Osvanuo je novi dan, još uvek je pomalo oblačno, ali deluje da kiša više neće padati. U planu nam je da obiđemo Nacionalni etrurski muzej koji se nalazi u prelepom zdanju Vile Đulija. Ova vila izgrađena je u XVI veku po narudžbini pape Julija III, velikog poznavaoca i ljubitelja umetnosti.
Da bismo stigli do Vile Đulija putovali smo prvo vozom koji je stajao na stanici ispred naše kuće do stanice Porta Maggiore (jedno od većih čvorišta gradskog prevoza), a onda dalje tramvajem do Vile.
Osim što smo morali da promenimo prevozno sredstvo, stanica Porta Maggiore bila je mesto na kome smo hteli da se zaustavimo iz jednog sasvim drugog razloga.
U dokumentarnom serijalu koji sam pominjala, u kome se govori o antičkom Rimu, videli smo da je do današnjih dana ostala sačuvana vrlo neobična grobnica s kraja prvog veka pre nove ere.
Rimljani nisu pravili nadgrobne spomenike (grobnice) na kojima su stajali samo osnovni podaci (ime pokojnika, godina rođenja i smrti). Njihovi nadgrobni spomenici su pričali priču o životima pokojnika - o sreći, ljubavi, uspesima i brigama, poslu kojim su se bavili... Zahvaljujući takvim spomenicima i epitafima, danas možemo da saznamo mnogo o životima običnih građana antičkog Rima.
Grobnica, tj. nadgrobni spomenik pekara Eurisacisa koju smo došli da vidimo, nalazi se kraj kapije Porta Maggiore. Eurisacis je (najverovatnije) bio oslobođeni rob, koji je uspeo u svom pekarskom poslu i hteo da je ostane upamćen kao uspešan čovek i nakon svoje smrti.
U vreme kada je podignuta, grobnica se nalazila izvan granica tadašnjeg Rima, a tokom III veka nove ere ugrađena je u Aurelijanov zid.
Na vrhu ovog nadgrobnog spomenika ostao je sačuvan reljef na kome su prikazane različite faze proizvodnje hleba - od isporuke zrna, mlevenja i prosejavanje brašna, do mešanja i pravljenja testa, formiranja okruglih hlebova koji se zatim peku u pećima, pa sve do slaganja gotovih vekni u korpe. Pretpostavlja se da veliki krugovi predstavljaju mere za žito ili posude za mešanje.
Ovakav slikovit prikaz bio je namenjen svim onim nepismenim Rimljanima kojih nije bilo malo, a za one koji su umeli da čitaju, postoji i dodatno objašnjenje:
„EST HOC MONIMENTVM MARCEI VERGILEI EVRYSACIS PISTORIS REDEMPTORIS APPARET“
Na srpskom: „Ovo je spomenik Markusa Vergilijusa Eurisacisa, pekara i preduzimača. Jasno?“
Dakle, Eurisacis se potrudio da svima stavi do znanja pred čijim nadgrobnim spomenikom se nalaze.
Opraštamo se od ovog preduzimljivog Rimljanina i nastavljamo dalje do Vile Đulija. Papa Julije III angažovao je vrsne umetnike tog vremena, lično je nadgledao radove i potrošio je pozamašnu sumu novca da bi Vila dobila izgled kakav je on želeo. Zahvaljujući njemu, Vila Đulija je jedan od najlepših primera manirizma u arhitekturi (pravac u istoriji umetnosti koji se javlja na prelazu iz renesanse u barok i koji se razvijao u evropskim zemljama).
Jedno od najlepših mesta unutar kompleksa vile je „nimfeum“ - raskošna fontana sa ukrašenim lođama i veštačkim pećinama, inspirisana antičkim rimskim hramovima posvećenim nimfama.
Ali, mi smo ovde došli ne samo da bismo se divili lepoti ove vile i njenog okruženja, već prevashodno da bismo posetili Nacionalni etrurski muzej koji je smešten u ovom zdanju.
Muzej je osnovan krajem XIX veka a početkom XX veka „uselio“ se u Vilu. U muzeju se nalaze veoma zanimljive zbirke predmeta drevnih italskih naroda (Etruraca, Fališćana i drugih).
Nažalost, u većem delu muzeja nije bilo dozvoljeno fotografisanje. Ipak, zahvaljujući Goranovoj snalažljivosti, ostao je zabeležen trenutak kada smo se našli pred „Sarkofagom supružnika“ iz VI veka pre nove ere.
Nacionalni etrurski muzej je ostavio vema lep utisak na nas - ko god dolazi u Rim, treba da odvoji vreme i za ovaj muzej.
