Wednesday, August 31, 2011

2011 Avgust - Beč

Poslednja tri dana avgusta odlučili smo da zajedno sa Lelom posetimo Beč. Iako atmosfera ovakvih gradova ne izaziva kod nas uzbuđenje i zanesenost kao što je to slučaj sa gradovima Španije, Italije ili Grčke, smatrali smo da treba da dođemo i u Beč. A i da omogućimo Leli da vidi nešto više od Pratera – koji smo ona i ja, zajedno sa njenom tadašnjom sportskom reprezentacijom, posetile jednog hladnog oktobarskog dana 2004. godine.


Sa Herodotom...

Iznajmili smo stan u četvrti Hernals, ili kako se lokalno zove – u 17. distriktu, u delu grada koji se nalazi zapadno od Dunava. Stan je bio prilično prostran, ali smo vrlo brzo otkrili mnoge njegove mane. Nažalost, nismo imali izbora, a i nismo ostajali dugo, pa smo rešili da se ne nerviramo zbog smeštaja.


Ako ništa drugo, na udaljenosti od po nekoliko kilometara od 17. distrikta nalazile su se sve one znamenitosti koje smo imali nameru da posetimo: palata Šenbrun, Parlament, muzeji, Rathaus (gradska skupština). 


Šenbrun

Prvog dana smo koristili gradski prevoz, ali smo sutradan odlučili da idemo našim kolima – nije Beč toliko veliki i komplikovan za vožnju kao, recimo, Madrid, a uz tom nam je tako bilo daleko komfornije.

Preko Dunava je Prater koji smo rešili da posetimo poslednjeg dana – pre nego što ujutro krenemo preko Bratislave i Budimpešte za Beograd. Zajedno smo se provozali velikim panoramskim točkom a onda su Lela i Goran počeli da se suočavaju sa raznim adrenalinskim izazovima.

U jednom od takvih trenutaka uslikao ih je i lokalni fotograf.


Osvanuo je 31. avgust i mi krećemo ka Bratislavi. Ubrzo po ulasku u Slovačku, zaustavlja nas policija – rešena da nam naplati paprenu kaznu jer nemamo vinjetu. Niti smo znali da se u Slovačkoj putarina plaća na ovaj način, niti smo igde videli obaveštenje da vinjetu treba kupiti. Kod sebe smo imali vrlo malo gotovine, a policajac nije imao način da nam kaznu naplati kreditnom karticom. Posle jedno pola sata pregovaranja, rešio je da nas pusti da nastavimo dalje – bez plaćanja kazne i putarine.




Kroz Mađarsku vozimo oprezno, znamo da i njihova policija ume da bude prilično „naporna“, i jedva čekamo da se dočepamo granice i pređemo u Srbiju. Da, neverovatno ali istinito! Ali, tu nema laganja – zemlje nekadašnjeg Varšavskog bloka nikako nisu po mom ukusu – ni što se tiče mentaliteta, a ni kada se radi o njihovim gradovima.

Nešto pre granice, na komandnoj tabli automobila, pali se neka lampica – nemamo pojma šta znači i zovemo najbliži servis kako bismo videli da li je potrebno da se na autu nešto odmah popravlja ili je u pitanju neka sitnica. Dogovaramo se u koji servis da dođemo čim uđemo u Srbiju.
Prelazimo granicu, već je vreme ručku, od svih nas ja sam najgladnija i počinjem da se osećam prilično neprijatno i ne baš dobro. Idemo prvo do auto servisa a onda bi bilo dobro da odemo negde na ručak.

Ali, u naredna dva sata, glad će biti moj najmanji problem.
U trenutku kada smo parkirali kola u auto servisu, Lela je rešila da aktivira sav svoj tinejdžerski „arsenal“. Pokupila je stvari i rešila da dalje nastavi sama... tj. da neko drugi dođe po nju (tu, „časkom“, iz Beograda do Subotice). I naprosto nam je nestala! Dok smo mi preuzeli auto (ispostavilo se da je bilo nešto sasvim bezazleno što su majstori odmah rešili) ona se zaputila – ko zna kojim putem i s ko zna kakvom idejom o tome ko će je i kako dovesti u Beograd. Počele su da mi se nižu najcrnje misli – od toga da će je pokupiti neki kamiondžija i... ne smem ni da završim rečenicu šta mi je sve dalje padalo na pamet.

