Friday, September 4, 2015

2015 - 4. septembar, Iz Madrida natrag u Beograd

Ovog puta, odlazak iz Španije mi je pao teže nego ikad pre.
Neverovatni, lepi i uzbudljivi dani provedeni u Madridu, na samom početku putovanja, skoro da su zapali u neku izmaglicu zaborava. 

Posle Madrida, „desile“ su se Kordoba, Granada, Kadis, Tarifa, dragulji Andaluzije i, po mom uverenju, čitave Evrope.

Nakon ovog putovanja, mogli smo da podvučemo crtu i konstatujemo da je ostalo vrlo malo oblasti u Španiji u koje nismo makar zavirili, a opet, u svakom gradu, u svakoj provinciji, ima toliko uzbudljivog i novog, da nam se čini da jedan život nije dovoljan za sve ono što želimo da posetimo i upoznamo.

Andaluzija je, za mene, postala deo sveta za kojim čeznem svakodnevno. Čeznem i nadam se da ću se uskoro ponovo naći pod božanstvenim nebom Andaluzije!



Približna trasa ovogodišnjeg putovanja

Thursday, September 3, 2015

2015 - 3. septembar, Merida i povratak u Madrid

Osvanuo je pretposlednji dan ovogodišnjeg boravka u Španiji. Krajnja destinacija je Madrid iz koga se sutra avionom vraćamo za Beograd, ali danas treba da svratimo na još jedno važno mesto, u Meridu. Heres je udaljen od Madrida oko 620 km, a Merida se nalazi otprilike na pola puta.

Meridu su u prvom veku pre nove ere osnovali veterani rimske vojske, nazvali ga „Emerita Augusta“ što doslovno znači „časno raspušteni Avgustovi vojnici“. Današnji naziv grada, Merida, nastao je u narednim vekovima, spontanim skraćivanjem originalnog naziva. Po naredbi cara Avgusta, Emerita Augusta je podignuta da bi se obezbedila zaštita mosta koji je u to vreme bio jedini prelaz preko reke Gvadijane. Grad je vremenom postao prestonica pokrajine Lusitanije u provinciji Hispanija i jedan od najvažnijih gradova u celom Rimskom Carstvu. Zato je danas Merida španski grad u kome se nalazi najveći broj rimskih spomenika. Nažalost, u XIX veku, tokom Napoleonskih ratova, stradali su mnogi rimski i srednjovjekovni gradski spomenici. Zbog svoje bogate i burne istorija, Merida se našla na našem spisku mesta koje obavezno treba posetiti.


U Meridu smo stigli oko podneva, pronašli smo parking lociran relativno blizu glavnim znamenitostima koje je Goran prethodnog dana uvrstio u naš plan obilaska grada.

Svratili smo prvo do Dijaninog hrama na Forumu, prošli pored ostataka ulaza u Forum, a odatle se zaputili ka glavnoj atrakciji Meride – čuvenom rimskom teatru. Na ulazu u teatar sačekalo nas je neprijatno iznenađenje – cena ulaznica je bila previsoka i zato smo zastali da malo razmislimo da li ima smisla ih platimo. Posle toliko dana planiranja i iščekivanja da uđemo u ovo čuveno antičko zdanje, teška srca odlučili smo da ovaj put odustanemo od posete.




Ulaz u Forum


Meduza, karijatida i Jupiter 


Jedinstven šarm španske arhitekture

Na raskršću...

Pomalo nas je uhvatila neka mešavina nervoze i razočaranja zato što ćemo propustiti glavnu atrakciju grada i razmišljali smo kuda dalje. Nakon par minuta provedenih u nedoumici šta dalje i na koju stranu da krenemo, ukazalo se spasonosno rešenje. S druge strane ulice ljudi su se upravo ukrcavali u turistički vozić. Zauzeli smo mesta u voziću i uskoro je započela vožnja i panoramsko razgledanje Meride i njenih znamenitosti. Pored svake od znamenitosni na trasi ovog voza, vozač je usporio ili nakratko zaustavljao vozić kako bismo imali dovoljno vremena da pogledamo ili fotografišemo ono što je važno ili zanimljivo. Sve to propraćeno je objašnjenjima koja se preko zvučnika reprodukuju tokom cele vožnje.

