2014 - 3. maj, Saragosa – Ueska – i još dalje... (I deo)

Posle lepo prospavane noći, pokušavamo da smislimo šta nam je činiti u danu koji je pred nama. Vetar koji nas je prethodne večeri otpratio na spavanje ne pokazuje znake slabljenja. Osim što napolju nije prijatno za šetnju, plašim se da bi i foto-oprema zahtevala dodatnu pažnju, kako se ne bi napunila prašinom. Prvobitni plan da tog dana obiđemo Saragosu očas posla zamenjujemo alternativnim. Krećemo ka gradiću Ueska, prestonici istoimene provincije, na teritoriji autonomne pokrajine Aragon.
Ueska je grad koji postoji još od vremena starog Rima, krajem VIII veka osvojili su ga Mavari, a krajem XI veka ponovo prelazi u ruke Španaca. Polovinom XIV veka, Ueska dobija univerzitet koji je postojao tokom narednih pet vekova. Univerzitet Ueska se gasi posle odluke vlasti da novi centar obrazovanja bude grad Saragosa. 
Tokom španskog građanskog rata, Ueska je bila poprište teških i krvavih borbi.
Dakle, Ueska, grad sa dugom i bogatom istorijom, prva stanica na današnjoj etapi putovanja. Nije daleko, možda sat vremena lagane vožnje, i mi opušteno krećemo.

Almudevar - El Castillo

Vozimo se kroz pitome i zelene predele, i nešto pre Ueske primećujemo kraj puta gradić iznad koga na brdu stoji stara, skoro razrušena tvrđava sa crkvom. Odlučujemo da svratimo i za nekoliko minuta stižemo u Almudevar. Manevrišemo kroz neke prilično tesne ulice i uskoro stižemo do najviše tačke – do samih ostataka nekadašnje tvrđave. Primećujemo da je Almudevar prilično tih, u nekim ulicama se vidi da su u toku radovi na opravci starih zgrada, ali sve u svemu – sve je čisto i uredno, ne deluje nimalo zapušteno.

Ermita de la Virgen de la Corona (XII vek)

Unutar prilično razrušenih bedema, nailazimo na crkvu na kojoj se vide tragovi obnavljanja i obogaćivanja – kasnije saznajemo da je originalna parohijska crkva sazidana još u XII veku, a potom više puta obnavljana sve do današnjih dana. Ali ono što je najveće blago Almudevara – to je pogled na beskrajnu zelenu zaravan koja ga poput mora okružuje sa svih strana. Vetar i dalje duva, ali znatno slabije nego u Saragosi.

Almudévar

Almudevar je zapravo selo – pravo špansko selo. Prema najsvežijim podacima, tamo živi oko 2500 ljudi. Ali, kao i u svakom drugom španskom selu, a na našim putovanjima smo ih videli priličan broj, i ovde nas prijatno iznenađuje pažnja koja je posvećena izgledu svih zgrada. Čak su i kućice koje se nalaze na samom obodu mesta doterane sa puno pažnje pa deluju kao iz bajke. Nisu u pitanju nikakvi skupi radovi, kućice su često nepravilnog oblika, nakrivljene, asimetrične, ali vlasnici su sa puno ljubavi i ukusa, koristeći jeftine i jednostavne materijale, napravili od njih prave arhitektonske dragulje. Takvih prizora ima u celoj Španiji i to je samo jedan od razloga zašto sam toliko zavolela ovu zemlju.

Almudévar

Šetamo unaokolo i u jednom momentu nam prilazi starija gospođa, obraća nam se i pokazuje na nešto što liči na vrh kupole, napravljene od opeke i kamena, prečnika oko 3 metra. U pitanju je pozo de hielo, odnosno svojevrsna komora za čuvanje leda. Led se prikuplja tokom zime, a koristi se u letnjim mesecima. Ovakve „hladnjače“ postoje u celoj Španiji i ovaj postupak čuvanja leda koristi se još od antičkih vremena!

