2013 - 9. maj, Ostia Antica

Urezao mi se u pamćenje jedan opis starog Rima (iz već pominjanog dokumentarnog serijala) iz perioda od pre 2000 godina. Tadašnji Rim, koji je imao oko milion žitelja, bio je najmnogoljudniji grad na svetu. Razvijao se neverovatnom brzinom, a razmere njegovog napretka i širenja najjednostavnije ćemo razumeti ako ga uporedimo sa munjevitim razvojem Dubaija koji se dogodio u drugoj polovini XX veka. Pre 2000 godina, Rim je bio užurbana metropola koja je živela i danju i noću - baš kao i danas. A to je značilo da je svakodnevno bilo potrebno obezbediti hranu (prvenstveno žito) za sve građane, ali da je u Rimu postojala velika potražnja i za raznim drugim proizvodima - tekstilom, začinima, drvnom građom, kamenom... Verovatno zato je na mestu gde se Tibar uliva u Tirensko more, otprilike u IV veku pre nove ere osnovana Ostija, lučki grad udaljen od Rima oko 30 km. Ostija je pratila razvoj grada Rima, pa je početkom II veka nove ere imala oko 50.000 stanovnika, a u narednih 100 godina, broj stanovnika se udvostručio. Slabljenje carstva dovelo je i do postepenog odumiranja ovog grada.

Danas ćemo posetiti antičku Ostiju, a do nje se najjednostavnije stiže vozom. U neposrednoj blizini stanice metroa „Piramide“ kod trga Piazzale Ostiense, nalazi se i želenička stanica „Porta San Paolo“ sa koje polazi prigradska želenička linija koja povezuje centar Rima sa njegovom opštinom Lido di Ostia, jedinom koja ima izlaz na more. Mi se nećemo voziti do Lida, već silazimo kod antičke Ostije, nekoliko kilometara udaljene od obale mora.

Od ulaza u kompleks antičke Ostije krenuli smo lagano napred i prva ulica u kojoj smo se našli je „grobljanska“ (na italijanskom - Via delle Tombe), gde postoje prilično dobro očuvani kolumbarijumi.

„Grobljanska“ ulica (Via delle Tombe)

Što smo dublje zalazili, sve više su nas oduševljavali jasno prepoznatljivi ostaci nekadašnjeg grada. Ulice (glavne i mnogo manjih, sporednih), trgovi, ostaci teatra, foruma, prodavnica, skladišta, stambenih zgrada, javnih toaleta i kupatila... Prvi put smo se našli na nekom antičkom arheološkom lokalitetu gde smo uz malo mašte mogli da zamislimo kako je grad izgledao u vreme kada je bio naseljen i živ. Miris borova, cvrkut ptica i potpuno odsustvo gradske saobraćajne buke dodatno su doprinosili našem potpunom užitku.

Teatar

Lavacrum ostiense (Terme di Nettuno)

Kompleks javnih kupatila u današnje vreme je dobio naziv Neptunove terme, zbog podnog mozaika sa prikazima Neptuna. U rimsko vreme, ovo mesto se zvalo „Lavacrum ostiense“ (ostijsko kupatilo). Ništa manje važni i apsolutno neophodni u svakom rimskom gradu, bili su javni toaleti. Za današnje pojmove vrlo neobično koncipirani - ali, nije na nama da sudimo! 

Goran je seo s jedne strane latrinuma, ja naspram njega, čisto da pokušamo da zamislimo sebe na ovom mestu, u rimsko vreme. Zajednički utisak, jednom rečju - nezamislivo!

Latrinum - javni toalet

Za razliku od današnjih javnih toaleta, u vreme starog Rima privatnost korisnika uopšte nije bila nešto o čemu se razmišljalo. Svako ko je dolazio u toalet, mogao je da izabere slobodno mesto koje mu odgovara, možda da proćaska sa drugim posetiocem koji sedi pored ili naspram njega (ili nje), posluži se „priborom“ koji je tu na raspolaganju za svakoga i, po obavljenom poslu, nastavi dalje svojim putem.

