Sa Herodotom...
Ako ništa drugo, na udaljenosti od po nekoliko kilometara od 17. distrikta nalazile su se sve one znamenitosti koje smo imali nameru da posetimo: palata Šenbrun, Parlament, muzeji, Rathaus (gradska skupština).
Šenbrun
Prvog dana smo koristili gradski prevoz, ali smo sutradan odlučili da idemo našim kolima – nije Beč toliko veliki i komplikovan za vožnju kao, recimo, Madrid, a uz tom nam je tako bilo daleko komfornije.
Preko Dunava je Prater koji smo rešili da posetimo poslednjeg dana – pre nego što ujutro krenemo preko Bratislave i Budimpešte za Beograd. Zajedno smo se provozali velikim panoramskim točkom a onda su Lela i Goran počeli da se suočavaju sa raznim adrenalinskim izazovima.
U jednom od takvih trenutaka uslikao ih je i lokalni fotograf.
Osvanuo je 31. avgust i mi krećemo ka Bratislavi. Ubrzo po ulasku u Slovačku, zaustavlja nas policija – rešena da nam naplati paprenu kaznu jer nemamo vinjetu. Niti smo znali da se u Slovačkoj putarina plaća na ovaj način, niti smo igde videli obaveštenje da vinjetu treba kupiti. Kod sebe smo imali vrlo malo gotovine, a policajac nije imao način da nam kaznu naplati kreditnom karticom. Posle jedno pola sata pregovaranja, rešio je da nas pusti da nastavimo dalje – bez plaćanja kazne i putarine.
Kroz Mađarsku vozimo oprezno, znamo da i njihova policija ume da bude prilično „naporna“, i jedva čekamo da se dočepamo granice i pređemo u Srbiju. Da, neverovatno ali istinito! Ali, tu nema laganja – zemlje nekadašnjeg Varšavskog bloka nikako nisu po mom ukusu – ni što se tiče mentaliteta, a ni kada se radi o njihovim gradovima.
Nešto pre granice, na komandnoj tabli automobila, pali se neka lampica – nemamo pojma šta znači i zovemo najbliži servis kako bismo videli da li je potrebno da se na autu nešto odmah popravlja ili je u pitanju neka sitnica. Dogovaramo se u koji servis da dođemo čim uđemo u Srbiju.
Prelazimo granicu, već je vreme ručku, od svih nas ja sam najgladnija i počinjem da se osećam prilično neprijatno i ne baš dobro. Idemo prvo do auto servisa a onda bi bilo dobro da odemo negde na ručak.
Ali, u naredna dva sata, glad će biti moj najmanji problem.
U trenutku kada smo parkirali kola u auto servisu, Lela je rešila da aktivira sav svoj tinejdžerski „arsenal“. Pokupila je stvari i rešila da dalje nastavi sama... tj. da neko drugi dođe po nju (tu, „časkom“, iz Beograda do Subotice). I naprosto nam je nestala! Dok smo mi preuzeli auto (ispostavilo se da je bilo nešto sasvim bezazleno što su majstori odmah rešili) ona se zaputila – ko zna kojim putem i s ko zna kakvom idejom o tome ko će je i kako dovesti u Beograd. Počele su da mi se nižu najcrnje misli – od toga da će je pokupiti neki kamiondžija i... ne smem ni da završim rečenicu šta mi je sve dalje padalo na pamet.
Uspevamo da nađemo policijsku stanicu, policajac je zove i ona se javlja na telefon, ali vrlo brzo završavaju razgovor. Kaže čovek – ne može da nam pomogne – ona neće da ide s nama! Kako neće?! A to što ima samo 16 godina? Ništa to ne znači... nema pomoći...
Lutamo ulicama Goran i ja i u jednom trenutku Goran je spazi kako sedi u hladovini nekog žbuna. Pored puta. Zahvaljujući njegovoj dobroj naravi i ostacima Leline dobre volje (koju nije do kraja zaposelo „tinejdžersko ludilo“), Lela pristaje da uđe u auto i mi se vraćamo za Beograd.
Čedo(vište) moje, nadraže na svetu
Copyright © Sofijana Stamenkovic
Lelo, bilo je ovo žestoko iskustvo, ali priznajem – vrlo nalik onome što smo moje sestre i ja priređivale našim roditeljima, kad smo bile istih godina kao i ti. So, please, don’t try this... ever again!
