2011 Maj - Španija... utisci, utisci...

Templo Expiatorio del Sagrado Corazón de Jesús

Prošlo je nezaboravnih 10 dana u Španiji. Utiske koji su nam se prosto nagomilavali tokom tih dana sređivađemo u svojim glavama i srcima tokom narednih meseci.
Španija je za nas postala pravi izvor inspiracije za mnoge stvari u životu. Pokrenula je našu duhovnu i obrazovnu renesansu!

Ponovo smo počeli da čitamo stare i zaboravljenje istorije umetnosti, a zahvaljujući internetu postali su nam dostupni i mnogi drugi izvori informacija o svemu što ima veze sa Španijom. I zato se često dešavalo da kažemo jedno drugom kako smo nešto važno propustili da vidimo i da to obavezno moramo da nadoknadimo prvom sledećom prilikom. A prilika će biti...

Okosnica naše fascinacije Španijom prvenstveno je bila umetnost koja je utkana u svaki pedalj ove zemlje. Ne postoji oblast umetnosti u kojoj ova zemlja nema svoje čuvene predstavnike.

Grad - šta je grad? Šta je urbanizam? Pojam urbanog, lepog, funkcionalnog i održavanog grada, kakvog poznajemo ovde u Srbiji, dobio je sasvim novo značenje.

Ne treba da zaboravim da pomenem ljude, sve one slučajne prolaznike s kojima smo se sretali, koji su prijatni, pristojni i zato se nikada nismo osećali kao da smo „na pogrešnom mestu“. 

Ja sam stidljivo počela da obnavljam svoje skromno znanje španskog jezika, a Goran je hrabro, uporno i veoma uspešno počeo sam da savladava njegove osnove.

Španija nam je dala snažan vetar u leđa za buduće pustolovine. Za naša naredna putovanja počeli smo da se pripremamo na sasvim novi način. Naša putovanja više nikada neće biti ista!

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Todo cambia...

Lo que cambió ayer
Tendrá que cambiar mañana
Así como cambio yo
En esta tierra lejana

Cambia, todo cambia...

2011 Maj - Segovija i Eskorijal

Pred nama je poslednji dan pre povratka za Beograd. Odlučili smo da odemo do Segovije koja je od Madrida udaljena oko 90 km. Vreme je lepo i nije onoliko vrelo kao prethodnog dana u Toledu.

GPS nas je doveo do samog centra, pokraj akvadukta iz rimskih vremena, u čijoj blizini smo našli parking i krenuli u šetnju. Već posle par minuta naišli smo na turistički autobus i odlučili da se prvo provozamo turističkom trasom, pa da onda vidimo gde ćemo se još prošetati po samom gradu.

Crkva San Millán

Sedeli smo na gornjoj platformi turističkog autobusa koja je otvorena i prilično nas je iznenadio svež vetar. Dobro je što smo poneli jakne, pa smo ipak mogli da uživamo u vožnji po malo hladnjikavom ali predivnom i sunčanom danu.

Segovija je na oko 1000 metara nadmorske visine, a svuda oko grada prostire se predivna visoravan. Grad deluje kao da je udobno smešten na mekom zelenom tepihu kome se ne vidi kraj. Panoramom grada dominira predivni zamak, Alcázar de Segovia.

Turistička tura se završava i mi se vraćamo u centar grada. Na ulicama je veselo, puno je naroda, jer je u toku „Titirimundi“, praznik lutkarstva i lutkarskih pozorišta. Tokom cele nedelje, u lokalnim pozorištima, na trgovima i ulicama izvode se lutkarske predstave koje zabavljaju publiku svih uzrasta.

Došlo je vreme za ručak, ali nije baš lako naći mesto, jer je grad pun turista. Ipak, nekoliko ulica dalje pronalazimo jednostavan restoran. 
Posle ručka, šetamo još neko vreme, a onda odlučujemo da kolima izađemo van grada da bismo još jednom vidimo panoramu predivne Segovije.