Prvo nailazimo na takozvani Akvadukt čudesa (El acueducto de Los Milagros), impozantnu građevinu koja je u vreme kada je izgrađena dovodila vodu u rimsku koloniju Emerita Augusta, iz desetak kilometara udaljene močvare. Do danas je ostao sačuvan samo relativno mali deo akvadukta, tek nekih 38 zaobljenih stubova, visokih 25 metara, dužine oko 830 metara. Akvadukt čudesa dobio je ovaj „nadimak“ od lokalnog stanovništva koje je sigurno bilo zadivljeno njegovom veličinom i lepotom. Konstruisan je od granitnih blokova između kojih su umetnuti redovi crvene cigle.


Akvadukt čudesa (El acueducto de Los Milagros)




Narednih nekoliko kilometara vozimo se duž obale reke Gvadijane i stižemo do kružnog toka u čijem središtu je spomenik koji predstavlja Kapitolsku vučicu (Loba Capitolina) koja je prema legendi othranila Romula i Rema. Vučica je bila simbol antičkog Rima, a statua koja se nalazi ovde u Meridi samo je jedna od brojnih replika koje postoje u svetu, dok se original čuva, naravno, u Rimu.



Rimski most

Fontana u ulici Calle del Puente 

Zidine nekadašnje arapske tvrđave (Alcazaba Árabe de Mérida)

Oronula lepotica

Nastavljamo vožnju živopisnim ulicama Meride koja šarmira svojom mešavinom starog i novog, rimskog, mavarskog i hrišćanskog.
Calle Cava

Trg Plaza del Rastro

Posle vožnje turističkim vozićem

Nakon nešto manje od sat vremena stižemo do krajnje (za narednu turu – početne) stanice odakle ćemo produžiti šetnju po centru starog dela grada. Još jednom, čežnjivo, prolazimo pored zgrade Muzeja, kroz pešačku zonu u kojoj su simpatične stare, ali vrlo lepo očuvane zgrade.


Museo Nacional de Arte Romano

El Museino

Grafiti koji ne samo da ukrašavaju zidove zgrada, već služe i kao prostor za reklamu, uvek mi privuku pažnju i uglavnom mi se jako dopadnu. „Šangri-la“ je restoran koji, osim reklame za svoju vegetarijansku kuhinju, šalje mudru poruku svima koji prođu pored njhovog zida:


„Cuando el poder del amor,
supere el amor de poder,
el mundo conocerá la paz.“

odnosno:

„Kada moć ljubavi,
Prevaziđe ljubav prema moći,
Svet će spoznati mir.“





Festivalska atmosfera

Vreme je prebrzo prolazilo, već više od četiri sata smo u Meridi i bio je pravi trenutak da sednemo u neki restorančić, ručamo i odmorimo se od šetnje. Pronašli smo jedan veoma šarmantan, u srcu ovog dela grada, sa pogledom na lepu fontanu u središtu pešačke zone. Posle ove kratke pauze za ručak, za nekoliko minuta smo stigli do parkinga i krenuli na poslednju etapu puta, ka Madridu.


Ulicom Calle Cervantes...

... do parkinga

Naš boravak od nekoliko sati, ispostavio se kao svojevrsna „nepravda“ prema Meridi. Od barem 25 spomenika i znamenitosti koje treba videti u ovom divnom gradu, mi smo uspeli da vidimo svega nekoliko. Pokupili smo poneko zrno bitnih informacija tokom vožnje vozićem, uspeli smo nešto i da fotografišemo, ali najveći i najznačajnini spomenici iz duge i bogate istorije ovog grada naprosto su nam izmakli.

Kao i mnogo puta do sada, nismo imali izbora – ali ovo je grad u kome treba provesti nekoliko dana a ne nekoliko sati. A takva prilika će se, sigurno, jednog dana ukazati.




