Krajem aprila 2011. u Srbiji se slavio Uskrs, a to je značilo da imamo na raspolaganju 4 neradna dana. Nismo imali mnogo vremena za pripreme, pa smo odlučili da odemo do Venecije. Pošto nismo nikada ranije bili u Veneciji, mislili smo da je pravi trenutak da vidimo tu čuvenu italijansku lepoticu.
Autoputem kroz Hrvatsku, bez zadržavanja, posle 5-6 sati vožnje stigli smo do Postojne u Sloveniji.
Tu smo napravili prvu dužu pauzu, jer nam je do hotela u kome ćemo spavati naredne 3 noći ostalo još oko 150 km puta. Pravo vreme i pravo mesto za ručak.
„Gostilna in pizzerija ČUK“ nalazi se pored stadiona lokalnog sportskog društva i možda zbog toga na meniju ima prilično raznovrsna ali jeftina i vrlo ukusna jela. Gogo je uživao u grilovanim hobotnicama a ja sam uzela nešto nimalo egzotično ali podjednako ukusno.
Namireni i odmorni, nastavljamo put i prva sledeća stanica je vrlo simpatičan italijanski gradić Palmanova. Relativno lako smo našli mesto za parking (poučeni iskustvom iz Sevilje počeli smo strogo da vodimo računa o ovom aspektu kretanja kroz nepoznate gradove). Stigli smo do centra i odmah primetili glavnu urbanističku karakteristiku grada – šestougaoni trg. Zapravo, ne samo trg, već ceo grad ima oblik pravilnog šestougla sa prostranim trgom u samom geometrijskom središtu. Palmanova je poznata kao jedini grad na svetu potpuno izveden po načelima renesanse.
Seli smo u baštu neke od brojnih kafeterija na ovom trgu, naručili pravu italijansku kafu i uživali u opuštenoj atmosferi. Iako ne spadamo u onu kategoriju turista koji prvo traže tržne centre pa onda sve drugo, posle popijene kafe, na povratku do kola, nisam uspela da odolim. Ušla sam u prodavnicu obuće... i kupila sebi jedne prave kožne italijanske cipele. Eto, jednom i ja da „pokleknem“ pred tim izazovom.
Copyright © Sofijana Stamenkovic
Dan odmiče i mi nastavljamo vožnju do mesta Noventa di Piave u kome smo imali rezervisan hotel. Lako ga nalazimo, uzimamo sobu, ali shvatamo da u hotelu kao ni u njegovoj blizini nema restorana gde bismo mogli da večeramo.
Ništa strašno, sedamo u kola i vozimo se do centra mesta. Međutim i tamo deluje sve prilično pusto i usnulo. U nekoj od uličica do koje smo stigli pešačeći od crkve koja je po pravilu na centralnom mestu u gradu, sasvim slučajno nalazimo nešto što spolja deluje kao divan, topao porodični restorančić. Jednostavan enterijer, puno ljudi svih generacija, karirani stolnjaci – mora da je u pitanju pun pogodak.
Kakav danak neiskustvu! Dakle, domaćini ne znaju ni reč engleskog, jelovnik nemaju, ali uspevamo da se sporazumemo toliko da smo mi voljni da večeramo a oni će da nam donesu ono što se te večeri servira.
Stiže prvo jelo... pa drugo... treće... sve relativno male ali vrlo ukusne porcije, ali kraj usluživanju se ne vidi. U jednom momentu, posle ne znam kog jela po redu, zaključujemo da ćemo morati da se zahvalimo domaćinima i zatražimo račun, jer smo više nego siti. I onda stiže pravo „iznenađenje“. Iznos na računu bio je na nivou 2 skuplja ili čak 3 prosečna ručka/večere kakve ćemo narednih godina najčešće plaćati u Španiji. Od tada, mislim da više nikad i nigde nismo naručivali u restoranima u kojima nema jelovnika!
Umorni od celodnevnog puta i punih stomaka, vraćamo se u hotel da se lepo naspavamo jer nas sutra čeka Venecija.
No comments:
Post a Comment