Teška srca rastajemo se od Segovije – možda ne samo zbog nje same, već i zbog toga što nam je ostalo još svega par sati do povratka u hotel. Ali, nekoliko godina kasnije, vratićemo se i u Segoviju!

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Odlazimo do Eskorijala (El Escorial) koji je udaljen oko 50 km od Segovije. Od XVI veka Eskorijal je rezidencija kraljeva Španije. Ispred zdanja nalazi se ogroman bazen, sa parom labudova, koji na neki čudan način oplemenjuju ovo mesto iz koga izbijaju strogoća i sila. Unutar zdanja smešteni su samostan, kraljevska palata, muzej i škola. U Eskorijalu je i čuvena kraljevska biblioteka, La Real Biblioteca de El Escorial. Nažalost, bilo je već kasno i nismo imali vremena da obiđemo Eskorijal iznutra.

Krećemo našu poslednju etapu, nekih 60 km do Madrida.

Pakujemo se, noćimo i sutradan ujutro nerado krećemo natrag za Beograd.

2011 Maj - Toledo

Od našeg dolaska u Španiju, 6. maja, dani su bili sve topliji. Kada smo 14. maja stigli u Toledo, prilično nas je iznenadila temperatura od čak 33°C. Toledo je gradić u kome se čini da sve ulice vode uzbro (valjda zato što one koje idu nizbrdo čovek ni ne primeti) pa je kretanje po njegovim ulicama postalo vrlo brzo naporno. Srećom, i ovde postoji turistički autobus kojim se vrlo mali deo trase prolazi kroz staro gradsko jezgro, ali je zato vožnja putem koji ide oko ovog grada na uzvišenju iznad reke Taho bila pravo uživanje. Zapravo, jedini način da se ovaj grad vidi u svoj svojoj lepoti je upravo obilazak sa spoljne strane zidina.
Zbog vrućine koja nas je iznenadila i brzo umorila, proveli smo svega par sati u Toledu. To ćemo, ipak, nadoknaditi par godina kasnije, prilikom jednog od narednih dolazaka u Španiju.

Železnička stanica

Štreberski deo:
Prema staroj španskoj legendi Toledo su još u VI veku pre nove ere osnovali jevrejski kolonisti. Na početku II veka p.n.e, osvojili su ga Rimljani. Početkom V veka Toledom su zavladali Vizigoti i grad je postao centar katoličke nadbiskupije.
Godine 712. osvajaju ga Mavari. Tokom X i XI veka, pod vladavinom Mavara, Toledo je doživeo zlatno doba. Taj period je poznat kao period koegzistencije Jevreja, hrišćana i muslimana.
Hrišćani osvajaju ovaj grad 1085. godine i Toledo tada postaje prestonica Kastilje, a od 1516. i cele Španije.

Toledo je bio poznat po religioznoj toleranciji i u njemu je živeo veliki broj Jevreja i muslimana sve dok nisu proterani iz Španije 1492. i 1604.
U Toledu su postojale brojne crkve, sinagoge i džamije.
U XIII veku Toledo je bio veliki kulturni centar pod vođstvom kralja Alfonsa X Mudrog. Škola prevodilaca u Toledu je prevodila velika naučna i filozofska dela sa arapskoga i hebrejskoga na latinski. Mnoga dela klasične grčke nauke i filozofije koja su do tada bila su izgubljena za zapadnu Evropu, spasena su upravo zahvaljujući ovoj školi. Danas zvuči neverovatno, ali Aristotelova dela su dotad bila nepoznata u zapadnoj Evropi. Zahvaljujući njihovim prevodima na latinski, Evropa je mogla (ponovo) da čita Aristotela.

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2011 Maj - Guadalahara

Tokom prethodnog dana u Madridu bilo je oblačno vreme, a veče u Alkali prilično sveže.
U danu koji je bio pred nama, Madrid je osvanuo okupan suncem. Nosili smo turističke karte grada, pratili kuda ide naš turistički autobus i proveli još jedan dan u razgledanju najreprezentativnijih zdanja. Posle ručka, opet smo se vratili u hotelsku sobu, jer veliki i užurbani grad naprosto „samelje“ čoveka.