U gradu su postojale zgrade koje možemo da uporedimo sa današnjim tržnim centrima. Na primer, „Horrea Epagathiana et Epaphroditiana“ pripadala je dvojici nekadašnjih robova (Epagathusu i Epaphroditusu) koji su se dobro snašli kao trgovci. U njihovom tržnom centru postojale su brojne prodavnice, unutrašnje dvorište sa svetilištem, a iz dvorišta se ulazilo u razne druge prostorije.

Horrea Epagathiana et Epaphroditiana

Razne prodavnice u nizu

Na topografskoj karti antičke Ostije videli smo da su u gradu postojale brojne prodavnice, restorani, pekare, hoteli i sve ono što sam već pomenula, ali i bordeli! Dakle, najstariji zanat na svetu i ovde je imao svoje „zanatlije“!

Prodavnica brze hrane (pogled iz ulice Via di Diana)

Holivudske (i slične) prikaze starog Rima i Rimljana u kojima preovladavaju raskoš i izobilje treba zaboraviti. Kao i u svakom društvu u ljudskoj istoriji, bogati su bili manjina. U Ostiji (kao i u drugim rimskim gradovima), bilo je mnogo siromašnih, mnogo onih koji su imali samo sobičak u kome su mogli da prespavaju, ali tu nisu imali ni kupatilo, ni toalet, ni kuhinju... Zato su, pored javnih kupatila i toaleta, postojale i prodavnice u kojima je mogao da se kupi već pripremljen, skuvan, ispečen, topao obrok - takozvani termopolijumi, verovatno prve prodavnice brze hrane u ljudskoj istoriji.

Topla (brza) hrana za poneti

U delu grada koji je bliži obali reke, na nekadašnjem esnafskom trgu, naišli smo na ostatke prodavnica od kojih su sačuvani samo podni mozaici. Vlasnici ovih prodavnica nisu se bavili samo trgovinom već i pomorskim prevozom raznih dobara, a postavljanje odgovarajućih slika u vidu podnih mozaika bio je najbolji način da reklama za njihov posao bude uvek vidljiva.

Svetionik, dva broda, delfin i iznad njih Nereida

Nereide su morske nimfe iz grčke mitologije, pa smo se upitali da li je to moglo da ukaže potencijalnim mušterijama da su trgovci iz grčkih oblasti rimskog carstva. Ili nešto sasvim drugo?

Zašto stoji natpis „Navi Narbonensis“ (na donjoj slici) - da li je bilo bitno da se zna da su u pitanju trgovci i pomorci, poreklom iz Galije (iz dela koji se danas naziva Provansa)?

Natpis označava da se radi o trgovcijma iz Galije (Gallia Narbonensis)

Oltar Romula i Rema

Ovo je kopija oltara koji se sada čuva u Nacionalnom rimskom muzeju. Originalni oltar nalazio se u svetilištu (zgrada više ne postoji) koje je bilo posvećeno Silvanu (bogu šuma i polja).

„Tajni“ ulaz... 

Pozorišne maske kao arhitektonski ukras (u ulici sa zadnje strane pozorišta)

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Sve ono što danas više ne može da se vidi u Rimu, jer je dobrim delom oštećeno, ali i zaklonjeno novim ulicama, zgradama i stambenim blokovima koji su nastajali tokom prethodnih 2000 godina, ostalo je u dobroj meri sačuvano upravo ovde u Ostiji. Po našem skromnom i laičkom mišljenju, Ostija je najkompletnije sačuvan antički grad, sa svim svojim bitnim elementima i funkcionalnim celinama. Ovde nam je taj duh nekadašnjeg grada bio skoro opipljiv, na dohvat ruke... Čarobno mesto i nezaboravan osećaj!

Kako smo došli, tako smo se i vratili u centar Rima - nakon pola sata vožnje vozom mi smo se opet našli u užurbanom, bučnom ali ipak predivnom Rimu. Bio je ovo dan za pamćenje, jedan od onih kada sebi kažemo - „Zbog ovoga je vredelo dolaziti“!

2013 - 8. maj, Apijski put i fragmenti antičkog Rima

Kada smo pravili plan za ovaj dan, gledali smo kartu Rima i učinilo nam se da ćemo duh starog Rima najbolje osetiti ako prvo prošetamo starim Apijskim putem, a onda se vratimo u centar grada, do Kapitolskih muzeja. 

