2013 - 10. maj, Nacionalni rimski muzej

Obilazak Nacionalnog rimskog muzeja ostavili smo za poslednji dan boravka u Rimu. Radi se zapravo o četiri muzeja u nekoliko različitih zgrada, odnosno lokacija.

Zaključili smo da ćemo najefikasnije utrošiti vreme i uspeti da vidimo najviše onoga što nas zanima ako posetimo dva od ova četiri muzejska lokaliteta: Palatu Masimo („Palazzo Massimo alle Terme“) i Dioklecijanove terme („Terme di Diocleziano“).

Ova dva se nalaze u neposrednoj blizini stanice Termini, blizu su jedan drugom, dok su preostale dve celine („Crypta Balbi“ i „Palazzo Altemps“) na dva različita i relativno udaljena mesta.

U Palati Masimo nalaze se fantastične zbirke različitih umetničkih predmeta iz antičkog Rima i Grčke - skulpture, freske, mozaici, kovani novac, nakit, predmeti za svakodnevnu upotrebu.  

Bili smo oduševljeni freskama i podnim mozaicima koji su nam u sjajno dočarali kako su iznutra izgledali domovi bogatih Rimljana.

Vila Farnesina

Scena iz spavaće sobe u Vili Farnesini. 

Rob stoji po strani praveći se da ne vidi šta se dešava.

Izgled prostorija u vili Marka Vipsanija Agripe

Izgled prostorija u vili Livije Druzile

Mozaik - pejzaž Nila

Mozaik iz Pompeje - Pan i Satir (između njih Gogo)

Grifon

Cirkuski konjanici sa konjima

Podni mozaik sa prikazom morskih stvorenja

Procesija za imenovanje konzula (mermerni sarkofag, III vek p.n.e.)

Reljef sa prikazom Menade koja drži jarca za rogove

Detalj - predivna stopala i sandale Menadine

Ukratko - „Omnia in numero et mensura“

Freska i nakit iz Pompeje

Freska iz Pompeje (portret devojke)

Lutka kojom se igrala devojlica iz neke bogate porodice

Iz Palate Masimo otišli smo u Dioklecijanove terme koje su izgrađene krajem III - početkom IV veka. Terme su se prostirale na više od 13 hektara i mogle su istovremeno da prime oko 3000 ljudi. U termama su postojale različite zasebne celine - vežbalište (gymnasium), kupatila - topla, mlaka i hladna (calidarium, tepidarium i frigidarium), bazen, pa čak i biblioteka.

Kao i u Palati Masimo, i ovde je izložen veliki broj skulptura, reljefa, predmeta koji se odnose na svakodnevni život, nadgrobnih ploča i epitafa... zapravo, sve ono što čini kulturu ovog grada i države od antičkih vremena do XVI veka. Ispred unutrašnjeg dvorišta u kome smo uživali nalazi se prelepo održavan park u čijem središtu je fontana, a pored prolaza su postavljene neobične, velike skulpture raznih životinja. Po obodu parka, uz sam trem, izloženi su predmeti poput statua, sarkofaga, oltara, amfora...

Ulaz u Dioklecijanove terme

Antički svet

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Šestodnevni boravak u Rimu nadmašio je sva naša očekivanja. Osim loše odabranog dana za obilazak Apijskog puta, sve ostalo je bilo savršeno.

Sasvim lepo smo se snašli u gradskom prevozu ali i peške, što nije beznačajno ako se ima u vidu da je Rim veliki grad koji mi u suštini ne poznajemo.

Kada smo malo sredili utiske, bili smo zadovoljni time kako smo organizovali vreme, gde smo sve uspeli da stignemo i šta sve da vidimo. Isto tako, jasno nam je da bismo u Rimu mogli da provedemo ne šest dana, nego 6 godina - i da opet ostane puno toga neistraženog i nepoznatog.

Ko zna, možda se jednog dana ponovo nađemo u Rimu... Bilo bi lepo!