U daljini - Castillo de Oropresa

Castillo de Oropresa

Još oko stotinak kilometara do Madrida

U daljini - Castillo de Maqueda

Seosko imanje u blizini mesta Quismondo

Wednesday, September 2, 2015

2015 - 2. sept - Cadiz

Ovo nam je poslednji dan u Heresu i Kadisu, usporili smo, kao da pokušavamo da odgodimo neodgodivo. Doručak, pripreme za polazak iz Heresa, traženje najbolje pozicioniranog parkinga koji će biti blizu svim znamenitostima koje planiramo da vidimo, sve to nam je oduzelo dosta vremena. U Kadis stižemo nešto posle 13h.

Kada smo pre tri dana bili u Kadisu, bilo je sparno, oblačno i na kraju je počela i kiša da pada. Danas je predivan, vedar, sunčan dan, kao stvoren za uživanje i obilazak grada. Auto smo parkirali u podzemnom parkingu u samom srcu grada i iz njega izašli pravo na trg Plaza de San Antonio. Odatle smo se uputili na sever, ka obali, do ulice Paseo Alameda Apodaca.


Jedan od trgova u centru grada Plaza de San Antonio


Prvo na šta nailazimo kraj same obale mora je jedan mali ali predivan park: između visokih i gusto olistalih stabala od kojih su neka stara i nekoliko vekova provlače se popločane staze na kojima su kamene kocke raspoređene na različite načine tako da formiraju geometrijske šare. Krošnje hibiskusa i oleandara polegle su od mnoštva cvetova. Kamene klupe i fontana obloženi su tipičnom andaluzijskom keramikom. Sve izgleda kao da smo kročili u bogatu i negovanu botaničku baštu obogaćenu spomenicima koji su podignuti u spomen na znamenite ličnosti koje su čudni putevi sudbine zauvek vezali za Kadis.


Pesnik Carlos Edmundo de Ory

Raskošno zelenilo


I raskošno procvetalo


Statua sa puno simbola jedinstva Španije i Amerike

Džinovski fikus


Moj pustolov u senci fikusa

U pozadini spomenik pomorcu po imenu Miguel Grau Seminario

José Martí - kubanski književnik, političar i revolucionar

Sve je rečeno!


Paseo Alameda Marqués de Comillas

Budno oko Kadisa

Park od cementa (Parque cemento)




Od parka, nastavljamo šetnju stazom koja ide duž obale i svraćamo u zamak Castillo de Santa Catalina iz XVI veka. Od svog nastanka pa do pred kraj XX veka ovaj zamak je uglavnom koristila vojska. U poslednjih 25 godina, zamak liči na malu umetničku koloniju u kojoj su posetioci uvek dobrodošli.

Umetnici rade... Artistas trabajando - Castillo de Santa Catalina

Pokraj stražarnice



Kapela


Ne odvajamo se od obale, prolazimo kraj čuvene plaže Playa de La Caleta i uskoro stižemo do kapije Puerta de la Caleta od koje se nasipom stiže do zamka Castillo de San Sebastián. Čim smo prošli kapiju, s desne strane dočekala nas je neverovatno lepa i velika skulptura od peska. Skulptura prikazuje brojna morska stvorenja, ali iznad njih se nalazi sveden i stilizovan Kadis.


Prolaz ka zamku - Paseo Fernando Quiñones


Sunce već ozbiljno peče, na nasipu kojim idemo ka zamku Castillo de San Sebastián nema nimalo hlada i pomalo počinjemo da osećamo umor. Levo i desno, uz sam nasip, vidimo ljude kako uživaju u društvu, u samoći, neki pecaju, neki čitaju knjige, a ko voli mir i spokoj može jednostavno da uživa u fantastičnom pogledu na veći deo Kadisa.





Pogled na čuvenu plažu Playa de La Caleta






Šetnja nasipom traje barem desetak minuta, ali uz zastajkivanja za odmor i fotografisanje, prilično se odužila. Unutar zamka, pokušavam da se dočepam malo hlada ali mesta ima tako malo da se ne zadržavamo previše u zamku već krećemo natrag ka obali. Opet dugačkih 10-15 minuta šetnje nasipom do kapije Puerta de la Caleta. Čim smo prošli kapiju, naišli smo na restoran u hladovini i zauzeli smo prvi slobodan sto. Našu šetnju po Kadisu započeli smo pre dva sata, sve vreme smo bili na žestokom andaluzijskom suncu, prepešačili smo skoro 5 km i bilo je krajnje vreme za odmor i za ručak!

