Svaka kap vode i svaka senka, kao stvoreni su da na kori drveta, kamenu ili zidu počne da raste novi život. Zato je na svakoj od građevina koje smo ovde videli očigledna nadmoć prirode - svuda ima puno mahovine, a biljke izbijaju iz svake pukotine na kamenu, asfaltu ili fasadi.
Približavamo se Sintri i pažnju nam skreće prelepa česma kraj puta. Iako deluje kao da je izgrađena još u vreme mavarske vladavine, otkrivamo da je ovo lepo mesto za odmor nastalo 1922. godine, po zamisli jednog umetnika iz Sintre (José da Fonseca).
Ova opčinjenost mavarskim stilom prisutna je i ovde (kao i u Španiji), a mavarski uticaj je izgleda zauvek ostao utkan u kulturu i umetnost ove zemlje.
Ovo je najbolje sačuvana srednjevekovna palata u Portugaliji, koju su od početka XV do kraja XIX veka koristili portugalski kraljevi kao svoju rezidenciju. Prvobitna palata izgrađena je još u VIII veku, u vreme mavarske vladavine. Nakon pada Sintre u ruke hrišćana u XII veku, palata je nadograđivana i proširivana, tako da danas nema nikakve sličnosti sa originalnim zdanjem.
Nacionalna palata je po svom izgledu mešavina manuelskog i islamskog umetničkog stila. (Manuelski stil je kasnogotički portugalski stil u kome dominiraju pomorski motivi, prizori velikih putovanja i otkrića, motivi biljnog sveta, dekorativni elementi iz mora poput školjki, bisera, upletenih algi, kao i razni hrišćanski simboli.) Početkom XX veka Portugalija je postala republika, a nekadašnja kraljevska palata postala je nacionalni spomenik.
Unutar zidina Nacionalne palate
Širokim popločanim stazama šetamo kroz palatu i pomalo tužno deluje to koliko je nemoguće savladati sile prirode. Skoro na svakom koraku su zidovi obrasli mahovinom ili naprosto samo potamneli od vlage. Vazduh je već vreo, sunce peče, vetra skoro i da nema, deluje nam kao da u vazduhu ima dosta vlage i mi završavamo obilazak Nacionalne palate, jer nam predstoji obilazak još jednog zanimljivog mesta u blizini.
Krećemo kolima ka palati Pena (Palácio Nacional da Pena), koja je od Nacionalne palate udaljena nešto manje od 8 km, ali do tamo vodi krivudav i uzan put, pa vožnja traje dobrih pola sata.
Stižemo do same kapije kroz koju se ulazi u park, ostavljamo kola, a dalje možemo da nastavimo ili peške ili da sačekamo vozić koji ide do same palate. Osim nas, bilo je još posetilaca, i neki od njih se odlučuju da krenu peške. Mi nismo bili toliko odvažni pa smo sačekali vozić.
Palata Pena stoji na vrhu brda iznad Sintre, a kažu da po vedrom i čistom vremenu može da se vidi čak iz Lisabona. UNESCO ju je uvrstio na listu svetske kulturne baštine, a u Portugaliji se nalazi na listi sedam portugalskih čuda (Sete Maravilhas de Portugal). Mi smo imali sreće da na ovom putovanju vidimo čak tri od ovih sedam čuda.
Palata Pena izgrađena je u XIX veku, na mestu nekadašnjeg manastira. Posle razornog zemljotresa koji se desio u XVIII veku, od manastira su ostale praktično samo ruševine. Ali, stotinak godina kasnije, kralj Ferdinand je odlučio da otkupi ne samo stari manastir, već i okolne šume, mavarski zamak (Castelo dos Mouros) i još neka imanja u ovoj oblasti. Izgradnju palate Pena kakvu danas imamo prilike da vidimo, kralj je poverio jednom nemačkom oficiru i inženjeru, koji je bio potpuni amater kada je u pitanju arhitektura. Verovatno su zato kralj Ferdinand i kraljica Marija imali veliki doprinos ali i uticaj na konačan izgled palate. Između ostalog, kralj je zaslužan za to što palatu krase ne samo srednjevjekovni hrišćanski već i islamski elementi, a takođe je dizajnirao i čudnovato okićen prozor iznad glavnog ulaza.