2013 - 9. maj, Ostia Antica

Urezao mi se u pamćenje jedan opis starog Rima (iz već pominjanog dokumentarnog serijala) iz perioda od pre 2000 godina. Tadašnji Rim, koji je imao oko milion žitelja, bio je najmnogoljudniji grad na svetu. Razvijao se neverovatnom brzinom, a razmere njegovog napretka i širenja najjednostavnije ćemo razumeti ako ga uporedimo sa munjevitim razvojem Dubaija koji se dogodio u drugoj polovini XX veka. Pre 2000 godina, Rim je bio užurbana metropola koja je živela i danju i noću - baš kao i danas. A to je značilo da je svakodnevno bilo potrebno obezbediti hranu (prvenstveno žito) za sve građane, ali da je u Rimu postojala velika potražnja i za raznim drugim proizvodima - tekstilom, začinima, drvnom građom, kamenom... Verovatno zato je na mestu gde se Tibar uliva u Tirensko more, otprilike u IV veku pre nove ere osnovana Ostija, lučki grad udaljen od Rima oko 30 km. Ostija je pratila razvoj grada Rima, pa je početkom II veka nove ere imala oko 50.000 stanovnika, a u narednih 100 godina, broj stanovnika se udvostručio. Slabljenje carstva dovelo je i do postepenog odumiranja ovog grada.

Danas ćemo posetiti antičku Ostiju, a do nje se najjednostavnije stiže vozom. U neposrednoj blizini stanice metroa „Piramide“ kod trga Piazzale Ostiense, nalazi se i želenička stanica „Porta San Paolo“ sa koje polazi prigradska želenička linija koja povezuje centar Rima sa njegovom opštinom Lido di Ostia, jedinom koja ima izlaz na more. Mi se nećemo voziti do Lida, već silazimo kod antičke Ostije, nekoliko kilometara udaljene od obale mora.

Od ulaza u kompleks antičke Ostije krenuli smo lagano napred i prva ulica u kojoj smo se našli je „grobljanska“ (na italijanskom - Via delle Tombe), gde postoje prilično dobro očuvani kolumbarijumi.

„Grobljanska“ ulica (Via delle Tombe)

Što smo dublje zalazili, sve više su nas oduševljavali jasno prepoznatljivi ostaci nekadašnjeg grada. Ulice (glavne i mnogo manjih, sporednih), trgovi, ostaci teatra, foruma, prodavnica, skladišta, stambenih zgrada, javnih toaleta i kupatila... Prvi put smo se našli na nekom antičkom arheološkom lokalitetu gde smo uz malo mašte mogli da zamislimo kako je grad izgledao u vreme kada je bio naseljen i živ. Miris borova, cvrkut ptica i potpuno odsustvo gradske saobraćajne buke dodatno su doprinosili našem potpunom užitku.

Teatar

Lavacrum ostiense (Terme di Nettuno)

Kompleks javnih kupatila u današnje vreme je dobio naziv Neptunove terme, zbog podnog mozaika sa prikazima Neptuna. U rimsko vreme, ovo mesto se zvalo „Lavacrum ostiense“ (ostijsko kupatilo). Ništa manje važni i apsolutno neophodni u svakom rimskom gradu, bili su javni toaleti. Za današnje pojmove vrlo neobično koncipirani - ali, nije na nama da sudimo! 

Goran je seo s jedne strane latrinuma, ja naspram njega, čisto da pokušamo da zamislimo sebe na ovom mestu, u rimsko vreme. Zajednički utisak, jednom rečju - nezamislivo!

Latrinum - javni toalet

Za razliku od današnjih javnih toaleta, u vreme starog Rima privatnost korisnika uopšte nije bila nešto o čemu se razmišljalo. Svako ko je dolazio u toalet, mogao je da izabere slobodno mesto koje mu odgovara, možda da proćaska sa drugim posetiocem koji sedi pored ili naspram njega (ili nje), posluži se „priborom“ koji je tu na raspolaganju za svakoga i, po obavljenom poslu, nastavi dalje svojim putem.

U gradu su postojale zgrade koje možemo da uporedimo sa današnjim tržnim centrima. Na primer, „Horrea Epagathiana et Epaphroditiana“ pripadala je dvojici nekadašnjih robova (Epagathusu i Epaphroditusu) koji su se dobro snašli kao trgovci. U njihovom tržnom centru postojale su brojne prodavnice, unutrašnje dvorište sa svetilištem, a iz dvorišta se ulazilo u razne druge prostorije.

Horrea Epagathiana et Epaphroditiana

Razne prodavnice u nizu

Na topografskoj karti antičke Ostije videli smo da su u gradu postojale brojne prodavnice, restorani, pekare, hoteli i sve ono što sam već pomenula, ali i bordeli! Dakle, najstariji zanat na svetu i ovde je imao svoje „zanatlije“!

