2012 - 13. maj, Alfama i oproštaj od Lisabona

Osvanuo je poslednji dan našeg boravka u Lisabonu. Za razgledanje smo imali na raspolaganju pola dana jer naš avion poleće tek popodne. Prethodne večeri smo napravili plan šta bismo i kojim redom mogli da obiđemo i po tom planu smo i krenuli.

Pogled iz našeg apartmana

Pošto smo imali ograničeno vreme na raspolaganju, morali smo da koristimo taksi više nego obično. Tako smo stigli do prvog mesta koje smo planirali da obiđemo - zamak svetog Đorđa, tj. Castelo de São Jorge. 

Do ulaza u zamak put vodi kroz vrlo živopisne ulice. Sve veći broj prodavnica suvenira bio je siguran znak da uskoro stižemo do zamka.

Na putu do zamka

Međutim, bili smo pomalo razočarani onim što smo videli. U pitanju je tvrđava koja prilično podseća na naš Kalemegdan, bez nekih posebnih sadržaja, pa smo odlučili da se ne zadržavamo već da se spustimo do Alfame, najstarije lisabonske četvrti. Alfama je na padini koja počinje ispod tvrđave svetog Đorđa i spušta se sve do reke Težo.

Nekim čudom, Alfama nije stradala tokom velikog lisabonskog zemljotresa u XVIII veku, pa su u njoj do današnjih dana ostale sačuvane živopisne uske uličice i mnoštvo malih trgova. Kraj jednog od takvih trgova je vidikovac koji je omiljeno mesto za fotografisanje panorame Lisabona.

Sa vidikovca Portas do Sol

Na ovom vidikovcu, osim u fantastičnom pogledu na grad i reku, imali smo prilike da uživamo i u muzici uličnog gitariste. Očigledno je da je ovo njegova uobičajena pozornica, pa je rado pozirao pred mojim fotoaparatom.

Gitarista sa Alfame

Nastavljamo šetnju vijugavim ulicama Alfame i slučajno nailazimo na tramvajsku stanicu i tramvaj koji upravo prima putnike. Pa, kad smo već tu, hajde da se provozamo čuvenom linijom 28.

Linija 28

Kao što to obično biva, kada nemamo previše vremena - vreme nam protiče suviše brzo. Posle vožnje tramvajem, sedamo u taksi i spuštamo se do ulice Rua de Santa Justa. Nalazimo se na pola puta između trga Rossio i Praça do Comércio.

Pravo ispred nas je lift Santa Justa koji je još jedna turistička atrakcija, ali ima i svoju praktičnu primenu: povezuje donji deo grada sa ulicom Rua do Carmo, koja je jedna od glavnih trgovačkih ulica u Lisabonu. 

Lisabon je brdovit grad i kretanje po njegovim ulicama, naročito ako to uključuje i nošenje tereta, može da bude veoma naporno i teško.

Lift Santa Justa

U drugoj polovini XIX veka napravljeni su prvi ozbiljni predlozi kako da se olakša pristup ulici Rua do Carmo i celoj četvrti iznad te ulice. 

Izgradnja lifta je počela krajem XIX veka, a davne 1901. godine lift je počeo sa radom. U početku je imao pogon na paru, ali već nakon šest godina, lift je modernizovan uvođenjem električnog pogona.  

Zato, kad smo već tu, idemo prvo na vrh vidikovca do koga vodi ovaj lift.

Pogled na trg Rossio

Beli šatori na trgu Rossio podsetili su nas na prethodno veče i degustaciju likera u korpicama od čokolade. Sa trga se čula muzika, repertoar namenjen mahom tinejdžerima, ali sve je delovalo veselo i opušteno. Pravo nedeljno pre podne.

I za kraj, ostalo je da prošetamo još do trga Praça do Comércio, do koga smo praktično stigli još prve večeri, ali nismo izašli na njega. Bilo je kasno, pao je mrak, pa smo išli samo do slavoluka Arco da Rua Augusta.

Trg Praça do Comércio

Na ovom trgu je u XVI veku izgrađena kraljevska palata, ali je ona (i sve oko nje) uništeno u velikom zemljotresu 1755. godine.

Obnova ovog prostora trajala je decenijama: prvo je izgrađena velika zgrada u obliku latiničnog slova „U“ u kojoj su smeštene kancelarije raznih državnih službi, prvenstveno onih koje su zadužene za trgovinu, carinske i lučke poslove. Dvadeset godina posle zemljotresa, u središtu trga postavljena je konjanička statua kralja Žozea I, a slavoluk Arco da Rua Augusta je izgrađen tek 100 godina kasnije.

