Travelling and Beyond

Monday, May 5, 2014

2014 - 5. maj, Dolazak u Burgos - via Logroño i Bodegas Ysios

Posle tri noćenja u Saragosi, došlo je vreme da nastavimo put. Pred nama je relativno kratka etapa od nepunih 320 km do Burgosa. Pošto imamo dovoljno vremena, svratićemo prvo u gradić Logronjo (Logroño), koji je otprilike na pola puta do Burgosa.

Logronjo je jedan od onih (mnogih) šarmantnih, pitomih španskih gradova koji se dopadnu na prvi pogled. Atmosfera i izgled grada jasno nam pokazuju da je Atlantik relativno blizu, sve je nekako ušuškano, zeleno, sveže.

Osnovan je još u vreme starog Rima, a u X veku je bio predmet spora između kraljeva Navare i Kastilje koji je okončan pripajanjem grada Kastilji. Inače, Logronjo je glavni grad oblasti La Rioha, čuvenog po proizvodnji i trgovini vinima.

Centralno gradsko šetalište

Spomenik generalu Esparteru

Zagonetan natpis...

Logronjo se nalazi na „Santijagovom putu“ (pominjala sam ga ranije, u tekstu od 17/8/2012) i katedrala ovog gradića predstavlja još jedan raskošan primerak barokne arhitekture. Podignuta je u XV veku, a tokom narednih vekova je proširivana i obnavljana.

Na jednom od zidova unutar katedrale, zaklonjena staklom i u polumraku, nalazi se kopija Mikelanđelova slike „Raspeće“ (original je izgubljen, ali postoje brojne kopije od kojih se jedna nalazi ovde). Sama po sebi slika nije nešto što bi bilo šteta izostaviti iz priče, ali zanimljiv je način na koji je potencijalnom posmatraču omogućeno da je vidi. Naime, ispod staklenog „izloga“ stoji kutija na kojoj piše da onaj koji želi da vidi sliku treba da ubaci 50 centi u kutiju. Kada se ubaci novčič, slika bude obasjana tokom nekoliko minuta. Pa ko voli - nek izvoli!

Concatedral de Santa María de la Redonda

Mračna priča iz istorije ovog gradića odnosi se na tzv. baskijska suđenja vešticama koje je španska inkvizicija sprovela na početku XVII veka. Tokom 5 godina, ispitano je oko 7000 „slučajeva“ veštičarenja što se smatra najvećom pojedinačnom akcijom od strane inkvizicije.

Jedan od naših omiljenih slikara, Francisko Goja, krajem XVIII veka naslikao je sliku pod nazivom „Veštičija subota“ čija tema su upravo ovi događaji.

Naša sledeća stanica je u blizini Logronja. U pitanju je vinarija Ysios koju je projektovao Santijago Kalatrava čijim smo delima već imali prilike da se divimo na raznim mestima širom Španije.

Vinarija je savršeno uklopljena u okolni prostor i mislim da ne bih mogla da zamislim ništa primerenije na ovom mestu.

Vinarija Ysios

Ispred vinarije postoji parking za posetioce, ali i jasno istaknuta tabla da je pred nama privatni posed i da pristup nije dozvoljen. Nismo hteli da se oglušimo o ovo upozorenje pa zato nismo ni prilazili samom objektu vinarije. Bilo bi lepo da smo mogli da vidimo kako izgleda iznutra, ali - možda nam se želja ostvari nekom drugom prilikom. Nema nam druge, već da nastavimo put ka Burgosu.

Na putu N-120

Putem N-120 stigli smo skoro pred vrata hotela u kome ćemo spavati naredne dve noći. Hotel je smešten u delu grada južno od reke Arlanzón, u mirnoj i simpatičnoj ulici.

Ostavili smo auto u garaži, odmorili se i uveče krenuli u šetnju po gradu. Detaljno razgledanje grada smo ostavili za naredni dan, a za sada nam je bilo najvažnije da pronađemo lepo mesto za večeru.

Zgrada Pošte

Paseo del Espolón

Kapija svete Marije

Trg - Plaza del Rey San Fernando

Ovaj predivni grad se već tokom prve večeri našao na našoj listi omiljenih španskih gradova. Sa nestrpljenjem smo čekali naredni dan...

