Poslednje dve noći morali smo da uključujemo klima uređaj jer i pored vetrića koji je neprekidno ćarlijao noćna temperatura je bila previsoka i nije moglo da se spava. I ovo jutro je bilo vrelo, pa uprkos tome što nam se nije išlo iz Kordobe, trudili smo se da požurimo i što pre krenemo na put. Danas treba da pređemo oko 350 km do gradića Jerez de la Frontera (ja ću ga skraćeno zvati samo Heres) u kome ćemo spavati narednih nekoliko noći, ali do Heresa imamo nekoliko usputnih stanica i skretanja.
Prvo odredište je tzv. Caminito del Rey, tj. „Kraljeva stazica“ koja se nalazi u klancu El Chorro. Staza Caminito del Rey napravljena je početkom XX veka i preko nje je snabdevano gradilište i njom su prolazili radnici koji su radili na izradnji obližnje hidroelektrane. Staza je široka svega oko 1 metar, nalazi se na visini od 100 metara, na skoro vertikalnim liticama klanca i duga je oko 3 km. Svoj „kraljevski“ naziv dobila je posle prolaska kralja Alfonsa XIII, a povodom ceremonije otvaranja brane Conde del Guadalhorce. Vremenom, stazica je postala pravi izazov za zaljubljenike ekstremnih planinarskih poduhvata, ali posle više nesreća i pogibija kojima je značajno doprinela njena oronulost, vlasti su 2000. godine odlučile da je zatvore za javnost. Staza je obnovljena i otvorena ponovo u martu 2015. godine i Goran je pokušao da me privoli da se i mi upustimo u avanturu i prošetamo ovuda.
Prva i apsolutno nesavladiva prepreka u ovom planu je moj strah od visine. Druga prepreka je to što baš i nismo u kondiciji za 3 km dugu „šetnju“ u kojoj bi smo se kretali nogu pred nogu, priljubljeni uz liticu, pazeći da ne skliznemo u 100 metara duboku provaliju – ili na stenje ili u reku Guadalhorce. Do 2000. godine, pre renoviranja, Caminito del Rey važila je za najopasniju pešačku stazu na svetu! Prišli smo do početka staze koliko je to bilo moguće, a onda je Goran shvatio da ipak nema smisla da ja sedim u kolima i čekam nekoliko sati dok on pokuša da savlada Caminito. On je bio pomalo razočaran, a ja sam odahnula!
Oprostili smo se od klanca El Chorro i pre nego što smo nastavili put ka Rondi svratili smo do neobičnog jezera koje smo primetili kada smo išli ka klancu. Kada smo prišli, videli smo da se zapravo radi o ogromnom rezervoaru za vodu i da su svuda po obodu postavljene oznake koje upozoravaju da je u pitanju privatni posed, da su posetioci nepoželjni i sl. pa smo odlučili da se ne zadržavamo. Sve što smo uspeli da saznamo je da se nalazimo kraj mesta Bobastro. Nije ni to loše, lakše ćemo se vratiti na glavni put.
Posle nekih 20 minuta vožnje, zaustavljamo se pored još jednog jezera koje iz daleka deluje vrlo privlačno – svetlo tirkizna voda i žućkasta obala. Kada smo prišli, potpuno smo se razočarali. Ni ovo nije jezero već rezervoar brane (Embalse del Conde de Guadalhorce), obala je obrasla u travu i prilično je prljava, a voda je sve samo ne privlačna za kupanje!
U Rondu stižemo posle nepunih sat vremena vožnje. Vreme je potpuno drugačije od onoga koje smo ostavili u Kordobi – toplo, oblačno, a povremeno prsne i poneka kap kiše. Ronda je još jedan od gradova sa dugom istorijom - Kelti su ove krajeve naselili još u VI veku pre nove ere i ondašnje naselje se zvalo Arunda. U blizini Arunde, Rimljani su krajem III veka p.n.e. osnovali grad koji se danas zove Ronda.
Nakon rekonkiste, nehrišćansko stanovništvo žestoko je proganjano i uprkos tome što su mnogi od njih prihvatali hrišćanstvo kao svoju novu veru, progoni nisu prestajali. Pokršteni muslimani koje su španske vlasti nazvali „moriscos“ pokušavali su da se sklone u planinskim predelima južne Andaluzije. Ronda je bilo jedno od njihovih utočišta, ali u drugoj polovini XVII veka su proterani i odavde.
