Jutro, za naše pojmove rano, tačno 6:45... probudilo nas je drmusanje kreveta!
Počinjem da stičem utisak da nam je letovanje u Grčkoj do kraja ispunjeno tek kada nas u rano jutro majčica Zemlja probudi blagim ljuljuškanjem, kao što je to bilo ovog poslednjeg jutra našeg boravka u mesinskom zalivu.
Kako smo kasnije pročitali u vestima, u pitanju je bio „vrlo jak zemljotres magnitude 5,7"... Nije nam prvi put, a verovatno ni poslednji.
Kada se „ljuljuškanje“ smirilo, nastavili smo da dremamo još jedno sat vremena, a onda smo konačno morali da ustanemo i spremimo se za put.
Tokom vožnje ka severu Peloponeza uglavnom smo uživali u predelima kroz koje smo prolazili. Odlučila sam da ne uzimam fotoaparat u ruke, već da naprosto gledam pezjaž „svojim očima“, da pokušam da zapamtim zelenilo i raskoš maslinjaka kojih ovde ima u izobilju.
Kod mesta Pirgos sišli smo sa puta koji vodi zapadnom obalom Peloponeza i, kao i mnogo puta do sada, rešili da odemo putem kojim turisti uglavnom ne idu. Zbog ovog skretanja, put do Patre je trajao skoro 3 i po sata umesto nepuna 3. Ali, vredelo je! Od Pirgosa do Patre sve je bilo skoro idilično.
Ali, kada smo stigli u Patru, promašili smo skretanje za obilaznicu i neplanirano se našli usred ovog užurbanog lučkog grada, u radno vreme, radnim danom. Malo je reći da je bila gužva! Patra je delovala kao košnica na +40 stepeni, iz koje smo samo nekim čudom uspeli da se izvučemo. Pokušavala sam da pratim uputstva našeg GPS uređaja, da pratim znake na ulicama zbog čega, nažalost, nisam napravila nijednu fotografiju ovog grada!
Ali sam zato bila spremna da ponovo slikam predivan most Rio-Antirio preko koga smo prvi put prešli 2011. godine kada smo letovali u blizini Patre (kada nas je jednoga jutra takođe probudio zemljotres).
Prešli smo most i stigli na kopno, u tzv. centralnu Grčku, i posle sat vremena vožnje stigli do mesta Itea. Ručali smo u restoranu u kome inače ručamo svaki put kada prođemo ovim putem. Tu sam prvi put probala njihove sarmice od vinovog lišća, punjene pirinčem. U početku mi je ukus bio malo neobičan, ali sam na kraju zaključila da ipak nisu loše. (Kasnije smo u Beogradu, u jednom supermarketu, našli ovakve sarmice u konzervama i od tada ih redovno kupujemo i sa uživanjem jedemo!)
Itea je bila poslednje mesto koje smo prošli ove godine a koje se nalazi na obali mora...odatle smo bacili poslednji pogled na more - do sledećeg letovanja!
Vreme je da krenemo dalje, u samo srce Grčke, do seoceta Kastraki u kome ćemo noćiti naredne dve noći. Kastraki se nalazi u samom podnožju Meteora, između čarobnih „lebdećih stena“.
Do Kastrakija nam je ostalo još oko 230 km, odnosno puta 3 sata vožnje.
Umorni, ali potpuno oduševljeni mestom i prizorima, smogli smo snage da se spustimo do sela, na večeru. „Glavni“ restoran koji nam je preporučio vlasnih hotela u kome smo odseli bio je pun, pa smo morali da se zadovoljimo večerom u nekom relativno neuglednom restoranu. Posle večere, jedva smo smogli snage da se popnemo natrag, uz brdo, do našeg hotela.
Počinjem da stičem utisak da nam je letovanje u Grčkoj do kraja ispunjeno tek kada nas u rano jutro majčica Zemlja probudi blagim ljuljuškanjem, kao što je to bilo ovog poslednjeg jutra našeg boravka u mesinskom zalivu.