Prodavnica brze hrane (pogled iz ulice Via di Diana)

Holivudske (i slične) prikaze starog Rima i Rimljana u kojima preovladavaju raskoš i izobilje treba zaboraviti. Kao i u svakom društvu u ljudskoj istoriji, bogati su bili manjina. U Ostiji (kao i u drugim rimskim gradovima), bilo je mnogo siromašnih, mnogo onih koji su imali samo sobičak u kome su mogli da prespavaju, ali tu nisu imali ni kupatilo, ni toalet, ni kuhinju... Zato su, pored javnih kupatila i toaleta, postojale i prodavnice u kojima je mogao da se kupi već pripremljen, skuvan, ispečen, topao obrok - takozvani termopolijumi, verovatno prve prodavnice brze hrane u ljudskoj istoriji.

Topla (brza) hrana za poneti

U delu grada koji je bliži obali reke, na nekadašnjem esnafskom trgu, naišli smo na ostatke prodavnica od kojih su sačuvani samo podni mozaici. Vlasnici ovih prodavnica nisu se bavili samo trgovinom već i pomorskim prevozom raznih dobara, a postavljanje odgovarajućih slika u vidu podnih mozaika bio je najbolji način da reklama za njihov posao bude uvek vidljiva.

Svetionik, dva broda, delfin i iznad njih Nereida

Nereide su morske nimfe iz grčke mitologije, pa smo se upitali da li je to moglo da ukaže potencijalnim mušterijama da su trgovci iz grčkih oblasti rimskog carstva. Ili nešto sasvim drugo?

Zašto stoji natpis „Navi Narbonensis“ (na donjoj slici) - da li je bilo bitno da se zna da su u pitanju trgovci i pomorci, poreklom iz Galije (iz dela koji se danas naziva Provansa)?

Natpis označava da se radi o trgovcijma iz Galije (Gallia Narbonensis)

Oltar Romula i Rema

Ovo je kopija oltara koji se sada čuva u Nacionalnom rimskom muzeju. Originalni oltar nalazio se u svetilištu (zgrada više ne postoji) koje je bilo posvećeno Silvanu (bogu šuma i polja).

„Tajni“ ulaz... 

Pozorišne maske kao arhitektonski ukras (u ulici sa zadnje strane pozorišta)

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Sve ono što danas više ne može da se vidi u Rimu, jer je dobrim delom oštećeno, ali i zaklonjeno novim ulicama, zgradama i stambenim blokovima koji su nastajali tokom prethodnih 2000 godina, ostalo je u dobroj meri sačuvano upravo ovde u Ostiji. Po našem skromnom i laičkom mišljenju, Ostija je najkompletnije sačuvan antički grad, sa svim svojim bitnim elementima i funkcionalnim celinama. Ovde nam je taj duh nekadašnjeg grada bio skoro opipljiv, na dohvat ruke... Čarobno mesto i nezaboravan osećaj!

Kako smo došli, tako smo se i vratili u centar Rima - nakon pola sata vožnje vozom mi smo se opet našli u užurbanom, bučnom ali ipak predivnom Rimu. Bio je ovo dan za pamćenje, jedan od onih kada sebi kažemo - „Zbog ovoga je vredelo dolaziti“!

2013 - 8. maj, Apijski put i fragmenti antičkog Rima

Kada smo pravili plan za ovaj dan, gledali smo kartu Rima i učinilo nam se da ćemo duh starog Rima najbolje osetiti ako prvo prošetamo starim Apijskim putem, a onda se vratimo u centar grada, do Kapitolskih muzeja. 

Prvi deo plana nam se jedva delimično ostvario, a evo i zašto. Sasvim dobro smo se snašli sa gradskim prevozom i stigli do Aurelijanovog zida, odakle smo dalje nastavili vožnju drugom linijom koja jednim svojim delom ide starim Apijskim putem. Ono što smo odmah primetili jeste da je ovaj put, tj. ulica (Via Appia antica) neverovatno prometna i ne baš preterano zgodna za šetnju, jer na nekim delovima trase skoro i da nema trotoara. U nekom trenutku smo ipak rešili da izađemo iz autobusa i pokušamo da obiđemo makar neku od znamenitosti. Oblaci su se razišli, bilo je sunčano i delovalo nam je da je vreme idealno za šetnju. Ali, osim vrlo uskog puta bez mnogo prostora za pešake, prilično nam je odmagalo i to što su sa obe strane puta visoki zidovi i što smo samo mogli da nagađamo gde se tačno nalazimo. Konačno, ugledali smo kapiju sa natpisom koji je označavao da se nalazimo na ulazu u Kalistove katakombe. Nažalost, ispostavilo se da smo došli jedinog dana u nedelji (sreda) kada su Kalistove katakombe zatvorene za posetioce!