Prvo veče u Burgosu

Sunday, May 4, 2014

2014 - 4. maj, Saragosa – razgledanje grada (II deo)

Prilikom prepodnevnog dolaska u Saragosu opet smo imali malo problema sa snalaženjem po gradu. Pomislili smo da ćemo relativno lako naći mesto za parking u blizini palate Alhaferija, ali naravno, nigde nismo našli slobodno mesto. Uspeli smo nekako da se orijentišemo i krenuli kolima ka centru grada u potrazi za bilo kakvim parkingom. To traženje parkinga odvelo nas je nekoliko kilometara daleko od palate. Prvi parking koji smo ugledali (i na kome je na našu sreću bilo slobodnih mesta) bio je pored jedne od robnih kuća iz lanca El Corte Inglés. Kada smo parkirali auto, zaključili smo da će biti najbolje da odatle uzmemo taksi i tako konačno stignemo do Ajhaferije.

Ispostavilo se da je ovo bilo odlično rešenje, jer kad smo se na kraju prepodnevnog obilaska grada umorili, zaustavili smo prvi taksi, tražili da nas odveze do robne kuće i odatle smo se lepo vratili natrag u hotel.

Popodnevni dolazak je bio jednostavan - od hotela smo za manje od 20 minuta stigli do podzemne garaže čiji je izlaz za pešake na samom trgu Pilar, što je idealna polazna tačka za večernje razgledanje grada.

Krenuli smo ka obali reke Ebro, ka mostu Puente de Piedra, sa koga se s leve strane vidi katedrala-bazilika Nuestra Señora del Pilar, a s desne je blok modernih stambenih zgrada.

Pogled na katedralu

Pogled na stambeni blok

Na mostu Puente de Piedra

Puente de Piedra je pešački most, pa smo mogli da uživamo u pogledu na reku, fotografišemo panoramu ovog dela Saragose, a i da napravimo još jednu zajedničku fotografiju.

Inače, most Puente de Piedra je stanovnicima Saragose zadao prilično muke. Oni su još početkom XII veka prvi put pokušali da sagrade most preko reke Ebro, ali ga je reka tokom narednih 5 vekova u više navrata plavila. Polovinom XVII veka poplave su ga skoro srušile, posle čega je most obnovljen, ali je tek krajem XVIII veka most konačno ojačan i obezbeđen tako da može da izdrži ćudi ove reke.

Kad padne mrak...

Šunka!

Iberijska šunka je čuvena i vrlo cenjena svuda u svetu, a rekla bih da i kod nas ima puno ljudi koji znaju šta je to „hamon“ (na španskom jamon). Ipak, ovolika posvećenost me je zaista oduševila: ne samo da postoji prodavnica šunke u samom centru Saragose koja spolja izgleda kao luksuzni butik, već trgovci (koji su možda i proizvođači) imaju svoju internet stranicu koja se zove ComeJamon.com, što bi na srpskom glasilo JediŠunku.com!

Nedaleko od „butika“ šunke, naišli smo na izlog restorana u kome ima raznih drugih španskih specijaliteta! Teška srca smo produžili dalje...

Šunka i još mnogo zanimljivih stvari

I još drugih zanimljivih stvari...

Prošetali smo ulicama koje se nalaze u blizini trga Pilar, a onda smo otišli do još jednog mosta - Puente de Santiago. Ovaj most je izgrađen u drugoj polovini XX veka, preko njega idu i vozila i pešaci. Noćna panorama osvetljene katedrale zaista je predivna, pa smo se malo zadržali i uživali u pogledu. Ovo je ujedno bio kraj našeg boravka u Saragosi, sutra ujutro pakujemo kofere i krećemo dalje...

Katedrala Nuestra Señora del Pilar

2014 - 4. maj, Saragosa – razgledanje grada (I deo)

Prvo što proveravamo uz jutarnju kafu je vremenska situacija. Izgleda da nam se sreća konačno osmehnula, deluje da je vetar znatno oslabio i da ćemo najzad moći da krenemo u obilazak Saragose.
Kada smo u Beogradu pravili okvirni plan puta i spisak mesta koja želimo da posetimo, na vrhu liste želja prilikom obilaska Saragose našla se palata Alhaferija (Palacio de la Aljafería). Obzirom da je veliki deo iberijskog poluostrva 7 vekova (od početka VIII pa do kraja XV veka) bio pod vlašću Mavara koji su bili islamske vere, jasno je da su ovi osvajači sa sobom doneli svoju veru, ali i kulturu, umetnost i nauku. Moj laički utisak je da je taj islamski uticaj danas najprimetniji u arhitekturi.