Danas ovaj trg, osim lepih zgrada, krasi puno svetlosti i širine i zato je to pravo mesto za našu poslednju fotografiju sa ovog putovanja.

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2012 - 12. maj, Belém

Za pretposlednji dan boravka u Lisabonu isplanirali smo obilazak nekoliko mesta, veoma čuvenih i važnih za istoriju Portugalije. Sva ona nalaze se u predgrađu Santa Maria de Belém.

Kada smo pre dva dana obilazili Sintru, pomenula sam sedam portugalskih čuda (Sete Maravilhas de Portugal). Sintra je prvo od sedam čuda koje smo videli, a danas ćemo videti još dva: toranj Belém (Torre de Belém) i Jeronimitski samostan (Mosteiro dos Jerónimos), oba nastala u XVI veku. 
Uz ova dva važna zdanja, nalazi se i Spomenik otkrićima (Padrão dos Descobrimentos), ali je ovaj spomenik novijeg datuma - podignut je u drugoj polovini XX veka.
Između ova tri važna zdanja nalazi se lepo uređen vrt sa fontanom na sredini (Jardim da Praça do Império).

Toliko lepote na jednom mestu, ali - morali smo odnekud da počnemo. Krenuli smo prvo u obilazak tornja Belém.

Toranj Belém

Toranj je izgrađen 1519.godine, sa ciljem da se obezbedi što bolja odbrana lisabonske luke, jer je Lisabon često bio na meti gusarskih napada. Nažalost, toranj nije dugo služio svojoj prvobitnoj nameni jer su ga Španci osvojili već 1580. godine, kada je pretvoren u zatvor i to mu je bila namena narednih 250 godina. Takođe, toranj je doziđivan, pa je u njemu dugo bila smeštena i kasarna.

U mornarskom stilu

Početkom XIX veka, ove krajeve su osvojili Francuzi, a komplikovani međudržavni i porodični odnosi između nekoliko evropskih vladarskih porodica doveli su do međusobnih ratova, odnosno do portugalskog građanskog rata. Kada je u Portugaliji ponovo uspostavljena ustavna monarhija i situacija u državi se smirila, stvorili su se uslovi za početak obnove tornja Belém. 

Tako je krajem XIX veka na jugoistočnoj terasi postavljen svetionik, a uvedeno je i jedno čudo moderne tehnike - telegraf.
Graditeljska kreativnost vidljiva je i na ovom mestu. Sam toranj je izgrađen pretežno u manuelskom stilu (kao i nacionalna palata u Sintri), ali njegovu lepotu dodatno upotpunjuju detalji nastali pod uticajem mavarske arhitekture, poput raznih prefinjenih ukrasa, lučnih prozora, balkona i rebrastih kupola na osmatračnicama.

Na udaljenosti od par stotina metara od tornja Belém, nalazi se Spomenik otkrićima. Prilično impozantnih dimenzija (visok 52 metra), simbolizuje pramac jedrenjaka iz perioda kada su portugalski moreplovci krenuli u otkrivanje i osvajanje novih teritorija.

Spomenik otkrićima

Sa leve i desne strane spomenika, na kosinama koje se uzdižu ka reci Težo, postavljene su ukupno 33 ljudske figure, gde svaka od njih simbolizuje sve one koji su učestvovali u portugalskim pomorskim ekspedicijama: istraživače, kartografe, umetnike, naučnike, misionare, a sve njih predvodi Henrik Moreplovac, čiji je otac bio kralj Žoao I Portugalski. Henrik je bio opčinjen Afrikom i na svojim putovanjima je osvojio mnoge do tada nepoznate teritorije, a smatra se i osnivačem portugalske škole kartografije.

Pogled sa vrha spomenika otkrićima

Sa vrha ovog spomenika s jednje strane puca pogled na reku Težo i njenu južnu obalu, a sa druge strane se vidi lepo uređen vrt i iza njega Jeronimitski samostan. U podnožju spomenika je divan kameni mozaik na kome je predstavljena ruža vetrova unutar koje je „Mappa mundi“ (srednjevekovna evropska karta sveta).

Vrt i Jeronimitski samostan

Krećemo ka trećem portugalskom čudu - Jeronimitskom samostanu. Uživamo u šetnji kroz predivno uređen vrt čije su staze takođe popločane tradicionalnim portugalskim pločnikom, a neke od dekoracija na pločniku predstavljaju znake zodijaka.

Stižemo do ulaza u samostan i ono što vidimo nas ostavlja bez daha. Fasada samostana je napravljena od belog i žućkastog krečnjaka. Krasi je vanvremenska lepota, kreativnost, neverovatno bogatsvo detalja, ukratko - raskoš kakva se zaista retko sreće. 

