Prvi deo plana nam se jedva delimično ostvario, a evo i zašto. Sasvim dobro smo se snašli sa gradskim prevozom i stigli do Aurelijanovog zida, odakle smo dalje nastavili vožnju drugom linijom koja jednim svojim delom ide starim Apijskim putem. Ono što smo odmah primetili jeste da je ovaj put, tj. ulica (Via Appia antica) neverovatno prometna i ne baš preterano zgodna za šetnju, jer na nekim delovima trase skoro i da nema trotoara. U nekom trenutku smo ipak rešili da izađemo iz autobusa i pokušamo da obiđemo makar neku od znamenitosti. Oblaci su se razišli, bilo je sunčano i delovalo nam je da je vreme idealno za šetnju. Ali, osim vrlo uskog puta bez mnogo prostora za pešake, prilično nam je odmagalo i to što su sa obe strane puta visoki zidovi i što smo samo mogli da nagađamo gde se tačno nalazimo. Konačno, ugledali smo kapiju sa natpisom koji je označavao da se nalazimo na ulazu u Kalistove katakombe. Nažalost, ispostavilo se da smo došli jedinog dana u nedelji (sreda) kada su Kalistove katakombe zatvorene za posetioce!
Morali smo brzo da smislimo šta nam je činiti. Nismo imali mnogo izbora i odlučili smo da krenemo natrag, sačekamo naredni autobus i jednostavno se vratimo odakle smo i došli.
Na putu do sledeće (tj. prethodne) stanice, naišli smo na crkvu Domine Quo Vadis. Naziv ove crkve na latinskom znači „Gospode, gde ideš?“ i prema legendi, na tom mestu je Sveti Petar sreo Isusa i postavio mu ovo pitanje, a Isus je odgovorio „Idem u Rim, da budem ponovo razapet“ (Eo Romam iterum crucifigi).
Otisci Isusovih stopala unutar crkve
Neću da zalazim u smislenost (tj. besmislenost) ove anegdote, ali moram da priznam da nam je ova skromna crkva iz XVII veka nakratko pružila spas od saobraćajne gužve i vrućine. I ne samo to - ona je bila jedino što smo uspeli da vidimo na starom Apijskom putu.
Posle još malo pešačenja konačno smo stigli do autobuske stanice, ali se čekanje autobusa odužilo. Primetili smo da dolazi autobus iz suprotnog smera, pa smo utrčali u njega i neplanirano sebi priuštili jedno panoramsko razgledanje ovog dela Rima.
Fermata Appia Antica
Naše sledeće odredište, Kapitolski muzeji, bilo je pun pogodak! Muzeji se malaze na Kapitolu, jednom od sedam rimskih brežuljaka, na trgu koji je projektovao Mikelanđelo. Kapitolski muzeji osnovani su u XV veku u vreme pape Siksta IV koji je muzeju poklonio dragocenu zbirku bronzanih skulputra i muzej je od tada neprekidno uvećavao svoje blago. Za javnost su otvoreni 1734. godine i smatraju se prvom muzejskom celinom u svetu čija koncepcija odgovara savremenom shvatanju muzeja kao mesta na kome u umetnosti mogu da uživaju svi, a ne samo vlasnici umetnina i/ili zdanja.
Gogo & Konstantin I
Bronzana glava Konstantina prvog iz IV veka je jedan je od prvih eksponata na koji smo naišli u Muzeju. Pretpostavlja se da je nekada stajala u Baziliki Maksencija i Konstantina, nekada najvećoj zgradi na rimskom Forumu. Nažalost, bazilika je skoro potpuno uništena u zemljotresu u IX veku.
U istoj ovoj dvorani, naspram Konstantina, nalazi se i originalna konjanička statua Marka Aurelija iz II veka koja je nekad stajala na rimskom Forumu.
Gogo i kapitolska vučica sa Romulom i Remom
Kapitolski muzeji imaju zaista impozantan fond umetničkih dela. Od antičkih bronzanih i mermernih skulptura, mozaika, sarkofaga, pa do slika čuvenih umetnika poput Karavađove „Gatare“ (prva verzija).
Zanimljivi su i predmeti koji su nastali u antičko vreme, ali su kasnije ponovo upotrebljeni - od strane novih vlasnika. Jedan takav primer je i ovaj sarkofag sa figurama kentaura, koji je nakon ko zna koliko godina ili vekova ponovo upotrebljen - ali ovaj put od strane hrišćanske porodice. O novim vlasnicima, hriščćanima, govori latinski krst i natpis „Promote Habeas“ (još uvek pokušavam da odgonetnem šta tačno znači ovaj natpis; mama je dala zanimljiv predlog koji glasi otprilike „(Imaš, dato ti je), širi dalje“, ali još uvek ga preispitujemo).
Antički sarkofag sa kasnije dodatim hrišćanskim obeležjem
Ono što je ipak najdirljivije i skoro jedinstveno kada se radi o muzejskim eksponatima, to su nadgrobne ploče. Nadgrobni spomenik pekara Eurisacesa (videli smo ga prethodnog dana) po svojoj veličini i mestu na kome se nalazi spada u izuzetke.
Iza običnih Rimljana, najčešće su ostajale jednostavne ploče, na kojima je uklesano ono što se činilo vrednim za pamćenje.
Epitaf za Luciusa
(objašnjenje epitafa)
Lucius je, kako piše na njegovoj nadgrobnoj ploči, bio vojnik, poreklom iz Verone, služio je 9 godina u pretorijanskoj kohorti, živeo je 28 godina.
U jednom delu muzeja izložene su brojne nadgrobne ploče slične Luciusovoj. Na njima su kratke životne priče vojnika, žena, dece... Život i smrt u starom Rimu, ovekovečeni u kamenu!
Kada smo završili razgledanje i izašli iz muzeja, naišli smo na ova dva zanimljiva „momka“. Da nije bilo patika na nogama jednog od njih, verujem da ih ne bismo ni primetili. Ovako - uspeli su čak i da nas nasmeju!
Friends, Romans, countrymen...
Copyright © Sofijana Stamenkovic
