Krenuli smo preko mosta Ponte 25 de Abril, jednim od dva mosta koji povezuje Lisabon sa levom (južnom) obalom reke Težo, koji po svom izgledu podseća na most Golden gejt u San Francisku.
Zašto smo izabrali baš Évoru? Ako se pogledaju statistički podaci, Évora je po broju stanovnika slična npr. Vranju, mada zauzima znatno veću površinu. I tu prestaje svaka sličnost između ova dva grada.
Évora je muzej na otvorenom, još jedno mesto koje se našlo na UNESCO-ovoj listi svetske kulturne baštine, sa spomenicima još iz vremena starog Rima, a kao da sve ovo nije dovoljno, Évora ima i svoj univerzitet (volela bih da jednog dana gradovi u Srbiji veličine Vranja imaju svoje univerzitete).
Stižemo do Évore, tj. do njenog akvadukta, koji „opkoračuje“ gradski bedem i stiže skoro do samog središta grada. Iako liči na rimske akvadukte, ovaj je podignut tek u XVI veku, dugačak je 9 km, a vodu je dovodio sa izvorišta koje je severozapadno od Évore.
Početkom XX veka proglašen je za Nacionalni spomenik.
Na našim putovanjima, naročito po Iberiji, naučili smo da se prave zanimljivosti često pronalaze na najmanje očekivanim mestima. Zato treba dobro gledati - pojaviće se, na primer, jedan ovako bajkovit balkon.
Po dolasku u Évoru, parkirali smo auto u garaži na samom obodu starog gradskog jezgra, odakle nam je trebalo 10-ak minuta hoda do centralnog gradskog trga, Praça do Giraldo. Na ovom trgu je lepa i raskošna renesansna fontana, a dominantno mesto na trgu zauzima crkva svetog Antuna (Igreja de Santo Antão) podignuta u XVI veku.
Trg Giraldo ima i svoju mračnu stranu - pojavom Inkvizicije (koja se u Portugaliji održala barem tokom 3 veka), na ovom trgu ubijeno je oko 22.000 ljudi (najverovatnije spaljeno, jer je to bio „najpopularniji“ metod koji je Inkvizicija koristila).
Kratko smo se zadržali na ovom trgu, a zatim pošli ka ostacima starog rimskog hrama. Put nas je vodio ulicom Vaska da Game, u kojoj se (gle čuda) nalazi Palata inkvizicije (Palácio da Inquisição). Ne znamo kakva je namena ovog mesta danas, ali na ulazu je teška crvena draperija, stalak sa razglednicama, raznim brošurama i auto kartama. Deluje kao siguran znak da su inkvizitori zauvek otišli!
Šalu na stranu, žurimo da vidimo Dijanin hram iz prvog veka, posvećen kultu čuvenog imperatora Julija Cezara. Hram je znatno oštećen u V veku prilikom germanskog osvajanja, ali su njegovi ostaci u XV veku pripojeni jednom delu dvorca u Évori (tako što su stubovi hrama uzidani u zidove ovog zdanja). Krajem XVIII veka započela je rekonstrukcija hrama, koji je sačuvan zahvaljujući ovim neobičnim okolnostima.
Preko puta hrama, s druge strane ulice, nalazi se vrlo lepo uređen park, takođe nazvan po ovoj rimskoj boginji. Na kraju parka je vidikovac sa koga se pruža pogled na plodnu zaravan oblasti Alentežu. Nismo odoleli i nakratko smo seli na klupe i uživali u prizoru i hladovini parka.
Park s pogledom
Sledeće mesto koje smo planirali da posetimo je crkva Sv. Franciska (Igreja de São Francisco), ne toliko zbog same crkve već zbog Kapele kostiju (Capela dos Ossos).
Dok šetamo, prolazimo pored Katedrale Évora, fotografišemo spolja, ulazimo i kratko razgledamo i unutrašnjost, ali nemamo razloga da se zadržavamo. Ipak, red je da pomenem da je i ova katedrala na UNESCO-ovoj listi kulturne baštine.