„Hladnjača“

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Gospođa koja nam je pokazala „hladnjaču“ hodala je oslanjajući se na štap, sama u parku kraj tvrđave. Ne znamo zašto nam se uopšte obratila, ali nam se takav jednostavan i srdačan stav jako dopao. Verovatno je čula da između sebe ne razgovaramo na španskom i kao da je htela da nam skrene pažnju na nešto što je stanovnicima ovih krajeva vekovima bilo od životne važnosti.
Zaključujemo da smo videli što se videti moglo u Almudevaru i nastavljamo put ka Ueski.

2014 - 2. maj, Saragosa - prvo veče

Saragosa

Vetar, koji nas je pratio još od Fuendetodosa, kako smo se približavali Saragosi samo se pojačavao. Smkrlo se, vetar duva, prilično je sveže, ali važno je da smo uspeli da nađemo hotel. Ostavili smo kofere i sve ostale nepotrebne stvari u hotelskoj sobi i vratili se na recepciju da zatražimo savet kako da najbrže stignemo do centra Saragose i gde u ove sitne sate možemo da nađemo neki restoran ili „tapas“ bar u kome bismo večerali.

Ljubazna recepcionerka dala nam je papir sa ucrtanim ključnim mestima na putu od hotela do autoputa, uz precizne instrukcije gde da izađemo sa autoputa i u kom delu grada možemo da nađemo najveći broj restorana.

Umor nas uveliko lomi, ali odlučujemo da ne podlegnemo i da krenemo ka centru Saragose na večeru. Pošto sam ja bila glavni rukovalac našim GPS uređajem, koji se prilikom dolaska u hotel pokazao kao delimično (ne)pouzdan, odlučujemo da GPS ostavimo u hotelskoj sobi. Ne treba nam, mislimo mi, jer nam je recepcionerka sve tako lepo objasnila! Umor, umor, umor... ozbiljno utiče na rasuđivanje! Dakle, krenuli smo, pratili uputstva dobijena u hotelu i sve je delovalo fino. Da li je baš tako? U jednom momentu, kroz glavu mi je proletela misao da smo dobili uputstvo za odlazak, ali šta ćemo za povratak? Ah... ne mogu sad da brinem o tome, umorna sam i gladna, sada je najvažnije da nađemo neko lepo mestašce za večeru.

Šetamo kroz kvart El Tubo, na svakom koraku su tapas barovi, restorani, sve deluje primamljivo, naročito ona mesta gde može da se sedi napolju. Ali u Saragosi duva hladan i jak vetar i mi želimo da se smestimo negde gde je toplo i gde nije prevelika gužva. Uskoro pronalazimo jedan restoran koji nam se oboma dopao.

U Španiji smo, još tokom našeg prvog boravka 2011. godine, otkrili da se crveni martini servira u obilnim „dozama“ – skoro kao da vam je neko nalio čašu soka. Naručujemo prvu turu, a uz martini i razne lokalne mesne i ostale specijalitete. Stižu tanjiri sa porcijama koje po veličini odgovaraju polovini uobičajene porcije, ali baš zbog tog manira, čovek može da proba više različitih jela tokom jednog obroka. Goran je oprezan kada je u pitanju piće, a ja se potpuno opuštam i naručujem još martinija. Red pića, red klope, u restoranu prijatno, nas dvoje srećni i zadovoljni... Ali, vreme je da krenemo natrag u hotel. Pred odlazak, pitamo konobara otkud ovoliko jak vetar i sveže vreme. Objašnjava nam da je to uobičajena pojava u Saragosi i okolini, recimo, kao što je košava uobičajena u Beogradu.

Izlazimo na prohladne ulice i krećemo ka kolima. Od one silne gastronomske divote, ali i od onih par martinija, meni je sve postalo nekako fino, toplo i uglavnom smešno. Sedamo u kola i krećemo. Nemamo pojma kako ćemo se ispetljati iz potpuno nepoznatog grada sa ko zna koliko ulaza i izlaza na autoput. Ona karta koju smo dobili na recepciji u sebi ne sadrži nikakvo uputstvo kako se vratiti do hotela. U tom momentu, ja baš nešto i ne brinem mnogo zbog toga. Najveća mi je briga što mi je iznenada procurio nos, pa sam se kao dete potpuno posvetila tom problemu. A i spava mi se.

