2015 - 2. sept - Cadiz

Ovo nam je poslednji dan u Heresu i Kadisu, usporili smo, kao da pokušavamo da odgodimo neodgodivo. Doručak, pripreme za polazak iz Heresa, traženje najbolje pozicioniranog parkinga koji će biti blizu svim znamenitostima koje planiramo da vidimo, sve to nam je oduzelo dosta vremena. U Kadis stižemo nešto posle 13h.

Kada smo pre tri dana bili u Kadisu, bilo je sparno, oblačno i na kraju je počela i kiša da pada. Danas je predivan, vedar, sunčan dan, kao stvoren za uživanje i obilazak grada. Auto smo parkirali u podzemnom parkingu u samom srcu grada i iz njega izašli pravo na trg Plaza de San Antonio. Odatle smo se uputili na sever, ka obali, do ulice Paseo Alameda Apodaca.

Jedan od trgova u centru grada Plaza de San Antonio

La Biblioteca del Casino Gaditano

Prvo na šta nailazimo kraj same obale mora je jedan mali ali predivan park: između visokih i gusto olistalih stabala od kojih su neka stara i nekoliko vekova provlače se popločane staze na kojima su kamene kocke raspoređene na različite načine tako da formiraju geometrijske šare. Krošnje hibiskusa i oleandara polegle su od mnoštva cvetova. Kamene klupe i fontana obloženi su tipičnom andaluzijskom keramikom. Sve izgleda kao da smo kročili u bogatu i negovanu botaničku baštu obogaćenu spomenicima koji su podignuti u spomen na znamenite ličnosti koje su čudni putevi sudbine zauvek vezali za Kadis.

U parku Alameda Apodaca

Pesnik Carlos Edmundo de Ory

Raskošno zelenilo

I raskošno procvetalo

Statua sa puno simbola jedinstva Španije i Amerike

(Monumento al Marqués de Comillas)

Džinovski fikus

Moj pustolov u senci fikusa

U pozadini spomenik pomorcu po imenu Miguel Grau Seminario

José Martí - kubanski književnik, političar i revolucionar

Sve je rečeno!

Parroquia de Nuestra Señora del Carmen y Santa Teresa

Paseo Alameda Marqués de Comillas

Budno oko Kadisa

Park od cementa (Parque cemento)

Od parka, nastavljamo šetnju stazom koja ide duž obale i svraćamo u zamak Castillo de Santa Catalina iz XVI veka. Od svog nastanka pa do pred kraj XX veka ovaj zamak je uglavnom koristila vojska. U poslednjih 25 godina, zamak liči na malu umetničku koloniju u kojoj su posetioci uvek dobrodošli.

Umetnici rade... Artistas trabajando - Castillo de Santa Catalina

Pokraj stražarnice

Kapela

Ne odvajamo se od obale, prolazimo kraj čuvene plaže Playa de La Caleta i uskoro stižemo do kapije Puerta de la Caleta od koje se nasipom stiže do zamka Castillo de San Sebastián. Čim smo prošli kapiju, s desne strane dočekala nas je neverovatno lepa i velika skulptura od peska. Skulptura prikazuje brojna morska stvorenja, ali iznad njih se nalazi sveden i stilizovan Kadis.

Prolaz ka zamku - Paseo Fernando Quiñones

Sunce već ozbiljno peče, na nasipu kojim idemo ka zamku Castillo de San Sebastián nema nimalo hlada i pomalo počinjemo da osećamo umor. Levo i desno, uz sam nasip, vidimo ljude kako uživaju u društvu, u samoći, neki pecaju, neki čitaju knjige, a ko voli mir i spokoj može jednostavno da uživa u fantastičnom pogledu na veći deo Kadisa.