Ali, pre nego što ispričam svoje utiske o Alhaferiji, važno je da napomenem da je Saragosa nastala u vreme starog Rima, tačnije negde između 25. - 12. g.p.n.e, da je grad osnovao ni manje ni više nego Oktavijan Avgust – prvi rimski car i osnivač Rimskog carstva. Saragosa je nazvana po svom osnivaču, što na latinskom glasi Caesaraugusta. Pet vekova kasnije, grad zauzimaju Goti, a početkom VIII veka Saragosa prelazi u ruke Mavara i uskoro postaje jedan od najvećih gradova na severu današnje Španije pod njihovom vlašću. Još jedan grad sa dugom, bogatom i sigurno burnom istorijom.

Ispred zidina palate Alhaferija

Stižemo pred palatu Alhaferija, jedino što se spolja vidi su visoki bedemi, kapija kroz koju prolazimo i potom ulazimo u veliko unutrašnje dvorište. Izgradnja ove palate počela je u IX veku i trajala naredna dva veka. Moram da priznam da sam očekivala nešto što će me ostaviti bez daha i oduševiti kao što se to desilo u Granadi ili Kordobi. Jeste lepo, raskošno, ali nedostaje ona čarolija koju sam očekivala na jednom ovakvom mestu. Možda su za ovakav „mlak“ utisak krive razne modifikacije i restauracije koje je palata pretrpela u vekovima kada je Saragosa prešla ponovo u hrišćanske ruke. Uz to, palata se nalazi usred savremene gradske četvrti, a jedan njen deo koristi današnji regionalni parlament. Ipak, kada smo već tu, krećemo u razgledanje unutrašnjih delova palate. Slikamo, razgledamo, ali očekivano oduševljenje izostaje.

Palacio de la Aljafería

Krećemo dalje, šetamo hladovinom, ulicom koja ide paralelno sa rekom Ebro i uskoro stižemo do avenije Cezara Avgusta. Na samom početku avenije su ostaci rimskih zidina, statua imperatora Avgusta, ali i šine kojima prolaze tramvaji, kao i velika zgrada centralne gradske pijace, Mercado Central de Zaragoza.

Cezar Avgust

Ne sviđaju mi se tramvaji i šine, ali zgrada pijace svakako je lep primer umetnosti i arhitekture s prelaza iz XIX u XX vek. Stoga je 1972.g. proglašena za nacionalni istorijski spomenik, a nekoliko godina kasnije za zdanje od posebnog kulturnog značaja.
Dok se približavamo trgu Pilar, prolazimo pored crkve San Juan de los Panetes koja je ograđena zaštitnom ogradom i deluje da se trenutno ne koristi.

Iglesia de San Juan de los Panetes

Primećujemo da je toranj crkve vidno nakrivljen i da mu verovatno preti opasnost od rušenja. Crkva je podignuta u XVIII veku, ali izgleda da su graditelji pogrešno procenili mnoge elemente prilikom gradnje, pa je ovo jedna od malobrojnih crkava na koje smo naišli a koja nije u funkciji.

Konačno stižemo na trg Pilar i do katedrale-bazilike Nuestra Señora del Pilar. Ulazimo u katedralu, ali svuda su upozorenja da je fotografisanje zabranjeno. Krišom uspevamo da napravimo nekoliko ne preterano uspešnih fotografija, ali makar smo se privremeno sklonili sa sunca. Enterijer bazilike zaista deluje raskošno, a nama je bilo najvažnije da vidimo Svetu kapelu čije kupole je oslikao niko drugi do Francisko Goja!

Kratak predah na trgu Pilar

Na trgu ispred katedrale je gužva, održava se neki festival cveća i rukotvorina, pa odlučujemo da se ne zadržavamo već da pokušamo da posetimo i katedralu „La Seo“ koja je oličenje one savršene mešavine arhitektonskih stilova, tipičnih za Španiju.