Dok ja tako bezbrižno čavrljam sa svojim „nosićem“, Goran je sve nervozniji jer je svuda oko nas mrak i vozimo se putevima koji liče jedan na drugi. Putokazi pokazuju pravce koji ga na momente više zbunjuju nego što mu pomažu. Vrtimo se više od pola sata, a sve manje znamo gde smo. Konačno, bezbrižno raspoloženje počinje da me napušta i ja se pridružujem Goranovom naporu da nađemo put do hotela i da ne prespavamo ovu noć u kolima, na nekoj benzinskoj pumpi. U momentu mi se pali lampica! Setila sam se da sam pre puta, još u Beogradu, na nekim web stranicama čitala komentare ranijih gostiju u kojima se pominje da su se mnogi od njih namučili tražeći put iz centra grada do hotela. Jedna rečenica mi se urezala... na delu autoputa koji vodi „tamo i tamo“, izađite na izlazu broj „xy“! Kažem Goranu da pokušamo da dođemo do puta sa odgovarajućom oznakom i da se nadamo da sam dobro zapamtila i drugi deo uputstva. Uprkos mojim povremenim sumnjama u ispravnost njegovog izbora, Goran uspeva da se dočepa prave deonice autoputa i na putokazu se uskoro pojavljuje i taj tako priželjkivani izlaz br „xy“. Olakšanje!!! Uspeli smo. Stižemo u predgrađe koje već liči na ono u kome se nalazi naš hotel, uskoro pronalazimo i ulice kojima smo otišli iz hotela ka centru grada. Stižemo do hotela, spuštamo se u podzemnu garažu kako bismo izbegli šetanje po parkingu na kome duva skoro orkanski vetar.

Topla hotelska soba, krevet i spokojan san do sledećeg jutra.

2014 - 2. maj, Beograd-Madrid-Fuendetodos-Belćite-Saragosa

Mesec je maj, vreme fantastično i, konačno, evo nas opet u Španiji!

Brzo završavamo formalnosti na aerodromu, sedamo u iznajmljeni auto i izlazmo na autoput ka Saragosi. Presrećni kao i svaki put kada se dočepamo španskog tla, krećemo ka prvoj tački na našem ovogodišnjem putovanju. Fuendetodos, rodno mesto čuvenog slikara Franciska Goje.

Goran vozi, a ja ne ispuštam fotoaparat iz ruku. Okruženi smo prirodom i prizorima neizrecive lepote. Jedna od fotki sa ove deonice puta uskoro je od naših prijatelja dobila nezvaničnu kandidaturu za novu pozadinu za neki novi Windows sistem.

Pored puta vidimo prvu od mnogih crnih metalnih „tabli“ u obliku bika, kojih inače ima po celoj Španiji. Svi ovi bikovi napravljeni su po potpuno istoj „mustri“, krajnje su jednostavni i dvodimenzionalni, ali volim da ih vidim kraj puta. Uvek se setim onog crtaća sa bikom Ferdinandom koji leškari na svom brdašcetu, u hladu drveta miriše cveće i posmatra prirodu. I ovi bikovi su uvek na nekoj uzvišici, deluju kao da motre na putnike, a na mene ostavljaju utisak spokoja i sigurnosti. Nedostaje još samo da čujem glas koji kaže nešto poput: „Moćni Ferdinand pazi na sve vas“. U svakom slučaju, ne znam kako i kada je Špancima ova ideja pala na pamet, meni se mnogo dopada, a „Ferdinand“ kraj puta me uvek oraspoloži...