Popodnevna dremka je ovaj put trajala malo kraće i opet smo se spremili da kolima izađemo malo van Madrida. Ovaj put, izabrali smo Gvadalaharu (Guadalajara), gradić udaljen nekih 50 km od Madrida. To nije ona Gvadalahara koja se pominje u crtanim filmovima našeg detinjstva. Meksički grad istog imena osnovao je španski osvajač koji je rodom iz španske Gvadalahare.

Crkva San Ginés

Stižemo u Gvadalaharu, ali deluje kao da smo zamalo zakasnili na neku zabavu. Na ulicama puno naroda, centralni gradski trg posut konfetama, sve deluje veselo.
Sedamo u restoran da večeramo. Imamo mali problem sa sporazumevanjem, ali na kraju ipak naručujemo večeru.
Uostalo - zašto da pišem dalje, kad je Goran sve lepo objasnio:

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Štreberski deo:
Gvadalahara se nalazi u oblasti Kastilja la Manća (Castilla-La Mancha), na reci Enares (Henares).
Osnovali su je Mavari u VIII veku, nazvali je Wadi-al-Hejara, što na arapskom znači „Dolina kamenja“. Na starim rimskim temeljima izgradili su most preko reke, džamiju i palatu. Od palate su danas ostale samo ruševine, a nakon što su u XII veku hrišćani osvojili grad, džamija je postala katedrala Svete Marije.
Istorija Gvadalahare je burna, našla se na putu mnogih osvajača, bila u milosti i nemilosti kraljeva. I na kraju, u XX veku, ovaj grad su zadesile užasne strahote građanskog rata.

2011 Maj - Alkala de Enares

Premoreni posle višečasovnog obilaska Madrida, uspavali smo se i već je bilo veče kad smo trebali da odlučimo gde da idemo i šta da radimo. Pogledali smo auto kartu i videli da nam je najbliži gradić Alkala de Enares (Alcalá de Henares) koju lokalno zovu jednostavno Alkala. Odrednica "De Henares" koristi se samo da bi se razlikovala od petnaestak drugih španskih gradova koji takođe nose naziv Alkala... de la Vega, de Ebro, del Rio... 
Udaljena svega nekih 35 km od Madrida, bila je pravi izbor za laganu večernju šetnju. GPS nam je pomogao da lako stignemo do centra grada, gde smo brzo našli parking i krenuli u razgledanje.

Ili smo mi kasno došli, ili je tamo običaj da se ranije ide na spavanje, sve u svemu - ulice su bile prilično puste.

Biskupska palata (El palacio arzobispal de Alcalá de Henares)

Nismo imali neki plan, tj. nismo stigli da se pripremimo pa nismo ni znali gde i šta da tražimo. Tako, bez nekih posebnih očekivanja, ubrzo smo ušetali u deo grada koji je delovao kao da pripada starom gradskom crkvenom i kulturnom središtu.

I zaista, prošli smo pored biskupske palate (Palacio Arzobispal de Alcalá de Henares), spomenika Katarini Aragonskoj koja je krajem XV veka rođena upravo u ovoj palati, Arheološkog muzeja...

Spomen ploča postavljena povodom 500 godina od rođenja kralja Fernanda I

Pošto je bio mrak, a ovaj kvart nije bio baš mnogo osvetljen, nismo ni znali na kakvom divnom mestu smo se našli. To ćemo saznati tek 3 godine kasnije, kad budemo ponovo došli u Alkalu, ali ovaj put po danu.