Prvi deo plana nam se jedva delimično ostvario, a evo i zašto. Sasvim dobro smo se snašli sa gradskim prevozom i stigli do Aurelijanovog zida, odakle smo dalje nastavili vožnju drugom linijom koja jednim svojim delom ide starim Apijskim putem. Ono što smo odmah primetili jeste da je ovaj put, tj. ulica (Via Appia antica) neverovatno prometna i ne baš preterano zgodna za šetnju, jer na nekim delovima trase skoro i da nema trotoara. U nekom trenutku smo ipak rešili da izađemo iz autobusa i pokušamo da obiđemo makar neku od znamenitosti. Oblaci su se razišli, bilo je sunčano i delovalo nam je da je vreme idealno za šetnju. Ali, osim vrlo uskog puta bez mnogo prostora za pešake, prilično nam je odmagalo i to što su sa obe strane puta visoki zidovi i što smo samo mogli da nagađamo gde se tačno nalazimo. Konačno, ugledali smo kapiju sa natpisom koji je označavao da se nalazimo na ulazu u Kalistove katakombe. Nažalost, ispostavilo se da smo došli jedinog dana u nedelji (sreda) kada su Kalistove katakombe zatvorene za posetioce!

Morali smo brzo da smislimo šta nam je činiti. Nismo imali mnogo izbora i odlučili smo da krenemo natrag, sačekamo naredni autobus i jednostavno se vratimo odakle smo i došli.

Na putu do sledeće (tj. prethodne) stanice, naišli smo na crkvu Domine Quo Vadis. Naziv ove crkve na latinskom znači „Gospode, gde ideš?“ i prema legendi, na tom mestu je Sveti Petar sreo Isusa i postavio mu ovo pitanje, a Isus je odgovorio „Idem u Rim, da budem ponovo razapet“ (Eo Romam iterum crucifigi).

Otisci Isusovih stopala unutar crkve

Neću da zalazim u smislenost (tj. besmislenost) ove anegdote, ali moram da priznam da nam je ova skromna crkva iz XVII veka nakratko pružila spas od saobraćajne gužve i vrućine. I ne samo to - ona je bila jedino što smo uspeli da vidimo na starom Apijskom putu.

Posle još malo pešačenja konačno smo stigli do autobuske stanice, ali se čekanje autobusa odužilo. Primetili smo da dolazi autobus iz suprotnog smera, pa smo utrčali u njega i neplanirano sebi priuštili jedno panoramsko razgledanje ovog dela Rima.

Fermata Appia Antica

Naše sledeće odredište, Kapitolski muzeji, bilo je pun pogodak! Muzeji se malaze na Kapitolu, jednom od sedam rimskih brežuljaka, na trgu koji je projektovao Mikelanđelo. Kapitolski muzeji osnovani su u XV veku u vreme pape Siksta IV koji je muzeju poklonio dragocenu zbirku bronzanih skulputra i muzej je od tada neprekidno uvećavao svoje blago. Za javnost su otvoreni 1734. godine i smatraju se prvom muzejskom celinom u svetu čija koncepcija odgovara savremenom shvatanju muzeja kao mesta na kome u umetnosti mogu da uživaju svi, a ne samo vlasnici umetnina i/ili zdanja.

Gogo & Konstantin I

Bronzana glava Konstantina prvog iz IV veka je jedan je od prvih eksponata na koji smo naišli u Muzeju. Pretpostavlja se da je nekada stajala u Baziliki Maksencija i Konstantina, nekada najvećoj zgradi na rimskom Forumu. Nažalost, bazilika je skoro potpuno uništena u zemljotresu u IX veku. 

U istoj ovoj dvorani, naspram Konstantina, nalazi se i originalna konjanička statua Marka Aurelija iz II veka koja je nekad stajala na rimskom Forumu.

Originalna konjanička statua Marka Aurelija

Kapitolska vučica je bronzana skulptura koja prikazuje vučicu i braću Romula i Rema. Stručnjaci ne mogu da se slože oko toga iz kog perioda je ova skulptura: po nekim verzijama, statua vučice je nastala još u V veku, dok ima onih koji tvrde da je nastala tek u XIII veku. Ono oko čega se izgleda svi slažu je da su braća, Romul i Rem, naknadno dodati, otprilike u XV veku.