Kod mesta Karinjena izlazimo sa autoputa i nastavljamo putem A-220, ka gradiću Fuendetodos, u pokrajini Aragon. Srećni što smo ovde gde jesmo, zajedno i predivno raspoloženi, stajemo pored puta i pravimo prvi ovogodišnji „španski“ zajednički autoportret (odskora se takva fotografija naziva „selfi“). Iznenađuje nas jak vetar i svež vazduh, pa brzo nastavljamo dalje.

Putem A-220

Zašto baš u Fuendetodos?
Nedavno smo gledali sjajan serijal o španskoj umetnosti i u njemu je bilo reči o Goji. Bilo je to pravo otkrovenje – slikar koji je najširoj javnosti verovatno poznat po slikama Gola maha* i Obučena maha, zapravo je svoja najznačajnija i najangažovanjija dela ostvario kroz kritiku epohe i društva u kom je živeo. Tako su nastale serije grafika Los caprichos (Kaprici) i Los desastres de la guerra (Strahote rata). Kasnije na ovom putovanju, uspela sam da dođem do dve male brošure u kojima su reprodukovana neka dela iz ovih serija, propraćena objašnjenjima o okolnostima u kojima su nastala i njihovoj dubokoj simbolici.

Podjednako su potresne Gojine slike iz opusa Pinturas Negras (Crne slike), nastale u poslednjoj deceniji njegovog života, koje su originalno naslikane kao murali u njegovoj madridskoj kući. Nekoliko decenija nakon Gojine smrti, ovi murali su preneti na slikarska platna i danas se tih 14 slika čuva u muzeju Prado.

(* Moram da napomenem da je kod nas potpuno pogrešno odomaćena naziv „Gola maja“, iako je pravilno „maha“ (j se izgovara kao h), jer su mahas – žene, i mahos – muškarci, bili ljudi iz nižih društvenih slojeva španskog društva, koji su se od drugih razlikovali po svojoj raskošnoj i kitnjastoj odeći, a koji su bili omiljeni modeli mnogih španskih slikara.)

Stižemo konačno u prohladni i vetroviti Fuendetodos, skoro je 5 popodne i nažalost, ne uspevamo da uđemo u Gojinu rodnu kuću koja je pretvorena u muzej. Kuća je od kamena, na sredini su ulazna vrata a iznad njih, na dve etaže po jedan prozor. Sve na kući i oko kuće je asimetrično i nakrivljeno, ali očuvano; na prvom spratu, na prozoru je cveće. Vrata i prozori su uokvireni belom bojom, što na mene ostavlja utisak kao da gledam kućicu iz bajke.

S desne strane je spomen ploča na kojoj piše: „En esta humilde casa, nació para honor de la patria y asombro del arte, Francisco de Goya y Lucientes. 31 de marzo de 1746 – 16 de abril de 1828. La admiración de todos rindió este homenaje a su imperecedera memoria“ (“U ovoj skromnoj kući, otadžbini na čast i umetnosti na dar, rodio se Francisko Goja (31. mart 1746 – 16. april 1828). Ovu spomen ploču podigoše zadivljeni sunarodnici, koji će ga doveka pamtiti.” – postavljeno 16. aprila 1913).

Prošetali smo malo po selu, slikali, ali jak vetar nas je naterao da požurimo dalje – čeka nas Belćite.

Gradić Belćite, takođe u Aragonu, podsetnik je na krvavu bitku koja se tu odigrala za vreme španskog građanskog rata. Krajem avgusta i početkom septembra 1937. vođene su bitke između dve sukobljene strane, a užas razaranja ovog grada kao da je okamenjen u vremenu i prostoru – ruševine su ostale nedirnute i čuvaju sećanje na više stotina poginulih (zvanične i tačne podatke o broju žrtava nisam uspela da nađem).

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Srušeni stari Belćite danas je turistička atrakcija, ako se jedan takav ambijent uopšte može nazvati „atrakcijom“. Novi Belćite je predivno, pitomo mestašce koje bih volela ponovo da posetim.

