2011 April - Trst, Lipica i povratak u Beograd

Osvanuo je lep aprilski dan, idealan za putovanje a i vreme je da krenemo ka Beogradu. Naša prva stanica na putu je Trst, većini verovatno poznat prvenstveno kao “sveti grad” turista iz nekadašnje SFRJ. Nas dvoje nismo nikada putovali u Trst iz tog razloga, pa ni ovaj put nije bilo drugačije.

Prošetali smo ulicama oko velikog kanala kod trga Ponte Roso, pronašli simpatičnu kafeteriju i seli da popijemo još jednom italijansku kafu.

Arrivederci Trieste! Krećemo dalje, sledeća stanica je Lipica gde ćemo da ručamo, a odatle nema stajanja do Beograda.

Planirano razgledanje Lipice pokvarila nam je kiša koja nas je naterala da sednemo u restoran i ručamo – a obilazak ondašnje čuvene ergele morali smo da ostavimo za neku drugu priliku.

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Štreberski deo:

Trst je star oko 2000 godina, nastao još u vreme starog Rima, a njegova sudbina neraskidivo je vezana za sve ono što se dešavalo na političkoj sceni Evrope od nastanka grada pa sve do polovine XX veka. Kao lučki grad, neminovno je bio izložen uticajima i s kopna i s mora, pa je i stanovništvo ovog grada oduvek bilo šaroliko.

Zato možda ne treba da čudi što u samom centru Trsta, na trgu Ponte Roso, postoji i pravoslavna crkva svetog Spiridona, čija je gradnja počela polovinom XVIII veka. Ovo je jedna od najvećih srpskih pravoslavnih crkava, što govori o bogatstvu nekadašnje srpske zajednice u ovom gradu. Prema nekim izvorima, ova crkva je bila uzor po kome je projektovan hram Svetog Save na Vračaru.

Sa glavnog gradskog keja pruža se pogled na ceo grad s jedne strane, a s druge strane na ceo tršćanski zaliv. Staro gradsko jezgro nije toliko „staro“ – većina zgrada koje danas postoje izrađena je tokom XVIII i XIX veka. U Trstu je evidentan uticaj habsburške arhitekture, pa ovaj grad mnogo više podseća na Beč nego na Veneciju ili Veronu. 

2011 April - Venecija u dva dana

Od Novente do Venecije putujemo vozom. Železnička stanica u Noventi je prilično neugledna, pa vreme do polaska voza provodimo u obližnjoj kafeteriji. Voz stiže na vreme, po voznom redu, a pred nama put od skoro 50 km. Vreme u vozu nam brzo prolazi i konačno stižemo do ove čuvene vremešne dive koja ima brojne nadimke: „Kraljica Jadrana“, „Nevesta mora“, „Grad mostova“, „Grad vode“. Zaljubljenici u ovaj grad verovatno misle da joj svaki od ovih nadimaka savršeno pristaje, ali da nijedan nije dovoljan da oslika sve njene atribute.

Krećemo u razgledanje i prvo što primećujemo jeste neopisiva gužva na svakom koraku. Ne znam koliko ljudi dnevno prođe ovim gradom koji je izgrađen na 118 ostrva u venecijanskoj laguni. O istoriji i kulturi Venecije nema smisla da pišem. To je jedno od onih mesta na planeti koja je nemoguće upoznati i opisati, za koja nisu dovoljne ni reči, ni slike... Treba otići i videti.

Gužva, gužvaaa... do granice neprijatnosti. Prolazimo pored glavnih gradskih obeležja, pokušavamo da se slikamo, da popričamo o onome što vidimo, ali kao da smo u košnici. Uspevamo da se izvučemo u neke poprečne ulice, dalje od glavnih turističkih atrakcija. Tu se vidi manje glamurozno ali po meni vrlo šarmantno lice ovog starog grada.

Šetamo nasumice i dolazimo do jednog gondolijera koji je u tom trenutku bio slobodan. Pitamo koliko bi koštala vožnja i koliko bi trajala, ali na naše razočarenje – za sat vremena bismo platili više nego koliko nas košta gorivo od Venecije do Beograda. Hvala, ali ipak ćemo nastaviti da se šetamo.

Tokom prvog dana obilaska Venecije prilično smo se umorili, što od gužve, hodanja uzduž i popreko, da bi nas na kraju opet čekao povratak vozom. A utisci koje smo poneli tog dana nisu ispunili naša očekivanja. Ipak, sutra je novi dan, idemo ponovo do Venecije i možda će biti bolje.  