Gogo i kapitolska vučica sa Romulom i Remom

Kapitolski muzeji imaju zaista impozantan fond umetničkih dela. Od antičkih bronzanih i mermernih skulptura, mozaika, sarkofaga, pa do slika čuvenih umetnika poput Karavađove „Gatare“ (prva verzija).

Zanimljivi su i predmeti koji su nastali u antičko vreme, ali su kasnije ponovo upotrebljeni - od strane novih vlasnika. Jedan takav primer je i ovaj sarkofag sa figurama kentaura, koji je nakon ko zna koliko godina ili vekova ponovo upotrebljen - ali ovaj put od strane hrišćanske porodice. O novim vlasnicima, hriščćanima, govori latinski krst i natpis „Promote Habeas“ (još uvek pokušavam da odgonetnem šta tačno znači ovaj natpis; mama je dala zanimljiv predlog koji glasi otprilike „(Imaš, dato ti je), širi dalje“, ali još uvek ga preispitujemo).

Antički sarkofag sa kasnije dodatim hrišćanskim obeležjem 

Ono što je ipak najdirljivije i skoro jedinstveno kada se radi o muzejskim eksponatima, to su nadgrobne ploče. Nadgrobni spomenik pekara Eurisacesa (videli smo ga prethodnog dana) po svojoj veličini i mestu na kome se nalazi spada u izuzetke. 

Iza običnih Rimljana, najčešće su ostajale jednostavne ploče, na kojima je uklesano ono što se činilo vrednim za pamćenje.

Epitaf za Luciusa

(objašnjenje epitafa)

Lucius je, kako piše na njegovoj nadgrobnoj ploči, bio vojnik, poreklom iz Verone, služio je 9 godina u pretorijanskoj kohorti, živeo je 28 godina.

U jednom delu muzeja izložene su brojne nadgrobne ploče slične Luciusovoj. Na njima su kratke životne priče vojnika, žena, dece... Život i smrt u starom Rimu, ovekovečeni u kamenu!

Kada smo završili razgledanje i izašli iz muzeja, naišli smo na ova dva zanimljiva „momka“. Da nije bilo patika na nogama jednog od njih, verujem da ih ne bismo ni primetili. Ovako - uspeli su čak i da nas nasmeju!

Friends, Romans, countrymen...

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2013 - 7. maj, Rim - Porta Maggiore, Villa Giulia, Basilica di San Paolo fuori le Mura

Osvanuo je novi dan, još uvek je pomalo oblačno, ali deluje da kiša više neće padati. U planu nam je da obiđemo Nacionalni etrurski muzej koji se nalazi u prelepom zdanju Vile Đulija. Ova vila izgrađena je u XVI veku po narudžbini pape Julija III, velikog poznavaoca i ljubitelja umetnosti.

Da bismo stigli do Vile Đulija putovali smo prvo vozom koji je stajao na stanici ispred naše kuće do stanice Porta Maggiore (jedno od većih čvorišta gradskog prevoza), a onda dalje tramvajem do Vile.

Porta Maggiore

Osim što smo morali da promenimo prevozno sredstvo, stanica Porta Maggiore bila je mesto na kome smo hteli da se zaustavimo iz jednog sasvim drugog razloga.
U dokumentarnom serijalu koji sam pominjala, u kome se govori o antičkom Rimu, videli smo da je do današnjih dana ostala sačuvana vrlo neobična grobnica s kraja prvog veka pre nove ere. 
Rimljani nisu pravili nadgrobne spomenike (grobnice) na kojima su stajali samo osnovni podaci (ime pokojnika, godina rođenja i smrti). Njihovi nadgrobni spomenici su pričali priču o životima pokojnika - o sreći, ljubavi, uspesima i brigama, poslu kojim su se bavili... Zahvaljujući takvim spomenicima i epitafima, danas možemo da saznamo mnogo o životima običnih građana antičkog Rima.
Grobnica, tj. nadgrobni spomenik pekara Eurisacisa koju smo došli da vidimo, nalazi se kraj kapije Porta Maggiore. Eurisacis je (najverovatnije) bio oslobođeni rob, koji je uspeo u svom pekarskom poslu i hteo da je ostane upamćen kao uspešan čovek i nakon svoje smrti.
U vreme kada je podignuta, grobnica se nalazila izvan granica tadašnjeg Rima, a tokom III veka nove ere ugrađena je u Aurelijanov zid.