Jeronimiti su pripadnici katoličkog verskog reda koji je nastao u XIV veku i vezan je isključivo za Španiju i Portugaliju. Nećemo se baviti njihovim verskim principima i pravilima, ali vrlo je zanimljivo i lepo što je njihov samostan napravljen baš u manuelskom stilu. Inače, ovaj samostan spada među najlepše manuelske građevine.

Južni ulaz

U sklopu samostana je i crkva svete Marije u kojoj su grobnice više kraljeva i kraljica Portugalije.

Dok smo šetali kroz crkvu, pažnju nam je privukao jedan neobičan stvor - doduše nije pravi, od mermera je, ali u pitanju je slon! I to ne jedan nego čak četiri. Naime, u glavnoj kapeli sahranjeni su kralj Žoao II i njegova supruga Eleonora, svako u svom sarkofagu. Njihove sarkofage na svojim leđima nose po dva mermerna slona.

U pozadini, jedan od slonova

U ovoj crkvi nalazi se i grob Vaska da Game, čije zasluge su ukratko opisane na ovoj ploči:

Vasco da Gama

Vasko počiva u ovom sarkofagu, a Goran je želeo da ovekoveči svoj „susret“ sa ovim velikim pustolovom:

U prvoj polovini XIX veka, Jeronimiti su predali samostan na brigu i korišćenje kraljevskoj porodici, kako bi se ubuduće koristio za potrebe nove parohije svete Marije belemske (Santa Maria de Belém). 

Santa Maria de Belém - pogled sa galerije

Kraljevska porodica započinje obnovu samostana i crkve, a kompleksu su pridodate još dve važne celine: Nacionalni arheološki muzej i Pomorski muzej.

Ono što danas možemo da vidimo u nekadašnjem samostanu, zaista pleni lepotom.

Unutrašnje dvorište

Jedna od unutrašnjih dvorana; donji deo zida dekorisan pločicama (azulejos)

Posle višečasovne šetnje i obilaska ovih prelepih portugalskih čuda, hteli smo da se zasladimo u čuvenoj poslastičarnici Pastéis de Belém, koja postoji još od prve polovine XIX veka. Ali, ispred ove poslastičarnice uvek je velika gužva, pa smo odlučili da ipak ne čekamo... a i bili smo već malo umorni. Hrana u Portugaliji je inače izvanredna, a ako se opet nekad nađemo ovde, možda i odlučimo da sačekamo i probamo najčuvenija portugalska peciva.

Šetnju nastavljamo ulicom do nekadašnje kraljevske palate, a danas muzeja Predsedništva republike (Museu da Presidência da República). Pred kapijom muzeja i danas stoje gardisti Nacionalne garde.

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Vratili smo se u naš apartman, a kasnije tokom večeri prošetali do trga Rossio. Na trgu je bio otvoren sajam domaćih proizvoda od voća, preciznije - likera i drugih alkoholnih napitaka.

Neki prodavci su piće koje su imali u ponudi sipali u korpice nalik korpicama za kolače, ali su ove korpice bile od čokolade. Saznali smo da se ovako servira piće koje se zove Ginjinha (mislim da se izgovara „ginginja“ ili slično tome). Ovo je zapravo portugalska verzija likera od višnje i posle degustacije na nekoliko tezgi, kupili smo dve flaše, koje smo već sutradan doneli u Beograd.

2012 - 11. maj, Evora

Novi dan i novi grad koji treba posetiti. Na redu je gradić Évora, u oblasti Alentežu (Alentejo) koji je od Lisabona udaljen oko 140 km. Osvanuo je oblačan dan, nimalo nalik onom jučerašnjem kada nas je sunce u Sintri pržilo na svakom koraku, ali i dalje je bilo toplo. A to znači samo jedno - idealni uslovi za vožnju i šetnju.
Krenuli smo preko mosta Ponte 25 de Abril, jednim od dva mosta koji povezuje Lisabon sa levom (južnom) obalom reke Težo, koji po svom izgledu podseća na most Golden gejt u San Francisku.

Zašto smo izabrali baš Évoru? Ako se pogledaju statistički podaci, Évora je po broju stanovnika slična npr. Vranju, mada zauzima znatno veću površinu. I tu prestaje svaka sličnost između ova dva grada.
Évora je muzej na otvorenom, još jedno mesto koje se našlo na UNESCO-ovoj listi svetske kulturne baštine, sa spomenicima još iz vremena starog Rima, a kao da sve ovo nije dovoljno, Évora ima i svoj univerzitet (volela bih da jednog dana gradovi u Srbiji veličine Vranja imaju svoje univerzitete).