Istorija ovog grada je duga, ali i vrlo burna i puna teških trenutaka. Tokom španskog građanskog rata, Ronda je pretrpela velika razaranja, ali uprkos svim teškoćama i nesrećama, grad je obnovljen i danas odaje utisak lepe i pitome varošice.
Ronda je danas poznata po koridi, jer su krajem XVIII i početkom XIX veka neki od članova ovdašnje porodice Romero dali veliki doprinos uspostavljanju savremenih pravila u, meni tako mrskim, borbama s bikovima.
Osim koride, turističku atrakciju Ronde čine tri mosta koja idu preko kanjona Taho kojim prolazi reka Guadalevín. Mi smo prošetali pored vidikovca koji izlazi na novi most (Puente Nuevo), a malo dalje su i stari most (Puente Viejo) i arapski most (Puente Arabe). Ronda se nalazi na nadmorskoj visini od oko 750 m, a novi most je ujedno i najviši od ova tri – visok je čak 120 metara. Pogled sa mosta u provaliju zaista ostavlja bez daha.
Iz centralne ulice koja spaja dva trga (Plaza de la Merced i Plaza España) skrenuli smo u jednu poprečnu ulicu koja je ukrašena lampionima nanizanim na užad koja su privezana za fasade. Ovo je pešačka ulica i u njoj ima raznih prodavnica suvenira i kafeterija. Nastavili smo pravo, sve do trga Plaza del Socorro. U središtu trga je fontana pored koje smo nakratko zastali - da slikamo i osmotrimo okolinu. Meni je osmeh izmamio jedan mladi tata koji je svom detetu od nekoliko meseci vrlo strpljivo i spretno menjao pelenu na samom zidiću fontane.
Prošetali smo se još malo po okolnim uličicama, pronašli jednu simpatičnu kafeteriju, nadoknadili utrošene ugljene hidrate i tečnost i potom krenuli dalje na put.
Plan (skoro sa velikim slovom P) je bio da svratimo u jedno neobično andaluzijsko selo, Setenil de las Bodegas, koje se nalazi nepunih 20 km severno od Ronde, a da odatle nastavimo put ka Heresu.
Ali, kao i mnogo puta do sada, naš GPS uređaj je imao „loš dan“ i umesto na sever, mi smo krenuli na jug! Posle pola sata vožnje lokalnim putem sa četvorocifrenom oznakom, stigli smo do nekog sela (prvog sela od kad smo izašli iz Ronde). Usputni putokazi nam nisu bili ni od kakve pomoći, jer su upućivali na mesta čiji nam nazivi nisu ništa značili niti pomagali da se orijentišemo.
Ušli smo u selo (kasnije smo videli da se zove Parauta i da ima oko 220 stanovnika) i krenuli kroz prilično uske ulice, ali auto je ipak mogao da prođe. U jednom trenutku, stigli smo do kraja jedne od uličica koja je izlazila na nešto što je najviše ličilo na popločano dvorište. Na zidovima kuća, s leve i desne strane auta, videli su se tragovi vozila kojima ovaj prolaz nije bio dovoljno širok. Pažljivo smo prošli i tu je bio kraj puta! Odatle više nije moglo da se nastavi kolima. Potpuno zatečeni i u neverici, izašli smo iz auta, a Goran je zakucao na vrata jedne od kuća. Potrajalo je malo dok je jedna starija gospođa izašla i na naše pitanje kako možemo da dođemo do mesta Setenil de las Bodegas, slatko se nasmejala i rekla: „Odavde – nikako!“ Objasnila nam je da moramo da se vratimo odakle smo i došli i da je Setenil udaljen oko 30 km, da treba da prođemo pored Ronde i odatle produžimo još malo dalje, na sever.
Žao mi je što u ovakvim situacijama potpuno zaboravim na fotoaparat, a bilo bi sjajno da sam slikala ili, još bolje, snimala mesto na koje smo dospeli zahvaljujući genijalnosti našeg GPS-a. Ovakve situacije je naprosto nemoguće prepričati.
Uz to, bio je ovo jedan od onih trenutaka kada smo poslednjim atomima razuma uspeli da se uzdržimo i ne bacimo GPS na put, nekoliko puta pređemo autom preko njega i ostavimo ga rasturenog u param parčad.
Zahvalili smo se ovoj ljubaznoj gospođi kojoj smo malo poremetili vreme sijeste, ali smo je makar nasmejali, odlučili da (i ovaj put) poštedimo naš GPS uređaj i seli u auto. Ponovo smo se provukli između ona dva zida i krenuli ka izlazu iz Paraute.
