Dva dana posle našeg izleta, na padinama oko Mesinija izbio je požar. Oblak gustog dima stigao je čak do našeg hotela, a kad je pao mrak, u daljini smo mogli da vidimo crveni odsjaj plamena koji je proždirao sve pred sobom. Tokom celog popodneva, jedan avion i dva helikoptera nadletali su našu plažu, uzimali vodu iz mora i vraćali se do Mesinija i gasili požar. Jak vetar nije nimalo pomagao u ovoj situaciji! Srećom, do jutra je vatra stavljena pod kontrolu, niko nije stradao, ničija kuća nije izgorela, a i antički Mesini ostao je nedirnut.
Požar, gde god da se desi, uvek me potrese i uznemiri, izazove kod mene neku mešavinu tuge i straha. Možda zato što je svaki jedinstven, neumoljiv, neselektivan, nepredvidiv i često - nepobediv.
Jutro sam dočekala još uvek pomalo zabrinuta, ali dim koji je prethodne večeri lebdeo u vazduhu skoro se sasvim razišao. Na brdima u daljini još su se nazirali tragovi požara od prethodne večeri, a parkirani automobili oko hotela bili su prekriveni tankim slojem finog pepela.
Posle doručka krenuli smo na planirani izlet do antičkog Epidaura koji je od hotela udaljen oko 170 km, tj. oko 2 i po sata vožnje.
Kada smo stigli u kompleks antičkog Epidaura, krenuli smo pravo ka veličanstvenom teatru koji je izgrađen u IV veku p.n.e. Ovo je najveći grčki teatar, prečnika skoro 120 m, koji je prvobitno imao je 34 reda za sedenje, a kasnije su Rimljani dozidali još 21 red.
Sebi sam dala zadatak da se bez zaustavljanja popnem do poslednjeg reda i uspela sam u tome. Nagrada za svakoga ko se popne na sam vrh teatra je fantastičan pogled na ceo teatar i zelenu dolinu saronskog zaliva.
Teatar je napravljen da primi čak 15.000 gledalaca (u zavisnosti od izvora, ova brojka se kreće od 12.000 do 15.0000), a do danas je ostao čuven po svojoj izvanrednoj akustici u šta smo i sami mogli da se uverimo. Dok smo stajali u hladovini, u najvišem, poslednjem redu, sasvim lepo smo mogli da čujemo vodiča koji je na kružnoj pozornici u samom dnu pozorišta razgovarao sa grupom turista. Za ovako zadivljujuće akustične osobine verovatno je najzaslužniji arhitekta koji je projektovao teatar, Poliklet mlađi, sin čuvenog vajara Polikleta iz klasičnog perioda umetnosti stare Grčke. Pre nego što se proslavio kao arhitekta, Poliklet mlađi bio je vajar koji je uglavnom pravio statue atletičara.
Od 1954. godine, ovde se svakog leta održavaju različiti koncerti i predstave, i mnogi čuveni umetnici iz celog sveta nastupali su u ovom teatru.
Naučnici našeg doba koji su proučavali dizajn teatra, zaključili su da je izvanredna akustika postignuta ne samo zahvaljujući njegovoj savršenoj geometriji nego i tome što je za njegovu gradnju koriščen krečnjak koji filtrira niskofrekventne zvuke kao što je žamor publike, a pojačava zvuke visoke frekvencije koji dopiru sa pozornice. Nema diskusije - mudri bejahu stari Grci!
Osim sunca koje je žestoko peklo, što smo se više približavali ulazu u riznicu, osećao se neki oštar, opor i (za moj nos) prilično neprijatan miris. Kada sam zakoračila u unutrašnjost tolosa, miris je postao skoro neizdrživ i ja sam brže bolje izašla napolje. Pomislila sam da su se u unutrašnjosti tolosa naselile neke životinje i pomirila se s tim da neću moći da uživam u ovoj istorijskoj znamenitosti iz XIV veka pre nove ere.
Od Atrejeve riznice, krenuli smo ka čuvenoj lavljoj kapiji koja je na glavnom ulazu u mikensku citadelu izgrađenu još u XIII veku p.n.e. Lavlja kapija je naziv za reljef trougaonih kontura i smatra se najstarijom monumentalnom skulpturom u Evropi. Glave lavova (ili lavica) bile su okrenuta prema ljudima koji dolaze na kapiju, ali ti delovi reljefa su odavno oštećeni i nestali. Prednje noge lavova nalaze se na postolju, a između njih je stub.