Stižemo do Évore, tj. do njenog akvadukta, koji „opkoračuje“ gradski bedem i stiže skoro do samog središta grada. Iako liči na rimske akvadukte, ovaj je podignut tek u XVI veku, dugačak je 9 km, a vodu  je dovodio sa izvorišta koje je severozapadno od Évore.
Početkom XX veka proglašen je za Nacionalni spomenik.

Akvadukt u Evori

Na našim putovanjima, naročito po Iberiji, naučili smo da se prave zanimljivosti često pronalaze na najmanje očekivanim mestima. Zato treba dobro gledati - pojaviće se, na primer, jedan ovako bajkovit balkon.  

Fasada ukrašena ptičicama

Po dolasku u Évoru, parkirali smo auto u garaži na samom obodu starog gradskog jezgra, odakle nam je trebalo 10-ak minuta hoda do centralnog gradskog trga, Praça do Giraldo. Na ovom trgu je lepa i raskošna renesansna fontana, a dominantno mesto na trgu zauzima crkva svetog Antuna (Igreja de Santo Antão) podignuta u XVI veku.

Praça do Giraldo

Trg Giraldo ima i svoju mračnu stranu - pojavom Inkvizicije (koja se u Portugaliji održala barem tokom 3 veka), na ovom trgu ubijeno je oko 22.000 ljudi (najverovatnije spaljeno, jer je to bio „najpopularniji“ metod koji je Inkvizicija koristila).
Kratko smo se zadržali na ovom trgu, a zatim pošli ka ostacima starog rimskog hrama. Put nas je vodio ulicom Vaska da Game, u kojoj se (gle čuda) nalazi Palata inkvizicije (Palácio da Inquisição). Ne znamo kakva je namena ovog mesta danas, ali na ulazu je teška crvena draperija, stalak sa razglednicama, raznim brošurama i auto kartama. Deluje kao siguran znak da su inkvizitori zauvek otišli!

Šalu na stranu, žurimo da vidimo Dijanin hram iz prvog veka, posvećen kultu čuvenog imperatora Julija Cezara. Hram je znatno oštećen u V veku prilikom germanskog osvajanja, ali su njegovi ostaci u XV veku pripojeni jednom delu dvorca u Évori (tako što su stubovi hrama uzidani u zidove ovog zdanja). Krajem XVIII veka započela je rekonstrukcija hrama, koji je sačuvan zahvaljujući ovim neobičnim okolnostima.

Templo Romano de Diana

Preko puta hrama, s druge strane ulice, nalazi se vrlo lepo uređen park, takođe nazvan po ovoj rimskoj boginji. Na kraju parka je vidikovac sa koga se pruža pogled na plodnu zaravan oblasti Alentežu. Nismo odoleli i nakratko smo seli na klupe i uživali u prizoru i hladovini parka.

Park s pogledom

Sledeće mesto koje smo planirali da posetimo je crkva Sv. Franciska (Igreja de São Francisco), ne toliko zbog same crkve već zbog Kapele kostiju (Capela dos Ossos). 

Dok šetamo, prolazimo pored Katedrale Évora, fotografišemo spolja, ulazimo i kratko razgledamo i unutrašnjost, ali nemamo razloga da se zadržavamo. Ipak, red je da pomenem da je i ova katedrala na UNESCO-ovoj listi kulturne baštine.

Usputno dvorište

Konačno stižemo do crkve Sv. Franciska, ali ona je trenutno zatvorena za posetioce i biće ponovo otvorena za nešto manje od sat vremena. Nema nam druge, taman je već oko 3 sata popodne, pronašli smo neki restorančič gde smo ručali i sačekali vreme da uđemo u crkvu, a potom i u kapelu.

Kapela kostiju

Na ulazu u kapelu stoji ovo objašnjenje. Ideja za stvaranje jednog ovakvog mesta, između ostalog, temelji se na spoznaji koja je stara verovatno koliko i čovek, a koju objedinjuju dve reči na latinskom: „Memento mori“, tj. „Seti se da ćeš umreti“ (mada bih ja to prevela: „ne zaboravi da si smrtan“...)

U kapeli su kosti više od 5.000 kaluđera čiji se posmtrni ostaci ovde čuvaju još od XVII veka.

Ulazak u kapelu izaziva mešavinu različitih emocija - vrlo je neobično stajati pored potpuno ogoljenih kostiju umrlih ljudi, a s druge strane, tu negde čeka spremno mesto za svakog od nas (možda ne baš u samoj kapeli, ali... jasno je šta hoću da kažem).

Zid kapele

Iznad ulaza u kapelu stoji naptis: „Nós ossos que aqui estamos pelos vossos esperamos“, što u prevodu znači: „Mi, kosti koje su ovde, čekamo na vas“.