Posle nešto više od pola sata vožnje stigli smo i do Setenila. I na kraju, zašto smo se uopšte zaputili u ovo andaluzijsko „belo selo“ (pueblo blanco) u kome živi oko 3000 stanovnika? Zato što je i to još jedna turistička atrakcija! Naime, kuće u Setenilu su „uklesane“ u kamene zidove duž uske rečne klisure reke Treho. Neke od kuća su nastale proširivanjem prirodno nastalih pećina, a neke kao da su podvučene pod stene duž litice pri čemu im je samo dodavan spoljašnji zid.
Posle iskustva sa Parautom, odlučili smo da se ne spuštamo kolima u selo, već smo ga osmotrili i slikali sa bezbedne udaljenosti.
Bilo je dosta uzbuđenja za jedan dan, vreme je da pređemo i poslednju današnju etapu od 100 km do Heresa.
Prvo odredište je tzv. Caminito del Rey, tj. „Kraljeva stazica“ koja se nalazi u klancu El Chorro. Staza Caminito del Rey napravljena je početkom XX veka i preko nje je snabdevano gradilište i njom su prolazili radnici koji su radili na izradnji obližnje hidroelektrane. Staza je široka svega oko 1 metar, nalazi se na visini od 100 metara, na skoro vertikalnim liticama klanca i duga je oko 3 km. Svoj „kraljevski“ naziv dobila je posle prolaska kralja Alfonsa XIII, a povodom ceremonije otvaranja brane Conde del Guadalhorce. Vremenom, stazica je postala pravi izazov za zaljubljenike ekstremnih planinarskih poduhvata, ali posle više nesreća i pogibija kojima je značajno doprinela njena oronulost, vlasti su 2000. godine odlučile da je zatvore za javnost. Staza je obnovljena i otvorena ponovo u martu 2015. godine i Goran je pokušao da me privoli da se i mi upustimo u avanturu i prošetamo ovuda.
Kraljeva stazica - Caminito del Rey
Samo za hrabre - klikni za tekst, slike i video
Prva i apsolutno nesavladiva prepreka u ovom planu je moj strah od visine. Druga prepreka je to što baš i nismo u kondiciji za 3 km dugu „šetnju“ u kojoj bi smo se kretali nogu pred nogu, priljubljeni uz liticu, pazeći da ne skliznemo u 100 metara duboku provaliju – ili na stenje ili u reku Guadalhorce. Do 2000. godine, pre renoviranja, Caminito del Rey važila je za najopasniju pešačku stazu na svetu! Prišli smo do početka staze koliko je to bilo moguće, a onda je Goran shvatio da ipak nema smisla da ja sedim u kolima i čekam nekoliko sati dok on pokuša da savlada Caminito. On je bio pomalo razočaran, a ja sam odahnula!
Posle nekih 20 minuta vožnje, zaustavljamo se pored još jednog jezera koje iz daleka deluje vrlo privlačno – svetlo tirkizna voda i žućkasta obala. Kada smo prišli, potpuno smo se razočarali. Ni ovo nije jezero već rezervoar brane (Embalse del Conde de Guadalhorce), obala je obrasla u travu i prilično je prljava, a voda je sve samo ne privlačna za kupanje!
Rezervoar Embalse del Conde de Guadalhorce
Nakon rekonkiste, nehrišćansko stanovništvo žestoko je proganjano i uprkos tome što su mnogi od njih prihvatali hrišćanstvo kao svoju novu veru, progoni nisu prestajali. Pokršteni muslimani koje su španske vlasti nazvali „moriscos“ pokušavali su da se sklone u planinskim predelima južne Andaluzije. Ronda je bilo jedno od njihovih utočišta, ali u drugoj polovini XVII veka su proterani i odavde.
Istorija ovog grada je duga, ali i vrlo burna i puna teških trenutaka. Tokom španskog građanskog rata, Ronda je pretrpela velika razaranja, ali uprkos svim teškoćama i nesrećama, grad je obnovljen i danas odaje utisak lepe i pitome varošice.
Plaza de la Merced i crkva Iglesia de la Merced
Vidikovac
Ronda je danas poznata po koridi, jer su krajem XVIII i početkom XIX veka neki od članova ovdašnje porodice Romero dali veliki doprinos uspostavljanju savremenih pravila u, meni tako mrskim, borbama s bikovima.
