2014 - 4. maj, Saragosa – razgledanje grada (II deo)

Prilikom prepodnevnog dolaska u Saragosu opet smo imali malo problema sa snalaženjem po gradu. Pomislili smo da ćemo relativno lako naći mesto za parking u blizini palate Alhaferija, ali naravno, nigde nismo našli slobodno mesto. Uspeli smo nekako da se orijentišemo i krenuli kolima ka centru grada u potrazi za bilo kakvim parkingom. To traženje parkinga odvelo nas je nekoliko kilometara daleko od palate. Prvi parking koji smo ugledali (i na kome je na našu sreću bilo slobodnih mesta) bio je pored jedne od robnih kuća iz lanca El Corte Inglés. Kada smo parkirali auto, zaključili smo da će biti najbolje da odatle uzmemo taksi i tako konačno stignemo do Ajhaferije.

Ispostavilo se da je ovo bilo odlično rešenje, jer kad smo se na kraju prepodnevnog obilaska grada umorili, zaustavili smo prvi taksi, tražili da nas odveze do robne kuće i odatle smo se lepo vratili natrag u hotel.

Popodnevni dolazak je bio jednostavan - od hotela smo za manje od 20 minuta stigli do podzemne garaže čiji je izlaz za pešake na samom trgu Pilar, što je idealna polazna tačka za večernje razgledanje grada.

Krenuli smo ka obali reke Ebro, ka mostu Puente de Piedra, sa koga se s leve strane vidi katedrala-bazilika Nuestra Señora del Pilar, a s desne je blok modernih stambenih zgrada.

Pogled na katedralu

Pogled na stambeni blok

Na mostu Puente de Piedra

Puente de Piedra je pešački most, pa smo mogli da uživamo u pogledu na reku, fotografišemo panoramu ovog dela Saragose, a i da napravimo još jednu zajedničku fotografiju.

Inače, most Puente de Piedra je stanovnicima Saragose zadao prilično muke. Oni su još početkom XII veka prvi put pokušali da sagrade most preko reke Ebro, ali ga je reka tokom narednih 5 vekova u više navrata plavila. Polovinom XVII veka poplave su ga skoro srušile, posle čega je most obnovljen, ali je tek krajem XVIII veka most konačno ojačan i obezbeđen tako da može da izdrži ćudi ove reke. 

Kad padne mrak...

Šunka!

Iberijska šunka je čuvena i vrlo cenjena svuda u svetu, a rekla bih da i kod nas ima puno ljudi koji znaju šta je to „hamon“ (na španskom jamon). Ipak, ovolika posvećenost me je zaista oduševila: ne samo da postoji prodavnica šunke u samom centru Saragose koja spolja izgleda kao luksuzni butik, već trgovci (koji su možda i proizvođači) imaju svoju internet stranicu koja se zove ComeJamon.com, što bi na srpskom glasilo JediŠunku.com!

Nedaleko od „butika“ šunke, naišli smo na izlog restorana u kome ima raznih drugih španskih specijaliteta! Teška srca smo produžili dalje... 

Šunka i još mnogo zanimljivih stvari

I još drugih zanimljivih stvari...

Prošetali smo ulicama koje se nalaze u blizini trga Pilar, a onda smo otišli do još jednog mosta - Puente de Santiago. Ovaj most je izgrađen u drugoj polovini XX veka, preko njega idu i vozila i pešaci. Noćna panorama osvetljene katedrale zaista je predivna, pa smo se malo zadržali i uživali u pogledu. Ovo je ujedno bio kraj našeg boravka u Saragosi, sutra ujutro pakujemo kofere i krećemo dalje...

Katedrala Nuestra Señora del Pilar

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2014 - 4. maj, Saragosa – razgledanje grada (I deo)

Prvo što proveravamo uz jutarnju kafu je vremenska situacija. Izgleda da nam se sreća konačno osmehnula, deluje da je vetar znatno oslabio i da ćemo najzad moći da krenemo u obilazak Saragose.
Kada smo u Beogradu pravili okvirni plan puta i spisak mesta koja želimo da posetimo, na vrhu liste želja prilikom obilaska Saragose našla se palata Alhaferija (Palacio de la Aljafería). Obzirom da je veliki deo iberijskog poluostrva 7 vekova (od početka VIII pa do kraja XV veka) bio pod vlašću Mavara koji su bili islamske vere, jasno je da su ovi osvajači sa sobom doneli svoju veru, ali i kulturu, umetnost i nauku. Moj laički utisak je da je taj islamski uticaj danas najprimetniji u arhitekturi.