Morali smo brzo da smislimo šta nam je činiti. Nismo imali mnogo izbora i odlučili smo da krenemo natrag, sačekamo naredni autobus i jednostavno se vratimo odakle smo i došli.

Na putu do sledeće (tj. prethodne) stanice, naišli smo na crkvu Domine Quo Vadis. Naziv ove crkve na latinskom znači „Gospode, gde ideš?“ i prema legendi, na tom mestu je Sveti Petar sreo Isusa i postavio mu ovo pitanje, a Isus je odgovorio „Idem u Rim, da budem ponovo razapet“ (Eo Romam iterum crucifigi).

Otisci Isusovih stopala unutar crkve

Neću da zalazim u smislenost (tj. besmislenost) ove anegdote, ali moram da priznam da nam je ova skromna crkva iz XVII veka nakratko pružila spas od saobraćajne gužve i vrućine. I ne samo to - ona je bila jedino što smo uspeli da vidimo na starom Apijskom putu.

Posle još malo pešačenja konačno smo stigli do autobuske stanice, ali se čekanje autobusa odužilo. Primetili smo da dolazi autobus iz suprotnog smera, pa smo utrčali u njega i neplanirano sebi priuštili jedno panoramsko razgledanje ovog dela Rima.

Fermata Appia Antica

Naše sledeće odredište, Kapitolski muzeji, bilo je pun pogodak! Muzeji se malaze na Kapitolu, jednom od sedam rimskih brežuljaka, na trgu koji je projektovao Mikelanđelo. Kapitolski muzeji osnovani su u XV veku u vreme pape Siksta IV koji je muzeju poklonio dragocenu zbirku bronzanih skulputra i muzej je od tada neprekidno uvećavao svoje blago. Za javnost su otvoreni 1734. godine i smatraju se prvom muzejskom celinom u svetu čija koncepcija odgovara savremenom shvatanju muzeja kao mesta na kome u umetnosti mogu da uživaju svi, a ne samo vlasnici umetnina i/ili zdanja.

Gogo & Konstantin I

Bronzana glava Konstantina prvog iz IV veka je jedan je od prvih eksponata na koji smo naišli u Muzeju. Pretpostavlja se da je nekada stajala u Baziliki Maksencija i Konstantina, nekada najvećoj zgradi na rimskom Forumu. Nažalost, bazilika je skoro potpuno uništena u zemljotresu u IX veku. 

U istoj ovoj dvorani, naspram Konstantina, nalazi se i originalna konjanička statua Marka Aurelija iz II veka koja je nekad stajala na rimskom Forumu.

Originalna konjanička statua Marka Aurelija

Kapitolska vučica je bronzana skulptura koja prikazuje vučicu i braću Romula i Rema. Stručnjaci ne mogu da se slože oko toga iz kog perioda je ova skulptura: po nekim verzijama, statua vučice je nastala još u V veku, dok ima onih koji tvrde da je nastala tek u XIII veku. Ono oko čega se izgleda svi slažu je da su braća, Romul i Rem, naknadno dodati, otprilike u XV veku.

Gogo i kapitolska vučica sa Romulom i Remom

Kapitolski muzeji imaju zaista impozantan fond umetničkih dela. Od antičkih bronzanih i mermernih skulptura, mozaika, sarkofaga, pa do slika čuvenih umetnika poput Karavađove „Gatare“ (prva verzija).

Zanimljivi su i predmeti koji su nastali u antičko vreme, ali su kasnije ponovo upotrebljeni - od strane novih vlasnika. Jedan takav primer je i ovaj sarkofag sa figurama kentaura, koji je nakon ko zna koliko godina ili vekova ponovo upotrebljen - ali ovaj put od strane hrišćanske porodice. O novim vlasnicima, hriščćanima, govori latinski krst i natpis „Promote Habeas“ (još uvek pokušavam da odgonetnem šta tačno znači ovaj natpis; mama je dala zanimljiv predlog koji glasi otprilike „(Imaš, dato ti je), širi dalje“, ali još uvek ga preispitujemo).