Goja na trgu Pilar

Njen toranj se vidi sa trga Pilar, tu je na par minuta hoda... Ali, uskoro saznajemo da je zatvorena tokom narednih par sati. Ostalo nam je samo da se s ulice divimo ovom predivnom zdanju.

La Seo

Prolazimo tesnim uličicama, mene pomalo počinje da sustiže umor, ali Goran zna da će me obradovati da vidimo još jednu građevinu u mudehar stilu. Radi se o crkvi Santa María Magdalena iz XII veka.

I do ove crkve se dolazi kroz prilično uske ulice, pa smo jedva uspeli da vidimo toranj. Na glavnom ulazu u crkvu su teška metalna vrata i mi smo (možda pogrešno) stekli utisak da je i ona, kao i prethodna crkva, zatvorena za posetioce.

Iglesia de Santa María Magdalena

Odlučili smo da je bilo dovoljno šetnje za pre podne i da će najbolje biti da se vratilmo u hotelsku sobu, odmorimo se i kasnije ponovo dođemo u grad. I tako je i bilo...

Negujte kulturu - biblioteka Frida Kalo

Saturday, May 3, 2014

2014 - 3. maj, Saragosa – Ueska – i još dalje... (III deo)

Sledeće mesto koje planiramo da posetimo je zamak Loare, izgrađen još u XI veku, na tadašnjoj granici hrišćanskih i mavarskih teritorija. Približavamo se francuskim Pirinejima, a to znači i da se nalazimo na sve većoj nadmorskoj visini. Zamak Loare je nadomak istoimenog gradića, na nadmorskoj visini od oko 1000 metara, što je ujedno i najviša tačka u toj oblasti.

Zamak Loare

Iako nam se učinilo da je zamak van uobičajenih turističkih staza i pomislili da ćemo biti među malobrojnim posetiocima ovog bajkovitog mesta, prijatno nas je iznenadio pun parking na prilazu zamku, pa čak i nekoliko autobusa sa turistima. Uskoro otkrivamo da se u zamak ne svraća samo na izlet – ispred nas je bila povorka svatova koji su ovde došli na fotografisanje. Potpuno mi je bila razumljiva njihova želja da se među slikama koje će ih sećati na taj poseban dan nađu i prizori načinjeni na jednom ovako neobičnom i na razne načine, veoma uzvišenom mestu.

Zamak Loare

Uz zidine zamka smeštena je i štala sa malom ergelom konja. Turisti, a verovatno i mnogi zaljubljenici u konje i jahanje, imaju prilike da na leđima ovih plemenitih životinja, u prisustvu vodiča, zađu u šumarak koji se nalazi sa zadnje strane zamka. Čini mi se da je to možda način da se makar nakratko zakorači u daleku prošlost i doživi čarolija zamka Loare.

Zamak Loare

Koliko je veličanstven ovaj zamak i njegova okolina, govori možda i podatak da je pre desetak godina tu snimljen film „Nebesko kraljevstvo“ čija se radnja odvija u XII veku.
Završavamo razgledanje zamka, sedamo u auto, spuštamo se lagano krivudavim putićem ka glavnom putu i, kao i mnogi pre nas, zastajemo na proširenju kraj puta kako bismo još jednom slikali ovaj veličanstven i zaista nezaboravan zamak.

Samo mi...

Put nas vodi sve bliže Pirinejima, ponovo se penjemo, uspon je blag ali put prilično krivudav. Zaputili smo se ka jednom od najznačajnijih manastira u pokrajini Aragon, osnovanom pre skoro hiljadu godina. U pitanju je manastir San Juan de la Peña, što bi u slobodnom prevodu bilo „Sveti Jovan ispod litice“, a što potpuno odgovara njegovom položaju ispod kamene gromade od koje zastaje dah. Nailazimo na stari manastir, a novi, koji je izgrađen krajem XVII veka ne stižemo da obiđemo.