Ali, pre nego što ispričam svoje utiske o Alhaferiji, važno je da napomenem da je Saragosa nastala u vreme starog Rima, tačnije negde između 25. - 12. g.p.n.e, da je grad osnovao ni manje ni više nego Oktavijan Avgust – prvi rimski car i osnivač Rimskog carstva. Saragosa je nazvana po svom osnivaču, što na latinskom glasi Caesaraugusta. Pet vekova kasnije, grad zauzimaju Goti, a početkom VIII veka Saragosa prelazi u ruke Mavara i uskoro postaje jedan od najvećih gradova na severu današnje Španije pod njihovom vlašću. Još jedan grad sa dugom, bogatom i sigurno burnom istorijom.

Ispred zidina palate Alhaferija

Stižemo pred palatu Alhaferija, jedino što se spolja vidi su visoki bedemi, kapija kroz koju prolazimo i potom ulazimo u veliko unutrašnje dvorište. Izgradnja ove palate počela je u IX veku i trajala naredna dva veka. Moram da priznam da sam očekivala nešto što će me ostaviti bez daha i oduševiti kao što se to desilo u Granadi ili Kordobi. Jeste lepo, raskošno, ali nedostaje ona čarolija koju sam očekivala na jednom ovakvom mestu. Možda su za ovakav „mlak“ utisak krive razne modifikacije i restauracije koje je palata pretrpela u vekovima kada je Saragosa prešla ponovo u hrišćanske ruke. Uz to, palata se nalazi usred savremene gradske četvrti, a jedan njen deo koristi današnji regionalni parlament. Ipak, kada smo već tu, krećemo u razgledanje unutrašnjih delova palate. Slikamo, razgledamo, ali očekivano oduševljenje izostaje.

Palacio de la Aljafería

Krećemo dalje, šetamo hladovinom, ulicom koja ide paralelno sa rekom Ebro i uskoro stižemo do avenije Cezara Avgusta. Na samom početku avenije su ostaci rimskih zidina, statua imperatora Avgusta, ali i šine kojima prolaze tramvaji, kao i velika zgrada centralne gradske pijace, Mercado Central de Zaragoza.

Cezar Avgust

Ne sviđaju mi se tramvaji i šine, ali zgrada pijace svakako je lep primer umetnosti i arhitekture s prelaza iz XIX u XX vek. Stoga je 1972.g. proglašena za nacionalni istorijski spomenik, a nekoliko godina kasnije za zdanje od posebnog kulturnog značaja.
Dok se približavamo trgu Pilar, prolazimo pored crkve San Juan de los Panetes koja je ograđena zaštitnom ogradom i deluje da se trenutno ne koristi.

Iglesia de San Juan de los Panetes

Primećujemo da je toranj crkve vidno nakrivljen i da mu verovatno preti opasnost od rušenja. Crkva je podignuta u XVIII veku, ali izgleda da su graditelji pogrešno procenili mnoge elemente prilikom gradnje, pa je ovo jedna od malobrojnih crkava na koje smo naišli a koja nije u funkciji.

Konačno stižemo na trg Pilar i do katedrale-bazilike Nuestra Señora del Pilar. Ulazimo u katedralu, ali svuda su upozorenja da je fotografisanje zabranjeno. Krišom uspevamo da napravimo nekoliko ne preterano uspešnih fotografija, ali makar smo se privremeno sklonili sa sunca. Enterijer bazilike zaista deluje raskošno, a nama je bilo najvažnije da vidimo Svetu kapelu čije kupole je oslikao niko drugi do Francisko Goja! 

Kratak predah na trgu Pilar

Na trgu ispred katedrale je gužva, održava se neki festival cveća i rukotvorina, pa odlučujemo da se ne zadržavamo već da pokušamo da posetimo i katedralu „La Seo“ koja je oličenje one savršene mešavine arhitektonskih stilova, tipičnih za Španiju.

Goja na trgu Pilar

Njen toranj se vidi sa trga Pilar, tu je na par minuta hoda... Ali, uskoro saznajemo da je zatvorena tokom narednih par sati. Ostalo nam je samo da se s ulice divimo ovom predivnom zdanju.

La Seo

Prolazimo tesnim uličicama, mene pomalo počinje da sustiže umor, ali Goran zna da će me obradovati da vidimo još jednu građevinu u mudehar stilu. Radi se o crkvi Santa María Magdalena iz XII veka.

I do ove crkve se dolazi kroz prilično uske ulice, pa smo jedva uspeli da vidimo toranj. Na glavnom ulazu u crkvu su teška metalna vrata i mi smo (možda pogrešno) stekli utisak da je i ona, kao i prethodna crkva, zatvorena za posetioce.

Iglesia de Santa María Magdalena

Odlučili smo da je bilo dovoljno šetnje za pre podne i da će najbolje biti da se vratilmo u hotelsku sobu, odmorimo se i kasnije ponovo dođemo u grad. I tako je i bilo...