Kako smo kasnije pročitali u vestima, u pitanju je bio „vrlo jak zemljotres magnitude 5,7"... Nije nam prvi put, a verovatno ni poslednji.
Good morning, Mother Earth
Epicentar zemljotresa koji smo osetili u 6:45
Kada se „ljuljuškanje“ smirilo, nastavili smo da dremamo još jedno sat vremena, a onda smo konačno morali da ustanemo i spremimo se za put.
Još jedan pogled na našu plažu
Pred nama je tura od skoro 550 km, odnosno oko 8 sati vožnje. Osim planiranog (tradicionalnog) zaustavljanja u Itei, poslednjih 90 km puta nećemo se više voziti autoputem, već deonicom koja će nam oduzeti više od sat vremena.
Pogled na Eratini
Kod mesta Pirgos sišli smo sa puta koji vodi zapadnom obalom Peloponeza i, kao i mnogo puta do sada, rešili da odemo putem kojim turisti uglavnom ne idu. Zbog ovog skretanja, put do Patre je trajao skoro 3 i po sata umesto nepuna 3. Ali, vredelo je! Od Pirgosa do Patre sve je bilo skoro idilično.
Ali, kada smo stigli u Patru, promašili smo skretanje za obilaznicu i neplanirano se našli usred ovog užurbanog lučkog grada, u radno vreme, radnim danom. Malo je reći da je bila gužva! Patra je delovala kao košnica na +40 stepeni, iz koje smo samo nekim čudom uspeli da se izvučemo. Pokušavala sam da pratim uputstva našeg GPS uređaja, da pratim znake na ulicama zbog čega, nažalost, nisam napravila nijednu fotografiju ovog grada!
Ali sam zato bila spremna da ponovo slikam predivan most Rio-Antirio preko koga smo prvi put prešli 2011. godine kada smo letovali u blizini Patre (kada nas je jednoga jutra takođe probudio zemljotres).
Prešli smo most i stigli na kopno, u tzv. centralnu Grčku, i posle sat vremena vožnje stigli do mesta Itea. Ručali smo u restoranu u kome inače ručamo svaki put kada prođemo ovim putem. Tu sam prvi put probala njihove sarmice od vinovog lišća, punjene pirinčem. U početku mi je ukus bio malo neobičan, ali sam na kraju zaključila da ipak nisu loše. (Kasnije smo u Beogradu, u jednom supermarketu, našli ovakve sarmice u konzervama i od tada ih redovno kupujemo i sa uživanjem jedemo!)
Itea je bila poslednje mesto koje smo prošli ove godine a koje se nalazi na obali mora...odatle smo bacili poslednji pogled na more - do sledećeg letovanja!
Vreme je da krenemo dalje, u samo srce Grčke, do seoceta Kastraki u kome ćemo noćiti naredne dve noći. Kastraki se nalazi u samom podnožju Meteora, između čarobnih „lebdećih stena“.
Do Kastrakija nam je ostalo još oko 230 km, odnosno puta 3 sata vožnje.
Meteori na vidiku
Kastraki
Naš hotel u Kastrakiju
Umorni, ali potpuno oduševljeni mestom i prizorima, smogli smo snage da se spustimo do sela, na večeru. „Glavni“ restoran koji nam je preporučio vlasnih hotela u kome smo odseli bio je pun, pa smo morali da se zadovoljimo večerom u nekom relativno neuglednom restoranu. Posle večere, jedva smo smogli snage da se popnemo natrag, uz brdo, do našeg hotela.
Pogled iz naše sobe
Negde oko 2, možda 3 sata ujutro - probudila sam se i pogledala kroz prozor. Probudila sam i Gorana. Prizor je bio neverovatan! Okolne stene su bile u potpunom mraku, a na potpuno vedrom nebu su svetlucale zvezde! Potpuno opčinjeni nekoliko minuta smo posmatrali ovaj bajkovit prizor, a onda se vratili na spavanje...Nezaboravno!
No comments:
Post a Comment