Pogled iz restorana

Kapija Puerta de la Caleta

Posle ručka, ostalo nam je da obiđemo još nekoliko mesta u centru grada, ali sada je već bilo lakše. Hodali smo uskim ulicama u kojima je bilo dovoljno hladovine, a i mi smo malo usporili ritam. Počeli smo da zagledamo zanimljive detalje na fasadama i izloge prodavnica u kojima je bilo i neobične ali i vrlo primamljive robe.

Naišli smo na parohijsku crkvu Iglesia de San Lorenzo Mártir na čijoj fasadi se nalazi nekoliko veoma zanimljivih mozaika. Ne sećam se da sam još negde videla ovakve mozaike, možda su ovde s razlogom postavljeni ovako – da se skrene pažnja na crkvu koja je ušuškana između zgrada u uskoj ulici starog grada.

Mozaik na fasadi crkve Iglesia de San Lorenzo Mártir





Proizvodnja keramike




U planu nam je bilo da posetimo Toranj Tavira (Torre Tavira) koji je podignut u XVIII veku i predstavlja jednu od turističkih atrakcija Kadisa. Toranj se nalazi na najvišoj tački u gradu, na 45 metara nadmorske visine i u vreme kada je izgrađen sa njegove osmatračnice pružao se pogled na ceo Kadis. Prvi čuvar tornja bio je Don Antonio Tavira i on je uz pomoć svog teleskopa posmatrao brodove koji stižu u Kadis natovareni robom iz Amerike. Kada smo stigli do tornja, odlučili smo da posetu Taviri ostavimo za neku drugu priliku – kad budemo malo odmorniji i raspoloženiji da platimo cenu ulaznice.


Trasa šetnje po Kadisu

Iako nema nikakvih putokaza, a ulice su prilično uske i potpuno nam nepoznate, uspevamo da se snađemo i krećemo u pravcu ka trgu Plaza de San Antonio gde nam je auto. U jednoj od ovih uličica nailazimo na poslastičarnicu iz koje se širio čaroban miris kolača. Upravo to nam je bilo potrebno! Domaći kolači, tipični za Kadis i ovaj deo Španije! Kupili smo skoro „od svega pomalo“ i odlučili da iz Kadisa odemo do peščanih dina pored puta koji se pruža južno od grada.
Plaža duž puta CA-33 (Avenida Vía Augusta Julia)

Kada smo stigli do plaže i peščanih dina, bilo je skoro 6 sati popodne. Duvao je jak vetar, ali je bilo toplo. Goran je hrabro zaplivao u hladnom Atlantiku, a ja sam sedela na kamenom zidiću i čekala ga da se posle kupanja malo osunča i osuši pa da počnemo našu slatku gozbu. Vetar je nosio sitan pesak koji se svuda zavlačio, pa sam vrlo brzo, iz predostrožnosti, spakovala fotoaparate. Kad smo počeli da degustiramo kolače, shvatili smo da se pesak zavlači i u kolače i da će biti bolje da ih ostavimo za kasnije, kad se vratimo u Heres.

Posedeli smo još neko vreme na ovom divnom mestu, srećni što nas je put doveo u ovaj deo Španije, u Kadis, na ovu plažu, ali i tužni što su ovo ujedno i trenuci rastanka od Kadisa.

Spremni za uživanje u kolačima kupljenim u centru Kadisa

Saludos desde Cádiz...

Ovo je mesto za kojim ću verovatno žudeti celog svog života. I možda ću biti nepravedna prema drugim divnim mestima u Španiji, ali mislim da su Kadis i Kordoba (a da ne cepidlačim, mogu slobodno da priznam da se to odnosi na celu Andaluziju) ostvarenje mog sna o idealnom mestu za život!