Dvorište lukova, kapela i toranj sa satom
Iz ovog neobičnog dvorišta, pogled puca na dolinu i na ostatke mavarskog zamka (Castelo dos Mouros) koga je UNESCO takođe uvrstio na listu svetske kulturne baštine.
Zamak je podignut u VIII veku u vreme mavarske vlasti, a nakon što su ga hrišćani osvojili u XII veku, unutar njegovih zidina izgrađena je kapela. U narednim vekovima, slabi vojni značaj ovog utvrđenja, ali kapela ostaje centar verskih dešavanja.
Veliki zemljotres koji je u XVIII veku razorio Lisabon, nije poštedeo ni ovaj zamak. Kralj Ferdinand je u XIX veku započeo obnovu zamka i kapele, a radovi na restauraciji ovog starog zdanja traju i danas.
Sklanjamo se od žege i zalazimo u jedno od unutrašnjih dvorišta palate. I ovde skoro da postaje opipljiva čarolija ovog mesta. Kao da smo zakoračili u neki drugi svet i neko drugo vreme, gde ljudima vladaju lepota, mir i umetnost. Bez reči smo uživali u prostoru kakav verovatno nećemo imati prilike da sretnemo nigde drugde.
Unutrašnje dvorište palate Pena
Oslikane keramičke pločice koje krase zidove ovog zdanja nazivaju se „azulejos“.
Azulejos se mogu videti na unutrašnjim i spoljašnjim zidovima crkava, palata, na fasadama običnih kuća, na školama, restoranima, pa čak i u železničkim ili stanicama metroa, a vrlo često osim za dekoraciju služe i kao neka vrsta toplotne izolacije.
U ovom unutrašnjem dvorištu pločice na zidovima verovatno su postavljene samo kao ukras.
Plato ispred ulaza u palatu Pena
Na trenutak poželimo da zauvek ostanemo ovde, mesto je divno, bajkovito, jedinstveno, ali mi smo ovde na samo 500 km od najsevernije tačke Afrike. A to, između ostalog znači, da počinjemo da se osećamo neprijatno na suncu koje nemilice prži. Nismo se setili da ponesemo kremu za sunčanje, vodu smo popili, ne vraća nam se opet u kafić unutar palate i potpuno smo na kraju snage. Ja imam šešir, ali suknja mi je tek do kolena, i noge su mi već potpuno crvene od sunca. Goran se dobro drži, ali vidim da bi i njemu dobro došlo da se sklonimo sa sunca.
Silazimo do glavne kapije, a tu nas čeka vozić koji će nas vratiti do glavnog ulaza u ovaj predivan park. Sedamo u auto i opraštamo se od parka i palate Pena.
Još nam nije u planu da se vraćamo u Lisabon, pa gledamo auto kartu i biramo mestašce koje deluje kao idealno mesto za ručak i osveženje. Cascais je udaljen od Sintre oko 20 km i nalazi se na obali Atlantika.
I ovde, kao i u Lisabonu, pločnik šetališta prekriven je „talasastim“ motivom.
Na plaži ovog gradića, Goran i ja smo se prvi put u životu okvasili vodom iz Atlantika. Nismo se baš kupali, ali i hodanje bosim nogama po zlatnom pesku nam je izuzetno prijalo.
Osveženje u plićaku Atlantika
I na kraju, došli smo i do željno iščekivanog osveženja i ručka. Prvi litar sangrije popili smo skoro na iskap, a onda smo lagano pijuckali naredni, dok smo uživali u paelji, u kojoj su pomešani morski plodovi i nekoliko vrsta mesa. Možda zvuči neobično, ali Iberija je puna iznenađenja - za sada isključivo prijatnih.
Paelja za dvoje i dva bokala sangrije
Copyright © Sofijana Stamenkovic