Zamak - Castillo de San Sebastián

Pogled na čuvenu plažu Playa de La Caleta

Šetnja nasipom traje barem desetak minuta, ali uz zastajkivanja za odmor i fotografisanje, prilično se odužila. Unutar zamka, pokušavam da se dočepam malo hlada ali mesta ima tako malo da se ne zadržavamo previše u zamku već krećemo natrag ka obali. Opet dugačkih 10-15 minuta šetnje nasipom do kapije Puerta de la Caleta. Čim smo prošli kapiju, naišli smo na restoran u hladovini i zauzeli smo prvi slobodan sto. Našu šetnju po Kadisu započeli smo pre dva sata, sve vreme smo bili na žestokom andaluzijskom suncu, prepešačili smo skoro 5 km i bilo je krajnje vreme za odmor i za ručak!

Pogled iz restorana

Kapija Puerta de la Caleta

Posle ručka, ostalo nam je da obiđemo još nekoliko mesta u centru grada, ali sada je već bilo lakše. Hodali smo uskim ulicama u kojima je bilo dovoljno hladovine, a i mi smo malo usporili ritam. Počeli smo da zagledamo zanimljive detalje na fasadama i izloge prodavnica u kojima je bilo i neobične ali i vrlo primamljive robe.

Naišli smo na parohijsku crkvu Iglesia de San Lorenzo Mártir na čijoj fasadi se nalazi nekoliko veoma zanimljivih mozaika. Ne sećam se da sam još negde videla ovakve mozaike, možda su ovde s razlogom postavljeni ovako – da se skrene pažnja na crkvu koja je ušuškana između zgrada u uskoj ulici starog grada.

Mozaik na fasadi crkve Iglesia de San Lorenzo Mártir

Proizvodnja keramike

U planu nam je bilo da posetimo Toranj Tavira (Torre Tavira) koji je podignut u XVIII veku i predstavlja jednu od turističkih atrakcija Kadisa. Toranj se nalazi na najvišoj tački u gradu, na 45 metara nadmorske visine i u vreme kada je izgrađen sa njegove osmatračnice pružao se pogled na ceo Kadis. Prvi čuvar tornja bio je Don Antonio Tavira i on je uz pomoć svog teleskopa posmatrao brodove koji stižu u Kadis natovareni robom iz Amerike. Kada smo stigli do tornja, odlučili smo da posetu Taviri ostavimo za neku drugu priliku – kad budemo malo odmorniji i raspoloženiji da platimo cenu ulaznice.

Trasa šetnje po Kadisu

Iako nema nikakvih putokaza, a ulice su prilično uske i potpuno nam nepoznate, uspevamo da se snađemo i krećemo u pravcu ka trgu Plaza de San Antonio gde nam je auto. U jednoj od ovih uličica nailazimo na poslastičarnicu iz koje se širio čaroban miris kolača. Upravo to nam je bilo potrebno! Domaći kolači, tipični za Kadis i ovaj deo Španije! Kupili smo skoro „od svega pomalo“ i odlučili da iz Kadisa odemo do peščanih dina pored puta koji se pruža južno od grada.

Plaža duž puta CA-33 (Avenida Vía Augusta Julia)

Kada smo stigli do plaže i peščanih dina, bilo je skoro 6 sati popodne. Duvao je jak vetar, ali je bilo toplo. Goran je hrabro zaplivao u hladnom Atlantiku, a ja sam sedela na kamenom zidiću i čekala ga da se posle kupanja malo osunča i osuši pa da počnemo našu slatku gozbu. Vetar je nosio sitan pesak koji se svuda zavlačio, pa sam vrlo brzo, iz predostrožnosti, spakovala fotoaparate. Kad smo počeli da degustiramo kolače, shvatili smo da se pesak zavlači i u kolače i da će biti bolje da ih ostavimo za kasnije, kad se vratimo u Heres.

Posedeli smo još neko vreme na ovom divnom mestu, srećni što nas je put doveo u ovaj deo Španije, u Kadis, na ovu plažu, ali i tužni što su ovo ujedno i trenuci rastanka od Kadisa.

Spremni za uživanje u kolačima kupljenim u centru Kadisa

Saludos desde Cádiz...