Još u Epidauru smo primetili grupu turista iz Argentine i još tamo smo počeli pomalo da prisluškujemo objašnjenja njihovog vodiča. Ispostavilo se da su oni, kao i mi, iz Epidaura došli u Mikenu, što nas je prilično obradovalo. Nažalost, nismo mogli stalno da držimo korak s njima, naročito kada su krenuli u obilazak citadele. Bilo je već skoro 2 sata popodne, vrelina skoro nepodnošljiva i ja sam odlučila da ostanem u hladovini kapije, dok Goran samo malo zaviri iza nje i napravi nekoliko fotografija u unutrašnjosti citadele. Ipak, vrućina je i njega naterala da se ubrzo vrati, pa smo krenuli dalje, ka Arheološkom muzeju Mikene.
Staza koja vodi do muzeja okružena je zelenilom koje podseća na živu ogradu. I ponovo, pokraj staze, iz zelenila je dopirao onaj užasan, skoro otrovan „miris“ koji sam osetila kod Atrejeve riznice. Dakle, nisu u pitanju nikakve pećinske životinje, najverovatnije da je to miris neke od biljaka. Koje - do danas nisam uspela da saznam!
U neposrednoj blizini Muzeja, nalazi se ova kružna grobnica za koju arheolozi veruju da je nastala u XVI ili čak XVII veku pre nove ere. Za razliku od tolosa, koji su pronađeni potpuno prazni i opljačkani, ova grobnica ostala je nedirnuta i u njoj su pronađeni ne samo posmrtni ostaci već i razne dragocenosti.
U Atrejevoj riznici pronađena je posmrtna maska napravljena od čistog zlata. Original se čuva se u Nacionalnom arheološkom muzeju u Atini, dok je u Arheološkom muzeju Mikene izložena kopija. Iako do danas nije tačno dokazano (a ni opovrgnuto), Šliman je verovao da je ova zlatna posmrtna maska pripadala kralju Agamemnonu.
Osim Agamemnonove maske, Šliman je u Mikeni pronašao mnoštvo nakita i zlatnih predmeta, ukupne težine od oko 14kg, što za njega predstavljalo pravu potvrdu Homerovih navoda o zlatom bogatoj Mikeni.
Uživali smo u razgledanju eksponata izloženih u Arheološkom muzeju Mikene. Postavka je zaista raznovrsna i zanimljiva: izloženo je skoro sve što je tipično za mikensku kulturu - od velikih amfora, predmeta za svakodnevnu upotrebu, oružja, oruđa, do umetničkih predmeta, mozaika i figura, nakita. Na trenutke mi je bilo neverovatno koliko su neki komadi nakita ili neke od posuda, lepi i upotrebljivi čak i za današnja merila. Ta univerzalna i bezvremena lepota utkana u ljudska dela uvek me duboko pogodi. Mikenska kultura o kojoj sam do sada mogla samo da čitam i učim iz knjiga, oživela je tu, pred mojim očima. Trenutak za pamćenje!
Izašli smo iz muzeja, a iz sanjarenja o staroj Mikeni probudio me je ponovo onaj užasan miris nepoznatog porekla. Vreme je da pobegnemo od njega! Šalu na stranu, pred nama je put od 200 km, tj. oko 3 i po sata vožnje do Sparte, odnosno do obližnje Mistre.
Današnja Sparta nalazi se na mestu antičke Sparte, a svega nekoliko kilometara od centra Sparte je Mistra, utvrđeni grad iz XIII veka. Od srednjevekovne Mistre su ostale uglavnom ruševine, sa izuzetkom nekoliko manastira i crkava. Tu je i despotska palata koja je delom sačuvana, a u toku su i neki radovi na njenoj restauraciji.
Mistra je mali grad udobno ušuškan između nepreglednih šuma borova i čempresa, na obroncima planine Tajget, najviše planine na Peloponezu.
Ovaj geografski podatak obeležiće završnicu današnjeg puta. Do hotela nam je ostalo nešto manje od 70 km, koje ćemo preći za više od sat i po vremena. Krivudavi put kroz ovaj planinski masiv dovešće nas u jednom trenutku do nadmorske visine od skoro 1300 metara, kada se večernja letnja temperatura za svega nekoliko minuta spustila za oko 15 stepeni u odnosu na temperaturu u Mistri.
Zaustavili smo se kraj puta i fotografisali ovu čaroliju sumraka koji je obojio nebo nad Peloponezom.
U naš hotel smo stigli umorni ali puni nezaboravnih utisaka.
Prvi sati požara...
„Pakao“ na obroncima oko Mesinija
Posle doručka krenuli smo na planirani izlet do antičkog Epidaura koji je od hotela udaljen oko 170 km, tj. oko 2 i po sata vožnje.
Kada smo stigli u kompleks antičkog Epidaura, krenuli smo pravo ka veličanstvenom teatru koji je izgrađen u IV veku p.n.e. Ovo je najveći grčki teatar, prečnika skoro 120 m, koji je prvobitno imao je 34 reda za sedenje, a kasnije su Rimljani dozidali još 21 red.