Uspevamo da nađemo policijsku stanicu, policajac je zove i ona se javlja na telefon, ali vrlo brzo završavaju razgovor. Kaže čovek – ne može da nam pomogne – ona neće da ide s nama! Kako neće?! A to što ima samo 16 godina? Ništa to ne znači... nema pomoći...

Lutamo ulicama Goran i ja i u jednom trenutku Goran je spazi kako sedi u hladovini nekog žbuna. Pored puta. Zahvaljujući njegovoj dobroj naravi i ostacima Leline dobre volje (koju nije do kraja zaposelo „tinejdžersko ludilo“), Lela pristaje da uđe u auto i mi se vraćamo za Beograd.

Čedo(vište) moje, nadraže na svetu

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Lelo, bilo je ovo žestoko iskustvo, ali priznajem – vrlo nalik onome što smo moje sestre i ja priređivale našim roditeljima, kad smo bile istih godina kao i ti. So, please, don’t try this... ever again!

Sunday, August 28, 2011

2011 Avgust - Trikala, Meteori i Kastorija

Osvanuo je 24. avgust. Brčkanju i baškarenju kraj bazena došao je kraj. Osim uobičajenih „morskih“ dešavanja, imali smo prilike da nas jednog jutra majčica Zemlja probudi nežnim ljuljuškanjem. Nije bilo ništa strašno, a u ovim krajevima zemljotresi su prilično uobičajeni.


Plan za ovaj dan je da svratimo do Meteora i potom prenoćimo u Kastoriji, a onda sutradan odmorni nastavimo put do Beograda.
Krećemo preko mosta Rio-Antirio i dalje nastavljamo zapadnom obalom, putem koji vodi do Janjine, preko gradića Arta. 
Pošto su GPS i auto-karta u mojim rukama, zaključujem da nema potrebe da idemo dužim putem, čak preko Janjine, već da kod Arte možemo da se odvojimo na put koji severoistočno vodi direktno do Trikale, a od Trikale do Meteora onda imamo još samo 20 km. I uz sve to, ova druga varijanta kojom izbegavamo Janjinu je kraća za skoro 50 km. Međutim - stvari nisu uvek onakve kakve se čine na prvi pogled.
Put od Arte do Trikale je jedan od onih puteva „kojim se ređe ide“ - u pravom smislu reči. Ali, kada smo shvatili u kakvu smo se avanturu upustili, bilo je kasno da se vraćamo i odustajemo.
Vozimo se putem koji ima oznaku E030, dakle - nismo na nekom bezimenom seoskom putu. Međutim, ovo je jedan od malobrojnih puteva u Grčkoj (ove kategorije) kojim smo se vozili a koji se tako loše održava. Osim što se duž celih 140 km nižu krivine jedna za drugom, na putu ima puno odrona, pa je sva sreća što osim nas skoro da i nije bilo drugih vozila jer bi mimoilaženje bilo opasno.
U jednom trenutku, približavamo se krivini i iz daleka se čini da je kolovoz prekriven kamenjem od nekog većeg odrona, ali da ipak može da se prođe. Međutim - nije kamenje i nije odron u pitanju. Čitavo stado ovaca smestilo se u podnožju litice i ovce naprosto leškare u hladovini, na sred puta. Nema potrebe da se podsećam koliko je ovo bilo nepotrebno i blesavo, ali - tako je kako je. Mislili smo da je iznenađenjima kraj, ali onda smo stigli do jednog potpuno neosvetljenog tunela, sreća nije predugačak pa dnevno svetlo uspeva makar malo da razbije pomračinu. Nešto čudno miriše, a i čuju se neki neobični zvuci. Vozimo se i shvatamo da smo upravo prošli pored omanjeg krda magaraca koji su uživali u hladovini unutar tunela. Da li da pišem još nešto o ovom delu puta? Mislim da nema potrebe. Posle skoro 3 sata vožnje tokom kojih smo prešli čitavih 140 km konačno stižemo do Trikale.
Isključenje na put E030

Odlučujemo da tu napravimo pauzu za ručak pa da onda nastavimo dalje do Meteora. Nismo imali volje da razgledamo ovaj gradić, potražili smo restoran i seli da ručamo i sredimo utiske sa puta E030!
Do Meteora stižemo u vreme kada još uvek sve vrvi od turista, a to znači da je praktično nemoguće naći mesto za parking. Shvatamo da ćemo obilazak ovih čuvenih manastira morati da ostavimo za neki drugi put. Nekoliko godina kasnije ispunili smo sebi ovo obećanje i uživali u prirodnim lepotama ovog neobičnog mesta, a obišli smo i neke od manastira.
Od Meteora do Kastorije deli nas još oko 130 km, odnosno nešto manje od 2 sata vožnje. U Kastoriji nas čeka jedan od najprostranijih smeštaja u kojima smo ikad bili - čini mi se da smo dobili smeštaj koji po veličini i strukturi odgovara trosobnom stanu, po ceni obične dvokrevetne sobe.