Ovo je mesto za kojim ću verovatno žudeti celog svog života. I možda ću biti nepravedna prema drugim divnim mestima u Španiji, ali mislim da su Kadis i Kordoba (a da ne cepidlačim, mogu slobodno da priznam da se to odnosi na celu Andaluziju) ostvarenje mog sna o idealnom mestu za život!

2015 - 1. sept - Sunčana Tarifa...

Jučerašnji oblaci i svežina su se razišli tokom noći i pred nama je predivan dan, kao stvoren za uživanje u priobalnim predelima najjužnijeg dela Andaluzije. Iz Heresa smo krenuli ka luci Alhesiras (Algeciras) koja se nalazi naspram Gibraltara – isturene teritorije koja ne pripada Španiji već je sticajem viševekovnih komplikovanih političkih igara (još uvek) deo Ujedinjenog Kraljevstva.

Utorak je, radni dan, a saobraćajna gužva na prilazu Alhesirasu, jednoj od najprometnijih i najvećih luka ne samo u ovom delu Španije već i u Evropi, prilično nas je obeshrabrila. Zato smo odlučili da ne silazimo u Alhesiras, nego da nastavimo još malo dalje, ka Gibraltaru. U jednom trenutku, pojavio se putokaz za mesto San Roke (San Roque) i mi smo se pre ulaza u ovaj gradić spustili do obale i stigli do plaže Gvadaranke (Guadarranque).

Na plaži nije bilo nikog osim nas i dvoje mladih spasilaca koji su uživali u senci suncobrana. Zagazila sam bosa u hladnjikavu vodu i iz peska pokupila punu šaku šarenih školjki. S desne strane, u izmaglici se nazirala luka Alhesiras, a levo se video Gibraltar. Bio je ovo prvi put sam uživo videla komad zemlje koji pripada Ujedinjenom Kraljevstvu.

Playa de Guadarranque

Pogled na Gibraltar

Plaža Gvadaranke daluje kao da je namerno sklonjena od glavnih turističkih trasa, oko nje se nalaze postrojenja nekih svetskih naftnih kompanija i sve unaokolo deluje prilično nezanimljivo. Da ne bismo nepotrebno gubili vreme, rešili smo da nastavimo ka našem sledećem odredištu – zoo vrtu „Zoo de Castellar“ u kome su smeštene životinje koje su ovde našle utočište nakon što su oduzete nesavesnim vlasnicima ili ilegalnim preprodavcima divljih životinja.

U ovom slučaju, dobro je što u zoo vrtu nema mnogo životinja – nadam se da vlasti Španije uspevaju da obuzdaju većinu kriminalnih radnji u vezi sa ovim divnim i nedužnim stvorenjima. Cena ulaznice za zoo vrt nije baš „popularna“, ali kada pomislim da se tim parama pomaže spasavanje životinja i opstanak ovog utočišta, sva razmišljanja o ceni naprosto postanu bespredmetna.

Zoo vrt - utočište za spašene životinje - Zoo de Castellar

Ris (uobičajeno ljut) i leopard

Samo leopard je bio raspoložen za maženje

Uz sve to, zoo vrt posetiocima uzvraća na divan način – svako može da priđe i pomiluje mladunče leoparda ili da prisustvuje kratkom programu u kome je glavna zvezda jedan soko, a kome se povremeno pridruži poneki hrabri dobrovoljac iz publike. U senci, na par koraka od leoparda, dremalo je i mladunče risa, ali su nas upozorili da bez obzira na to što je tako mali i meden – nimalo ne voli da se druži sa ljudima. I drago mi je da je tako. Nadam se da će jednog dana biti vraćen u divljinu i da neće voleti da se druži s ljudima.

Pošto smo obilazak zoo vrta brzo završili, krenuli smo ka Tarifi – željni da je što pre vidimo po predivnom sunčanom danu. Desetak minuta pre Tarife, zaustavili smo se na vidikovcu (Mirador del Estrecho) sa koga puca pogled na gibraltarski moreuz, na severnu obalu Afrike, na Seutu i Tanger-Med.