Iako u maju mesecu u Španiji sunce zalazi tek oko 9 uveče, vreme nam polako izmiče i treba da pređemo poslednju današnju deonicu puta – da stignemo do Saragose.
Pratimo putokaze i ostala sredstva za navođenje i s prvim mrakom stižemo do hotela u kome ćemo noćiti naredne tri noći.

Tog dana, oko 8 ujutro izašli smo iz našeg stana u Zemunu, i posle 13 sati na putu i pređenih par hiljada kilometara, što avionom, što kolima, pomalo nas već stiže umor. Bez obzira na sve, rešili smo da ipak „trknemo“ do centra Saragose koji je od hotela udaljen nekih dvadesetak kilometara i večeramo k’o ljudi.
Ispostaviće se da je ovaj odlazak u grad bio prava avantura, sa izvesnim elementima komedije ali i prilične zabrinutosti u određenom trenutku.

2014 - 2.-13. maj, Španija

Španija - treći put!

Na put krećemo 2. maja, avionom do Madrida, a vraćamo se u Beograd 13. maja. Tokom tih 11 dana, posetićemo mnoga mesta u kontinentalnom delu Španije. Poći ćemo od Madrida, ka Saragosi, stići ćemo skoro do granice sa Francuskom, a onda ćemo se vratiti za zapad, do Salamanke. Na jednom od izleta naći ćemo se na 20 km od granice sa Portugalijom. Naše putovanje dugo 3100 km završićemo u Madridu.

Interaktivna mapa puta

2013 - 13. - 22. avgust, Grčka (povratak)

Sedam dana letovanja u Eratiniju prošlo je brzo i došlo je vreme za povratak kući. Da ne bismo vozili svih 1100 km odjednom, opet smo isplanirali da jednu noć prespavamo u blizini Soluna i onda sutradan nastavimo ka Beogradu. Pošto smo imali dovoljno vremena, odlučili smo da obavezno posetimo arheološki lokalitet u Delfima.
Iako smo se potrudili da poranimo, dok smo stigli do Delfa bilo je već prilično toplo. Goran i ja smo posetili Delfe u avgustu 2011. i ja sam tada morala da odustanem od razgledanja zbog nepodnošljive vrućine. Ovaj put sam bila odmornija i malo bolje pripremljena na ono što mi Delfi spremaju.

Lela nije nikad ranije bila u Delfima i zato mi je drago što smo posetili ovaj čuveni arheološki kompleks, a potom smo svratili i do jedne prodavnice suvenira gde je Lela za sebe našla neke sitnice koje će je podsećati ne samo na letovanje, već i na ovo antičko proročište. (I možda malo pomoći da zaboravi još neke neprijatne dogodovštine iz hotela... polomljenu baštensku stolicu sa koje je pala, Zippo upaljač koji je nestao iz sobe - sumnjamo na N.N. lica...)

Delfi...

Od Delfa smo nastavili vožnju na sever, do mesta Veria koje je udaljeno oko 70 km od Soluna. Bilo je to idealno mesto za prenoćište pred poslednju etapu puta do Beograda, dugu skoro 700 km.

Veria u rano jutro 

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2013 - 13. - 22. avgust, Grčka (boravak)

Već prvog dana našeg „morskog“ dela letovanja počele su da se dešavaju neke neplanirane i ne baš prijatne stvari. Obala korintskog zaliva, bez obzira da li je u pitanju centralna Grčka ili sever Peloponeza, nije uopšte „pitoma“ kako to možda izgleda na fotografijama na kojima se reklamiraju hoteli i letovališta. Nažalost, to smo ustanovili kasno - kada smo već došli na letovanje i kada nas je umesto šljunkovite plaže dočekalo kamenje koje je bilo sve samo ne ugodno za hodanje. Oštro i nezgodno kamenje bilo je na plaži, ali što je još gore - i u vodi! Uz to, talasa ima tokom celog dana što dodatno otežava ionako težak ulazak u vodu.

Hotelska plaža

Lela je već tokom prvog pokušaja da se okupa imala dva peha - u vodi je nogom zakačila kamen i posekla se, a onda ju je opekla meduza!