Usputno dvorište
Konačno stižemo do crkve Sv. Franciska, ali ona je trenutno zatvorena za posetioce i biće ponovo otvorena za nešto manje od sat vremena. Nema nam druge, taman je već oko 3 sata popodne, pronašli smo neki restorančič gde smo ručali i sačekali vreme da uđemo u crkvu, a potom i u kapelu.
Na ulazu u kapelu stoji ovo objašnjenje. Ideja za stvaranje jednog ovakvog mesta, između ostalog, temelji se na spoznaji koja je stara verovatno koliko i čovek, a koju objedinjuju dve reči na latinskom: „Memento mori“, tj. „Seti se da ćeš umreti“ (mada bih ja to prevela: „ne zaboravi da si smrtan“...)
U kapeli su kosti više od 5.000 kaluđera čiji se posmtrni ostaci ovde čuvaju još od XVII veka.
Ulazak u kapelu izaziva mešavinu različitih emocija - vrlo je neobično stajati pored potpuno ogoljenih kostiju umrlih ljudi, a s druge strane, tu negde čeka spremno mesto za svakog od nas (možda ne baš u samoj kapeli, ali... jasno je šta hoću da kažem).
Zid kapele
Iznad ulaza u kapelu stoji naptis: „Nós ossos que aqui estamos pelos vossos esperamos“, što u prevodu znači: „Mi, kosti koje su ovde, čekamo na vas“.
Stvari postaju još „mračnije“ kada se bolje pogledaju „ukrasi“ unutar kapele - na primer, luster za čiju su izradu korišćene kosti kičme, ruku, nogu, a ka lusteru, sa tavanice spuštaju se nanizane ljudske lobanje (očigledno je da su svi delovi skeleta korišćeni za dekoraciju). Da sve ne bi bilo toliko mračno, figure anđela sa zlatnim krilima i trubama sede na stubovima od lobanja koji su postavljeni oko lustera.
Na plafonu su razni oslikani motivi i pored jednog od njih stoji natpis: „Melior est die mortis die nativitatis“ (bolji je dan smrti od dana rođenja).
Ulaz u kapelu
Napuštamo ovu „veselu družinu“, u nadi da se više nikad nećemo sresti.
Još malo se zadržavamo u zaista prijatnom unutrašnjem dvorištu kapele i krećemo natrag za Lisabon.
Prebrojavam kosti (svoje)
Do Lisabona nas deli istih onih 2 sata vožnje s početka današnje avanture, ali ovaj put se nećemo vratiti u grad preko istog mosta, već preko mosta Vasko da Gama. Ako se uzmu u obzir ne samo kolovozne trake već i svi vijadukti, ovaj most je dugačak 17 km i najduži je u Evropi. Njegova gradnja počela je 1995, a u saobraćaj je pušten 1998. godine, pre sajma Expo 98.
Nakon povratka u Lisabon, bio nam je potreban dobar odmor. Ali zato je veče bilo kao stvoreno za izlazak u grad. Tražili smo na internetu neku preporuku - gde su najbolji restorani i gde je najbolja hrana za naš „uzrast“ i naišli smo na vrlo dobre kritike o jednom restoranu u delu grada koji se zove Bairro Alto.
Petak uveče u Lisabonu
Odlučili smo da ne idemo našim autom, već taksijem, što se ispostavilo kao vrlo mudro rezonovanje. Kroz ulice ove četvrti se vrlo teško prolazi kolima, ulice su ne samo uske, već i vrlo strme, a saobraćaj prilično gust. Uz sve to, ima jako puno pešaka koji su ovde došli da se zabave - na ulici, ispred nekog kafića iz kog se čuje muzika, ili da večeraju, kao što je to bio slučaj sa nama.
Dakle, traženi restoran smo našli i - razočarali se. Bezlično, prazno mesto (kome ni ime nisam zapamtila), u kome praktično da nema gostiju, a ne bi se reklo ni da se tu služi bilo kakva hrana.
Nema veze, ulica je puna restorančića, i posle kraće šetnje pronalazimo jedan koji nam se sviđa.
Sve što je bitno u vezi sa restoranom i večerom zabeleženo je na ovom video snimku:
Hrana, fado za turiste, ali svakako živopisno!
Copyright © Sofijana Stamenkovic
No comments:
Post a Comment