Dakle, da se ne bismo izgubili u lepoj ali mračnoj staroj Alkali, odlučili smo da se vratimo u moderniji deo grada, bliže kolima, do nekih ulica u kojima nam se učinilo da ima malo više ljudi. Nije ni tu bilo gužve, niti je bilo mnogo kafića ili restorana, ali uspeli smo da nađemo jedan koji nam se dopao. A ima i neobičan naziv: El Perro Verde (Zeleni pas)! Sudeći po njegovom enterijeru, ovde često gostuju umetnici čije slike, karikature, plakati za razna prošla i buduća kulturna dešavanja krase izlog i zidove ovog simpatičnog restorana. Na zidovima vise uramljene crne-bele fotografije čuvenih holdivudski filmskih glumaca poput Hemfrija Bogarta, Džejmsa Stjuarta, ali i reklamni plakati za filmove iz 30-ih, 40-ih ili 50-ih godina. 
Pravo mesto da se popije po čačica crvenog Martinija. 

Plakati za filmove "Fantom iz opere", "Alibaba i 40 razbojnika"...

U Španiji se crveni Martini servira skoro kao sok - preko kocki leda, konobar sipa dok skoro ne napuni čašu. Kada smo ga prvi put naručili, prijatno smo se iznenadili kada smo shvatili da se služi u količini koja se potpuno razlikuje od onoga što ćete dobiti bilo gde u Srbiji - u Srbiji izgleda kao da vam je Martini odmeravan pipetom. A uz Martini (i mnoga gruga pića), Španci vam donesu činijicu sa maslinama. Ovde smo osim maslina dobili i neku vrstu turšije u kojoj su bile glavice mladog crnog i belog luka, krastavčića... Savršena kombinacija!

Pijuckamo, ćaskamo, slušamo dobru muziku i uživamo... prolazi još jedan divan dan. Vraćamo se u hotel, a sutra nas ponovo čeka Madrid i...

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Štreberski deo:

Alkala de Enares nalazi se u španskoj provinciji Madrid. Ova oblast bila je naseljena još u bronzano doba, a Rimljani su je osvojili u prvom veku pre nove ere. Na području keltskog naselja Iplacea, izgradili su novi grad i nazvali ga Komplutum (Complutum).

Tokom V veka, Komplutum zauzimaju Vizigoti a potom u VIII veku prelazi u ruke Mavara koji grade novi grad na brdu. Današnji naziv grada potiče iz mavarskog perioda: Al Kala – utvrđenje, srednjovekovni grad. Hrišćani zauzimaju Alkalu u XII veku i u narednih nekoliko vekova u gradu su postojale jevrejska i muslimanska četvrt, velika gradska pijaca, a španski kraljevi su često koristili Alkalu za svoju rezidenciju, tokom svojih putovanja na jug.

Kažu da se Kolumbo pre svog puta na kome je otkrio Ameriku, upravo u Alkali sastao sa tadašnjim španskim kraljem i kraljicom, Ferdinandom i i Izabelom.

U Alkali se nalazi jedan od najstarijih univerziteta u Evropi koji je UNESKO uvrstio na listu svetske kulturne baštine.

Alkala je rodno mesto španskog renesansnog pisca Migela de Servantesa. U današnje vreme, na dan Servantesove smrti, 23. aprila, u Alkali se dodeljuje „Servantesova nagrada“ koja važi za najprestižniju književnu nagradu u svim zemljama španskog govornog područja. Nagradu dodeljuje lično španski kralj, što dodatno govori o njenoj važnosti.

Alkala je domaćin godišnjeg festivala "Noche en blanco" (Noć u belom), tokom koga se uz muziku, umetnost, pozorište i ples slavi bogato kulturno nasleđe ovog grada.

Nažalost, u prvoj polovini XX veka, tokom španskog građanskog rata, Alkala je pretrpela velika razaranja zbog čega su mnoga blaga ovog grada zauvek nestala.

2011 Maj - Madrid, raskoš i moć

Madrid zauzima dva puta veću površinu od Beograda, a ima skoro 3 puta više stanovnika. Madridski metro sistem dugačak je skoro 300 km i jedan je od najdužih u Evropi. To već samo po sebi govori koliko su nam male šanse da tokom naredna dva dana vidimo makar najvažnije gradske znamenitosti, čak i uz pomoć svih pogodnosti koje pružaju turistički autobusi. Da ne zaboravim da napomenem da je svaki ovaj autobus opremljen audio sistemom koji svakom putniku omogućava da preko malih slušalica koje dobije uz autobuski kartu, na željenom jeziku, sluša vodiča koji opisuje mesta pored kojih se autobus nalazi u datom trenutku.

