2015 - 31. avgust, Tarifa... u magli

Peščane dine na kojima smo uživali prethodnog dana mamile su nas da se i danas zaputimo do obale Atlantika, pa smo odlučili da se ne zadržavamo u Kadisu već da se spustimo do najjužnije tačke kontinentalne Španije, do Tarife. Južnije od Tarife su još Seuta i Melilja (Ceuta i Melilla), takozvane velike španske suverene teritorije (Plazas de soberanía) koje se graniče sa teritorijom Maroka u delu koji izlazi na Sredozemno more. Osim Seute i Melilje postoji i nekoliko malih suverenih teritorija, koje su razbacane po severnoj obali Afrike i Sredozemnom moru.

Jučerašnje oblačno i malo svežije vreme nas je iznenadilo, ali vremenska prognoza za današnji dan je bila prilično neverovatna. U Tarifi nas je čekala temperatura od oko 20 stepeni i magla. Bez obzira na ovakva predviđanja, ništa nije moglo da nas zaustavi u našem pohodu na mesto koje predstavlja „kraj Evrope“.

Od Heresa do Tarife deli nas oko 130 km, što je značilo da imamo dovoljno vremena i da usput možemo da uživamo koliko nam duša želi. Posle otprilike 80 km prošli smo kraj mesta Barbate i našli se na prelepoj peščanoj plaži. Paleta boja koje obično asociraju na leto, pesak i more ovde je bila sasvim nova i neočekivana. Prigušeni tonovi, drugačije svetlo koje se jedva probija kroz tamne oblake, sve to je ovom danu dalo potpuno novu atmosferu sa kakvom se ranije nismo sretali u Andaluziji.

Barbate, plaža pored puta A-2231

Zbog lošeg vremena, na plaži nije bilo kupača, ali je bilo pecaroša i šetača. Pored jedne stene su se smestili otac i sin, dečak od nekih 12-13 godina. Obojica su preplanuli pa pretpostavljam da svakodnevno dolaze na pecanje – i po suncu i po kiši. Ostavljali su utisak da uživaju u vremenu koje provode zajedno i u poslu koji ih je zaokupio. Ne znam da li im je pecanje samo hobi ili je ulov koji donesu kući ono čime se prehranjuje njihova porodica, ali pred nama je bio par dobro uigranih pecaroša.

Pored puta koji spaja Barbate i Tarifu, nalaze se ogromni vetroparkovi, prava šuma visokih belih, ogromnih vetrogeneratora kakvih ima skoro na svakom koraku u Španiji. Kod nas je bila najavljena izgradnja prvog vetroparka koji bi činila (slovom i brojem) čak tri vetrogeneratora. Do danas je sve ostalo na zamisli. A ovde, kao da se svaki prirodni resurs koristi na najbolji mogući način.

Na putu Barbate - Tarifa

Oko 2 popodne stižemo u Tarifu, koja je potpuno utonula u maglu. Deluje da su svi posetioci krenuli ka rtu Punta de Tarifa (ili Punta Maroki), pa pronalaženje slobodnog parking mesta nije jednostavno, ali smo na kraju ipak uspeli da se parkiramo prilično blizu obale. Nedaleko od nas parkirao se par turista iz Japana koji su nas pitali „Da li je ovde kraj Evropeׅ“? Od tada o Tarifi razmišljam upravo tako – kao o kraju Evrope.

Tarifa

Gradić Tarifa bio je važna luka još u vreme Feničana, a svoje današnje ime dobio je početkom VIII veka, po arapskom oficiru Tarifu, koji se tu iskrcao i po sebi nazvao grad. Južno od Tarife bilo je ostrvo „Isla de las palomas“ koje je u minulim vremenima imalo različita imena („Isla de Tarifa“, „Junionina ostrva“ itd). Veruje se da je ostrvo dobilo ovaj naziv zbog velikog broja golubova (palomas) koji su se tamo naselili, ali možda i zato što je „paloma“ naziv za belu morsku penu koju prave talasi.

