Kada smo pre dva dana obilazili Sintru, pomenula sam sedam portugalskih čuda (Sete Maravilhas de Portugal). Sintra je prvo od sedam čuda koje smo videli, a danas ćemo videti još dva: toranj Belém (Torre de Belém) i Jeronimitski samostan (Mosteiro dos Jerónimos), oba nastala u XVI veku.
Uz ova dva važna zdanja, nalazi se i Spomenik otkrićima (Padrão dos Descobrimentos), ali je ovaj spomenik novijeg datuma - podignut je u drugoj polovini XX veka.
Između ova tri važna zdanja nalazi se lepo uređen vrt sa fontanom na sredini (Jardim da Praça do Império).
Toliko lepote na jednom mestu, ali - morali smo odnekud da počnemo. Krenuli smo prvo u obilazak tornja Belém.
Toranj je izgrađen 1519.godine, sa ciljem da se obezbedi što bolja odbrana lisabonske luke, jer je Lisabon često bio na meti gusarskih napada. Nažalost, toranj nije dugo služio svojoj prvobitnoj nameni jer su ga Španci osvojili već 1580. godine, kada je pretvoren u zatvor i to mu je bila namena narednih 250 godina. Takođe, toranj je doziđivan, pa je u njemu dugo bila smeštena i kasarna.
U mornarskom stilu
Tako je krajem XIX veka na jugoistočnoj terasi postavljen svetionik, a uvedeno je i jedno čudo moderne tehnike - telegraf.
Graditeljska kreativnost vidljiva je i na ovom mestu. Sam toranj je izgrađen pretežno u manuelskom stilu (kao i nacionalna palata u Sintri), ali njegovu lepotu dodatno upotpunjuju detalji nastali pod uticajem mavarske arhitekture, poput raznih prefinjenih ukrasa, lučnih prozora, balkona i rebrastih kupola na osmatračnicama.
Na udaljenosti od par stotina metara od tornja Belém, nalazi se Spomenik otkrićima. Prilično impozantnih dimenzija (visok 52 metra), simbolizuje pramac jedrenjaka iz perioda kada su portugalski moreplovci krenuli u otkrivanje i osvajanje novih teritorija.
Sa leve i desne strane spomenika, na kosinama koje se uzdižu ka reci Težo, postavljene su ukupno 33 ljudske figure, gde svaka od njih simbolizuje sve one koji su učestvovali u portugalskim pomorskim ekspedicijama: istraživače, kartografe, umetnike, naučnike, misionare, a sve njih predvodi Henrik Moreplovac, čiji je otac bio kralj Žoao I Portugalski. Henrik je bio opčinjen Afrikom i na svojim putovanjima je osvojio mnoge do tada nepoznate teritorije, a smatra se i osnivačem portugalske škole kartografije.
Pogled sa vrha spomenika otkrićima
Vrt i Jeronimitski samostan
Krećemo ka trećem portugalskom čudu - Jeronimitskom samostanu. Uživamo u šetnji kroz predivno uređen vrt čije su staze takođe popločane tradicionalnim portugalskim pločnikom, a neke od dekoracija na pločniku predstavljaju znake zodijaka.
Stižemo do ulaza u samostan i ono što vidimo nas ostavlja bez daha. Fasada samostana je napravljena od belog i žućkastog krečnjaka. Krasi je vanvremenska lepota, kreativnost, neverovatno bogatsvo detalja, ukratko - raskoš kakva se zaista retko sreće.
Jeronimiti su pripadnici katoličkog verskog reda koji je nastao u XIV veku i vezan je isključivo za Španiju i Portugaliju. Nećemo se baviti njihovim verskim principima i pravilima, ali vrlo je zanimljivo i lepo što je njihov samostan napravljen baš u manuelskom stilu. Inače, ovaj samostan spada među najlepše manuelske građevine.
U sklopu samostana je i crkva svete Marije u kojoj su grobnice više kraljeva i kraljica Portugalije.
Dok smo šetali kroz crkvu, pažnju nam je privukao jedan neobičan stvor - doduše nije pravi, od mermera je, ali u pitanju je slon! I to ne jedan nego čak četiri. Naime, u glavnoj kapeli sahranjeni su kralj Žoao II i njegova supruga Eleonora, svako u svom sarkofagu. Njihove sarkofage na svojim leđima nose po dva mermerna slona.
U pozadini, jedan od slonova
U ovoj crkvi nalazi se i grob Vaska da Game, čije zasluge su ukratko opisane na ovoj ploči:
Vasko počiva u ovom sarkofagu, a Goran je želeo da ovekoveči svoj „susret“ sa ovim velikim pustolovom:
U prvoj polovini XIX veka, Jeronimiti su predali samostan na brigu i korišćenje kraljevskoj porodici, kako bi se ubuduće koristio za potrebe nove parohije svete Marije belemske (Santa Maria de Belém).
Kraljevska porodica započinje obnovu samostana i crkve, a kompleksu su pridodate još dve važne celine: Nacionalni arheološki muzej i Pomorski muzej.
Ono što danas možemo da vidimo u nekadašnjem samostanu, zaista pleni lepotom.
Unutrašnje dvorište
Jedna od unutrašnjih dvorana; donji deo zida dekorisan pločicama (azulejos)
Posle višečasovne šetnje i obilaska ovih prelepih portugalskih čuda, hteli smo da se zasladimo u čuvenoj poslastičarnici Pastéis de Belém, koja postoji još od prve polovine XIX veka. Ali, ispred ove poslastičarnice uvek je velika gužva, pa smo odlučili da ipak ne čekamo... a i bili smo već malo umorni. Hrana u Portugaliji je inače izvanredna, a ako se opet nekad nađemo ovde, možda i odlučimo da sačekamo i probamo najčuvenija portugalska peciva.
Šetnju nastavljamo ulicom do nekadašnje kraljevske palate, a danas muzeja Predsedništva republike (Museu da Presidência da República). Pred kapijom muzeja i danas stoje gardisti Nacionalne garde.
Copyright © Sofijana Stamenkovic
Vratili smo se u naš apartman, a kasnije tokom večeri prošetali do trga Rossio. Na trgu je bio otvoren sajam domaćih proizvoda od voća, preciznije - likera i drugih alkoholnih napitaka.
Neki prodavci su piće koje su imali u ponudi sipali u korpice nalik korpicama za kolače, ali su ove korpice bile od čokolade. Saznali smo da se ovako servira piće koje se zove Ginjinha (mislim da se izgovara „ginginja“ ili slično tome). Ovo je zapravo portugalska verzija likera od višnje i posle degustacije na nekoliko tezgi, kupili smo dve flaše, koje smo već sutradan doneli u Beograd.
No comments:
Post a Comment