Stvari postaju još „mračnije“ kada se bolje pogledaju „ukrasi“ unutar kapele - na primer, luster za čiju su izradu korišćene kosti kičme, ruku, nogu, a ka lusteru, sa tavanice spuštaju se nanizane ljudske lobanje (očigledno je da su svi delovi skeleta korišćeni za dekoraciju). Da sve ne bi bilo toliko mračno, figure anđela sa zlatnim krilima i trubama sede na stubovima od lobanja koji su postavljeni oko lustera.

Na plafonu su razni oslikani motivi i pored jednog od njih stoji natpis: „Melior est die mortis die nativitatis“ (bolji je dan smrti od dana rođenja).

Ulaz u kapelu

Napuštamo ovu „veselu družinu“, u nadi da se više nikad nećemo sresti.

Još malo se zadržavamo u zaista prijatnom unutrašnjem dvorištu kapele i krećemo natrag za Lisabon.

Prebrojavam kosti (svoje)

Do Lisabona nas deli istih onih 2 sata vožnje s početka današnje avanture, ali ovaj put se nećemo vratiti u grad preko istog mosta, već preko mosta Vasko da Gama. Ako se uzmu u obzir ne samo kolovozne trake već i svi vijadukti, ovaj most je dugačak 17 km i najduži je u Evropi. Njegova gradnja počela je 1995, a u saobraćaj je pušten 1998. godine, pre sajma Expo 98.

Most Vasko da Gama

Nakon povratka u Lisabon, bio nam je potreban dobar odmor. Ali zato je veče bilo kao stvoreno za izlazak u grad. Tražili smo na internetu neku preporuku - gde su najbolji restorani i gde je najbolja hrana za naš „uzrast“ i naišli smo na vrlo dobre kritike o jednom restoranu u delu grada koji se zove Bairro Alto.

Petak uveče u Lisabonu

Odlučili smo da ne idemo našim autom, već taksijem, što se ispostavilo kao vrlo mudro rezonovanje. Kroz ulice ove četvrti se vrlo teško prolazi kolima, ulice su ne samo uske, već i vrlo strme, a saobraćaj prilično gust. Uz sve to, ima jako puno pešaka koji su ovde došli da se zabave - na ulici, ispred nekog kafića iz kog se čuje muzika, ili da večeraju, kao što je to bio slučaj sa nama.

Dakle, traženi restoran smo našli i - razočarali se. Bezlično, prazno mesto (kome ni ime nisam zapamtila), u kome praktično da nema gostiju, a ne bi se reklo ni da se tu služi bilo kakva hrana.

Nema veze, ulica je puna restorančića, i posle kraće šetnje pronalazimo jedan koji nam se sviđa.

Sve što je bitno u vezi sa restoranom i večerom zabeleženo je na ovom video snimku:

Hrana, fado za turiste, ali svakako živopisno!

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2012 - 10. maj, Sintra

Mesto iz bajke koje danas planiramo da obiđemo je gradić Sintra, udaljen oko pola sata vožnje od Lisabona. Sintra se nalazi pokraj samog planinskog lanca Serra de Sintra, čija je najviša tačka na visini od 529 metara. Ovaj planinski lanac pokriva pojas širine od oko 15 km, od Sintre do Atlantika. U ovakvim prirodnim uslovima, iznikle su šume bogate raznovrsnim biljnim i životinjskim vrstama. Ljudi su dali svoj doprinos - izgradili su zamkove, dvorce, utvrđenja, ali na svima njima se vidi uticaj blizine okeana i visokih temperatura tokom većeg dela godine.
Svaka kap vode i svaka senka, kao stvoreni su da na kori drveta, kamenu ili zidu počne da raste novi život. Zato je na svakoj od građevina koje smo ovde videli očigledna nadmoć prirode - svuda ima puno mahovine, a biljke izbijaju iz svake pukotine na kamenu, asfaltu ili fasadi.
Približavamo se Sintri i pažnju nam skreće prelepa česma kraj puta. Iako deluje kao da je izgrađena još u vreme mavarske vladavine, otkrivamo da je ovo lepo mesto za odmor nastalo 1922. godine, po zamisli jednog umetnika iz Sintre (José da Fonseca).
Ova opčinjenost mavarskim stilom prisutna je i ovde (kao i u Španiji), a mavarski uticaj je izgleda zauvek ostao utkan u kulturu i umetnost ove zemlje.