Nije nam preostalo ništa drugo osim da zaboravimo na plažu i da se narednih dana kupamo u bazenu. Srećom, hotelski bazen bio je čist, ispunjem morskom vodom, pa smo dobili koliko toliko dobru zamenu za kupanje u moru.

Plićak rezervisan za majke s decom!

Podvodna

Vodena

Na ovom letovanju smo prvi put u životu imali prilike da se slikamo pod vodom. Pre polaska, u Beogradu smo kupili dva jeftina fotoaparata za jednokratnu upotrebu (sa jednim filmom), ali kojima može da se slika pod vodom. Nažalost, ispostavilo se da je jedan od njih neispravan, pa smo morali da se nadamo da će od ovog drugog biti makar nekoliko uspelih fotografija. (Želja nam se donekle ispunila, ali smo to videli tek kad smo se vratili u Beograd i dobili razvijen film i fotografije.)

Hotelska hrana nam nije bila preterano po ukusu pa smo svake večeri išli u Eratini koji je 3 km udaljen od hotela. Eratini je seoce na obali, sa nekoliko restorana i crkvom. U ovim restoranima stolice i stolovi iznose se uveče na obalu, na prostor na kome je tokom dana plaža.

Eratini

Da bismo malo razbili svekodnevnu monotoniju leškarenja i brčkanja, jednog popodneva zaputili smo se u Delfe. Nažalost, krenuli smo kasno i kada smo stigli, arheološki kompleks u Delfima više nije bio otvoren za posetioce.

Ipak, sa ovog izleta ostala nam je lepa uspomena - predivan prizor doline u podnožju Delfa koja je prekrivena stablima maslina.

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2013 - 13. - 22. avgust, Grčka (odlazak)

Došlo je vreme za letnji deo odmora, idemo u Grčku, na more, a zajedno sa nama putuje i Lela koja je u junu završila srednju školu i potom upisala fakultet!

Putujemo kolima kroz Srbiju, Makedoniju, putem koji već znamo napamet i koji nije vredan pomena. Krajnja destinacija u Grčkoj je kod mesta Eratini, u Korintskom zalivu.

Do Grčke stižemo bez problema i nepotrebnih zadržavanja na putu, a naša prva stanica je Solun, odnosno vojničko groblje na Zejtinliku. Na ovom groblju su sahranjeni srpski, francuski, italijanski, engleski i ruski vojnici koji su poginuli u Prvom svetskom ratu.

Zejtinlik se razlikuje od „običnih“ civilnih grobalja... i teško je rečima opisati osećaj tuge koji me je obuzeo kada smo ušli na Zejtinlik.

Srpsko vojničko groblje na Zejtinliku

Naše letovalište na obali Korintskog zaliva je još uvek prilično daleko, a nama se ne žuri, pa po planu svraćamo u mesto Halkidona koje je udaljeno oko 40 km od Soluna. Tu ćemo se odmoriti, prenoćiti i ujutro nastavljamo put dalje ka jugu. 

Iz Halkidone idemo do spomen obeležja u Termopilima koje Lela nije ranije imala prilike da vidi, a nas dvoje smo prvi put bili tamo u avgustu 2011. Nažalost, vrućina je ista kao i 2011. pa smo Lela i ja vrlo brzo krenule natrag u hladovinu, a Goran je iskoristio priliku da napravi ovaj „paparaco“ snimak. 

Kad zaboravim šešir - moram da se pokrivam maramom!

Tokom popodneva stižemo u hotel na obali Korintskog zaliva. Nismo baš oduševljeni smeštajem, jer su naše sobe sa pogledom na more zapravo sa pogledom na žbunje i delić bazena... a negde u daljini, ako se potrudimo, možda i uspemo da vidimo more.

Soba s „pogledom“ na more

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Šta je - tu je, stigli smo, možda smo samo malo umorni od puta i vrućine, nadamo se da će od sutra sve izgledati bolje.