Edificio España

Kada govorimo o umetnosti i kulturi, Madrid spada među gradove u koji turisti najradije dolaze upravo zbog brojnih i čuvenih muzeja sa nemerljivo vrednim postavkama. Uspeli smo da prošetamo takozvanim „Zlatnim trouglom umetnosti“, bulevarom Paseo del Prado kraj koga se nalaze tri najčuvenija muzeja: Prado, Nacionalni muzej i umetnicki centar Kraljica Sofija i Muzej umetnosti Tisen-Bornemica.

Edificio Metrópolis

Čarolija Madrida vidljiva je na svakom koraku. Velelepna zdanja, parkovi, trgovi, fontane, spomenici, boemske i luksuzne četvrti... sve to čini ovaj grad jedinstvenim i nezaboravnim.

Pokušala sam da nađem koliko tačno ima muzeja, univerziteta, biblioteka i drugih sličnih institucija u ovom gradu, ali shvatila sam da nema smisla brojati. Madrid je koncentrat kulture, umetnosti, znanja kakav se retko gde u svetu može naći.

Plaza de Cibeles

Zaljubljenici u sport takođe imaju čemu da se raduju - na jednoj od trasa turističkog autobusa je i stadion Santiago Bernabéu koji je moguće posetiti, razgledati i kupiti sportske suvenire.

Posle višesatnog razgledanja i šetanja po gradu, potpuno fizički iscrpljeni i prepuni utisaka, odlučujemo da se vratimo do hotela, malo odmorimo, a onda odlučimo kako ćemo provesti veče. 

Don Kihot i Sanćo Pansa na trgu Plaza de España

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2011 Maj - Madrid - prvi koraci

Smestili smo se u četvrti Barahas, podalje od centra grada i u blizini istoimenog aerodroma. Barahas nam je delovao kao dobra polazna tačka ne samo za obilazak Madrida već i za izlete do okolnih mesta, što je donekle bilo tačno. Odlazak do centra Madrida (linijom metroa i autobusom), na primer do muzeja Prado, trajao je dobrih 45 minuta, a izlazak iz grada ka Toledu, Segoviji ili Gvadalahari bio je mnogo jednostavniji nego iz samog centra Madrida.

Sa svojim tipskim zgradama za kolektivno stanovanje i dobrom mrežom javnog prevoza, četvrt Barahas ne razlikuje se od brojnih sličnih četvrti širom Evrope. Nažalost, to znači i da je prilično nezanimljiva i skoro bez ikakvog identiteta i duše.

Barahas

No, dobro, zato je tu centar Madrida. Prvi utisak (a i drugi i treći...) jeste da se nalazite u gradu koji je oličenje raskoši, bogatstva, kulture, istorije, u gradu koji je ogroman, odlično organizovan i koji ne može da na vas ne ostavi utisak veličine i moći.

Ulazimo u metro na stanici Barahas, kupujemo celodnevne karte koje su mnogo povoljnije od karata za pojedinačne vožnje i posle nešto manje od sat vremena stižemo do centra Madrida, do stanice Nuevos Ministerios. Zgodno mesto, naročito pri povratku u hotel, jer se u neposrednoj blizini ove stanice metroa nalazi velika robna kuća iz lanca Korte Ingles u kojoj smo se svakodnevno snabdevali mezetlucima i svim drugim potrepštinama.