Mavarska česma

Od česme, nastavljamo ulicom Volta do Duche i stižemo do Nacionalne palate (Palácio Nacional de Sintra). 
Ovo je najbolje sačuvana srednjevekovna palata u Portugaliji, koju su od početka XV do kraja XIX veka koristili portugalski kraljevi kao svoju rezidenciju. Prvobitna palata izgrađena je još u VIII veku, u vreme mavarske vladavine. Nakon pada Sintre u ruke hrišćana u XII veku, palata je nadograđivana i proširivana, tako da danas nema nikakve sličnosti sa originalnim zdanjem. 

Palácio Nacional de Sintra

Nacionalna palata je po svom izgledu mešavina manuelskog i islamskog umetničkog stila. (Manuelski stil je kasnogotički portugalski stil u kome dominiraju pomorski motivi, prizori velikih putovanja i otkrića, motivi biljnog sveta, dekorativni elementi  iz mora poput školjki, bisera, upletenih algi, kao i razni hrišćanski simboli.) Početkom XX veka Portugalija je postala republika, a nekadašnja kraljevska palata postala je nacionalni spomenik.

Unutar zidina Nacionalne palate

Širokim popločanim stazama šetamo kroz palatu i pomalo tužno deluje to koliko je nemoguće savladati sile prirode. Skoro na svakom koraku su zidovi obrasli mahovinom ili naprosto samo potamneli od vlage. Vazduh je već vreo, sunce peče, vetra skoro i da nema, deluje nam kao da u vazduhu ima dosta vlage i mi završavamo obilazak Nacionalne palate, jer nam predstoji obilazak još jednog zanimljivog mesta u blizini.

Krećemo kolima ka palati Pena (Palácio Nacional da Pena), koja je od Nacionalne palate udaljena nešto manje od 8 km, ali do tamo vodi krivudav i uzan put, pa vožnja traje dobrih pola sata.

Stižemo do same kapije kroz koju se ulazi u park, ostavljamo kola, a dalje možemo da nastavimo ili peške ili da sačekamo vozić koji ide do same palate. Osim nas, bilo je još posetilaca, i neki od njih se odlučuju da krenu peške. Mi nismo bili toliko odvažni pa smo sačekali vozić.

Pogled sa „osmatračnice“ palate Pena

Palata Pena stoji na vrhu brda iznad Sintre, a kažu da po vedrom i čistom vremenu može da se vidi čak iz Lisabona. UNESCO ju je uvrstio na listu svetske kulturne baštine, a u Portugaliji se nalazi na listi sedam portugalskih čuda (Sete Maravilhas de Portugal). Mi smo imali sreće da na ovom putovanju vidimo čak tri od ovih sedam čuda.

Palata Pena izgrađena je u XIX veku, na mestu nekadašnjeg manastira. Posle razornog zemljotresa koji se desio u XVIII veku, od manastira su ostale praktično samo ruševine. Ali, stotinak godina kasnije, kralj Ferdinand je odlučio da otkupi ne samo stari manastir, već i okolne šume, mavarski zamak (Castelo dos Mouros) i još neka imanja u ovoj oblasti. Izgradnju palate Pena kakvu danas imamo prilike da vidimo, kralj je poverio jednom nemačkom oficiru i inženjeru, koji je bio potpuni amater kada je u pitanju arhitektura. Verovatno su zato kralj Ferdinand i kraljica Marija imali veliki doprinos ali i uticaj na konačan izgled palate. Između ostalog, kralj je zaslužan za to što palatu krase ne samo srednjevjekovni hrišćanski već i islamski elementi, a takođe je dizajnirao i čudnovato okićen prozor iznad glavnog ulaza. 

Dvorište lukova, kapela i toranj sa satom

Iz ovog neobičnog dvorišta, pogled puca na dolinu i na ostatke mavarskog zamka (Castelo dos Mouros) koga je UNESCO takođe uvrstio na listu svetske kulturne baštine.

Zamak je podignut u VIII veku u vreme mavarske vlasti, a nakon što su ga hrišćani osvojili u XII veku, unutar njegovih zidina izgrađena je kapela. U narednim vekovima, slabi vojni značaj ovog utvrđenja, ali kapela ostaje centar verskih dešavanja.

Veliki zemljotres koji je u XVIII veku razorio Lisabon, nije poštedeo ni ovaj zamak. Kralj Ferdinand je u XIX veku započeo obnovu zamka i kapele, a radovi na restauraciji ovog starog zdanja traju i danas.   

Castelo dos Mouros

Sklanjamo se od žege i zalazimo u jedno od unutrašnjih dvorišta palate. I ovde skoro da postaje opipljiva čarolija ovog mesta. Kao da smo zakoračili u neki drugi svet i neko drugo vreme, gde ljudima vladaju lepota, mir i umetnost. Bez reči smo uživali u prostoru kakav verovatno nećemo imati prilike da sretnemo nigde drugde.