Grobnica pekara Eurisacisa

Na vrhu ovog nadgrobnog spomenika ostao je sačuvan reljef na kome su prikazane različite faze proizvodnje hleba - od isporuke zrna, mlevenja i prosejavanje brašna, do mešanja i pravljenja testa, formiranja okruglih hlebova koji se zatim peku u pećima, pa sve do slaganja gotovih vekni u korpe. Pretpostavlja se da veliki krugovi predstavljaju mere za žito ili posude za mešanje. 
Ovakav slikovit prikaz bio je namenjen svim onim nepismenim Rimljanima kojih nije bilo malo, a za one koji su umeli da čitaju, postoji i dodatno objašnjenje: 
„EST HOC MONIMENTVM MARCEI VERGILEI EVRYSACIS PISTORIS REDEMPTORIS APPARET“
Na srpskom: „Ovo je spomenik Markusa Vergilijusa Eurisacisa, pekara i preduzimača. Jasno?“
Dakle, Eurisacis se potrudio da svima stavi do znanja pred čijim nadgrobnim spomenikom se nalaze.

Opraštamo se od ovog preduzimljivog Rimljanina i nastavljamo dalje do Vile Đulija. Papa Julije III angažovao je vrsne umetnike tog vremena, lično je nadgledao radove i potrošio je pozamašnu sumu novca da bi Vila dobila izgled kakav je on želeo. Zahvaljujući njemu, Vila Đulija je jedan od najlepših primera manirizma u arhitekturi (pravac u istoriji umetnosti koji se javlja na prelazu iz renesanse u barok i koji se razvijao u evropskim zemljama).

Unutrašnje polukružno dvorište

Zasvođen polukružni trem

„Nimfeum“

Jedno od najlepših mesta unutar kompleksa vile je „nimfeum“ - raskošna fontana sa ukrašenim lođama i veštačkim pećinama, inspirisana antičkim rimskim hramovima posvećenim nimfama.
Ali, mi smo ovde došli ne samo da bismo se divili lepoti ove vile i njenog okruženja, već prevashodno da bismo posetili Nacionalni etrurski muzej koji je smešten u ovom zdanju.

Muzej je osnovan krajem XIX veka a početkom XX veka „uselio“ se u Vilu. U muzeju se nalaze veoma zanimljive zbirke predmeta drevnih italskih naroda (Etruraca, Fališćana i drugih). 
Nažalost, u većem delu muzeja nije bilo dozvoljeno fotografisanje. Ipak, zahvaljujući Goranovoj snalažljivosti, ostao je zabeležen trenutak kada smo se našli pred „Sarkofagom supružnika“ iz VI veka pre nove ere.

Sarkofag supružnika

Nacionalni etrurski muzej je ostavio vema lep utisak na nas - ko god dolazi u Rim, treba da odvoji vreme i za ovaj muzej. 
Vreme se prolepšalo, čak je i sunce granulo, pa smo odlučili da se vratimo do centra grada, malo predahnemo, ručamo, a onda odlučimo gde ćemo dalje.

U Rimu, predah ne mora da znači da ćemo moći da sednemo na neko tiho i ušuškano mesto i proćaskamo uz jelo i piće. Evo i zašto: jedna od loših odlika savremenog Rima je neprekidna i neverovatna gužva u saobraćaju. Što bliže centru, npr. stanici Termini ili trgu Venecija, to je ova pojava izraženija. Pokušali smo da predahnemo u jednom restoranu koji gleda na trg Venecija, ali činilo nam se kao da smo u sred neke „vanredne situacije“. Na svakih par minuta čuju se sirene vozila hitne pomoći ili policije, ulicom se u neprekidnim kolonama kreću vozila u 6 traka u oba smera, između njih se provlače motocikli... Pešacima treba puno sreće i odvažnosti da pređu ulicu, jer sa mesta sa kog smo mi posmatrali ulicu, nije bilo semafora, već samo jedan pešački prelaz! I zato je bilo potpuno neverovatno da i pored ovakvog neprekidnog saobraćajnog haosa, tokom 6 dana boravka u Rimu nismo videli nijedan saobraćajni udes!