Puerta de Alcalá

Polako počinjemo da „hvatamo“ poneku reč španskog, naročito one koje se tiču snalaženja u gradskom prevozu, kretanja u željenom pravcu, pa se povremeno obraćamo za pomoć prolaznicima. U tom smislu, bilo je potrebno da naučimo osnovnu lekciju iz oblasti snalaženja po gradskom prevozu:

kada mi, na srpskom, kažemo „stanica“ - mislimo na autobusko ili tramvajsko stajalište, na autobusku ili čak železničku stanicu. Zato smo mislili da se stanica na španskom kaže „Estación“. Međutim, greška! Ako u Španiji hoćete da pitate za autobusku stanicu, onda koristite reč "Parada". A ako vam treba stanica metroa (ili pak železnička stanica), onda je reč „Estación“ ono što treba da upotrebite. Ne znajući ovu sitnicu, mi smo pokušali da saznamo od prolaznika gde je „Estación“ na kojoj staje turistički autobus. Normalno, ljudi su nas upućivali na najbližu stanicu metroa.

Bili smo potpuno zbunjeni ovim nerazumevanjem, ali zahvaljujući detaljnim i odlično obeleženim mapama gradskog prevoza, koje su postavljene na svakom autobuskom stajalištu, uspeli smo da se snađemo i dođemo do najbližeg stajališta turističkog autobusa. Kao i u Barseloni, i u Madridu mogu da se kupe jednodnevne ili dvodnevne karte, možete neograničeni broj puta da uđete i izađete iz autobusa, siđete na mestu gde želite nešto da razgledate ili se naprosto odmorite. Imali smo sreće da jedna od dve linije (zelena, „Ruta 2“) turističkog autobusa staje baš kod stanice Nuevos Ministerios. 
Ubrzo nam stiže Bus Turístico, kupujemo karte za „Hop on - hop off" i razgledanje Madrida može počne.

Edificio Meneses

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2011 Maj - Barselona, Valensija, Madrid

Odmiče i poslednji dan boravka u Barseloni. Pošto nas sutra čeka 700 km vožnje do Madrida preko Valensije, odlučili smo da tokom popodneva uzmemo rent-a-car kako se ujutro ne bismo nepotrebno zadržavali u Barseloni. U blizini hotela iznajmljujemo auto i odlazimo do planine Monserat na kojoj se nalazi i manastir Santa Maria de Montserrat. Nažalost, stigli smo kasno i manastir više nije primao posetioce. Za utehu, uspeli smo da se divimo prirodnim lepotama - neobičnim vrhovima ove planine i predivnoj dolini na koju se pruža pogled sa tamošnjeg vidikovca.

Montserrat

Na povratku u grad, po mojoj želji vozimo se do čuvene katedrale Sagrada Familia. Htela sam da vidim kako izgleda noću, jer smo je prethodnog dana posetili, ali u vreme kada unutar i oko zdanja vrvi od turista.

Sagrada Família

I tako, videsmo je i po danu i po noći - Gaudijeva vizija je zaista fascinantna, ali složili smo se i sa konstatacijom mnogih poštovalaca Gaudijevog dela da su radovi na katedrali krenuli u pogrešnom pravcu. Sagrada familia sve više počinje da liči na neki zabavni park, i kao da se sve više udaljava od prvobitne Gaudijeve zamisli.

Casa Batlló

Ovde završavamo razgledanje Barselone, već je uveliko mrak, nema mnogo vozila na ulicama i mi uz pomoć GPS-a pokušavamo da se dokopamo hotela. U jednom trenutku Goranu se učinilo da nas neki muškarac na motociklu prati, ali ja to ne primećujem jer se borim sa GPS-om koji posle svake raskrsnice izgubi signal i mi ostajemo kao slepi usred nepoznatog grada.

Posle malo lutanja, ipak stižemo do našeg hotela, ostavljamo auto pred samim ulazom, verujući da ćemo sutra ujutro bezbrižno nastaviti put ka Valensiji i Madridu.

