je ipak izvan turističke gužve. Zgrada u kojoj se nalazi stan je u ulici Calle Ronda de los Mártires, pokraj reke Gvadalkivir (Guadalquivir) i do nje se lako stiže kolima, što je nama bilo veoma bitno. Već smo iskusili kakve muke mogu da nas snađu kada moramo da parkiramo u ulicama u starim gradskim jezgrima i zato je smeštaj na jednom ovakvom mestu bio idealno rešenje.
Stan s pogledom na kapelu Ermita de los Santos Mártires
Šetnja pored reke, ulicom Paseo de la Ribera
Gvadalkivir i rimski most
Ostavili smo kofere, uzeli fotoaprate i požurili da što pre stignemo do centra starog grada! Pre nego što smo ušli u centar grada, prošetali smo preko starog rimskog mosta na čijoj drugoj strani je kapija-tvrđava iz XII veka (Torre de la Calahorra), koja je sastavni deo istorijskog jezgra Kordobe. Prvobitni, rimski most izgrađen je u prvom veku, ali je kasnije rekonstruisan, prvi put u X veku - tokom islamske vladavine, a potom i u XV i XVI veku. Poslednja i najobimnija rekonstrukcija ovog predivnog mosta izvršena je 2006. godine.
Na rimskom mostu
Ulaz u stari grad - Kapija mosta
Kada smo konačno ušli istorijski centar Kordobe, prvo smo se prošetali oko zidina džamije-katedrale (Mezquita-Catedral de Córdoba), zatim smo nastavili šetnju okolnim ulicama, bez ikakvog određenog plana i cilja – naprosto smo uživali u tome što smo tu gde jesmo. U Kordobi!
Trg pobede (Plaza del triunfo)
Kapela Virgen de los Faroles
Toranj katedrale
Kapija na ulazu u dvorište Meskite (Calle Cardenal Herrero)
Calle del Romero
Alta de Santa Ana (Calle Ángel de Saavedra)
Pozorište - Teatro Góngora
Počeli smo da razmišljamo o večeri i kad smo se već zatekli na trgu Plaza de las Tendillas, rešili smo da večeramo u nekom od restorana kojih je na ovom trgu bilo poprilično. Ja sam naručila nešto sa roštilja, a Goran je odlučio da proba jedan španski specijalitet, tzv. „Rabo De Toro“, što je zapravo dinstani rep bika... za moj ukus nimalo privlačnog naziva, a ni ukus mi se nije dopao (probala sam zalogaj).
A za večeru...„Rabo De Toro“
Posle večere, sa trga Tendillas spustili smo se do obale reke Gvadalkivir i odšetali lagano do stana. Temperatura je počela da pada, bilo je prijatno, a mi smo uživali u svakom koraku i svakom trenutku!
No comments:
Post a Comment