Posle kratkog predaha sa pogledom na bučan i prometan trg Venecija, odlučili smo da posetimo Baziliku Svetog Pavla izvan zidina (Basilica di San Paolo fuori le Mura). Ovo je jedna od četiri velike rimske bazilike, a pošto se nalazi izvan granica Aurelijanovih zidina - u njenom nazivu je odrednica „izvan zidina“.
Izgradnju bazilike započeo je još car Konstantin u IV veku, na mestu na kome se verovalo da se nalazi grob svetog Pavla. U narednim godinama i vekovima, rimski vladari i crkveni poglavari dodatno su je proširivali i doziđivali. Na početku XIX veka (1823. godine), nepažnjom nekog od radnika koji su popravljali krov, došlo je do požara u kome je izgorela cela bazilika, jedina u Rimu koja je opstala neprekidno skoro 1500 godina. Bilo je potrebno skoro 30 godina da se bazilika obnovi i ponovo stavi u funkciju. Stoga ne treba da čudi suviše „savremen“ izgled ove bazilike - zdanje koje danas postoji staro je tek nešto više od 150 godina.

Unutrašnjost bazilike

Basilica Papale di San Paolo fuori le Mura

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Priča o Rimu neminovno se okretala ka dalekoj prošlosti, ka antičkim vremenima.
Od sutra, naši putevi ukrstiće se sa nekim starim rimskim putevima...

2013 - 6. maj, Rim (o baroku)

Tokom svih dana boravka u Rimu, stalno mi se vraćala ista misao - došli smo u grad koji podseća na muzej na otvorenom. Na svakom koraku, u svakoj ulici, svuda se oseća taj duh koji objedinjuje večno i moderno, koji je protkan mešavinom lepote, jednostavnosti, elegancije, kiča, preterivanja... Jednostavno rečeno - Rim je oličenje svega ljudskog!

Naši rimski „dani baroka“ počeli su od bazilike Santa Maria degli Angeli e dei Martiri. Bazilika je podignuta na ostacima antičkog rimskog kupatila, a posvećena je svim hrišćanskim mučenicima, znanim i neznanim. Njena spoljašnjost je neobično jednostavna, ali je zato unutrašnjost veoma zanimljiva (na jednom delu fasade je radio čak i čuveni Mikelanđelo). Osim očiglednih baroknih elemenata, na podu crkve nalazi se sunčani sat koji je postavljen početkom XVIII veka, ali i bronzana skulptura iz 2000.g. pod nazivom „Anđeo svetlosti“, pravi primer savremene umetnosti.

Santa Maria degli Angeli e dei Martiri

Na udaljenosti od svega par stotina metara je crkva Santa Maria della Vittoria u kojoj se nalazi čuvena Berninijeva skulptura, Ekstaza svete Tereze. Izrađena je od belog mermera, savršena u svakom detalju i s pravom privlači pažnju ne samo vernika već i ljubitelja umetnosti. Ne treba izostaviti (iako ovaj put nismo išli u Vatikan) da je Bernini bio glavni arhitekta i vajar u vreme pape Urbana VIII, a kasnije i u vreme pape Aleksandra VII. Berninijeva dela krase baziliku Svetog Petra, ali i istoimeni vatikanski trg koji je takođe urađen po njegovom projektu.

Ekstaza svete Tereze

Detalj: horska galerija, autor Mattia de Rossi

Sledeća je na redu crkva San Carlo alle Quattro Fontane, urađena po projektu Frančeska Borominija. Savremenik Berninija, a učenik Mikelanđela, Boromini je bio vodeći predstavnik barokne arhitekture u tadašnjem Rimu. Crkva San Carlo alle Quattro Fontane važi za pravo remek delo rimske barokne arhitekture.

Ovalna kupola crkve San Carlo alle Quattro Fontane

Na par stotina metara udaljenosti od Panteona, nalazi se crkva Chiesa di Sant'Ignazio di Loyola in Campo Marzio u koju smo došli da bismo videli dela jednog pomalo neobičnog umetnika. U pitanju je Andrea Pozzo, jezuitski kaluđer, ali i slikar, arhitekta, dekorater, scenograf i teoretičar umetnosti!

Najpoznatiji je po svojim freskama koje stvaraju iluziju trodimenzionalnosti, što je primenio prilikom oslikavanja kupole, tavanice i apside ove crkve.