Zamak Sv. Kataline

Pravi zaljubljenici u more i pesak

Tarifa, negde daleko u magli...otprilike 300 metara

Pogled ka zamku Sv. Kataline

Tabla sa kratkim opisom „Islas de las palomas“

Početkom XIX veka izgrađen je 250 metara dugačak nasip koji je ostrvo spojio sa kopnom. „Isla de las palomas“ postao je rt Punta de Tarifa (ili Punta Marroquí) koji se nalazi na severnoj strani Gibraltarskog moreuza. Rt je „razdelio“ more i okean – sa njegove istočne strane je Sredozemno more, a sa zapadne je Atlantski okean. Obala Maroka je udaljena svega 15 km od rta i po vedrom danu može sasvim jasno da se vidi. Danas, vidljivost je jedva par stotina metara i ja sam, kao dete, potpuno razočarana i nesrećna što ne mogu da vidim Afriku!
Dodatno me je razočaralo i to što nekadašnje ostrvo „Isla de las palomas“ nije otvoreno za turiste jer se na njemu nalaze postaje policije i civilne garde.
Kad sam malo ostavila po strani ova dva velika „razočaranja“, shvatila sam da je Tarifa jedno vrlo zanimljivo mesto. Monotoniju maglovitog dana razbijali su prodavci šarenih marama, poreklom verovatno sa severa Afrike, kupači kojima nisu smetali ni oblaci ni vetar, kao i mnogobrojni turisti poput nas.

Tuna

Grafit koji poručuje: "... jeste organska materija, ali ovde ničemu ne služi. Nemoj da ke**aš!"

Na zidovima u blizini plaže videli smo razne grafite – neki su bili vrlo duhoviti, a neki politički angažovani. (Kada sam godinu dana kasnije pokazala slike ovih grafita jednom prijatelju Špancu, poreklom iz Aragona, njegov komentar je bio da tako nešto čovek može da vidi samo u Kadisu i Tarifi! Ja sam se slatko smejala zbog sadržaja grafita, a on je bio potpuno zgrožen.)
Današnji pohod na Tarifu bio je relativno (ne)uspešan. Međutim, vremenska prognoza za sutra nam je išla na ruku – magla bi trebalo da se raziđe i mi smo odlučili da sutra ponovo dođemo u Tarifu!

2015 - 30. avgust, Cádiz i Jeres de la Frontera

Prethodne večeri stigli smo u Heres relativno kasno, oko 9 uveče, taman da ostavimo stvari u hotelskoj sobi i prošetamo do centra grada na večeru. Bili smo prilično umorni i ne baš preterano raspoloženi za večernju šetnju pa smo se posle večere taksijem vratili do hotela.
Jutro u Heresu je osvanulo oblačno i sparno, ali je temperatura bila za oko 10 stepeni niža nego u Kordobi. Nismo žurili, još smo se privikavali na promenu klime, a i rešili smo da pažljivo proučimo kako da stignemo do 30 km udaljenog Kadisa, gde da parkiramo auto i šta bi bilo zanimljivo da posetimo ovog prvog dana.
Kadis (ili kako ga često zovu – Kadiz, a na španskom Cádiz) smešten je na poluostrvu izduženog, skoro pravougaonog oblika sa kružnim proširenjem na severu. Grad zauzima površinu od oko 13 km2 i zapravo je neverovatno mali - poređenja radi, Madrid zauzima oko 600 km2, a Beograd oko 360 km2! Ali Kadis je star oko 3000 godina, smatra se jednim od najstarijih gradova u zapadnoj Evropi. Kadis me je iznenadio i na jedan potpuno neočekivan način – naime, na celom ovogodišnjem putovanju kroz Španiju, ispostavilo se da me jedino ovaj grad nije nimalo očarao na prvi pogled. (Ali, na drugi pogled... sve će biti drugačije.)

