Jučerašnji oblaci i svežina su se razišli tokom noći i pred nama je predivan dan, kao stvoren za uživanje u priobalnim predelima najjužnijeg dela Andaluzije. Iz Heresa smo krenuli ka luci Alhesiras (Algeciras) koja se nalazi naspram Gibraltara – isturene teritorije koja ne pripada Španiji već je sticajem viševekovnih komplikovanih političkih igara (još uvek) deo Ujedinjenog Kraljevstva.
Utorak je, radni dan, a saobraćajna gužva na prilazu Alhesirasu, jednoj od najprometnijih i najvećih luka ne samo u ovom delu Španije već i u Evropi, prilično nas je obeshrabrila. Zato smo odlučili da ne silazimo u Alhesiras, nego da nastavimo još malo dalje, ka Gibraltaru. U jednom trenutku, pojavio se putokaz za mesto San Roke (San Roque) i mi smo se pre ulaza u ovaj gradić spustili do obale i stigli do plaže Gvadaranke (Guadarranque).
Na plaži nije bilo nikog osim nas i dvoje mladih spasilaca koji su uživali u senci suncobrana. Zagazila sam bosa u hladnjikavu vodu i iz peska pokupila punu šaku šarenih školjki. S desne strane, u izmaglici se nazirala luka Alhesiras, a levo se video Gibraltar. Bio je ovo prvi put sam uživo videla komad zemlje koji pripada Ujedinjenom Kraljevstvu.
Plaža Gvadaranke daluje kao da je namerno sklonjena od glavnih turističkih trasa, oko nje se nalaze postrojenja nekih svetskih naftnih kompanija i sve unaokolo deluje prilično nezanimljivo. Da ne bismo nepotrebno gubili vreme, rešili smo da nastavimo ka našem sledećem odredištu – zoo vrtu „Zoo de Castellar“ u kome su smeštene životinje koje su ovde našle utočište nakon što su oduzete nesavesnim vlasnicima ili ilegalnim preprodavcima divljih životinja.
U ovom slučaju, dobro je što u zoo vrtu nema mnogo životinja – nadam se da vlasti Španije uspevaju da obuzdaju većinu kriminalnih radnji u vezi sa ovim divnim i nedužnim stvorenjima. Cena ulaznice za zoo vrt nije baš „popularna“, ali kada pomislim da se tim parama pomaže spasavanje životinja i opstanak ovog utočišta, sva razmišljanja o ceni naprosto postanu bespredmetna.
Uz sve to, zoo vrt posetiocima uzvraća na divan način – svako može da priđe i pomiluje mladunče leoparda ili da prisustvuje kratkom programu u kome je glavna zvezda jedan soko, a kome se povremeno pridruži poneki hrabri dobrovoljac iz publike. U senci, na par koraka od leoparda, dremalo je i mladunče risa, ali su nas upozorili da bez obzira na to što je tako mali i meden – nimalo ne voli da se druži sa ljudima. I drago mi je da je tako. Nadam se da će jednog dana biti vraćen u divljinu i da neće voleti da se druži s ljudima.
Pošto smo obilazak zoo vrta brzo završili, krenuli smo ka Tarifi – željni da je što pre vidimo po predivnom sunčanom danu. Desetak minuta pre Tarife, zaustavili smo se na vidikovcu (Mirador del Estrecho) sa koga puca pogled na gibraltarski moreuz, na severnu obalu Afrike, na Seutu i Tanger-Med.
U Tarifi smo uspeli da nađemo slobodno parking mesto u neposrednoj blizini obale. Krenuli smo u šetnju po toplom, mekom, očaravajućem žutom pesku. Na plažama ljudi uživaju – u sunčanju, kupanju, igri sa svojim četvoronožnim ljubimcima, ima puno mladog sveta i po tome se Tarifa upečatljivo razlikuje od većine španskih gradova.
U daljini, ka severu, primetili smo ogromnu plažu i gomilu šarenih padobrana za surfovanje po vodi. Tamo ćemo otići kasnije, a sada idemo do najisturenijeg dela Evrope, Isla de Las Palomas, da pokušamo da vidimo što dalje – do Afrike. Uživali smo u svakom koraku duž nasipa koji spaja Tarifu i Isla de las Palomas, zastajali da slikamo sve što nam se našlo u kadru – od galebova do kamenja razbacanog duž nasipa.
Bilo je već vreme za ručak i pošto nismo hteli da se odvajamo od obale, seli smo u restoran koji je smešten uz samu plažu. Unutar restorana okačena je tabla sa natpisom „Dom je tamo gde su talasi“. I to je verovatno prava suština filozofije i lepote ovog mesta. Beskrajna sloboda...
Kada smo krenuli natrag ka kolima, prošli smo pored ogromne bronzane statue tune ispod koje su napisani nazivi vetrova, raspoređeni u skladu sa time s koje strane duvaju. Vreme u Tarifi određuju pulenat (španski: Poniente), vetar koji duva sa zapada i levanat (španski: Levante), vetar koji duva sa istoka. Pulenat je vetar koji donosi talase zbog kojih je deo obale od Tarife ka Kadisu kao stvoren za surfovanje po vodi.