„Kupola“

Chiesa di Sant'Ignazio di Loyola in Campo Marzio

Boromini je bio jedan od arhitekata koji je radio na izgradnji crkve Sant'Agnese in Agone. Ova crkva nalazi se na trgu Navona, kojim dominira veličanstveva fontana Četiri reke (Fontana dei Quattro Fiumi), a čiji je autor niko drugi do Bernini! 

Inače, četiri reke su Nil (koji predstavlja Afriku), Dunav (Evropu), Gang (Aziju), Rio de la Plata (Amerike), odnosno sve kontinente na kojima je uspostavljena papska vlast. 

Sant'Agnese in Agone

Na kraju priče o baroknim crkvama u Rimu, pomenuću još samo jednu. U pitanju je San Luigi dei Francesi u čijoj kapeli Contarelli se nalaze tri Karavađove slike (Pozivanje Svetog Mateja, Mučeništvo sv. Mateja i Nadahnuće sv. Mateja).

„Pozivanje Svetog Mateja“

San Luigi dei Francesi

Prva dva dana u Rimu su nam proletela, vreme nam još uvek nije bilo potpuno naklonjeno (još uvek je bilo oblaka a povremeno i kiše), ali mi smo bili zadovoljni. Iako je barok neiscrpna tema, naročito u Rimu, vreme je bilo da se pozabavimo i nekim drugim aspektima ovog predivnog grada...

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2013 - 5. maj, Rim

U svojoj dugoj i bogatoj istoriji Rim je ostavio trag u mnogim oblastima ljudskog života - od ratnih osvajanja i politike do umetnosti i nauke. Zapravo, sve što se dešavalo u Rimu, od njegovog nastanka do današnjeg vremena, na razne načine je utkano u istoriju i kulturno nasleđe Evrope. I ne samo Evrope - tragove starog Rima i danas možemo da pronađemo u Aziji i Africi, u zemljama i oblastima koje su u nekom trenutku bile u sastavu rimskog carstva.

Pre putovanja u Rim, pogledali smo dva veoma zanimljiva i poučna dokumentarna serijala: jedan se bavio životom običnih ljudi u starom Rimu, a drugi nam je otkrio čaroliju baroka, umetničkog pokreta iz XVII veka koji se iz Rima, kao požar, raširio celom Evropom a potom i dalje, celim svetom.

Potpuno opijeni novostečenim znanjima, napravili smo orijentacioni plan obilaska Rima. Okosnica tog plana bili su barok i antički Rim.

„Kad si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin“ - što je u ovom slučaju značilo da smo u Rimu želeli da se osećamo „kao kod svoje kuće“ pa smo umesto hotelske sobe iznajmili stan u ulici Via Casilina (u četvrti Prenestino). Od stana smo imali odličnu vezu gradskim prevozom do centra grada i zato smo za 6 dana boravka kupili karte koje su nam omogućavale da koristimo sve vidove javnog prevoza. Nedaleko od stana postoji nekoliko manjih prodavnica ali i jedan supermarket, tako da smo zaista mogli sebi da priuštimo komfor sličan onome koji imamo u sopstvenom domu.

U Rim smo stigli 5. maja ujutro, ali umesto plavog i vedrog neba dočekalo nas je oblačno i povremeno kišovito vreme.

Pogled sa terase našeg rimskog „doma“

Od aerodroma smo za manje od sat vremena stigli do stana i pošto nismo hteli da gubimo vreme, odmah smo krenuli ka centru grada, u razgledanje zdanja i umetničkih dela o kojima smo slušali u serijalu o baroku. Možda bi bilo logičnije da smo prvo pošli u obilazak antičke rimske luke Ostije ili do Aurelijanovog zida i dalje starim Apijskim putem, ali zbog kiše smo odlučili da to ostavimo za neki od narednih dana. 

Bazilika svetog Jovana Lateranskog

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Dakle - barok! Zašto nas je barok privukao? Šta je to što ga i danas čini zanimljivim i potpuno neodoljivim?

Barok je u trenutku svog nastanka zahvatio sve vidove umetnosti - slikarstvo, vajarstvo, arhitekturu, muziku i poeziju, ne ostavljajući van svog domašaja nijedno ljudsko čulo. 