I pored pomoći našeg GPS uređaja, na grananju dva puta u industrijskom predgrađu Kadisa promašili smo skretanje za put kojim se preko mosta Puente De La Constitución De 1812 ulazi pravo u grad, pa smo skrenuli malo na jug i ušli u grad preko mosta Puente José León de Carranza. U nastavku ovog puta je 4 km dugačak bulevar, prav kao da je iscrtan lenjirom, udaljen svega 100 metara od najčuvenijih i najlepših peščanih plaža ovog grada. Moj prvi utisak, dok smo se vozili ovim bulevarom staje u dve reči – „potpuno razočarana“. Posle svih onih divnih, starih andaluzijskih gradova, ulazimo u Kadis koji je najstariji od svih i ja sam očekivala nešto sasvim drugačije. Dočekao me je savremeni, mondenski grad koji bih, da ne znam gde se nalazim, najverovatnije smestila negde na Azurnu obalu. Nikako ne u Andaluziju!

Katedrala, Cádiz

Na kraju bulevara nastavljamo putem koji vodi po obodu severnog dela grada i uskoro pronalazimo parking, ostavljamo auto i krećemo peške do katedrale. Vreme je i dalje oblačno i sparno i kiša samo što nije počela. Katedrala u Kadisu je relativno nova, gradnja je počela u prvoj polovini XVIII veka a završena nakon 116 godina. Ispod svih kupola razapnute su mreže na kojima se zadržavaju sitni delovi tavanice koja se kruni. Neverovatno da jedno ovako važno zdanje, u jednom ovako čuvenom gradu deluje toliko oronulo. Katedrala mnogo bolje izgleda spolja pa se zato i nismo dugo zadržavali unutra. Ali, kad smo izašli počela je da pada kiša - pravi letnji pljusak! Odlučili smo da se vratimo do auta i da krenemo u takozvano panoramsko razgledanje grada.

Pogled sa mesta La Punta San Felipe

Odvezli smo se do krajnjeg severoistočnog dela grada koji se zove La Punta San Felipe, do komada zemlje ukradenog od mora gde su smeštene diskoteke, kafići i kafane u ovom delu grada. U rimsko vreme, Kadis se zvao Gades i, verovatno u spomen na antičko ime grada, na ovom mestu se nalazi istoimena skulptura žene koja gleda u pravcu mora.

Skulptura Gades

Atlantik...

Šetalište - Murallas de San Carlos

Jaki udari vetra naterali su nas da se sklonimo sa ovog mesta i vratimo bliže gradskim zidinama iz XVIII veka (Murallas de San Carlos). Ovde se nalazi prostrano i lepo šetalište sa kojeg puca pogled na beskrajno zeleno more. Taman kad pomislimo kako bismo mogli da nastavimo šetnju, crni oblaci i jak vetar nas nateraju da se ipak vratimo u auto. Nastavljamo da se vozimo pored obale, povremeno zastanemo i ja istrčim iz auta, napravim nekoliko fotografija i onda nastavimo dalje.

Pogled na obalu i katedralu

Grad pastelnih boja

Playa De La Cortadura

Nakon nekoliko kilometara vožnje, izašli smo iz grada i stigli do plaže Playa De La Cortadura. Uprkos vetru i oblacima, pesak i more nas mame i mi odlučujemo da se zaustavimo ovde i prošetamo plažom. Hm... Nije baš ono što smo očekivali! Vetar i talasi naneli su na obalu morsku travu i plaža deluje pomalo prljavo. Ovo je, moram da priznam, moj subjektivni utisak i odraz raspoloženja koje je još uvek obojeno negativnim predznakom.

Ali, ne dozvoljavamo da nas malo nasukane morske trave obeshrabri, vraćamo se u auto i vozimo još par kilometara južno, do peščanih plaža koje su dinama zaklonjene od puta.