Negujte kulturu - biblioteka Frida Kalo

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2014 - 3. maj, Saragosa – Ueska – i još dalje... (III deo)

Sledeće mesto koje planiramo da posetimo je zamak Loare, izgrađen još u XI veku, na tadašnjoj granici hrišćanskih i mavarskih teritorija. Približavamo se francuskim Pirinejima, a to znači i da se nalazimo na sve većoj nadmorskoj visini. Zamak Loare je nadomak istoimenog gradića, na nadmorskoj visini od oko 1000 metara, što je ujedno i najviša tačka u toj oblasti.

Zamak Loare

Zamak Loare

 Iako nam se učinilo da je zamak van uobičajenih turističkih staza i pomislili da ćemo biti među malobrojnim posetiocima ovog bajkovitog mesta, prijatno nas je iznenadio pun parking na prilazu zamku, pa čak i nekoliko autobusa sa turistima. Uskoro otkrivamo da se u zamak ne svraća samo na izlet – ispred nas je bila povorka svatova koji su ovde došli na fotografisanje. Potpuno mi je bila razumljiva njihova želja da se među slikama koje će ih sećati na taj poseban dan nađu i prizori načinjeni na jednom ovako neobičnom i na razne načine, veoma uzvišenom mestu.

Zamak Loare

Uz zidine zamka smeštena je i štala sa malom ergelom konja. Turisti, a verovatno i mnogi zaljubljenici u konje i jahanje, imaju prilike da na leđima ovih plemenitih životinja, u prisustvu vodiča, zađu u šumarak koji se nalazi sa zadnje strane zamka. Čini mi se da je to možda način da se makar nakratko zakorači u daleku prošlost i doživi čarolija zamka Loare. 

 Zamak Loare

Koliko je veličanstven ovaj zamak i njegova okolina, govori možda i podatak da je pre desetak godina tu snimljen film „Nebesko kraljevstvo“ čija se radnja odvija u XII veku.
Završavamo razgledanje zamka, sedamo u auto, spuštamo se lagano krivudavim putićem ka glavnom putu i, kao i mnogi pre nas, zastajemo na proširenju kraj puta kako bismo još jednom slikali ovaj veličanstven i zaista nezaboravan zamak.

Samo mi...

Put nas vodi sve bliže Pirinejima, ponovo se penjemo, uspon je blag ali put prilično krivudav. Zaputili smo se ka jednom od najznačajnijih manastira u pokrajini Aragon, osnovanom pre skoro hiljadu godina. U pitanju je manastir San Juan de la Peña, što bi u slobodnom prevodu bilo „Sveti Jovan ispod litice“, a što potpuno odgovara njegovom položaju ispod kamene gromade od koje zastaje dah. Nailazimo na stari manastir, a novi, koji je izgrađen krajem XVII veka ne stižemo da obiđemo.

Monasterio de San Juan de la Peña

Nažalost, dan je već prilično odmakao i u vreme kada smo stigli do manastira on više nije bio otvoren za posetioce. Zastajemo i slikamo ono što može da se slika spolja. Zadivljeni smo smelošću ondašnjih graditelja koji su jedno prelepo zdanje prepustili na milost i nemilost silama prirode. Prilikom gradnje, započete još u X veku, stari manastir je jednim svojim delom ukopan u visoku liticu koja ga natkriljuje. Ali, izgleda da je ova litica doprinela da manastir ostane sačuvan sve do današnjih dana.
Uspevamo donekle da priđemo platou ispod litice gde se nalazi izvanredno očuvani panteon u kome su grobovi prvih kraljeva Aragona iz XI veka. Na dve strane nižu se stubovi povezani lukovima. Stubove krase prelepo izrezbareni kapiteli, a na svakom od kapitela prikazane su scene iz Biblije.

Za ovaj manastir vezuju se mnoge legende. U današnje vreme, možda je najzanimljivija ona o Svetom Gralu koja kaže da je u trećem veku Gral poveren španskom vojniku u Rimu sa zadatkom da ga hitno odnese u svoj rodni grad, Uesku. Nekoliko vekova kasnije, tokom invazije Mavara, Gral je iz Ueske sklonjen u ovaj manastir. Od kraja XIV veka pa sve do današnjih dana Gral je premeštan u Saragosu, Valensiju, gubio mu se trag, pravljenje su kopije, pa kopije kopija, da bi na kraju samo jedna kopija kopije bila vraćena manastiru u kome se i danas nalazi.

Aragón

Pomalo razočarani što nismo uspeli da uđemo u sam manastir, nastavljamo dalje. Opet se vozimo krivudavim uskim putem, ali jedino što primećujemo su moćni Pirineji koji više i nisu toliko daleko – nalazimo se tek nekih pedesetak kilometara od Francuske. Pogled na planine, na kotline koje su se ugnjezidle između njih, ogromne bele oblake koji se lenjo valjaju po horizontu, to je prizor koji ostavlja bez daha i koji se ne viđa svakog dana.