Sutradan smo rešili da ne idemo vozom, već smo kolima stigli do luke Punta Sabioni, a odatle brodićem do Venecije. Vožnja brodićem je bila prilično vesela i zabavna. Podsetila me je na neka davno prošla vremena iz detinjstva i mladosti kada sam se često na moru vozila čamcima, brodićima, trajektima.

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Drugog dana smo se malo bolje snašli, bili smo bolje pripremljeni na gužvu i uspeli smo da malo popravimo ne tako sjajne utiske od prvog dana. Ali samo malo...

Nažalost, što se nas tiče, Venecija je dobila etiketu „precenjena“ i nema je u našim planovima za neka buduća putovanja.

2011 April – Postojna, Palmanova...

Krajem aprila 2011. u Srbiji se slavio Uskrs, a to je značilo da imamo na raspolaganju 4 neradna dana. Nismo imali mnogo vremena za pripreme, pa smo odlučili da odemo do Venecije. Pošto nismo nikada ranije bili u Veneciji, mislili smo da je pravi trenutak da vidimo tu čuvenu italijansku lepoticu.

Autoputem kroz Hrvatsku, bez zadržavanja, posle 5-6 sati vožnje stigli smo do Postojne u Sloveniji.

Tu smo napravili prvu dužu pauzu, jer nam je do hotela u kome ćemo spavati naredne 3 noći ostalo još oko 150 km puta. Pravo vreme i pravo mesto za ručak.  

„Gostilna in pizzerija ČUK“ nalazi se pored stadiona lokalnog sportskog društva i možda zbog toga na meniju ima prilično raznovrsna ali jeftina i vrlo ukusna jela. Gogo je uživao u grilovanim hobotnicama a ja sam uzela nešto nimalo egzotično ali podjednako ukusno.

Namireni i odmorni, nastavljamo put i prva sledeća stanica je vrlo simpatičan italijanski gradić Palmanova. Relativno lako smo našli mesto za parking (poučeni iskustvom iz Sevilje počeli smo strogo da vodimo računa o ovom aspektu kretanja kroz nepoznate gradove). Stigli smo do centra i odmah primetili glavnu urbanističku karakteristiku grada – šestougaoni trg. Zapravo, ne samo trg, već ceo grad ima oblik pravilnog šestougla sa prostranim trgom u samom geometrijskom središtu. Palmanova je poznata kao jedini grad na svetu potpuno izveden po načelima renesanse.

Seli smo u baštu neke od brojnih kafeterija na ovom trgu, naručili pravu italijansku kafu i uživali u opuštenoj atmosferi. Iako ne spadamo u onu kategoriju turista koji prvo traže tržne centre pa onda sve drugo, posle popijene kafe, na povratku do kola, nisam uspela da odolim. Ušla sam u prodavnicu obuće... i kupila sebi jedne prave kožne italijanske cipele. Eto, jednom i ja da „pokleknem“ pred tim izazovom.

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Dan odmiče i mi nastavljamo vožnju do mesta Noventa di Piave u kome smo imali rezervisan hotel. Lako ga nalazimo, uzimamo sobu, ali shvatamo da u hotelu kao ni u njegovoj blizini nema restorana gde bismo mogli da večeramo.

Ništa strašno, sedamo u kola i vozimo se do centra mesta. Međutim i tamo deluje sve prilično pusto i usnulo. U nekoj od uličica do koje smo stigli pešačeći od crkve koja je po pravilu na centralnom mestu u gradu, sasvim slučajno nalazimo nešto što spolja deluje kao divan, topao porodični restorančić. Jednostavan enterijer, puno ljudi svih generacija, karirani stolnjaci – mora da je u pitanju pun pogodak.

Kakav danak neiskustvu! Dakle, domaćini ne znaju ni reč engleskog, jelovnik nemaju, ali uspevamo da se sporazumemo toliko da smo mi voljni da večeramo a oni će da nam donesu ono što se te večeri servira.

Stiže prvo jelo... pa drugo... treće... sve relativno male ali vrlo ukusne porcije, ali kraj usluživanju se ne vidi. U jednom momentu, posle ne znam kog jela po redu, zaključujemo da ćemo morati da se zahvalimo domaćinima i zatražimo račun, jer smo više nego siti. I onda stiže pravo „iznenađenje“. Iznos na računu bio je na nivou 2 skuplja ili čak 3 prosečna ručka/večere kakve ćemo narednih godina najčešće plaćati u Španiji. Od tada, mislim da više nikad i nigde nismo naručivali u restoranima u kojima nema jelovnika!

Umorni od celodnevnog puta i punih stomaka, vraćamo se u hotel da se lepo naspavamo jer nas sutra čeka Venecija.