Nadamo se...

2013 - 10. maj, Nacionalni rimski muzej

Obilazak Nacionalnog rimskog muzeja ostavili smo za poslednji dan boravka u Rimu. Radi se zapravo o četiri muzeja u nekoliko različitih zgrada, odnosno lokacija.

Zaključili smo da ćemo najefikasnije utrošiti vreme i uspeti da vidimo najviše onoga što nas zanima ako posetimo dva od ova četiri muzejska lokaliteta: Palatu Masimo („Palazzo Massimo alle Terme“) i Dioklecijanove terme („Terme di Diocleziano“).

Ova dva se nalaze u neposrednoj blizini stanice Termini, blizu su jedan drugom, dok su preostale dve celine („Crypta Balbi“ i „Palazzo Altemps“) na dva različita i relativno udaljena mesta.

U Palati Masimo nalaze se fantastične zbirke različitih umetničkih predmeta iz antičkog Rima i Grčke - skulpture, freske, mozaici, kovani novac, nakit, predmeti za svakodnevnu upotrebu.  

Bili smo oduševljeni freskama i podnim mozaicima koji su nam u sjajno dočarali kako su iznutra izgledali domovi bogatih Rimljana.

Vila Farnesina

Scena iz spavaće sobe u Vili Farnesini. 

Rob stoji po strani praveći se da ne vidi šta se dešava.

Izgled prostorija u vili Marka Vipsanija Agripe

Izgled prostorija u vili Livije Druzile

Mozaik - pejzaž Nila

Mozaik iz Pompeje - Pan i Satir (između njih Gogo)

Grifon

Cirkuski konjanici sa konjima

Podni mozaik sa prikazom morskih stvorenja

Procesija za imenovanje konzula (mermerni sarkofag, III vek p.n.e.)

Reljef sa prikazom Menade koja drži jarca za rogove

Detalj - predivna stopala i sandale Menadine

Ukratko - „Omnia in numero et mensura“

Freska i nakit iz Pompeje

Freska iz Pompeje (portret devojke)

Lutka kojom se igrala devojlica iz neke bogate porodice

Iz Palate Masimo otišli smo u Dioklecijanove terme koje su izgrađene krajem III - početkom IV veka. Terme su se prostirale na više od 13 hektara i mogle su istovremeno da prime oko 3000 ljudi. U termama su postojale različite zasebne celine - vežbalište (gymnasium), kupatila - topla, mlaka i hladna (calidarium, tepidarium i frigidarium), bazen, pa čak i biblioteka.

Kao i u Palati Masimo, i ovde je izložen veliki broj skulptura, reljefa, predmeta koji se odnose na svakodnevni život, nadgrobnih ploča i epitafa... zapravo, sve ono što čini kulturu ovog grada i države od antičkih vremena do XVI veka. Ispred unutrašnjeg dvorišta u kome smo uživali nalazi se prelepo održavan park u čijem središtu je fontana, a pored prolaza su postavljene neobične, velike skulpture raznih životinja. Po obodu parka, uz sam trem, izloženi su predmeti poput statua, sarkofaga, oltara, amfora...

Ulaz u Dioklecijanove terme

Antički svet

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Šestodnevni boravak u Rimu nadmašio je sva naša očekivanja. Osim loše odabranog dana za obilazak Apijskog puta, sve ostalo je bilo savršeno.

Sasvim lepo smo se snašli u gradskom prevozu ali i peške, što nije beznačajno ako se ima u vidu da je Rim veliki grad koji mi u suštini ne poznajemo.

Kada smo malo sredili utiske, bili smo zadovoljni time kako smo organizovali vreme, gde smo sve uspeli da stignemo i šta sve da vidimo. Isto tako, jasno nam je da bismo u Rimu mogli da provedemo ne šest dana, nego 6 godina - i da opet ostane puno toga neistraženog i nepoznatog.

Ko zna, možda se jednog dana ponovo nađemo u Rimu... Bilo bi lepo!