Peščane dine južno od Kadisa

I tu nas dočekuje sasvim drugačiji prizor, nešto što sam do sada viđala samo na filmovima. U ovom trenutku i na ovom mestu, Kadis me je zauvek osvojio! Na jednoj ovakvoj plaži mogla bih da provedem ostatak života. Spakovali smo fotoaparate u ranac, izuli se i prepustili uživanju – vetru i pesku. Zbog jakog vetra pesak je „brijao“ sve pred sobom, ali više nam ništa nije smetalo i sve je u trenutku postalo apsolutno savršeno!

Bosonogi, kao deca, trčkali smo po plićaku i ko zna koliko puta se kanili da krenemo u Heres, pa onda ipak produžavali ostanak za „još samo 5 minuta“. Ali, u nekom trenutku smo ipak morali da krenemo.

Katedrala - Jerez de la Frontera

Fasada, detalj 

Kupola

Pogled iz restorana

Vratili smo se u Heres, na ručak. Pronašli smo simpatičan restorančić koji služi dnevni meni (Menú del día) u neposrednoj blizini katedrale. Pre nego što smo naručili, prošetali smo oko katedrale i napravili nekoliko fotografija.
Ostatak dana smo se odmarali a uveče smo izašli samo do obližnjeg restorana na večeru.

2015 - 29. avgust - Ronda i dolazak u Jerez de la Frontera

Poslednje dve noći morali smo da uključujemo klima uređaj jer i pored vetrića koji je neprekidno ćarlijao noćna temperatura je bila previsoka i nije moglo da se spava. I ovo jutro je bilo vrelo, pa uprkos tome što nam se nije išlo iz Kordobe, trudili smo se da požurimo i što pre krenemo na put. Danas treba da pređemo oko 350 km do gradića Jerez de la Frontera (ja ću ga skraćeno zvati samo Heres) u kome ćemo spavati narednih nekoliko noći, ali do Heresa imamo nekoliko usputnih stanica i skretanja.

Prvo odredište je tzv. Caminito del Rey, tj. „Kraljeva stazica“ koja se nalazi u klancu El Chorro. Staza Caminito del Rey napravljena je početkom XX veka i preko nje je snabdevano gradilište i njom su prolazili radnici koji su radili na izradnji obližnje hidroelektrane. Staza je široka svega oko 1 metar, nalazi se na visini od 100 metara, na skoro vertikalnim liticama klanca i duga je oko 3 km. Svoj „kraljevski“ naziv dobila je posle prolaska kralja Alfonsa XIII, a povodom ceremonije otvaranja brane Conde del Guadalhorce. Vremenom, stazica je postala pravi izazov za zaljubljenike ekstremnih planinarskih poduhvata, ali posle više nesreća i pogibija kojima je značajno doprinela njena oronulost, vlasti su 2000. godine odlučile da je zatvore za javnost. Staza je obnovljena i otvorena ponovo u martu 2015. godine i Goran je pokušao da me privoli da se i mi upustimo u avanturu i prošetamo ovuda.

Kraljeva stazica - Caminito del Rey

Samo za hrabre - klikni za tekst, slike i video

Prva i apsolutno nesavladiva prepreka u ovom planu je moj strah od visine. Druga prepreka je to što baš i nismo u kondiciji za 3 km dugu „šetnju“ u kojoj bi smo se kretali nogu pred nogu, priljubljeni uz liticu, pazeći da ne skliznemo u 100 metara duboku provaliju – ili na stenje ili u reku Guadalhorce. Do 2000. godine, pre renoviranja, Caminito del Rey važila je za najopasniju pešačku stazu na svetu! Prišli smo do početka staze koliko je to bilo moguće, a onda je Goran shvatio da ipak nema smisla da ja sedim u kolima i čekam nekoliko sati dok on pokuša da savlada Caminito. On je bio pomalo razočaran, a ja sam odahnula!