Teatre Nacional de Catalunya

Lepo smo se naspavali, spakovali stvari u kola i krećemo ka Valensiji. Posle nekoliko minuta vožnje, zastajemo na semaforu, a čovek iz susednog auta pokušava nešto da nam objasni. Malo sporazumevanja rečima, malo rukama, uspevamo da shvatimo šta je hteo da nam kaže. Probušena nam je guma na automobilu! I za to je verovatno kriv onaj muškarac koji nas je sinoć pratio, ali nije uspeo da nam napravi nikakvu drugu štetu. Šta sad - sa probušenom gumom? Goran je pomerio auto sa ulice i na našu sreću, našli smo se ni manje ni više nego pred vulkanizerskom radionicom. Jezička barijera nam i ovde stvara veliki problem, ali majstoru uspevamo nekako da objasnimo da bi bilo najbolje da on pozove rent-a-car poslovnicu, da se sporazume s njima na španskom i da vidimo šta nam je činiti dalje. Spas! Ovaj predivni gospodin nam je besplatno zamenio točak sa probušenom gumom, stavio rezervni i objasnio kako da se vratimo do poslovnice u kojoj će nam dati novo vozilo.

La Rambla

Pouka izvučena iz ove situacije: 

1) Nikada ne uzimati rent-a-car bez kompletnog osiguranja od svih vrsta odgovornosti (da nismo imali ovo osiguranje, verovatno da bi nas zamena gume papreno koštala); 

2) Čitati upozorenja koja rent-a-car agencije ostavljaju klijentima na sedištima - u Barseloni ali i u drugim većim gradovima ovo je oprobana šema za pljačkanje naivnih turista: probuše vam gumu, pa se kao ponude da vam pomognu - a umesto pomoći, može vam se desiti da budete opljačkani, što znači da ne ostajete samo bez novca već i bez ličnih dokumenata i pasoša. Pravi recept za katastrofu!

U poslovnici smo dobili novi automobil i konačno krenuli ka Valensiji. Vozimo se uz obalu Balearskog mora, divno je vreme, divni su i predeli koje vidimo po prvi put u životu, pa nam put od 350 km brzo prolazi. 

Fuente del Maestro José Serrano

Copyright © Sofijana Stamenkovic

U Valensiju stižemo gladni i pomalo umorni, što od puta što od uzbuđenja u Barseloni, ali taman na vreme za ručak. Vrlo kratko se zadržavamo jer nas čeka još 350 km puta do Madrida.
Putevi u Španiji su izvanredni. Osim ako ne postoji neki ozbiljan razlog, nema potrebe bacati pare na putarine i voziti se autoputevima, jer su i putevi mnogo nižeg ranga sasvim dobrog kvaliteta. Bez zaustavljanja stižemo do Madrida, hotel nam je u četvrti Barahas, nadomak istoimenog madridskog aerodroma. U blizini pronalazimo prijatan restoran u kome večeramo i odlazimo na zasluženi odmor. Sura nas čeka Madrid!

2011 Maj - Barselona

Stigli smo u hotel „Capri by Fraser Barcelona“ koji je par stotina metara udaljen od nekoliko različitih stanica metroa. Pošto smo u Barseloni planirali da koristimo isključivo javni gradski prevoz, ovo je bilo sasvim dobro rešenje - blizu prevoza a daleko od vreve najprometnijih ulica.

Sa prozora hotelske sobe imali smo pogled na Agbar toranj, oblakoder od stakla i metala, visok skoro 150 metara, u obliku klipa kukuruza. Agbar je jedan od najpoznatijih arhitektonskih simbola Barselone sagrađen u XXI veku. Noću, fasada ovog tornja svetli u najrazličitijim bojama, motivima i dezenima. 

Torre Agbar

Hotel je udaljen 10-ak minuta laganog hoda (oko 500 m) od trga Plaça de les Glòries Catalanes. Trg se nalazi na jednoj od glavnih saobraćajnica u gradu, „Dijagonalnoj aveniji“ (Avenida Diagonal) koja po dijagonali „seče“ grad od zapada ka istoku. Pošto sam zajedno sa mojom ćerkom pročitala sve knjige i odgledala sve filmove o Hariju Poteru, naziv Avenida Diagonal bi me svaki put podsetio na ovog junaka i čarobnjačku ulicu Diagon Alley (na srpskom nazvana „Dijagon aleja“).