Aragón

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Puni predivnih utisaka, bajkovitih prizora koji ne prestaju da nam mame uzdahe oduševljenja, krećemo natrag ka Saragosi. Ne ide nam se, ali ne smemo više da se zadržavamo jer je ovaj dan skoro na izmaku, a pred nama su još dva sata vožnje do hotela. Nadamo se da ćemo ga večeras naći lakše nego prethodne večeri.

2014 - 3. maj, Saragosa – Ueska – i još dalje... (II deo)

Već na samom ulasku u Uesku jasno nam je da je ovo još jedan od mnogobrojnih španskih gradića (i gradova) koji po svom izgledu ispunjava sve uslove nečega što smo mi nazvali „španski standard“. To znači da su sve fasade uredne, sređene, sa manje ili više ornamenata, u toplim bojama ili prekrivene fasadnom opekom.

Huesca (tj. Ueska)

Prozori koji gledaju ka ulici su veliki, neki lučni, neki pravougaoni, mnogi od njih izlaze na male balkone na kojima su ograde skoro po pravilu od kovanog gvožđa. Majstorski uspevaju da uklope i povežu ovakve klasične fasade sa modernim zgradama urađenim od metala i stakla. Sve je prošarano zelenilom, baštice oko stabala lepo ograđene i ozidane. I naravno, nigde nema đubreta. Stižemo do glavnog gradskog trga, Plaza de Navarra, na kome su razne gradske administrativne ustanove. Na sred trga je veoma lepa fontana (La fuente de las musas) oko koje se igraju deca, na obližnjim klupama ljudi uživaju na suncu. Pridružujemo im se nakratko, sedamo da pogledamo plan grada koji nam je na samom ulasku u grad dao jedan taksista.

La fuente de las musas

Umalo da zaboravim! Taksista zaslužuje da bude pomenut kao primer uobičajenog, gostoljubivog i prijatnog odnosa Španaca prema nama. Naime, u gradu su u toku neki obimni građevinski radovi i deo centra grada je zatvoren za saobraćaj. Zaustavljamo se pored taksi stanice i pitamo taksistu gde možemo da parkiramo auto. Objašnjava da treba da napravimo krug oko bloka zgrada i vratimo se do ulaza u podzemni parking koji se u tom momentu nalazi dvadesetak metara iza nas. Poslušali smo ga, obrnuli krug, sišli u podzemni parking i polako vadimo stvari koje ćemo nositi sa sobom – uglavnom torbe sa fotoaparatima i ličnim dokumentima. Odjednom, tu u podzemnom parkingu, prilazi nam isti taj taksista, poklanja plan grada i vrlo ljubazno nas savetuje kojim putem da idemo i kako da najlakše nađemo glavne gradske znamenitosti.

Bili smo pomalo zbunjeni i zatečeni, ali eto, ponovilo se – poput one gospođe u Almudevaru koja nam je skrenula pažnju na prirodne „hladnjače“, tako se i ovaj gospodin potrudio da nam pomogne da se što lakše snađemo u njegovom gradu. Lep manir koji zaista prija.
Dakle, opremljeni mapom grada, sedimo na glavnom trgu i dogovaramo se u kom pravcu da krenemo. Krećemo u šetnju uskim uličicama, povremeno na zidovima zgrada vidimo vrlo kreativne i zanimljive grafite. Na zidu pored električarske radnje je grafit nasmejanog dečaka koji u ruci drži sijalicu koja svetli. Možda je to slika i prilika vlasnika radnje, a možda je oslikani osmeh ono što treba da skrene pažnju potencijalnih klijenata.

Električar

Stižemo do prostranog trga koji je otvoren samo za pešake, nekoliko kafeterija je otvorilo bašte u kojima gosti sede i uživaju uz kafu. Lagano šetamo, ulica vodi uzbrdo, ali nije suviše naporno. Stižemo do katedrale, koja po svom izgledu veoma liči na mnoge druge gotske katedrale. Odlučujemo da ne ulazimo u katedralu, već da nađemo neki restorančić u kome može da se užina i popije kafa ili pivo.

Catedral de Santa María de Huesca

Pre nego što nastavim, samo da pomenem da je katedrala u Ueski napravljena relativno kasno – tek krajem XIII veka. Na katedralu bi se možda čekalo još duže da tadašnji vladar, Haime I od Aragona (poznat i kao Haime Osvajač) nije inicirao njenu gradnju. Naime, tokom prethodnih 200 godina, hrišćani su na bogosluženje odlazili u zdanje koje je zapravo bilo džamija, što je Haime smatrao krajnje neprimerenim. Kao i na mnogim drugim mestima u Španiji, i ovde je katedrala sazidana iznad i oko džamije, pa se danas ne može ni naslutiti da je džamija tu ikad postojala.