Osim koride, turističku atrakciju Ronde čine tri mosta koja idu preko kanjona Taho kojim prolazi reka Guadalevín. Mi smo prošetali pored vidikovca koji izlazi na novi most (Puente Nuevo), a malo dalje su i stari most (Puente Viejo) i arapski most (Puente Arabe). Ronda se nalazi na nadmorskoj visini od oko 750 m, a novi most je ujedno i najviši od ova tri – visok je čak 120 metara. Pogled sa mosta u provaliju zaista ostavlja bez daha.
Pogled na novi most
Novi most
U podnožju vidikovca
Šta se krije ispod mosta
Na novom mostu
Trg Plaza España
Pešačka zona
Prošetali smo se još malo po okolnim uličicama, pronašli jednu simpatičnu kafeteriju, nadoknadili utrošene ugljene hidrate i tečnost i potom krenuli dalje na put.
Crkva Nuestra Señora del Socorro
Trg Plaza del Socorro
Plan (skoro sa velikim slovom P) je bio da svratimo u jedno neobično andaluzijsko selo, Setenil de las Bodegas, koje se nalazi nepunih 20 km severno od Ronde, a da odatle nastavimo put ka Heresu.
Ali, kao i mnogo puta do sada, naš GPS uređaj je imao „loš dan“ i umesto na sever, mi smo krenuli na jug! Posle pola sata vožnje lokalnim putem sa četvorocifrenom oznakom, stigli smo do nekog sela (prvog sela od kad smo izašli iz Ronde). Usputni putokazi nam nisu bili ni od kakve pomoći, jer su upućivali na mesta čiji nam nazivi nisu ništa značili niti pomagali da se orijentišemo.
Ušli smo u selo (kasnije smo videli da se zove Parauta i da ima oko 220 stanovnika) i krenuli kroz prilično uske ulice, ali auto je ipak mogao da prođe. U jednom trenutku, stigli smo do kraja jedne od uličica koja je izlazila na nešto što je najviše ličilo na popločano dvorište. Na zidovima kuća, s leve i desne strane auta, videli su se tragovi vozila kojima ovaj prolaz nije bio dovoljno širok. Pažljivo smo prošli i tu je bio kraj puta! Odatle više nije moglo da se nastavi kolima. Potpuno zatečeni i u neverici, izašli smo iz auta, a Goran je zakucao na vrata jedne od kuća. Potrajalo je malo dok je jedna starija gospođa izašla i na naše pitanje kako možemo da dođemo do mesta Setenil de las Bodegas, slatko se nasmejala i rekla: „Odavde – nikako!“ Objasnila nam je da moramo da se vratimo odakle smo i došli i da je Setenil udaljen oko 30 km, da treba da prođemo pored Ronde i odatle produžimo još malo dalje, na sever.
Žao mi je što u ovakvim situacijama potpuno zaboravim na fotoaparat, a bilo bi sjajno da sam slikala ili, još bolje, snimala mesto na koje smo dospeli zahvaljujući genijalnosti našeg GPS-a. Ovakve situacije je naprosto nemoguće prepričati.
Uz to, bio je ovo jedan od onih trenutaka kada smo poslednjim atomima razuma uspeli da se uzdržimo i ne bacimo GPS na put, nekoliko puta pređemo autom preko njega i ostavimo ga rasturenog u param parčad.
Zahvalili smo se ovoj ljubaznoj gospođi kojoj smo malo poremetili vreme sijeste, ali smo je makar nasmejali, odlučili da (i ovaj put) poštedimo naš GPS uređaj i seli u auto. Ponovo smo se provukli između ona dva zida i krenuli ka izlazu iz Paraute.
Posle nešto više od pola sata vožnje stigli smo i do Setenila. I na kraju, zašto smo se uopšte zaputili u ovo andaluzijsko „belo selo“ (pueblo blanco) u kome živi oko 3000 stanovnika? Zato što je i to još jedna turistička atrakcija! Naime, kuće u Setenilu su „uklesane“ u kamene zidove duž uske rečne klisure reke Treho. Neke od kuća su nastale proširivanjem prirodno nastalih pećina, a neke kao da su podvučene pod stene duž litice pri čemu im je samo dodavan spoljašnji zid.
Posle iskustva sa Parautom, odlučili smo da se ne spuštamo kolima u selo, već smo ga osmotrili i slikali sa bezbedne udaljenosti.
Bilo je dosta uzbuđenja za jedan dan, vreme je da pređemo i poslednju današnju etapu od 100 km do Heresa.
No comments:
Post a Comment