Antički sarkofag sa kasnije dodatim hrišćanskim obeležjem 

Ono što je ipak najdirljivije i skoro jedinstveno kada se radi o muzejskim eksponatima, to su nadgrobne ploče. Nadgrobni spomenik pekara Eurisacesa (videli smo ga prethodnog dana) po svojoj veličini i mestu na kome se nalazi spada u izuzetke. 

Iza običnih Rimljana, najčešće su ostajale jednostavne ploče, na kojima je uklesano ono što se činilo vrednim za pamćenje.

Epitaf za Luciusa

(objašnjenje epitafa)

Lucius je, kako piše na njegovoj nadgrobnoj ploči, bio vojnik, poreklom iz Verone, služio je 9 godina u pretorijanskoj kohorti, živeo je 28 godina.

U jednom delu muzeja izložene su brojne nadgrobne ploče slične Luciusovoj. Na njima su kratke životne priče vojnika, žena, dece... Život i smrt u starom Rimu, ovekovečeni u kamenu!

Kada smo završili razgledanje i izašli iz muzeja, naišli smo na ova dva zanimljiva „momka“. Da nije bilo patika na nogama jednog od njih, verujem da ih ne bismo ni primetili. Ovako - uspeli su čak i da nas nasmeju!

Friends, Romans, countrymen...

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2013 - 7. maj, Rim - Porta Maggiore, Villa Giulia, Basilica di San Paolo fuori le Mura

Osvanuo je novi dan, još uvek je pomalo oblačno, ali deluje da kiša više neće padati. U planu nam je da obiđemo Nacionalni etrurski muzej koji se nalazi u prelepom zdanju Vile Đulija. Ova vila izgrađena je u XVI veku po narudžbini pape Julija III, velikog poznavaoca i ljubitelja umetnosti.

Da bismo stigli do Vile Đulija putovali smo prvo vozom koji je stajao na stanici ispred naše kuće do stanice Porta Maggiore (jedno od većih čvorišta gradskog prevoza), a onda dalje tramvajem do Vile.

Porta Maggiore

Osim što smo morali da promenimo prevozno sredstvo, stanica Porta Maggiore bila je mesto na kome smo hteli da se zaustavimo iz jednog sasvim drugog razloga.
U dokumentarnom serijalu koji sam pominjala, u kome se govori o antičkom Rimu, videli smo da je do današnjih dana ostala sačuvana vrlo neobična grobnica s kraja prvog veka pre nove ere. 
Rimljani nisu pravili nadgrobne spomenike (grobnice) na kojima su stajali samo osnovni podaci (ime pokojnika, godina rođenja i smrti). Njihovi nadgrobni spomenici su pričali priču o životima pokojnika - o sreći, ljubavi, uspesima i brigama, poslu kojim su se bavili... Zahvaljujući takvim spomenicima i epitafima, danas možemo da saznamo mnogo o životima običnih građana antičkog Rima.
Grobnica, tj. nadgrobni spomenik pekara Eurisacisa koju smo došli da vidimo, nalazi se kraj kapije Porta Maggiore. Eurisacis je (najverovatnije) bio oslobođeni rob, koji je uspeo u svom pekarskom poslu i hteo da je ostane upamćen kao uspešan čovek i nakon svoje smrti.
U vreme kada je podignuta, grobnica se nalazila izvan granica tadašnjeg Rima, a tokom III veka nove ere ugrađena je u Aurelijanov zid.

Grobnica pekara Eurisacisa

Na vrhu ovog nadgrobnog spomenika ostao je sačuvan reljef na kome su prikazane različite faze proizvodnje hleba - od isporuke zrna, mlevenja i prosejavanje brašna, do mešanja i pravljenja testa, formiranja okruglih hlebova koji se zatim peku u pećima, pa sve do slaganja gotovih vekni u korpe. Pretpostavlja se da veliki krugovi predstavljaju mere za žito ili posude za mešanje. 
Ovakav slikovit prikaz bio je namenjen svim onim nepismenim Rimljanima kojih nije bilo malo, a za one koji su umeli da čitaju, postoji i dodatno objašnjenje: 
„EST HOC MONIMENTVM MARCEI VERGILEI EVRYSACIS PISTORIS REDEMPTORIS APPARET“
Na srpskom: „Ovo je spomenik Markusa Vergilijusa Eurisacisa, pekara i preduzimača. Jasno?“
Dakle, Eurisacis se potrudio da svima stavi do znanja pred čijim nadgrobnim spomenikom se nalaze.