Pronalazimo mesto za predah – sendvič i pivo sjajno zvuče, kafu ćemo popiti negde drugde. Na okolnim zgradama vidimo lepe, velike murale koji pokrivaju cele bočne zidove. Primećujemo da na nekim zgradama bočni zidovi imaju neobičan premaz jarko narandžaste boje. Prvo smo pomislili da se radi o proizvoljnom izboru boja, ali u narednim danima smo shvatili da se isti takav premaz koristi kao neka vrsta zaštite fasada koje su ostale „ogoljene“ posle planskog rušenja susednih zgrada.

Nigde pored takvih narandžastih zidova nije bilo građevinskog ili bilo kakvog drugog otpada, a ovaj kutak koji smo mi gledali dok smo pravili pauzu za pivo i sendvič bio je dodatno uređen: u visini od skoro dva metra postavljena je drvena rešetka uz koju su već počele da se penju puzavice i ozelenjavaju taj prostor. Napravljeno je dvadesetak „sedišta“ od starih automobilskih guma, tako što su po tri gume poslagane jedna na drugu. Dok smo mi bili tu, na tim gumama deca iz obližnje škole imala su nešto poput časa fizičkog. Oduševila nas je ova jednostavnost i praktičnost, ali i činjenica da se svi trude da sve to bude sačuvano i da svako može da uživa na zajedničkim otvorenim prostorima.
Pojeli smo i popili, vreme je da krenemo natrag ka kolima. Usput, prolazimo pored putokaza za nekoliko muzeja i raznih drugih značajnih institucija u Hueski. U poprečnim ulicama nailazimo na puno grafita, nekoliko njih osim sjajnog crteža karakterišu i izvanredne društvene i političke poruke. Svest o socijalnoj (ne)pravdi je ovde veoma snažna.

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2014 - 3. maj, Saragosa – Ueska – i još dalje... (I deo)

Posle lepo prospavane noći, pokušavamo da smislimo šta nam je činiti u danu koji je pred nama. Vetar koji nas je prethodne večeri otpratio na spavanje ne pokazuje znake slabljenja. Osim što napolju nije prijatno za šetnju, plašim se da bi i foto-oprema zahtevala dodatnu pažnju, kako se ne bi napunila prašinom. Prvobitni plan da tog dana obiđemo Saragosu očas posla zamenjujemo alternativnim. Krećemo ka gradiću Ueska, prestonici istoimene provincije, na teritoriji autonomne pokrajine Aragon.
Ueska je grad koji postoji još od vremena starog Rima, krajem VIII veka osvojili su ga Mavari, a krajem XI veka ponovo prelazi u ruke Španaca. Polovinom XIV veka, Ueska dobija univerzitet koji je postojao tokom narednih pet vekova. Univerzitet Ueska se gasi posle odluke vlasti da novi centar obrazovanja bude grad Saragosa. 
Tokom španskog građanskog rata, Ueska je bila poprište teških i krvavih borbi.
Dakle, Ueska, grad sa dugom i bogatom istorijom, prva stanica na današnjoj etapi putovanja. Nije daleko, možda sat vremena lagane vožnje, i mi opušteno krećemo.

Almudevar - El Castillo

Vozimo se kroz pitome i zelene predele, i nešto pre Ueske primećujemo kraj puta gradić iznad koga na brdu stoji stara, skoro razrušena tvrđava sa crkvom. Odlučujemo da svratimo i za nekoliko minuta stižemo u Almudevar. Manevrišemo kroz neke prilično tesne ulice i uskoro stižemo do najviše tačke – do samih ostataka nekadašnje tvrđave. Primećujemo da je Almudevar prilično tih, u nekim ulicama se vidi da su u toku radovi na opravci starih zgrada, ali sve u svemu – sve je čisto i uredno, ne deluje nimalo zapušteno.

Ermita de la Virgen de la Corona (XII vek)

Unutar prilično razrušenih bedema, nailazimo na crkvu na kojoj se vide tragovi obnavljanja i obogaćivanja – kasnije saznajemo da je originalna parohijska crkva sazidana još u XII veku, a potom više puta obnavljana sve do današnjih dana. Ali ono što je najveće blago Almudevara – to je pogled na beskrajnu zelenu zaravan koja ga poput mora okružuje sa svih strana. Vetar i dalje duva, ali znatno slabije nego u Saragosi.