Otprilike 5 km severno od Tarife, videli smo zgodno mesto gde možemo da siđemo s puta i približimo se onim šarenim padobranima koje smo videli u Tarifi. Parkirali smo auto kod restorana „Venta el Tito“ i krenuli peške do obale. Dok smo pešačili kroz nisku travu, sreli smo jednog starijeg gospodina koji nam je objasnio da samo u određenim periodima tokom godine ovde može da se vidi ovakav prizor. Potrebni su i „dobar vetar“ i „dobro more“. Danas je očigledno bio jedan od takvih dana i plaža Playa de Los Lances vrvela je od surfera i njihovih padobrana.
Dok smo prilazili plaži, ukrstili su nam se putevi sa 3 lepa, riđkasta bika (možda su bili i volovi, ali imajući u vidu moje poznavanje ove životinjske vrste, dovoljno je što znam da nije bila u pitanju krava). Ja sam potpuno nenaviknuta na ovakve susrete uživo i pomalo sam se uplašila, ali sam odahnula čim sam videla da su bikčići nastavili svojim putem, nimalo se ne obazirući na nas.
Dok surferi uživaju u svom sportu, mi uživamo u njihovoj veštini i neverovatnom prizoru razigranih šarenih padobrana. Među surferima ima i vrlo mladih, ali i onih koji su verovatno naši vršnjaci.
Sa obale se vidi 8 km udaljena neverovatno lepa peščana dina (Duna De Valdevaqueros), a ustalasano more presijava se na popodnevnom suncu.
Bilo je već skoro 6 sati popodne kada smo krenuli natrag ka 100 km udaljenom Kadisu. Provozali smo jedan krug oko grada i potom produžili ka Heresu.
Iza nas je bio predivan dan ispunjen toplinom, radošću, novim prizorima i iskustvima. Nezaboravan i jedinstven!
Utorak je, radni dan, a saobraćajna gužva na prilazu Alhesirasu, jednoj od najprometnijih i najvećih luka ne samo u ovom delu Španije već i u Evropi, prilično nas je obeshrabrila. Zato smo odlučili da ne silazimo u Alhesiras, nego da nastavimo još malo dalje, ka Gibraltaru. U jednom trenutku, pojavio se putokaz za mesto San Roke (San Roque) i mi smo se pre ulaza u ovaj gradić spustili do obale i stigli do plaže Gvadaranke (Guadarranque).
Na plaži nije bilo nikog osim nas i dvoje mladih spasilaca koji su uživali u senci suncobrana. Zagazila sam bosa u hladnjikavu vodu i iz peska pokupila punu šaku šarenih školjki. S desne strane, u izmaglici se nazirala luka Alhesiras, a levo se video Gibraltar. Bio je ovo prvi put sam uživo videla komad zemlje koji pripada Ujedinjenom Kraljevstvu.
Pogled na Gibraltar
U ovom slučaju, dobro je što u zoo vrtu nema mnogo životinja – nadam se da vlasti Španije uspevaju da obuzdaju većinu kriminalnih radnji u vezi sa ovim divnim i nedužnim stvorenjima. Cena ulaznice za zoo vrt nije baš „popularna“, ali kada pomislim da se tim parama pomaže spasavanje životinja i opstanak ovog utočišta, sva razmišljanja o ceni naprosto postanu bespredmetna.
Zoo vrt - utočište za spašene životinje - Zoo de Castellar
Ris (uobičajeno ljut) i leopard
Samo leopard je bio raspoložen za maženje
U daljini, ka severu, primetili smo ogromnu plažu i gomilu šarenih padobrana za surfovanje po vodi. Tamo ćemo otići kasnije, a sada idemo do najisturenijeg dela Evrope, Isla de Las Palomas, da pokušamo da vidimo što dalje – do Afrike. Uživali smo u svakom koraku duž nasipa koji spaja Tarifu i Isla de las Palomas, zastajali da slikamo sve što nam se našlo u kadru – od galebova do kamenja razbacanog duž nasipa.
Ponovo u Tarifi
Zamak Sv. Kataline
Pogled na Tanger-Med
Bronzana tuna i oznake vetrova
Dok smo prilazili plaži, ukrstili su nam se putevi sa 3 lepa, riđkasta bika (možda su bili i volovi, ali imajući u vidu moje poznavanje ove životinjske vrste, dovoljno je što znam da nije bila u pitanju krava). Ja sam potpuno nenaviknuta na ovakve susrete uživo i pomalo sam se uplašila, ali sam odahnula čim sam videla da su bikčići nastavili svojim putem, nimalo se ne obazirući na nas.
Iza šarenila se naziru dine (Duna De Valdevaqueros)
Dok surferi uživaju u svom sportu, mi uživamo u njihovoj veštini i neverovatnom prizoru razigranih šarenih padobrana. Među surferima ima i vrlo mladih, ali i onih koji su verovatno naši vršnjaci.
Sa obale se vidi 8 km udaljena neverovatno lepa peščana dina (Duna De Valdevaqueros), a ustalasano more presijava se na popodnevnom suncu.
Iza nas je bio predivan dan ispunjen toplinom, radošću, novim prizorima i iskustvima. Nezaboravan i jedinstven!
No comments:
Post a Comment