Opraštamo se od ovog preduzimljivog Rimljanina i nastavljamo dalje do Vile Đulija. Papa Julije III angažovao je vrsne umetnike tog vremena, lično je nadgledao radove i potrošio je pozamašnu sumu novca da bi Vila dobila izgled kakav je on želeo. Zahvaljujući njemu, Vila Đulija je jedan od najlepših primera manirizma u arhitekturi (pravac u istoriji umetnosti koji se javlja na prelazu iz renesanse u barok i koji se razvijao u evropskim zemljama).

Unutrašnje polukružno dvorište

Zasvođen polukružni trem

„Nimfeum“

Jedno od najlepših mesta unutar kompleksa vile je „nimfeum“ - raskošna fontana sa ukrašenim lođama i veštačkim pećinama, inspirisana antičkim rimskim hramovima posvećenim nimfama.
Ali, mi smo ovde došli ne samo da bismo se divili lepoti ove vile i njenog okruženja, već prevashodno da bismo posetili Nacionalni etrurski muzej koji je smešten u ovom zdanju.

Muzej je osnovan krajem XIX veka a početkom XX veka „uselio“ se u Vilu. U muzeju se nalaze veoma zanimljive zbirke predmeta drevnih italskih naroda (Etruraca, Fališćana i drugih). 
Nažalost, u većem delu muzeja nije bilo dozvoljeno fotografisanje. Ipak, zahvaljujući Goranovoj snalažljivosti, ostao je zabeležen trenutak kada smo se našli pred „Sarkofagom supružnika“ iz VI veka pre nove ere.

Sarkofag supružnika

Nacionalni etrurski muzej je ostavio vema lep utisak na nas - ko god dolazi u Rim, treba da odvoji vreme i za ovaj muzej. 
Vreme se prolepšalo, čak je i sunce granulo, pa smo odlučili da se vratimo do centra grada, malo predahnemo, ručamo, a onda odlučimo gde ćemo dalje.

U Rimu, predah ne mora da znači da ćemo moći da sednemo na neko tiho i ušuškano mesto i proćaskamo uz jelo i piće. Evo i zašto: jedna od loših odlika savremenog Rima je neprekidna i neverovatna gužva u saobraćaju. Što bliže centru, npr. stanici Termini ili trgu Venecija, to je ova pojava izraženija. Pokušali smo da predahnemo u jednom restoranu koji gleda na trg Venecija, ali činilo nam se kao da smo u sred neke „vanredne situacije“. Na svakih par minuta čuju se sirene vozila hitne pomoći ili policije, ulicom se u neprekidnim kolonama kreću vozila u 6 traka u oba smera, između njih se provlače motocikli... Pešacima treba puno sreće i odvažnosti da pređu ulicu, jer sa mesta sa kog smo mi posmatrali ulicu, nije bilo semafora, već samo jedan pešački prelaz! I zato je bilo potpuno neverovatno da i pored ovakvog neprekidnog saobraćajnog haosa, tokom 6 dana boravka u Rimu nismo videli nijedan saobraćajni udes!

Posle kratkog predaha sa pogledom na bučan i prometan trg Venecija, odlučili smo da posetimo Baziliku Svetog Pavla izvan zidina (Basilica di San Paolo fuori le Mura). Ovo je jedna od četiri velike rimske bazilike, a pošto se nalazi izvan granica Aurelijanovih zidina - u njenom nazivu je odrednica „izvan zidina“.
Izgradnju bazilike započeo je još car Konstantin u IV veku, na mestu na kome se verovalo da se nalazi grob svetog Pavla. U narednim godinama i vekovima, rimski vladari i crkveni poglavari dodatno su je proširivali i doziđivali. Na početku XIX veka (1823. godine), nepažnjom nekog od radnika koji su popravljali krov, došlo je do požara u kome je izgorela cela bazilika, jedina u Rimu koja je opstala neprekidno skoro 1500 godina. Bilo je potrebno skoro 30 godina da se bazilika obnovi i ponovo stavi u funkciju. Stoga ne treba da čudi suviše „savremen“ izgled ove bazilike - zdanje koje danas postoji staro je tek nešto više od 150 godina.

Unutrašnjost bazilike

Basilica Papale di San Paolo fuori le Mura

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Priča o Rimu neminovno se okretala ka dalekoj prošlosti, ka antičkim vremenima.
Od sutra, naši putevi ukrstiće se sa nekim starim rimskim putevima...