Sebi sam dala zadatak da se bez zaustavljanja popnem do poslednjeg reda i uspela sam u tome. Nagrada za svakoga ko se popne na sam vrh teatra je fantastičan pogled na ceo teatar i zelenu dolinu saronskog zaliva.
Spremna da istrčim do vrha...
Pogled iz poslednjeg reda
Od 1954. godine, ovde se svakog leta održavaju različiti koncerti i predstave, i mnogi čuveni umetnici iz celog sveta nastupali su u ovom teatru.
Naučnici našeg doba koji su proučavali dizajn teatra, zaključili su da je izvanredna akustika postignuta ne samo zahvaljujući njegovoj savršenoj geometriji nego i tome što je za njegovu gradnju koriščen krečnjak koji filtrira niskofrekventne zvuke kao što je žamor publike, a pojačava zvuke visoke frekvencije koji dopiru sa pozornice. Nema diskusije - mudri bejahu stari Grci!
Iako na prvi pogled deluje da je teatar centralno mesto ovog kompleksa, on je zapravo samo deo velikog Asklepijevog svetilišta. Kompleks antičkog Epidaura je 1988. godine uvršten na listu svetske baštine UNESCO-a.
Pošto je bilo već skoro podne, svratili smo do Arheološkog muzeja Epidaura, koji nije mnogo veliki ali ima veoma lepe eksponate, a u njemu smo makar nakratko mogli da se sklonimo od sunca. Ovaj muzej osnovan je na samom početku XX veka i u njemu su izloženi artefakti koji su otkriveni na ovom antičkom lokalitetu i okolini.
Jedan od najzanimljivijih eksponata je, svakako, statua boga Asklepija (glavom i bradom), naslonjenog na štap oko koga se uvija sveta zmija. Ova gipsana statua je kopija originalne statue pronađene u Epidauru; original se čuva u Nacionalnom arheološkom muzeju u Atini.
Posle kratkog predaha u muzeju, nastavljamo ka glavnom delu svetilišta - asklepionu.
Asklepion u Epidauru bio je najčuveniji medicinski centar u antičkom svetu, svetilište na koje su bolesni prinosili žrtve i donosili poklone, a sve u potrazi za izlečenjem. U blizini svetilišta nalaze se i mineralni izvori koji su se verovatno koristili u lečenju.
Da bi neko saznao pravi lek za svoju bolest, bilo je potrebno da provede noć u velikoj dvorani za spavanje koja se nazivala enkoimeterija. Tokom noći, bog medicine Asklepije dolazio je ljudima u snove i savetovao im šta moraju da urade da bi povratili svoje zdravlje. Naravno, saveti iz snova nisu bili dovoljni za lečenje (i izlečenje), pa su na javi bolesnima pomagali Asklepijevi sveštenici. Oni su znanja iz medicine prenosili sa oca na sina. Najpoznatiji Asklepijev sveštenik bio je čuveni Hipokrat sa ostrva Kosa, utemeljivač medicine kao nauke i najčuveniji grčki lekar.
O izuzetnom značaju ovog svetilišta govori činjenica da je čak i nakon pojave hrišćanstva i gašenja svih antičkih proročišta, svetilište u Epidauru ostalo aktivno kao hrišćanski centar za lečenje, čak do sredine petog veka.
Podnevno sunce tera nas da završimo obilazak antičkog Epidaura i da požurimo ka Mikeni, našem sledećem odredištu koje je udaljeno oko 45 km, tj. oko 45 minuta vožnje.
Pošto je bilo već skoro podne, svratili smo do Arheološkog muzeja Epidaura, koji nije mnogo veliki ali ima veoma lepe eksponate, a u njemu smo makar nakratko mogli da se sklonimo od sunca. Ovaj muzej osnovan je na samom početku XX veka i u njemu su izloženi artefakti koji su otkriveni na ovom antičkom lokalitetu i okolini.
U Arheološkom muzeju Epidaura
Jedan od najzanimljivijih eksponata je, svakako, statua boga Asklepija (glavom i bradom), naslonjenog na štap oko koga se uvija sveta zmija. Ova gipsana statua je kopija originalne statue pronađene u Epidauru; original se čuva u Nacionalnom arheološkom muzeju u Atini.
U senci Asklepija
Posle kratkog predaha u muzeju, nastavljamo ka glavnom delu svetilišta - asklepionu.
Asklepion u Epidauru bio je najčuveniji medicinski centar u antičkom svetu, svetilište na koje su bolesni prinosili žrtve i donosili poklone, a sve u potrazi za izlečenjem. U blizini svetilišta nalaze se i mineralni izvori koji su se verovatno koristili u lečenju.