Mirador Del Estrecho

U Tarifi smo uspeli da nađemo slobodno parking mesto u neposrednoj blizini obale. Krenuli smo u šetnju po toplom, mekom, očaravajućem žutom pesku. Na plažama ljudi uživaju – u sunčanju, kupanju, igri sa svojim četvoronožnim ljubimcima, ima puno mladog sveta i po tome se Tarifa upečatljivo razlikuje od većine španskih gradova.

U daljini, ka severu, primetili smo ogromnu plažu i gomilu šarenih padobrana za surfovanje po vodi. Tamo ćemo otići kasnije, a sada idemo do najisturenijeg dela Evrope, Isla de Las Palomas, da pokušamo da vidimo što dalje – do Afrike. Uživali smo u svakom koraku duž nasipa koji spaja Tarifu i Isla de las Palomas, zastajali da slikamo sve što nam se našlo u kadru – od galebova do kamenja razbacanog duž nasipa.

Ponovo u Tarifi

Zamak Sv. Kataline

Pogled na Tanger-Med

Bilo je već vreme za ručak i pošto nismo hteli da se odvajamo od obale, seli smo u restoran koji je smešten uz samu plažu. Unutar restorana okačena je tabla sa natpisom „Dom je tamo gde su talasi“. I to je verovatno prava suština filozofije i lepote ovog mesta. Beskrajna sloboda...

Bronzana tuna i oznake vetrova

Kada smo krenuli natrag ka kolima, prošli smo pored ogromne bronzane statue tune ispod koje su napisani nazivi vetrova, raspoređeni u skladu sa time s koje strane duvaju. Vreme u Tarifi određuju pulenat (španski: Poniente), vetar koji duva sa zapada i levanat (španski: Levante), vetar koji duva sa istoka. Pulenat je vetar koji donosi talase zbog kojih je deo obale od Tarife ka Kadisu kao stvoren za surfovanje po vodi.

Otprilike 5 km severno od Tarife, videli smo zgodno mesto gde možemo da siđemo s puta i približimo se onim šarenim padobranima koje smo videli u Tarifi. Parkirali smo auto kod restorana „Venta el Tito“ i krenuli peške do obale. Dok smo pešačili kroz nisku travu, sreli smo jednog starijeg gospodina koji nam je objasnio da samo u određenim periodima tokom godine ovde može da se vidi ovakav prizor. Potrebni su i „dobar vetar“ i „dobro more“. Danas je očigledno bio jedan od takvih dana i plaža Playa de Los Lances vrvela je od surfera i njihovih padobrana.

Dok smo prilazili plaži, ukrstili su nam se putevi sa 3 lepa, riđkasta bika (možda su bili i volovi, ali imajući u vidu moje poznavanje ove životinjske vrste, dovoljno je što znam da nije bila u pitanju krava). Ja sam potpuno nenaviknuta na ovakve susrete uživo i pomalo sam se uplašila, ali sam odahnula čim sam videla da su bikčići nastavili svojim putem, nimalo se ne obazirući na nas.

Playa de los Lances

Iza šarenila se naziru dine (Duna De Valdevaqueros)

Dok surferi uživaju u svom sportu, mi uživamo u njihovoj veštini i neverovatnom prizoru razigranih šarenih padobrana. Među surferima ima i vrlo mladih, ali i onih koji su verovatno naši vršnjaci.

Sa obale se vidi 8 km udaljena neverovatno lepa peščana dina (Duna De Valdevaqueros), a ustalasano more presijava se na popodnevnom suncu.

Bilo je već skoro 6 sati popodne kada smo krenuli natrag ka 100 km udaljenom Kadisu. Provozali smo jedan krug oko grada i potom produžili ka Heresu.

Iza nas je bio predivan dan ispunjen toplinom, radošću, novim prizorima i iskustvima. Nezaboravan i jedinstven!

Cádiz