Copyright © Sofijana Stamenkovic

Domaćini su bili izuzetno ljubazni i ovo je bilo sjajno mesto za odmor posle neočekivano uzbudljivog dana.
Ujutro nas je sačekao izvanredan doručak i mi smo odmorni i namireni krenuli natrag kući.
Završen je ovaj deo godišnjeg odmora.


Saturday, August 27, 2011

2011 Avgust - Kastelokampos i izlet do Atine

Kastelokampos je mestašce na obali Jonskog mora, u Patraskom zalivu. Na zapadu pogled puca na otvoreno more, a istočno je tesnac Rio iza koga je Korintski zaliv. Hotel i mesto za odmor su bili dobar izbor što se tiče zahteva da među gostima nema naših sunarodnika, ali ne baš tako sjajan kada je u pitanju plaža. Iako na slikama koje smo gledali preko raznih turističkih sajtova deluje da se hotel nalazi na šljunkovitoj plaži, kad se pogleda izbliza (sa same plaže) - nije baš tako. Na obali je relativno usitnjeno kamenje, koje nije preterano prijatno za hodanje, a uz to, tokom većeg dela dana duva prilično jak vetar što ulazak u vodu čini još neprijatnijim.
Vetar je spasonosan što se tiče vrućine, pa smo zato sa zadovoljstvom koristili veliki otvoreni hotelski bazen.

Ono što se često dešava kod ovakvih turističkih objekata, to je da tokom vikenda meštani pohrle da se osveže na plaži - a mnogi od njih i u bazenu. U subotu smo shvatili da će tokom celog vikenda pokraj bazena (kao i na plaži) biti priličan broj meštana i rešili smo da u nedelju odemo do Atine. Taman da na jedan dan razbijemo „monotoniju“ leškarenja kraj bazena.

Kastelokampos je od Atine udaljen oko 200 km i to je bilo sasvim dobro rešenje za nedeljni izlet.
Ja sam prvi (i jedini put) bila u Atini davne 1977. godine i nisam zaboravila svoje oduševljenje kada smo stigli na Akropolj. Zato sam jedva čekala da se ponovo nađem tamo.

Stigli smo u sred vrelog dana, oko podneva i put do drevnog arhitektonskog kompleksa na vrhu brda bio je prilično naporan.
Kada smo konačno stigli na vrh, bila sam potpuno zajapurena od vrućine i skoro da sam zaronila pod prvu česmu na koju sam naišla. Sela sam malo da se odmorim, a onda smo pošli u razgledanje starih akropoljskih hramova. U podnožju smo videli teatar iz II veka, odeon Herodota Atičkog, obnovljen polovinom XX veka pa današnje generacije imaju mogućnost da dožive makar delić atmosfere antičkih vremena. U ovom prostoru se danas održavaju uglavnom koncerti i mnogi čuveni umetnici su ovde nastupali. 

Prolazimo pored Erehtejona, pa potom šetamo oko Partenona. Zbog radova koji već dugi niz godina traju, Partenon je ograđen i turisti ne mogu da razgledaju unutrašnjost ovog hrama. Stižemo do neke vrste vidikovca s koga puca pogled na celu Atinu. Idemo dalje i u podnožju Akropolja vide se ostaci Dionisovog teatra, podignutog u IV veku.
Copyright © Sofijana Stamenkovic

Vreo vetar i sunce koje prži teraju nas sa Akropolja i mi se spuštamo do Plake, četvrti u koju turisti najradije svraćaju da se odmore ili kupe neki suvenir. Ili - poput nas - da ručaju u nekom od brojnih restorana.
Posle ručka, imali smo još toliko snage da odemo do kola i krenemo natrag do Kastelokamposa.

Friday, August 26, 2011

2011 Avgust - Termopili, Delfi, Itea i Kastelokampos

Ujutro 17. avgusta nastavljamo dalje. Naša prva usputna stanica je u Termopilima. U petom veku pre nove ere, termopilski klanac bio je poprište čuvene bitke između Grka i Persijanaca. 