Almudévar

Almudevar je zapravo selo – pravo špansko selo. Prema najsvežijim podacima, tamo živi oko 2500 ljudi. Ali, kao i u svakom drugom španskom selu, a na našim putovanjima smo ih videli priličan broj, i ovde nas prijatno iznenađuje pažnja koja je posvećena izgledu svih zgrada. Čak su i kućice koje se nalaze na samom obodu mesta doterane sa puno pažnje pa deluju kao iz bajke. Nisu u pitanju nikakvi skupi radovi, kućice su često nepravilnog oblika, nakrivljene, asimetrične, ali vlasnici su sa puno ljubavi i ukusa, koristeći jeftine i jednostavne materijale, napravili od njih prave arhitektonske dragulje. Takvih prizora ima u celoj Španiji i to je samo jedan od razloga zašto sam toliko zavolela ovu zemlju.

Almudévar

Šetamo unaokolo i u jednom momentu nam prilazi starija gospođa, obraća nam se i pokazuje na nešto što liči na vrh kupole, napravljene od opeke i kamena, prečnika oko 3 metra. U pitanju je pozo de hielo, odnosno svojevrsna komora za čuvanje leda. Led se prikuplja tokom zime, a koristi se u letnjim mesecima. Ovakve „hladnjače“ postoje u celoj Španiji i ovaj postupak čuvanja leda koristi se još od antičkih vremena!

„Hladnjača“

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Gospođa koja nam je pokazala „hladnjaču“ hodala je oslanjajući se na štap, sama u parku kraj tvrđave. Ne znamo zašto nam se uopšte obratila, ali nam se takav jednostavan i srdačan stav jako dopao. Verovatno je čula da između sebe ne razgovaramo na španskom i kao da je htela da nam skrene pažnju na nešto što je stanovnicima ovih krajeva vekovima bilo od životne važnosti.
Zaključujemo da smo videli što se videti moglo u Almudevaru i nastavljamo put ka Ueski.

2014 - 2. maj, Saragosa - prvo veče

Saragosa

Vetar, koji nas je pratio još od Fuendetodosa, kako smo se približavali Saragosi samo se pojačavao. Smkrlo se, vetar duva, prilično je sveže, ali važno je da smo uspeli da nađemo hotel. Ostavili smo kofere i sve ostale nepotrebne stvari u hotelskoj sobi i vratili se na recepciju da zatražimo savet kako da najbrže stignemo do centra Saragose i gde u ove sitne sate možemo da nađemo neki restoran ili „tapas“ bar u kome bismo večerali.

Ljubazna recepcionerka dala nam je papir sa ucrtanim ključnim mestima na putu od hotela do autoputa, uz precizne instrukcije gde da izađemo sa autoputa i u kom delu grada možemo da nađemo najveći broj restorana.

Umor nas uveliko lomi, ali odlučujemo da ne podlegnemo i da krenemo ka centru Saragose na večeru. Pošto sam ja bila glavni rukovalac našim GPS uređajem, koji se prilikom dolaska u hotel pokazao kao delimično (ne)pouzdan, odlučujemo da GPS ostavimo u hotelskoj sobi. Ne treba nam, mislimo mi, jer nam je recepcionerka sve tako lepo objasnila! Umor, umor, umor... ozbiljno utiče na rasuđivanje! Dakle, krenuli smo, pratili uputstva dobijena u hotelu i sve je delovalo fino. Da li je baš tako? U jednom momentu, kroz glavu mi je proletela misao da smo dobili uputstvo za odlazak, ali šta ćemo za povratak? Ah... ne mogu sad da brinem o tome, umorna sam i gladna, sada je najvažnije da nađemo neko lepo mestašce za večeru.

Šetamo kroz kvart El Tubo, na svakom koraku su tapas barovi, restorani, sve deluje primamljivo, naročito ona mesta gde može da se sedi napolju. Ali u Saragosi duva hladan i jak vetar i mi želimo da se smestimo negde gde je toplo i gde nije prevelika gužva. Uskoro pronalazimo jedan restoran koji nam se oboma dopao.

U Španiji smo, još tokom našeg prvog boravka 2011. godine, otkrili da se crveni martini servira u obilnim „dozama“ – skoro kao da vam je neko nalio čašu soka. Naručujemo prvu turu, a uz martini i razne lokalne mesne i ostale specijalitete. Stižu tanjiri sa porcijama koje po veličini odgovaraju polovini uobičajene porcije, ali baš zbog tog manira, čovek može da proba više različitih jela tokom jednog obroka. Goran je oprezan kada je u pitanju piće, a ja se potpuno opuštam i naručujem još martinija. Red pića, red klope, u restoranu prijatno, nas dvoje srećni i zadovoljni... Ali, vreme je da krenemo natrag u hotel. Pred odlazak, pitamo konobara otkud ovoliko jak vetar i sveže vreme. Objašnjava nam da je to uobičajena pojava u Saragosi i okolini, recimo, kao što je košava uobičajena u Beogradu.

