Pronalaženje smeštaja za troje obično nije jednostavno - prvo što trokrevetnih soba ili apartmana nema mnogo u ponudi, a ono čega ima, najčešće je ili vrlo skupo ili ne baš preterano kvalitetno.
Mi smo hteli da imamo lep ali ne preterano skup smeštaj, ali ne negde na obodu grada već ipak bliže centru jer smo imali samo tri dana za obilazak Pariza, pa nije bilo praktično da previše vremena gubimo u prevozu.
Preko jednog od turističkih sajtova pronašli smo stančić koji je izgledao kao stvoren za nas: na Monmartru, sa dve odvojene sobe, kupatilom, kuhinjom i trpezarijom.
Kada smo 1. maja rano tokom popodneva stigli, videli smo da je izabrani smeštaj bio pun pogodak - sačekali su nas veoma ljubazni domaćini koji su nas uveli u moderno opremljen, čist apartman, sa pogledom na svetlo i divno uređeno unutrašnje dvorište!
Voilà, ostavljamo kofere i naoružani dobrim raspoloženjem i fotoaparatima krećemo u osvajanje Monmartra.
Dan je divan, sunčan, kao stvoren za šetnju. Iz naše ulice (Rue André del Sarte) izbijamo pravo na prvi krak stepeništa koji vodi ka samom vrhu Monmartra i baziliki Svetog srca, ili - kako to divno zvuči na francuskom, do Basilique du Sacré-Cœur. Prvo stepenište je u ulici Rue Paul Albert, a u nastavku je još jedan, znatno duži krak koji vodi do same bazilike, ulicom Rue Maurice Utrillo. Mnogo stepenica, veliki uspon, pa mi radije nastavljamo ulicom Rue Ronsard koja je u podnožju brda.
Prolazimo pored umetničkog paviljona La halle Saint Pierre, na kome je istaknut veoma zanimljiv pano o trenutnim dešavanjima, ali nemamo vremena da ulazimo.
U podnožju bazilike je ulica Place Saint-Pierre, načičkana prodavnicama suvenira, restoranima, ali najveću gužvu prave ulični prodavci svega i svačega, poreklom uglavnom iz Afrike.
U ovoj ulici je jedan od najukusnijih izloga - salon čokolade (Salon du Chocolat)!
Uskoro dolazimo do crkve Saint-Jean-de-Montmartre u ulici Rue des Abbesses, koja gleda na mali trg. Na ovom trgu je minijaturni zabavni park, puno ljudi, umetnika koji sviraju violinu, harmoniku, a čuje se i ženski vokal. Prava pozornica na otovorenom.
Počinje da nas stiže umor jer smo ustali vrlo rano tog dana, pa odlučujemo da se vratimo do apartmana, malo odmorimo, a onda kasnije opet izađemo u šetnju.
Goran nije hteo da spava pa je ostavio mene i Lelu da se odmaramo a on je tražio jedno „specijalno“ mesto na koje će me odvesti poslednjeg dana našeg boravka. Prošao je i pored vetrenjače - Moulin de la Galette, u kojoj se od XIX veka prave razni proizvodi od brašna, između ostalog i čuvene galete - pa verovatno otud i naziv. Vlasnici nekadašnjeg mlina su proširili posao, pa je pored vetrenjače otvoren i restoran, a atmosferu ovog mesta s kraja XIX veka ovekovečio je Pjer Ogist Renoar na svojoj slici Bal du moulin de la Galette.
Goran je došao po mene i Lelu, ali Lelu nismo mogli da probudimo - bila je potpuno slomljena od umora. Ostavili smo joj poruku da smo otišli u šetnju i da ćemo joj kasnije doneti večeru.
Prolazimo ponovo istim putem ispod Sacré-Cœur, ali pošto smo ranije tokom dana primetili da do vrha brda ne mora da se pešači (užasnih 300 stepenika) jer postoji spasonosno rešenje - žičara, ukrcavamo se u kabinu žičare! Izlaz iz žičare je u ulici Rue du Cardinal Dubois, odakle široko stepenište vodi konačno do same bazilike. Tu pronalazimo lepo mesto za fotografisanje panorame Pariza. Pogled je naprosto fantastičan!
Kratko smo se zadržali unutar bazilike, jer jedva čekamo da vidimo obližnju živopisnu ulicu Rue du Mont Cenis. Tu je francuska pevačica Zaz snimila ovaj spot:
Počinje polako da se smrkava, vreme je da pronađemo neki restoran i večeramo, a i Lela nas možda već čeka. Vraćamo se do Sacré-Cœur, prolazimo oko nje i krećemo niz stepenište koje vodi do podnožja Monmartra, do ulice Rue Ronsard.
Copyright © Sofijana Stamenkovic
Iako nam se tokom šetnje ranije tokom dana učinilo da ćemo lako pronaći mesto za večeru, odjednom nam ništa nije delovalo preterano privlačno. Konačno, u ulici Rue Tardieu pronalazimo piceriju - siguran izbor i za nas ali i za Lelinu večeru „za poneti“.
Picerija je bila prilično obična, ali nam se dopalo što nije bilo gužve, pa smo mogli na miru da pričamo i sređujemo utiske.
Nešto posle 9 sati uveče vratili smo se u stančić, sačekala nas je naspavana ali već pomalo gladna Lela.
No comments:
Post a Comment