Monasterio de San Juan de la Peña

Nažalost, dan je već prilično odmakao i u vreme kada smo stigli do manastira on više nije bio otvoren za posetioce. Zastajemo i slikamo ono što može da se slika spolja. Zadivljeni smo smelošću ondašnjih graditelja koji su jedno prelepo zdanje prepustili na milost i nemilost silama prirode. Prilikom gradnje, započete još u X veku, stari manastir je jednim svojim delom ukopan u visoku liticu koja ga natkriljuje. Ali, izgleda da je ova litica doprinela da manastir ostane sačuvan sve do današnjih dana.
Uspevamo donekle da priđemo platou ispod litice gde se nalazi izvanredno očuvani panteon u kome su grobovi prvih kraljeva Aragona iz XI veka. Na dve strane nižu se stubovi povezani lukovima. Stubove krase prelepo izrezbareni kapiteli, a na svakom od kapitela prikazane su scene iz Biblije.

Za ovaj manastir vezuju se mnoge legende. U današnje vreme, možda je najzanimljivija ona o Svetom Gralu koja kaže da je u trećem veku Gral poveren španskom vojniku u Rimu sa zadatkom da ga hitno odnese u svoj rodni grad, Uesku. Nekoliko vekova kasnije, tokom invazije Mavara, Gral je iz Ueske sklonjen u ovaj manastir. Od kraja XIV veka pa sve do današnjih dana Gral je premeštan u Saragosu, Valensiju, gubio mu se trag, pravljenje su kopije, pa kopije kopija, da bi na kraju samo jedna kopija kopije bila vraćena manastiru u kome se i danas nalazi.

Aragón

Pomalo razočarani što nismo uspeli da uđemo u sam manastir, nastavljamo dalje. Opet se vozimo krivudavim uskim putem, ali jedino što primećujemo su moćni Pirineji koji više i nisu toliko daleko – nalazimo se tek nekih pedesetak kilometara od Francuske. Pogled na planine, na kotline koje su se ugnjezidle između njih, ogromne bele oblake koji se lenjo valjaju po horizontu, to je prizor koji ostavlja bez daha i koji se ne viđa svakog dana.

Aragón

Puni predivnih utisaka, bajkovitih prizora koji ne prestaju da nam mame uzdahe oduševljenja, krećemo natrag ka Saragosi. Ne ide nam se, ali ne smemo više da se zadržavamo jer je ovaj dan skoro na izmaku, a pred nama su još dva sata vožnje do hotela. Nadamo se da ćemo ga večeras naći lakše nego prethodne večeri.

2014 - 3. maj, Saragosa – Ueska – i još dalje... (II deo)

Već na samom ulasku u Uesku jasno nam je da je ovo još jedan od mnogobrojnih španskih gradića (i gradova) koji po svom izgledu ispunjava sve uslove nečega što smo mi nazvali „španski standard“. To znači da su sve fasade uredne, sređene, sa manje ili više ornamenata, u toplim bojama ili prekrivene fasadnom opekom.

Huesca (tj. Ueska)

Prozori koji gledaju ka ulici su veliki, neki lučni, neki pravougaoni, mnogi od njih izlaze na male balkone na kojima su ograde skoro po pravilu od kovanog gvožđa. Majstorski uspevaju da uklope i povežu ovakve klasične fasade sa modernim zgradama urađenim od metala i stakla. Sve je prošarano zelenilom, baštice oko stabala lepo ograđene i ozidane. I naravno, nigde nema đubreta. Stižemo do glavnog gradskog trga, Plaza de Navarra, na kome su razne gradske administrativne ustanove. Na sred trga je veoma lepa fontana (La fuente de las musas) oko koje se igraju deca, na obližnjim klupama ljudi uživaju na suncu. Pridružujemo im se nakratko, sedamo da pogledamo plan grada koji nam je na samom ulasku u grad dao jedan taksista.

La fuente de las musas

Umalo da zaboravim! Taksista zaslužuje da bude pomenut kao primer uobičajenog, gostoljubivog i prijatnog odnosa Španaca prema nama. Naime, u gradu su u toku neki obimni građevinski radovi i deo centra grada je zatvoren za saobraćaj. Zaustavljamo se pored taksi stanice i pitamo taksistu gde možemo da parkiramo auto. Objašnjava da treba da napravimo krug oko bloka zgrada i vratimo se do ulaza u podzemni parking koji se u tom momentu nalazi dvadesetak metara iza nas. Poslušali smo ga, obrnuli krug, sišli u podzemni parking i polako vadimo stvari koje ćemo nositi sa sobom – uglavnom torbe sa fotoaparatima i ličnim dokumentima. Odjednom, tu u podzemnom parkingu, prilazi nam isti taj taksista, poklanja plan grada i vrlo ljubazno nas savetuje kojim putem da idemo i kako da najlakše nađemo glavne gradske znamenitosti.