Izlazimo na prohladne ulice i krećemo ka kolima. Od one silne gastronomske divote, ali i od onih par martinija, meni je sve postalo nekako fino, toplo i uglavnom smešno. Sedamo u kola i krećemo. Nemamo pojma kako ćemo se ispetljati iz potpuno nepoznatog grada sa ko zna koliko ulaza i izlaza na autoput. Ona karta koju smo dobili na recepciji u sebi ne sadrži nikakvo uputstvo kako se vratiti do hotela. U tom momentu, ja baš nešto i ne brinem mnogo zbog toga. Najveća mi je briga što mi je iznenada procurio nos, pa sam se kao dete potpuno posvetila tom problemu. A i spava mi se.

Dok ja tako bezbrižno čavrljam sa svojim „nosićem“, Goran je sve nervozniji jer je svuda oko nas mrak i vozimo se putevima koji liče jedan na drugi. Putokazi pokazuju pravce koji ga na momente više zbunjuju nego što mu pomažu. Vrtimo se više od pola sata, a sve manje znamo gde smo. Konačno, bezbrižno raspoloženje počinje da me napušta i ja se pridružujem Goranovom naporu da nađemo put do hotela i da ne prespavamo ovu noć u kolima, na nekoj benzinskoj pumpi. U momentu mi se pali lampica! Setila sam se da sam pre puta, još u Beogradu, na nekim web stranicama čitala komentare ranijih gostiju u kojima se pominje da su se mnogi od njih namučili tražeći put iz centra grada do hotela. Jedna rečenica mi se urezala... na delu autoputa koji vodi „tamo i tamo“, izađite na izlazu broj „xy“! Kažem Goranu da pokušamo da dođemo do puta sa odgovarajućom oznakom i da se nadamo da sam dobro zapamtila i drugi deo uputstva. Uprkos mojim povremenim sumnjama u ispravnost njegovog izbora, Goran uspeva da se dočepa prave deonice autoputa i na putokazu se uskoro pojavljuje i taj tako priželjkivani izlaz br „xy“. Olakšanje!!! Uspeli smo. Stižemo u predgrađe koje već liči na ono u kome se nalazi naš hotel, uskoro pronalazimo i ulice kojima smo otišli iz hotela ka centru grada. Stižemo do hotela, spuštamo se u podzemnu garažu kako bismo izbegli šetanje po parkingu na kome duva skoro orkanski vetar.

Topla hotelska soba, krevet i spokojan san do sledećeg jutra.

2014 - 2. maj, Beograd-Madrid-Fuendetodos-Belćite-Saragosa

Mesec je maj, vreme fantastično i, konačno, evo nas opet u Španiji!

Brzo završavamo formalnosti na aerodromu, sedamo u iznajmljeni auto i izlazmo na autoput ka Saragosi. Presrećni kao i svaki put kada se dočepamo španskog tla, krećemo ka prvoj tački na našem ovogodišnjem putovanju. Fuendetodos, rodno mesto čuvenog slikara Franciska Goje.

Goran vozi, a ja ne ispuštam fotoaparat iz ruku. Okruženi smo prirodom i prizorima neizrecive lepote. Jedna od fotki sa ove deonice puta uskoro je od naših prijatelja dobila nezvaničnu kandidaturu za novu pozadinu za neki novi Windows sistem.

Pored puta vidimo prvu od mnogih crnih metalnih „tabli“ u obliku bika, kojih inače ima po celoj Španiji. Svi ovi bikovi napravljeni su po potpuno istoj „mustri“, krajnje su jednostavni i dvodimenzionalni, ali volim da ih vidim kraj puta. Uvek se setim onog crtaća sa bikom Ferdinandom koji leškari na svom brdašcetu, u hladu drveta miriše cveće i posmatra prirodu. I ovi bikovi su uvek na nekoj uzvišici, deluju kao da motre na putnike, a na mene ostavljaju utisak spokoja i sigurnosti. Nedostaje još samo da čujem glas koji kaže nešto poput: „Moćni Ferdinand pazi na sve vas“. U svakom slučaju, ne znam kako i kada je Špancima ova ideja pala na pamet, meni se mnogo dopada, a „Ferdinand“ kraj puta me uvek oraspoloži...

Kod mesta Karinjena izlazimo sa autoputa i nastavljamo putem A-220, ka gradiću Fuendetodos, u pokrajini Aragon. Srećni što smo ovde gde jesmo, zajedno i predivno raspoloženi, stajemo pored puta i pravimo prvi ovogodišnji „španski“ zajednički autoportret (odskora se takva fotografija naziva „selfi“). Iznenađuje nas jak vetar i svež vazduh, pa brzo nastavljamo dalje.