Vreme se prolepšalo, čak je i sunce granulo, pa smo odlučili da se vratimo do centra grada, malo predahnemo, ručamo, a onda odlučimo gde ćemo dalje.
U Rimu, predah ne mora da znači da ćemo moći da sednemo na neko tiho i ušuškano mesto i proćaskamo uz jelo i piće. Evo i zašto: jedna od loših odlika savremenog Rima je neprekidna i neverovatna gužva u saobraćaju. Što bliže centru, npr. stanici Termini ili trgu Venecija, to je ova pojava izraženija. Pokušali smo da predahnemo u jednom restoranu koji gleda na trg Venecija, ali činilo nam se kao da smo u sred neke „vanredne situacije“. Na svakih par minuta čuju se sirene vozila hitne pomoći ili policije, ulicom se u neprekidnim kolonama kreću vozila u 6 traka u oba smera, između njih se provlače motocikli... Pešacima treba puno sreće i odvažnosti da pređu ulicu, jer sa mesta sa kog smo mi posmatrali ulicu, nije bilo semafora, već samo jedan pešački prelaz! I zato je bilo potpuno neverovatno da i pored ovakvog neprekidnog saobraćajnog haosa, tokom 6 dana boravka u Rimu nismo videli nijedan saobraćajni udes!
Posle kratkog predaha sa pogledom na bučan i prometan trg Venecija, odlučili smo da posetimo Baziliku Svetog Pavla izvan zidina (Basilica di San Paolo fuori le Mura). Ovo je jedna od četiri velike rimske bazilike, a pošto se nalazi izvan granica Aurelijanovih zidina - u njenom nazivu je odrednica „izvan zidina“.
Izgradnju bazilike započeo je još car Konstantin u IV veku, na mestu na kome se verovalo da se nalazi grob svetog Pavla. U narednim godinama i vekovima, rimski vladari i crkveni poglavari dodatno su je proširivali i doziđivali. Na početku XIX veka (1823. godine), nepažnjom nekog od radnika koji su popravljali krov, došlo je do požara u kome je izgorela cela bazilika, jedina u Rimu koja je opstala neprekidno skoro 1500 godina. Bilo je potrebno skoro 30 godina da se bazilika obnovi i ponovo stavi u funkciju. Stoga ne treba da čudi suviše „savremen“ izgled ove bazilike - zdanje koje danas postoji staro je tek nešto više od 150 godina.
Priča o Rimu neminovno se okretala ka dalekoj prošlosti, ka antičkim vremenima.
Od sutra, naši putevi ukrstiće se sa nekim starim rimskim putevima...
Da bismo stigli do Vile Đulija putovali smo prvo vozom koji je stajao na stanici ispred naše kuće do stanice Porta Maggiore (jedno od većih čvorišta gradskog prevoza), a onda dalje tramvajem do Vile.
Osim što smo morali da promenimo prevozno sredstvo, stanica Porta Maggiore bila je mesto na kome smo hteli da se zaustavimo iz jednog sasvim drugog razloga.
U dokumentarnom serijalu koji sam pominjala, u kome se govori o antičkom Rimu, videli smo da je do današnjih dana ostala sačuvana vrlo neobična grobnica s kraja prvog veka pre nove ere.
Rimljani nisu pravili nadgrobne spomenike (grobnice) na kojima su stajali samo osnovni podaci (ime pokojnika, godina rođenja i smrti). Njihovi nadgrobni spomenici su pričali priču o životima pokojnika - o sreći, ljubavi, uspesima i brigama, poslu kojim su se bavili... Zahvaljujući takvim spomenicima i epitafima, danas možemo da saznamo mnogo o životima običnih građana antičkog Rima.
Grobnica, tj. nadgrobni spomenik pekara Eurisacisa koju smo došli da vidimo, nalazi se kraj kapije Porta Maggiore. Eurisacis je (najverovatnije) bio oslobođeni rob, koji je uspeo u svom pekarskom poslu i hteo da je ostane upamćen kao uspešan čovek i nakon svoje smrti.
U vreme kada je podignuta, grobnica se nalazila izvan granica tadašnjeg Rima, a tokom III veka nove ere ugrađena je u Aurelijanov zid.
Na vrhu ovog nadgrobnog spomenika ostao je sačuvan reljef na kome su prikazane različite faze proizvodnje hleba - od isporuke zrna, mlevenja i prosejavanje brašna, do mešanja i pravljenja testa, formiranja okruglih hlebova koji se zatim peku u pećima, pa sve do slaganja gotovih vekni u korpe. Pretpostavlja se da veliki krugovi predstavljaju mere za žito ili posude za mešanje.