Katolička crkva je u baroknoj umetnosti dobila saveznika koji je pronalazio put do svakog vernika, bez obzira na njegov (ili njen) pol, starost, status u društvu. Za uzvrat, u promociji baroknih dela učestvovali su svi - pape, kardinali, sveštenici, misionari, plemstvo... Svetinje „upakovane“ u baroknu umetnost nalazile su se na svakom koraku - na ulicama i trgovima, u crkvama i samostanima. Statue i likovni prikazi nisu bili samo dekorativni već su dobili i svoju funkciju - da običnom čoveku približe složene religijske teme, učine ih razumljivim, prepoznatljivim a na kraju i bliskim. I možda najvažnije od svega - barok je po svojoj suštini bio prilagodljiv, uklapao se u svaki ambijent, u svaki kulturni milje. A to je univerzalna formula uspeha!

Upravo zato što je katolička crkva imala presudnu ulogu u afirmaciji i širenju baroka, najčuvenija i najcenjenija barokna dela skoro da su nerazdvojna od crkve. I zato je bilo sasvim logično da našu pažnju tokom ove posete Rimu usmerimo prvenstveno na crkve.

U priči o baroku, ovih nekoliko umetnika posebno su privukli našu pažnju: Gian Lorenzo Bernini, Francesco Borromini, Andrea Pozzo i naravno - Caravaggio.

  

2012 - 29. - 31. avgust, Barcelona (2. deo)

U Barseloni postoji žičara koja povezuje staru luku (Port Vell) sa brdom Montjuïc. Nismo se nikad pre vozili ovom žičarom, a pošto smo već bili blizu luke i obale, bio je pravi trenutak da pogledamo Barselonu iz neke nove perspektive.

No, pre nego što krenemo u avanturu žičarom, morali smo da doručkujemo. Ima li boljeg mesta za zdrav doručak od čuvene pijace La Boqueria? Svaki put kada odemo na ovu pijacu, čini nam se da bismo tamo mogli da provedemo ceo dan i da probamo ponešto sa svake tezge. Mislim da je ovo jedina pijaca na svetu koju volim...

La Boqueria

Od pijace do žičare nam je trebalo oko pola sata autobusom. Primetili smo da se oni crni oblaci od prethodne večeri nisu razišli, ali smo se nadali da neće biti kiše.

Polazak iz luke

Vožnja žičarom nam je brzo prošla - uživali u pogledu na Barselonu sa visine. Kada smo stigli na Montjuïc vetar je duvao sve jače, ali mi smo odlučili da popijemo kafu u lokalnoj kafeteriji i pokušali da uživamo u pogledu. Međutim, nije nam se dalo! Da nas ne bi uhvatilo nevreme, vratili smo na stanicu žičare i zatim natrag u luku, odakle smo i krenuli.

Povratak sa Montjuïca

Poslednjih nekoliko minuta pre povratka u luku, dok smo još bili u kabini žičare, počela je da prska kiša i duvao je jak vetar.

Zaključili smo da bi bilo najbolje da se vratimo u hotel, odmorimo se a onda uveče da ponovo izađemo - da se oprostimo od Barselone i Španije. 

Kada smo stigli u hotel izgledalo je da se oblaci razilaze, pa smo ponovo izašli na krov, da još malo uživamo u pogledu na ovaj divan grad.

U daljini su MNAC i neobični komunikacioni toranj na Montjuïcu  

Spomenik Kolumbu

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Tokom večeri ponovo smo sišli do obale, prošetali do samog kraja Ramble del Mar i vratili se do predivne zgrade stare luke Port Vell. 

I onda se nebo otvorilo! Kao i većina prolaznika, bili smo potpuno nespremni za pljusak. U prvom trenutku smo pokušali da se sklonimo kod ulaza u zgradu stare luke, ali tu nismo uspeli da nađemo baš neki zaklon od kiše. Nadali smo se da kiša neće dugo padati - letnji pljusak obično brzo prođe, ali ovaj put nismo imali sreće. Kada smo shvatili da kiša neće ubrzo stati, nismo imali izbora već smo po pljusku odjurili do hotela. Ne sećam se koliko puta u životu sam pokisla, ali ovako - do gole kože, možda 3 puta u životu! 

Zaključili smo, setno, da Barselona plače zato što sutra rano ujutro odlazimo, vraćamo se u Beograd...