Oprostili smo se od klanca El Chorro i pre nego što smo nastavili put ka Rondi svratili smo do neobičnog jezera koje smo primetili kada smo išli ka klancu. Kada smo prišli, videli smo da se zapravo radi o ogromnom rezervoaru za vodu i da su svuda po obodu postavljene oznake koje upozoravaju da je u pitanju privatni posed, da su posetioci nepoželjni i sl. pa smo odlučili da se ne zadržavamo. Sve što smo uspeli da saznamo je da se nalazimo kraj mesta Bobastro. Nije ni to loše, lakše ćemo se vratiti na glavni put.

Posle nekih 20 minuta vožnje, zaustavljamo se pored još jednog jezera koje iz daleka deluje vrlo privlačno – svetlo tirkizna voda i žućkasta obala. Kada smo prišli, potpuno smo se razočarali. Ni ovo nije jezero već rezervoar brane (Embalse del Conde de Guadalhorce), obala je obrasla u travu i prilično je prljava, a voda je sve samo ne privlačna za kupanje!

Rezervoar Embalse del Conde de Guadalhorce

U Rondu stižemo posle nepunih sat vremena vožnje. Vreme je potpuno drugačije od onoga koje smo ostavili u Kordobi – toplo, oblačno, a povremeno prsne i poneka kap kiše. Ronda je još jedan od gradova sa dugom istorijom - Kelti su ove krajeve naselili još u VI veku pre nove ere i ondašnje naselje se zvalo Arunda. U blizini Arunde, Rimljani su krajem III veka p.n.e. osnovali grad koji se danas zove Ronda.
Nakon rekonkiste, nehrišćansko stanovništvo žestoko je proganjano i uprkos tome što su mnogi od njih prihvatali hrišćanstvo kao svoju novu veru, progoni nisu prestajali. Pokršteni muslimani koje su španske vlasti nazvali „moriscos“ pokušavali su da se sklone u planinskim predelima južne Andaluzije. Ronda je bilo jedno od njihovih utočišta, ali u drugoj polovini XVII veka su proterani i odavde.
Istorija ovog grada je duga, ali i vrlo burna i puna teških trenutaka. Tokom španskog građanskog rata, Ronda je pretrpela velika razaranja, ali uprkos svim teškoćama i nesrećama, grad je obnovljen i danas odaje utisak lepe i pitome varošice.

Plaza de la Merced i crkva Iglesia de la Merced

Vidikovac

Ronda je danas poznata po koridi, jer su krajem XVIII i početkom XIX veka neki od članova ovdašnje porodice Romero dali veliki doprinos uspostavljanju savremenih pravila u, meni tako mrskim, borbama s bikovima.
Osim koride, turističku atrakciju Ronde čine tri mosta koja idu preko kanjona Taho kojim prolazi reka Guadalevín. Mi smo prošetali pored vidikovca koji izlazi na novi most (Puente Nuevo), a malo dalje su i stari most (Puente Viejo) i arapski most (Puente Arabe). Ronda se nalazi na nadmorskoj visini od oko 750 m, a novi most je ujedno i najviši od ova tri – visok je čak 120 metara. Pogled sa mosta u provaliju zaista ostavlja bez daha.

Pogled na novi most

Novi most

U podnožju vidikovca

Šta se krije ispod mosta

Na novom mostu

Trg Plaza España

Pešačka zona

Iz centralne ulice koja spaja dva trga (Plaza de la Merced i Plaza España) skrenuli smo u jednu poprečnu ulicu koja je ukrašena lampionima nanizanim na užad koja su privezana za fasade. Ovo je pešačka ulica i u njoj ima raznih prodavnica suvenira i kafeterija. Nastavili smo pravo, sve do trga Plaza del Socorro. U središtu trga je fontana pored koje smo nakratko zastali - da slikamo i osmotrimo okolinu. Meni je osmeh izmamio jedan mladi tata koji je svom detetu od nekoliko meseci vrlo strpljivo i spretno menjao pelenu na samom zidiću fontane.

