Prethodni dan, 19. januar, proveli smo u obilasku Malage.
Tada smo po prvi put seli u Bus Turistico koji će se pokazati kao sjajan način za obilaske španskih gradova - bez obzira na veličinu grada, ovaj vid istovremenog transporta i razgledanja grada je odlično rešenje kad nemate mnogo vremena i ne znate tačno šta bi bilo dobro da vidite.
Pomenuti rent-a-car, Peugeot 207, bio je spreman da nas 20. januara doveze do Sevilje. Njihov auto - naš GPS čija uputstva ja "tumačim" i pratim. Uglavnom sam se dobro snalazila s pomenutom napravom, ali u Sevilji se desilo nešto prilično neobično.
Zadala sam da nam ciljna tačka bude katedrala u Sevilji, čuvena i predivna Hiralda (La Giralda). Pratili smo uputstva, sve je išlo glatko do samog ulaska u Sevilju. A onda se na ekranu pojavila neka čudna poruka koja je glasila otprilike ovako: "ulazite u zonu za koju je potrebna posebna dozvola". Hm? Šta sad ovo znači. Nemam pojma, Sevilja izgleda fenomenalno, evo tu smo pored katedrale - sad samo da nađemo mesto gde ćemo da parkiramo!
Kako često biva da "who dares, wins", tako smo se i mi pukim čudom izvukli iz ove krajnje ilegalne situacije. Naime, mojom olakom interpretacijom uputstava našli smo se u sred zaštićenog dela grada kroz koji prolaze samo vozila policije i retko ko drugi. Ovaj deo je namenjen skoro isključivo pešacima. Srećom, iza ćoška je bio parking na kome smo našli slobodno mesto i tako se spasli verovatno paprene kazne.
S osmehom i olakšanjem krenuli smo ka Hiraldi. Unutrašnjost je raskošna - kako i dolikuje jednom ovakvom zdanju. Ali, avaj, nije bilo dovoljno da vidimo samo unutrašnjost katedrale. Idemo i na vrh zvonika. Gogo me je bodrio i čekao da skupim snagu i istrajem na ovom našem malom pohodu. Pogled koji se pruža iz unutrašnjosti zvonika je čaroban.
Oko Hiralde je vrt narandži (Jardín de los Naranjos) u kome smo seli i predahnuli. I uživali...
Posle Hiralde i njenog vrta narandži, prošetali smo po Sevilji. Svratili smo na klopu i kafu i krenuli da potražimo jedno obeležje po Gogovoj želji. U pitanju je skulptura "Rođenje novog čoveka" koja se popularno naziva Kolumbovo jaje (El Huevo de Colón) - izrađena od bronze, visoka 32 metra.
Bio je ovo poslednji dan našeg boravka u Španiji. Sutra ujutro čekao nas je let natrag za Budimpeštu, opet preko Pariza, ali ovaj put nismo imali vremena da trknemo do grada na kafu. Od Budimpešte do Beograda, celim putem nas je pratio sneg. U Beogradu je 22. januara počela prava ledena zima.
Štreberski deo:
Zvonik Hiralde visok je oko 100 metara i uspon do njegovog vrha nije nimalo lak, ali vredi truda. Gradnja ovog zvonika - u to vreme minareta, počela je u mavarsko vreme, u XII veku. Svega 50-ak godina nakon izgradnje, polovinom XIII veka, Sevilja je prešla u ruke hrišćana, pa je minaret postao zvonik katedrale Hiralde.
U XX veku, UNESCO je Hiraldu stavio na listu svetske kulturne baštine.
Tada smo po prvi put seli u Bus Turistico koji će se pokazati kao sjajan način za obilaske španskih gradova - bez obzira na veličinu grada, ovaj vid istovremenog transporta i razgledanja grada je odlično rešenje kad nemate mnogo vremena i ne znate tačno šta bi bilo dobro da vidite.
Pomenuti rent-a-car, Peugeot 207, bio je spreman da nas 20. januara doveze do Sevilje. Njihov auto - naš GPS čija uputstva ja "tumačim" i pratim. Uglavnom sam se dobro snalazila s pomenutom napravom, ali u Sevilji se desilo nešto prilično neobično.
Zadala sam da nam ciljna tačka bude katedrala u Sevilji, čuvena i predivna Hiralda (La Giralda). Pratili smo uputstva, sve je išlo glatko do samog ulaska u Sevilju. A onda se na ekranu pojavila neka čudna poruka koja je glasila otprilike ovako: "ulazite u zonu za koju je potrebna posebna dozvola". Hm? Šta sad ovo znači. Nemam pojma, Sevilja izgleda fenomenalno, evo tu smo pored katedrale - sad samo da nađemo mesto gde ćemo da parkiramo!
Kako često biva da "who dares, wins", tako smo se i mi pukim čudom izvukli iz ove krajnje ilegalne situacije. Naime, mojom olakom interpretacijom uputstava našli smo se u sred zaštićenog dela grada kroz koji prolaze samo vozila policije i retko ko drugi. Ovaj deo je namenjen skoro isključivo pešacima. Srećom, iza ćoška je bio parking na kome smo našli slobodno mesto i tako se spasli verovatno paprene kazne.
S osmehom i olakšanjem krenuli smo ka Hiraldi. Unutrašnjost je raskošna - kako i dolikuje jednom ovakvom zdanju. Ali, avaj, nije bilo dovoljno da vidimo samo unutrašnjost katedrale. Idemo i na vrh zvonika. Gogo me je bodrio i čekao da skupim snagu i istrajem na ovom našem malom pohodu. Pogled koji se pruža iz unutrašnjosti zvonika je čaroban.
Oko Hiralde je vrt narandži (Jardín de los Naranjos) u kome smo seli i predahnuli. I uživali...
Posle Hiralde i njenog vrta narandži, prošetali smo po Sevilji. Svratili smo na klopu i kafu i krenuli da potražimo jedno obeležje po Gogovoj želji. U pitanju je skulptura "Rođenje novog čoveka" koja se popularno naziva Kolumbovo jaje (El Huevo de Colón) - izrađena od bronze, visoka 32 metra.
Copyright © Sofijana Stamenkovic
Bio je ovo poslednji dan našeg boravka u Španiji. Sutra ujutro čekao nas je let natrag za Budimpeštu, opet preko Pariza, ali ovaj put nismo imali vremena da trknemo do grada na kafu. Od Budimpešte do Beograda, celim putem nas je pratio sneg. U Beogradu je 22. januara počela prava ledena zima.
Štreberski deo:
Zvonik Hiralde visok je oko 100 metara i uspon do njegovog vrha nije nimalo lak, ali vredi truda. Gradnja ovog zvonika - u to vreme minareta, počela je u mavarsko vreme, u XII veku. Svega 50-ak godina nakon izgradnje, polovinom XIII veka, Sevilja je prešla u ruke hrišćana, pa je minaret postao zvonik katedrale Hiralde.
U XX veku, UNESCO je Hiraldu stavio na listu svetske kulturne baštine.
