Španija i Portugalija su dve čudnovate i predivne zemlje udobno smeštene na iberijskom poluostrvu koga istovremeno tuku i miluju Atlantik i Sredozemno more. Mogao bi čovek da pomisli da između ove dve zemlje skoro i da nema neke velike razlike. Španski i portugalski jezici imaju dosta sličnosti, i jedna i druga zemlja mogu da se pohvale dobrom hranom i još boljim vinima, ali i dugom i bogatom istorijom. Portugalija je (kao i Španija) u jednom dužem periodu svoje istorije (od VII do XIII veka) bila pod mavarskom vlašću, u sastavu Omejadskog kalifata. I eto pravog recepta kako da se lako zaljubite u ove zemlje.
Ali, nije sve onako kako deluje na prvi pogled. Portugalija je usamljena, pomalo oronula lepotica na krajnjem zapadu Evrope, zemlja koja je po površini 5 puta manja od Španije, sa 5 manjim brojem stanovnika. Ona je predivna i jedinstvena mešavina sete i strasti, šarma i ostataka nekadašnje raskoši, što je sve začinjeno lepotom koja izbija na svakom koraku. Mi smo jedva čekali da osetimo makar delić svega ovoga.
U Lisabonu smo se smestili u jednom stančiću na trećem spratu, bez lifta, do koga se stiže drvenim stepenicama. Kada nas je stanodavac uveo u zgradu i poveo tim stepeništem, Goran me je pomalo zabrinuto pogledao jer nismo znali da li će nas dočekati stan kakav je oglašen preko interneta ili nešto sasvim neočekivano.
Na sreću, stan je bilo vrlo simpatičan, čist, opremljen svime što nam je trebalo za petodnevni boravak u Lisabonu. Na aerodromu smo uzeli rent-a-car i u neposrednoj blizini smo imali vrlo jeftin parking, tako da su sve važne stvari u vezi sa smeštajem bile baš kako treba.
Ulica Rua de São Sebastião da Pedreira, na trećem
spratu jedne od zgrada s desne strane je i naš apartman
Umorni od više sati provedenih na dva avionska leta od Beograda do Lisabona, odlučili smo da se prvo malo odmorimo pa da onda krenemo u šetnju do grada. Od našeg apartmana do glavnog gradskog trga bili smo udaljeni nešto više od 2 km, što je pola sata lagane šetnje, a što je najvažnije - idemo nizbrdo.
Da se ne bismo izgubili u nepoznatom gradu, išli smo glavnim ulicama - prvo smo stigli do trga Praça do Marquês de Pombal, pa nastavili dalje bulevarom Avenida da Liberdade, do trga Praça dos Restauradores, sve do trga Rossio. Avenida da Liberdade po svom izgledu i raskoši podseća na neki pariski ili madridski bulevar, sa čak 10 saobraćajnih traka. U sredini ovog 90 metara širokog bulevara je pešačka staza popoločana tradicionalnim portugalskim pločnikom, sa klupama, zelenilom, umetničkim skulpturama...
Lagana šetnja nam prija, ne žurimo nigde, vreme je divno, povremeno sednemo na klupu, uživamo u svemu oko nas i trudimo se da upijemo svaku sliku i zapamtimo svaki korak. Stižemo do trga Praça dos Restauradores, a ja kao malo dete željno iščekujem „talasasti“ pločnik trga Rossio.
Mrak pada relativno kasno, zbog čega smo se mi potpuno opustili, zaboravili na vreme, pa smo te prve večeri trg Rossio prvi put videli po mraku. Ovaj trg se zvanično zove Praça de D. Pedro IV, ali se naziv Rossio odavno odomaćio.
Tradicionalni portugalski pločnik kojim je prekriven Rossio (i mnoštvo trugih ulica i trgova u Portugaliji) sastoji se od malih ravnih komada kamena različitih veličina (a često i različitih boja), raspoređenih tako da formiraju šaru ili sliku, poput mozaika.
Prepoznatljiva „talasasta“ šara je nešto što me je oduvek oduševljavalo, ne znam da li mi se dopala sama ideja da se pločnik dekoriše na taj način, ili nešto sasvim drugo, uglavnom - kada sam stala na Rossio, ispunila mi se velika životna želja!
Od trga do reke Težo (Rio Tejo, koju sam već pominjala u tekstu o Toledu, ali se na španskom ova reka zove Taho), udaljeni smo svega oko 500 metara. Šetamo po ravnim, predivno popločanim i širokim ulicama, od trga Rossio pa sve do raskošnog slavoluka Arco da Rua Augusta, iza koga je trg Praça do Comércio.
Već je odavno prošlo 10 sati i odlučujemo da ne idemo dalje, iza slavoluka, već da izaberemo neki restoran gde bismo mogli da večeramo. Vraćamo se ulicom Rua Augusta ka trgu Rossio, jer je taj deo ulice načičkan restoranima.
Rua Augusta
U povratku, nailazimo na svakojake neobične izloge, na primer i na jedan ovakav:
Copyright © Sofijana Stamenkovic
Umorni i puni utisaka, nismo raspoloženi da proučavamo koja linija gradskog prevoza bi nam najviše odgovarala za povratak do apartmana. Zato odlučujemo da uzmemo taksi, ali i za to smo morali malo da se pomučimo. Naime, u taksi ne može da se uđe bilo gde na ulici, već isključivo na taksi stanici... koja je bila na suprotnom kraju trga... Ali, isplatilo se. Taksi u Lisabonu košta isto kao i u Beogradu, što je sasvim prihvatljivo.
Prvi dan u Lisabonu je protekao divno. Sutradan se spremamo da izađemo van grada, na izlet do jednog bajkovitog mesta, udaljenog oko 20 km od centra Lisabona.
No comments:
Post a Comment