Unutrašnje dvorište palate Pena

Oslikane keramičke pločice koje krase zidove ovog zdanja nazivaju se „azulejos“. 

Azulejos se mogu videti na unutrašnjim i spoljašnjim zidovima crkava, palata, na fasadama običnih kuća, na školama, restoranima, pa čak i u železničkim ili stanicama metroa, a vrlo često osim za dekoraciju služe i kao neka vrsta toplotne izolacije.

U ovom unutrašnjem dvorištu pločice na zidovima verovatno su postavljene samo kao ukras. 

Plato ispred ulaza u palatu Pena

Na trenutak poželimo da zauvek ostanemo ovde, mesto je divno, bajkovito, jedinstveno, ali mi smo ovde na samo 500 km od najsevernije tačke Afrike. A to, između ostalog znači, da počinjemo da se osećamo neprijatno na suncu koje nemilice prži. Nismo se setili da ponesemo kremu za sunčanje, vodu smo popili, ne vraća nam se opet u kafić unutar palate i potpuno smo na kraju snage. Ja imam šešir, ali suknja mi je tek do kolena, i noge su mi već potpuno crvene od sunca. Goran se dobro drži, ali vidim da bi i njemu dobro došlo da se sklonimo sa sunca.

Silazimo do glavne kapije, a tu nas čeka vozić koji će nas vratiti do glavnog ulaza u ovaj predivan park. Sedamo u auto i opraštamo se od parka i palate Pena.

Još nam nije u planu da se vraćamo u Lisabon, pa gledamo auto kartu i biramo mestašce koje deluje kao idealno mesto za ručak i osveženje. Cascais je udaljen od Sintre oko 20 km i nalazi se na obali Atlantika.

Cascais (Kaškaiš)

I ovde, kao i u Lisabonu, pločnik šetališta prekriven je „talasastim“ motivom. 

Na plaži ovog gradića, Goran i ja smo se prvi put u životu okvasili vodom iz Atlantika. Nismo se baš kupali, ali i hodanje bosim nogama po zlatnom pesku nam je izuzetno prijalo.

Osveženje u plićaku Atlantika

I na kraju, došli smo i do željno iščekivanog osveženja i ručka. Prvi litar sangrije popili smo skoro na iskap, a onda smo lagano pijuckali naredni, dok smo uživali u paelji, u kojoj su pomešani morski plodovi i nekoliko vrsta mesa. Možda zvuči neobično, ali Iberija je puna iznenađenja - za sada isključivo prijatnih. 

Paelja za dvoje i dva bokala sangrije

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Proveli smo divan dan, puni smo utisaka, a i paelje i sangrije je bilo i više nego što nam je trebalo. Pred nama je nekih 40-ak minuta vožnje do našeg apartmana u Lisabonu.

2012 - 9. maj, Lisabon

Prošlo je godinu dana od našeg prethodnog boravka na iberijskom poluostrvu. U međuvremenu smo posetili nekoliko različitih mesta u Evropi, iz svakog od njih poneli lepe uspomene, ali ponovo nas je obuzela jaka želja da se vratimo u ove krajeve. Za avgust smo imali već detaljno isplaniran i organizovan godišnji odmor, pretežno u Španiji, sa samo dva noćenja u Portugaliji, u Portu. Znali smo da nećemo imati vremena za obilazak Lisabona i okoline, pa smo rešili da preostalih nekoliko dana godišnjeg odmora provedemo u Lisabonu.

Španija i Portugalija su dve čudnovate i predivne zemlje udobno smeštene na iberijskom poluostrvu koga istovremeno tuku i miluju Atlantik i Sredozemno more. Mogao bi čovek da pomisli da između ove dve zemlje skoro i da nema neke velike razlike. Španski i portugalski jezici imaju dosta sličnosti, i jedna i druga zemlja mogu da se pohvale dobrom hranom i još boljim vinima, ali i dugom i bogatom istorijom. Portugalija je (kao i Španija) u jednom dužem periodu svoje istorije (od VII do XIII veka) bila pod mavarskom vlašću, u sastavu Omejadskog kalifata. I eto pravog recepta kako da se lako zaljubite u ove zemlje. 

Ali, nije sve onako kako deluje na prvi pogled. Portugalija je usamljena, pomalo oronula lepotica na krajnjem zapadu Evrope, zemlja koja je po površini 5 puta manja od Španije, sa 5 manjim brojem stanovnika. Ona je predivna i jedinstvena mešavina sete i strasti, šarma i ostataka nekadašnje raskoši, što je sve začinjeno lepotom koja izbija na svakom koraku. Mi smo jedva čekali da osetimo makar delić svega ovoga.