Prošetali smo se još malo po okolnim uličicama, pronašli jednu simpatičnu kafeteriju, nadoknadili utrošene ugljene hidrate i tečnost i potom krenuli dalje na put.

Crkva Nuestra Señora del Socorro

Trg Plaza del Socorro

Plan (skoro sa velikim slovom P) je bio da svratimo u jedno neobično andaluzijsko selo, Setenil de las Bodegas, koje se nalazi nepunih 20 km severno od Ronde, a da odatle nastavimo put ka Heresu.
Ali, kao i mnogo puta do sada, naš GPS uređaj je imao „loš dan“ i umesto na sever, mi smo krenuli na jug! Posle pola sata vožnje lokalnim putem sa četvorocifrenom oznakom, stigli smo do nekog sela (prvog sela od kad smo izašli iz Ronde). Usputni putokazi nam nisu bili ni od kakve pomoći, jer su upućivali na mesta čiji nam nazivi nisu ništa značili niti pomagali da se orijentišemo.
Ušli smo u selo (kasnije smo videli da se zove Parauta i da ima oko 220 stanovnika) i krenuli kroz prilično uske ulice, ali auto je ipak mogao da prođe. U jednom trenutku, stigli smo do kraja jedne od uličica koja je izlazila na nešto što je najviše ličilo na popločano dvorište. Na zidovima kuća, s leve i desne strane auta, videli su se tragovi vozila kojima ovaj prolaz nije bio dovoljno širok. Pažljivo smo prošli i tu je bio kraj puta! Odatle više nije moglo da se nastavi kolima. Potpuno zatečeni i u neverici, izašli smo iz auta, a Goran je zakucao na vrata jedne od kuća. Potrajalo je malo dok je jedna starija gospođa izašla i na naše pitanje kako možemo da dođemo do mesta Setenil de las Bodegas, slatko se nasmejala i rekla: „Odavde – nikako!“ Objasnila nam je da moramo da se vratimo odakle smo i došli i da je Setenil udaljen oko 30 km, da treba da prođemo pored Ronde i odatle produžimo još malo dalje, na sever.
Žao mi je što u ovakvim situacijama potpuno zaboravim na fotoaparat, a bilo bi sjajno da sam slikala ili, još bolje, snimala mesto na koje smo dospeli zahvaljujući genijalnosti našeg GPS-a. Ovakve situacije je naprosto nemoguće prepričati.
Uz to, bio je ovo jedan od onih trenutaka kada smo poslednjim atomima razuma uspeli da se uzdržimo i ne bacimo GPS na put, nekoliko puta pređemo autom preko njega i ostavimo ga rasturenog u param parčad.
Zahvalili smo se ovoj ljubaznoj gospođi kojoj smo malo poremetili vreme sijeste, ali smo je makar nasmejali, odlučili da (i ovaj put) poštedimo naš GPS uređaj i seli u auto. Ponovo smo se provukli između ona dva zida i krenuli ka izlazu iz Paraute.

Posle nešto više od pola sata vožnje stigli smo i do Setenila. I na kraju, zašto smo se uopšte zaputili u ovo andaluzijsko „belo selo“ (pueblo blanco) u kome živi oko 3000 stanovnika? Zato što je i to još jedna turistička atrakcija! Naime, kuće u Setenilu su „uklesane“ u kamene zidove duž uske rečne klisure reke Treho. Neke od kuća su nastale proširivanjem prirodno nastalih pećina, a neke kao da su podvučene pod stene duž litice pri čemu im je samo dodavan spoljašnji zid.

Setenil de las Bodegas

Posle iskustva sa Parautom, odlučili smo da se ne spuštamo kolima u selo, već smo ga osmotrili i slikali sa bezbedne udaljenosti.

Bilo je dosta uzbuđenja za jedan dan, vreme je da pređemo i poslednju današnju etapu od 100 km do Heresa.