Bili smo pomalo zbunjeni i zatečeni, ali eto, ponovilo se – poput one gospođe u Almudevaru koja nam je skrenula pažnju na prirodne „hladnjače“, tako se i ovaj gospodin potrudio da nam pomogne da se što lakše snađemo u njegovom gradu. Lep manir koji zaista prija.
Dakle, opremljeni mapom grada, sedimo na glavnom trgu i dogovaramo se u kom pravcu da krenemo. Krećemo u šetnju uskim uličicama, povremeno na zidovima zgrada vidimo vrlo kreativne i zanimljive grafite. Na zidu pored električarske radnje je grafit nasmejanog dečaka koji u ruci drži sijalicu koja svetli. Možda je to slika i prilika vlasnika radnje, a možda je oslikani osmeh ono što treba da skrene pažnju potencijalnih klijenata.

Električar

Stižemo do prostranog trga koji je otvoren samo za pešake, nekoliko kafeterija je otvorilo bašte u kojima gosti sede i uživaju uz kafu. Lagano šetamo, ulica vodi uzbrdo, ali nije suviše naporno. Stižemo do katedrale, koja po svom izgledu veoma liči na mnoge druge gotske katedrale. Odlučujemo da ne ulazimo u katedralu, već da nađemo neki restorančić u kome može da se užina i popije kafa ili pivo.

Catedral de Santa María de Huesca

Pre nego što nastavim, samo da pomenem da je katedrala u Ueski napravljena relativno kasno – tek krajem XIII veka. Na katedralu bi se možda čekalo još duže da tadašnji vladar, Haime I od Aragona (poznat i kao Haime Osvajač) nije inicirao njenu gradnju. Naime, tokom prethodnih 200 godina, hrišćani su na bogosluženje odlazili u zdanje koje je zapravo bilo džamija, što je Haime smatrao krajnje neprimerenim. Kao i na mnogim drugim mestima u Španiji, i ovde je katedrala sazidana iznad i oko džamije, pa se danas ne može ni naslutiti da je džamija tu ikad postojala.

Pronalazimo mesto za predah – sendvič i pivo sjajno zvuče, kafu ćemo popiti negde drugde. Na okolnim zgradama vidimo lepe, velike murale koji pokrivaju cele bočne zidove. Primećujemo da na nekim zgradama bočni zidovi imaju neobičan premaz jarko narandžaste boje. Prvo smo pomislili da se radi o proizvoljnom izboru boja, ali u narednim danima smo shvatili da se isti takav premaz koristi kao neka vrsta zaštite fasada koje su ostale „ogoljene“ posle planskog rušenja susednih zgrada.

Nigde pored takvih narandžastih zidova nije bilo građevinskog ili bilo kakvog drugog otpada, a ovaj kutak koji smo mi gledali dok smo pravili pauzu za pivo i sendvič bio je dodatno uređen: u visini od skoro dva metra postavljena je drvena rešetka uz koju su već počele da se penju puzavice i ozelenjavaju taj prostor. Napravljeno je dvadesetak „sedišta“ od starih automobilskih guma, tako što su po tri gume poslagane jedna na drugu. Dok smo mi bili tu, na tim gumama deca iz obližnje škole imala su nešto poput časa fizičkog. Oduševila nas je ova jednostavnost i praktičnost, ali i činjenica da se svi trude da sve to bude sačuvano i da svako može da uživa na zajedničkim otvorenim prostorima.
Pojeli smo i popili, vreme je da krenemo natrag ka kolima. Usput, prolazimo pored putokaza za nekoliko muzeja i raznih drugih značajnih institucija u Hueski. U poprečnim ulicama nailazimo na puno grafita, nekoliko njih osim sjajnog crteža karakterišu i izvanredne društvene i političke poruke. Svest o socijalnoj (ne)pravdi je ovde veoma snažna.