Obrni - okreni, svi sastojci potrebni za čaroliju Barselone bili su tu!

Pisati o arhitekturi i znamenitostima Barselone nije posao za laika poput mene, pa zato to neću ni činiti. Pre puta smo se pripremili, smislili šta bismo sve hteli i mogli da posetimo dok smo u Barseloni i krenuli smo u razgledanje.

Pijaca - La Boqueria

Na raspolaganju smo imali cela četiri dana i zato smo koristili sjajnu pogodnost prevoza turističkim autobusima po sistemu „Hop on-hop off“. Prošli smo trasama sve tri linije - crvene, plave i zelene i tako uspeli da vidimo i one delove grada koje verovatno ne bismo videli da smo se koncentrisali samo na predivna Gaudijeva zdanja ili na priobalni deo grada. 

Vozili smo se i žičarom, linijama Funicular de Montjuïc i Funicular del Tibidabo. Funicular de Montjuïc saobraća od centra Barselone do brda Monžuik (Montjuïc - Jevrejsko brdo), a Funicular del Tibidabo povezuje trg Plaça del Doctor Andreu i vrh planine Tibidabo (visoke svega 512 metara). Na vrhu ove planine je zabavni park i crkva Templo Expiatorio del Sagrado Corazón de Jesús (na katalonskom: Temple Expiatori del Sagrat Cor).

Barcelona, luka

U lučkom delu Barselone koji se zove Port Vell (u prevodu sa katalonskog „Stara luka“), nalazi se akvarijum (Aquàrium de Barcelona). Impozantnog sadržaja i izgleda, sa brojnim velikim i malim vodenim stvorenjima, ovaj akvarijum je najveći u Evropi.

Moram priznati da pre ulaska u akvarijum nisam očekivala da će mi biti mnogo zabavno niti da ćemo se unutra predugo zadržati. Ali - dočekalo nas je prijatno i potpuno neobično okruženje. Iz užurbane luke odjednom smo se našli u čarobnom svetu Žila Verna, skoro kao u romanu „20.000 milja pod morem“.

Na svakom koraku bila su morska stvorenja neobičnih oblika, jarkih boja, velika i mala, ali i ona skoro mikroskopski sitna ili skoro providna da su vidljiva samo pod odgovarajućim osvetljenjem. Trebalo mi je malo hrabrosti i bodrenja da zakoračim u tunel oko koga su bili bazeni u kojima su plivale ajkule! Neverovatan i nezaboravan osećaj! Ali vrlo brzo sam se prepustila oduševljenju i počela da fotografišem akjule koje kruže iznad naših glava.

Obilazak akvarijuma potrajao je oko 2 sata i mi smo izašli potpuno oduševljeni i puni neverovatnih utisaka. Sa širokim osmesima na licima, bili smo kao deca posle sjajne zabave!

Barcelona, akvarijum

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2011 Maj - Španija - drugi put

Nepuna 4 meseca posle našeg prvog zajedničkog odlaska u Španiju, ponovo smo se obreli na iberijskom tlu. Ne preterano bitan, ali ipak zanimljiv detalj u vezi sa ovim putovanjem je to što smo tada prvi i jedini put imali direktan let makar u odlasku.
Dakle, 6. maja Beograd-Barselona, a 16. maja Madrid-Barselona-Beograd.

U Barselonu smo stigli 6. maja kasno popodne a 11. maja smo preko Valensije otišli u Madrid gde smo proveli preostalih 5 dana.

Pošto sam ja 2009. godine već bila u Barseloni, znala sam neke sitne cake koje će nam olakšati obilazak grada za relativno kratko vreme koje smo imali na raspolaganju. Madrid je, ipak, bio potpuna nepoznanica za oboje.

Španijo, evo nas! Uživanje može da počne!

Copyright © Sofijana Stamenkovic