Putem A-220

Zašto baš u Fuendetodos?
Nedavno smo gledali sjajan serijal o španskoj umetnosti i u njemu je bilo reči o Goji. Bilo je to pravo otkrovenje – slikar koji je najširoj javnosti verovatno poznat po slikama Gola maha* i Obučena maha, zapravo je svoja najznačajnija i najangažovanjija dela ostvario kroz kritiku epohe i društva u kom je živeo. Tako su nastale serije grafika Los caprichos (Kaprici) i Los desastres de la guerra (Strahote rata). Kasnije na ovom putovanju, uspela sam da dođem do dve male brošure u kojima su reprodukovana neka dela iz ovih serija, propraćena objašnjenjima o okolnostima u kojima su nastala i njihovoj dubokoj simbolici.

Podjednako su potresne Gojine slike iz opusa Pinturas Negras (Crne slike), nastale u poslednjoj deceniji njegovog života, koje su originalno naslikane kao murali u njegovoj madridskoj kući. Nekoliko decenija nakon Gojine smrti, ovi murali su preneti na slikarska platna i danas se tih 14 slika čuva u muzeju Prado.

(* Moram da napomenem da je kod nas potpuno pogrešno odomaćena naziv „Gola maja“, iako je pravilno „maha“ (j se izgovara kao h), jer su mahas – žene, i mahos – muškarci, bili ljudi iz nižih društvenih slojeva španskog društva, koji su se od drugih razlikovali po svojoj raskošnoj i kitnjastoj odeći, a koji su bili omiljeni modeli mnogih španskih slikara.)

Stižemo konačno u prohladni i vetroviti Fuendetodos, skoro je 5 popodne i nažalost, ne uspevamo da uđemo u Gojinu rodnu kuću koja je pretvorena u muzej. Kuća je od kamena, na sredini su ulazna vrata a iznad njih, na dve etaže po jedan prozor. Sve na kući i oko kuće je asimetrično i nakrivljeno, ali očuvano; na prvom spratu, na prozoru je cveće. Vrata i prozori su uokvireni belom bojom, što na mene ostavlja utisak kao da gledam kućicu iz bajke.

S desne strane je spomen ploča na kojoj piše: „En esta humilde casa, nació para honor de la patria y asombro del arte, Francisco de Goya y Lucientes. 31 de marzo de 1746 – 16 de abril de 1828. La admiración de todos rindió este homenaje a su imperecedera memoria“ (“U ovoj skromnoj kući, otadžbini na čast i umetnosti na dar, rodio se Francisko Goja (31. mart 1746 – 16. april 1828). Ovu spomen ploču podigoše zadivljeni sunarodnici, koji će ga doveka pamtiti.” – postavljeno 16. aprila 1913).

Prošetali smo malo po selu, slikali, ali jak vetar nas je naterao da požurimo dalje – čeka nas Belćite.

Gradić Belćite, takođe u Aragonu, podsetnik je na krvavu bitku koja se tu odigrala za vreme španskog građanskog rata. Krajem avgusta i početkom septembra 1937. vođene su bitke između dve sukobljene strane, a užas razaranja ovog grada kao da je okamenjen u vremenu i prostoru – ruševine su ostale nedirnute i čuvaju sećanje na više stotina poginulih (zvanične i tačne podatke o broju žrtava nisam uspela da nađem).

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Srušeni stari Belćite danas je turistička atrakcija, ako se jedan takav ambijent uopšte može nazvati „atrakcijom“. Novi Belćite je predivno, pitomo mestašce koje bih volela ponovo da posetim.

Iako u maju mesecu u Španiji sunce zalazi tek oko 9 uveče, vreme nam polako izmiče i treba da pređemo poslednju današnju deonicu puta – da stignemo do Saragose.
Pratimo putokaze i ostala sredstva za navođenje i s prvim mrakom stižemo do hotela u kome ćemo noćiti naredne tri noći.

Tog dana, oko 8 ujutro izašli smo iz našeg stana u Zemunu, i posle 13 sati na putu i pređenih par hiljada kilometara, što avionom, što kolima, pomalo nas već stiže umor. Bez obzira na sve, rešili smo da ipak „trknemo“ do centra Saragose koji je od hotela udaljen nekih dvadesetak kilometara i večeramo k’o ljudi.
Ispostaviće se da je ovaj odlazak u grad bio prava avantura, sa izvesnim elementima komedije ali i prilične zabrinutosti u određenom trenutku.

2014 - 2.-13. maj, Španija

Španija - treći put!

Na put krećemo 2. maja, avionom do Madrida, a vraćamo se u Beograd 13. maja. Tokom tih 11 dana, posetićemo mnoga mesta u kontinentalnom delu Španije. Poći ćemo od Madrida, ka Saragosi, stići ćemo skoro do granice sa Francuskom, a onda ćemo se vratiti za zapad, do Salamanke. Na jednom od izleta naći ćemo se na 20 km od granice sa Portugalijom. Naše putovanje dugo 3100 km završićemo u Madridu.

Interaktivna mapa puta