Grčku vojsku vodio je spartanski kralj Leonida i njegova bronzana statua danas dominira ovim prostorom. Njegovo ime, Λεωνίδας, na grčkom znači „Sin lava“.

(Photo editing by Lela)

Na mestu na kome se veruje da je Leonida poginuo podignut je spomenik sa natpisom „Μολών λαβέ“ što u prevodu znači „Do
đi i uzmi“. Tako je, kaže legenda, glasio njegov odgovor persijskom caru koji ga je preko svojih emisara pozvao da preda oružje još pre bitke na Termopilima.
Vrlo je dirljivo saznanje da se uspomena na hrabre ratnike stare Grčke i danas čuva.

Avgustovska vrelina je nemilosrdna i moramo da nastavimo dalje, ali čeka nas još jedno mesto koje željno iščekujemo da vidimo. Sledeća stanica - nekadašnje proročište u Delfima. Stižemo posle nekih sat vremena vožnje od Termopila, ali vrelina je sve žešća. Ja sam uspela nakratko da se prošetam, tek da bacim pogled na deo kompleksa koji je uz sam ulaz. I nisam mogla dalje. Morala sam da sednem u hladovinu kafića koji je jedini spas za posetioce poput mene. Uzela sam sok od sveže isceđene pomorandže. Jedan, pa zatim još jedan... pa onda i flašicu vode! Setila sam se boravka u Egiptu 2005. godine, i sve mi se činilo da tamo nije bilo toliko vruće. Ili sam samo bila malo mlađa...



Goran je bio odlučan u svojoj nameri da makar na 15-ak minuta obiđe ono što je bilo moguće za tako kratko vreme i da napravi par fotografija za uspomenu. Vratio se iscrpljen od vrućine ali zadovoljan što je ispunio svoju „misiju“.
Na sreću, par godina kasnije, ponovo smo se obreli ovde i sa uživanjem razgledali ovo drevno čarobno mesto.

Od morske obale deli nas manje od 20 km. Svraćamo u mesto Itea na samoj obali, ručamo i krećemo put Kastelokamposa. Pred nama je još 100 km puta a onda nas konačno čeka odmor.
Peloponez je sa zapadnim delom Grčke povezan mostom Rio-Antirio. To je najduži viseći most na svetu, ukupne dužine skoro 3 km, koji je otvoren 2004. godine, neposredno pre letnjih olimpijskih igara u Atini.

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Stižemo u Kastelokampos u kome ćemo spavati narednih 7 noći.
Vreme je za odmor.





Thursday, August 25, 2011

2011 Avgust - letovanje u Grčkoj, noćenje u Larisi

Avgust je vreme kad skoro po pravilu odlazimo negde na more. Ali, nije nam dovoljno da se samo brčkamo i sunčamo. Volimo da tokom letovanja odemo na izlet i malo razbijemo monotoniju u koju se vrlo brzo pretvara svakodnevna rutina oličena u tri ključne reči: "ležaljka-kupanje-klopa"... i tako u nedogled.
Čini nam se da je za leto 2011. najpraktičnije, a i nama najzanimljivije da odemo u Grčku. U širokom luku izbegavamo sva ona mesta na kojima najčešće letuju naši sunarodnici i izbor pada Kastelokampos na Peloponezu. Do tamo nam predstoji vožnja od preko 1100 km, pa odlučujemo da ne žurimo već da negde na pola puta zastanemo, prenoćimo i onda ujutro odmorni krenemo do hotela.

Put kroz Srbiju nam je uvek najdosadniji, ne samo zato što nam je sve poznato, već zato što mislimo da su srpski putevi i prateći sadržaji na dnu lestvice po pitanju kvaliteta u ovom delu Evrope.
Brzo prelazimo granicu s Makedonijom i stajemo kod veleškog jezera - da se malo rashladimo i popijemo kafu.


Veleško jezero

Za prvo prenoćište, 16. avgusta, rezervisali smo hotel u Larisi i do tamo nam je ostalo još oko 330 km. Putovanje lepo protiče i mi stižemo u Larisu dovoljno rano da uspevamo da ugrabimo još sat-dva sunca i opustimo se u lepom bazenu kraj hotela. Dok smo ulazili u grad i tražili hotel, zaključili smo da Larisa deluje prilično nezanimljivo, pa uveče nismo ni izlazili iz hotela. Priuštili smo sebi lep noćni odmor i ujutro nastavili dalje. 

Predah u Larisi

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Od Larise do Kastelokamposa nam je ostalo još 340 km, ali to nije sve jer smo planirali da usput svratimo na još par mesta.