Ovakav slikovit prikaz bio je namenjen svim onim nepismenim Rimljanima kojih nije bilo malo, a za one koji su umeli da čitaju, postoji i dodatno objašnjenje:
„EST HOC MONIMENTVM MARCEI VERGILEI EVRYSACIS PISTORIS REDEMPTORIS APPARET“
Na srpskom: „Ovo je spomenik Markusa Vergilijusa Eurisacisa, pekara i preduzimača. Jasno?“
Dakle, Eurisacis se potrudio da svima stavi do znanja pred čijim nadgrobnim spomenikom se nalaze.
Opraštamo se od ovog preduzimljivog Rimljanina i nastavljamo dalje do Vile Đulija. Papa Julije III angažovao je vrsne umetnike tog vremena, lično je nadgledao radove i potrošio je pozamašnu sumu novca da bi Vila dobila izgled kakav je on želeo. Zahvaljujući njemu, Vila Đulija je jedan od najlepših primera manirizma u arhitekturi (pravac u istoriji umetnosti koji se javlja na prelazu iz renesanse u barok i koji se razvijao u evropskim zemljama).
Unutrašnje polukružno dvorište
Zasvođen polukružni trem
„Nimfeum“
Ali, mi smo ovde došli ne samo da bismo se divili lepoti ove vile i njenog okruženja, već prevashodno da bismo posetili Nacionalni etrurski muzej koji je smešten u ovom zdanju.
Muzej je osnovan krajem XIX veka a početkom XX veka „uselio“ se u Vilu. U muzeju se nalaze veoma zanimljive zbirke predmeta drevnih italskih naroda (Etruraca, Fališćana i drugih).
Nažalost, u većem delu muzeja nije bilo dozvoljeno fotografisanje. Ipak, zahvaljujući Goranovoj snalažljivosti, ostao je zabeležen trenutak kada smo se našli pred „Sarkofagom supružnika“ iz VI veka pre nove ere.
Nacionalni etrurski muzej je ostavio vema lep utisak na nas - ko god dolazi u Rim, treba da odvoji vreme i za ovaj muzej.
Vreme se prolepšalo, čak je i sunce granulo, pa smo odlučili da se vratimo do centra grada, malo predahnemo, ručamo, a onda odlučimo gde ćemo dalje.
U Rimu, predah ne mora da znači da ćemo moći da sednemo na neko tiho i ušuškano mesto i proćaskamo uz jelo i piće. Evo i zašto: jedna od loših odlika savremenog Rima je neprekidna i neverovatna gužva u saobraćaju. Što bliže centru, npr. stanici Termini ili trgu Venecija, to je ova pojava izraženija. Pokušali smo da predahnemo u jednom restoranu koji gleda na trg Venecija, ali činilo nam se kao da smo u sred neke „vanredne situacije“. Na svakih par minuta čuju se sirene vozila hitne pomoći ili policije, ulicom se u neprekidnim kolonama kreću vozila u 6 traka u oba smera, između njih se provlače motocikli... Pešacima treba puno sreće i odvažnosti da pređu ulicu, jer sa mesta sa kog smo mi posmatrali ulicu, nije bilo semafora, već samo jedan pešački prelaz! I zato je bilo potpuno neverovatno da i pored ovakvog neprekidnog saobraćajnog haosa, tokom 6 dana boravka u Rimu nismo videli nijedan saobraćajni udes!
Posle kratkog predaha sa pogledom na bučan i prometan trg Venecija, odlučili smo da posetimo Baziliku Svetog Pavla izvan zidina (Basilica di San Paolo fuori le Mura). Ovo je jedna od četiri velike rimske bazilike, a pošto se nalazi izvan granica Aurelijanovih zidina - u njenom nazivu je odrednica „izvan zidina“.
Izgradnju bazilike započeo je još car Konstantin u IV veku, na mestu na kome se verovalo da se nalazi grob svetog Pavla. U narednim godinama i vekovima, rimski vladari i crkveni poglavari dodatno su je proširivali i doziđivali. Na početku XIX veka (1823. godine), nepažnjom nekog od radnika koji su popravljali krov, došlo je do požara u kome je izgorela cela bazilika, jedina u Rimu koja je opstala neprekidno skoro 1500 godina. Bilo je potrebno skoro 30 godina da se bazilika obnovi i ponovo stavi u funkciju. Stoga ne treba da čudi suviše „savremen“ izgled ove bazilike - zdanje koje danas postoji staro je tek nešto više od 150 godina.
Unutrašnjost bazilike
Copyright © Sofijana Stamenkovic
Priča o Rimu neminovno se okretala ka dalekoj prošlosti, ka antičkim vremenima.
Od sutra, naši putevi ukrstiće se sa nekim starim rimskim putevima...
No comments:
Post a Comment