Tragovi vremena
Unutar asklepiona
Uživam u senci...
Podnevno sunce tera nas da završimo obilazak antičkog Epidaura i da požurimo ka Mikeni, našem sledećem odredištu koje je udaljeno oko 45 km, tj. oko 45 minuta vožnje.
Mikena je bila jedan od najvažnijih centara grčke civilizacije, vojno utvrđenje koje je dominiralo velikim delom južne Grčke. Period grčke istorije od 1600.g.p.n.e. do oko 1100.g.p.n.e. naziva se mikenskim periodom. Mikena i njen kralj Agamemnon pominju se i u Homerovoj Ilijadi, gde se navodi da je Agamemnon bio vođa Grka u Trojanskom ratu.
Stižemo u Mikenu i krećemo prvo do Atrejeve riznice, koja je zapravo kružna grobnica – „tolos“. Ove ogromne kružne grobnice koje po svom obliku podsećaju na košnice bile su mesta u kojima su sahranjivani mikenski kraljevi. U Mikeni je do danas pronađeno ukupno devet ovakvih grobnica.
Grčki putopisac Pausanija koji je pre oko 1800 godina posetio Mikenu, nazvao je ovo mesto Atrejevom riznicom. (Atrej je bio jedan od kraljeva Mikene, otac Agamemnona i Menelaja.)
Nemački arheolog Hajnrih Šliman bio je dobro upoznat sa Pausanijinim putopisima što mu je možda i pomoglo da pronađe zaboravljenu Atrejevu riznicu.
Osim sunca koje je žestoko peklo, što smo se više približavali ulazu u riznicu, osećao se neki oštar, opor i (za moj nos) prilično neprijatan miris. Kada sam zakoračila u unutrašnjost tolosa, miris je postao skoro neizdrživ i ja sam brže bolje izašla napolje. Pomislila sam da su se u unutrašnjosti tolosa naselile neke životinje i pomirila se s tim da neću moći da uživam u ovoj istorijskoj znamenitosti iz XIV veka pre nove ere.
Unutrašnjost tolosa
Još u Epidauru smo primetili grupu turista iz Argentine i još tamo smo počeli pomalo da prisluškujemo objašnjenja njihovog vodiča. Ispostavilo se da su oni, kao i mi, iz Epidaura došli u Mikenu, što nas je prilično obradovalo. Nažalost, nismo mogli stalno da držimo korak s njima, naročito kada su krenuli u obilazak citadele. Bilo je već skoro 2 sata popodne, vrelina skoro nepodnošljiva i ja sam odlučila da ostanem u hladovini kapije, dok Goran samo malo zaviri iza nje i napravi nekoliko fotografija u unutrašnjosti citadele. Ipak, vrućina je i njega naterala da se ubrzo vrati, pa smo krenuli dalje, ka Arheološkom muzeju Mikene.
Maska kralja Agamemnona
Osim Agamemnonove maske, Šliman je u Mikeni pronašao mnoštvo nakita i zlatnih predmeta, ukupne težine od oko 14kg, što za njega predstavljalo pravu potvrdu Homerovih navoda o zlatom bogatoj Mikeni.
Dijagram razvoja ženskih figurica u Mikeni (od 1400. - 1050.g. p.n.e.)
Različite posude za različite namene
Izašli smo iz muzeja, a iz sanjarenja o staroj Mikeni probudio me je ponovo onaj užasan miris nepoznatog porekla. Vreme je da pobegnemo od njega! Šalu na stranu, pred nama je put od 200 km, tj. oko 3 i po sata vožnje do Sparte, odnosno do obližnje Mistre.
Mistra: ostaci grada-tvrđave
Mistra, crkva Svetog Nikole
Ostaci despotske palate
Cvet „Pasiflora“ iz dvorišta manastira
Seoski vašar u podnožju stare tvrđave
Mistra je mali grad udobno ušuškan između nepreglednih šuma borova i čempresa, na obroncima planine Tajget, najviše planine na Peloponezu.
Ovaj geografski podatak obeležiće završnicu današnjeg puta. Do hotela nam je ostalo nešto manje od 70 km, koje ćemo preći za više od sat i po vremena. Krivudavi put kroz ovaj planinski masiv dovešće nas u jednom trenutku do nadmorske visine od skoro 1300 metara, kada se večernja letnja temperatura za svega nekoliko minuta spustila za oko 15 stepeni u odnosu na temperaturu u Mistri.
Zaustavili smo se kraj puta i fotografisali ovu čaroliju sumraka koji je obojio nebo nad Peloponezom.
U naš hotel smo stigli umorni ali puni nezaboravnih utisaka.