U Lisabonu smo se smestili u jednom stančiću na trećem spratu, bez lifta, do koga se stiže drvenim stepenicama. Kada nas je stanodavac uveo u zgradu i poveo tim stepeništem, Goran me je pomalo zabrinuto pogledao jer nismo znali da li će nas dočekati stan kakav je oglašen preko interneta ili nešto sasvim neočekivano.

Na sreću, stan je bilo vrlo simpatičan, čist, opremljen svime što nam je trebalo za petodnevni boravak u Lisabonu. Na aerodromu smo uzeli rent-a-car i u neposrednoj blizini smo imali vrlo jeftin parking, tako da su sve važne stvari u vezi sa smeštajem bile baš kako treba.

Ulica Rua de São Sebastião da Pedreira, na trećem 

spratu jedne od zgrada s desne strane je i naš apartman

Umorni od više sati provedenih na dva avionska leta od Beograda do Lisabona, odlučili smo da se prvo malo odmorimo pa da onda krenemo u šetnju do grada. Od našeg apartmana do glavnog gradskog trga bili smo udaljeni nešto više od 2 km, što je pola sata lagane šetnje, a što je najvažnije - idemo nizbrdo.

Da se ne bismo izgubili u nepoznatom gradu, išli smo glavnim ulicama - prvo smo stigli do trga Praça do Marquês de Pombal, pa nastavili dalje bulevarom Avenida da Liberdade, do trga Praça dos Restauradores, sve do trga Rossio. Avenida da Liberdade po svom izgledu i raskoši podseća na neki pariski ili madridski bulevar, sa čak 10 saobraćajnih traka. U sredini ovog 90 metara širokog bulevara je pešačka staza popoločana tradicionalnim portugalskim pločnikom, sa klupama, zelenilom, umetničkim skulpturama... 

Avenida da Liberdade (Avenija slobode)

Lagana šetnja nam prija, ne žurimo nigde, vreme je divno, povremeno sednemo na klupu, uživamo u svemu oko nas i trudimo se da upijemo svaku sliku i zapamtimo svaki korak. Stižemo do trga Praça dos Restauradores, a ja kao malo dete željno iščekujem „talasasti“ pločnik trga Rossio.

Praça dos Restauradores

Mrak pada relativno kasno, zbog čega smo se mi potpuno opustili, zaboravili na vreme, pa smo te prve večeri trg Rossio prvi put videli po mraku. Ovaj trg se zvanično zove Praça de D. Pedro IV, ali se naziv Rossio odavno odomaćio.

Tradicionalni portugalski pločnik kojim je prekriven Rossio (i mnoštvo trugih ulica i trgova u Portugaliji) sastoji se od malih ravnih komada kamena različitih veličina (a često i različitih boja), raspoređenih tako da formiraju šaru ili sliku, poput mozaika.

Prepoznatljiva „talasasta“ šara je nešto što me je oduvek oduševljavalo, ne znam da li mi se dopala sama ideja da se pločnik dekoriše na taj način, ili nešto sasvim drugo, uglavnom - kada sam stala na Rossio, ispunila mi se velika životna želja!

Trg Rossio

Od trga do reke Težo (Rio Tejo, koju sam već pominjala u tekstu o Toledu, ali se na španskom ova reka zove Taho), udaljeni smo svega oko 500 metara. Šetamo po ravnim, predivno popločanim i širokim ulicama, od trga Rossio pa sve do raskošnog slavoluka Arco da Rua Augusta, iza koga je trg Praça do Comércio.

Arco da Rua Augusta

Već je odavno prošlo 10 sati i odlučujemo da ne idemo dalje, iza slavoluka, već da izaberemo neki restoran gde bismo mogli da večeramo. Vraćamo se ulicom Rua Augusta ka trgu Rossio, jer je taj deo ulice načičkan restoranima.

Rua Augusta

U povratku, nailazimo na svakojake neobične izloge, na primer i na jedan ovakav:

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Umorni i puni utisaka, nismo raspoloženi da proučavamo koja linija gradskog prevoza bi nam najviše odgovarala za povratak do apartmana. Zato odlučujemo da uzmemo taksi, ali i za to smo morali malo da se pomučimo. Naime, u taksi ne može da se uđe bilo gde na ulici, već isključivo na taksi stanici... koja je bila na suprotnom kraju trga... Ali, isplatilo se. Taksi u Lisabonu košta isto kao i u Beogradu, što je sasvim prihvatljivo.

Prvi dan u Lisabonu je protekao divno. Sutradan se spremamo da izađemo van grada, na izlet do jednog bajkovitog mesta, udaljenog oko 20 km od centra Lisabona.