2014 - 30. avgust, Meteori i Janina

Jutro u Kastrakiju bilo je oblačno, ali prijatno. Imajući u vidu kakav nam je plan aktivnosti za današnji dan, to i nije bilo tako loše. Samo da ne pada kiša!

Pogled iz hotela Pyrgos Adrachti

Pre nego što smo krenuli u današnji obilazak Meteora, obećala sam Goranu da ćemo ući makar u jedan od ovdašnjih manastira. 

Manastiri u Meteorima građeni su od polovine XIV veka i u jednom periodu ovde je postojalo čak 24 manastira. Tokom XVI veka, ovo duhovno središte polako je počelo da se gasi, tako da je do današnjih dana ostalo još samo šest aktivnih manastira.

Kompleks Meteora uvršten je na UNESCO-vu listu svetske baštine.

Manastir Veliki Meteor

Pronalaženje mesta za parking ovde je uvek problem, pa smo krenuli redom, od manastira Veliki Meteor, najvećeg i najposećenijeg od svih 6 manastira. Tamo nismo imali sreće, ali smo uspeli da se parkiramo kod manastira Varlaam, drugog po veličini u Meteorima. 

Po mojim kriterijumima, izbor nije bio baš idealan (do manastira vodi tačno 197 stepenika), ali ispostavilo se da ovaj poduhvat i nije bio toliko naporan kao što sam očekivala. Malo po malo, uz priču i povremeno zaustavljanje, stigli smo i do ulaza u Varlaam.

Uspon do manastira Varlaam

Varlaam je smešten na vrhu litice visoke 373 metara. Osnovan je 1517. godine na mestu na kome je boravio isposnik i pustinjak Varlaam (po kojem je i dobio ime). Unutar manastirskih zidina nalazi se crkva iz XVI veka crkva oslikana freskama, kao i stari konak u kome je smešten mali muzej. Tu je i prodavnica suvenira u kojoj je Goran mami kupio tamjan i ikonu sv. Arhanđela Mihaila. 

Pogled sa jedne od terasa

Spuštanje i izlazak

Pošto je želja ispunjena, nastavili smo da se vozimo putem koji povezuje manastire, uz povremeno zustavljanje kraj puta radi fotografisanja ovih zaista čarobnih prizora.

Manastir Svete Trojice 

U pozadini manastir Sv. Nikole Anapavsa

U pozadini manastir Sv. Stefana

U pozadini manastir Sv. Stefana

Počeo je da duva vetar, malo je osvežilo, pa smo odlučili da krenemo na planirani izlet do Janine koja je od Meteora udaljena oko 100 km. Iako razdaljina nije velika, put traje više od sat i po vremena zbog jako loše deonice od Meteora do mesta Panagia, duge 60 km, za koju će nam biti potrebno najmanje sat vremena vožnje.

Kada smo stigli u Janinu, prijatno nas je iznenadilo sunčano i toplo vreme. Grad se nalazi u kotlini, na 480 metara nadmorske visine, okružen planinama Tomaros (sa juga) i Mitelkeli (sa severa), na obali jezera Pamvotida. 

Janinu je osnovao vizantijski car Justinijan u VI veku nove ere, a grad je dostigao svoj vrhunac početkom XIII veka, posle Četvrtog krstaškog pohoda, kada su mnoge bogate vizantijske porodice ovde potražile utočište nakon pada Carigrada. Period mira i blagostanja trajao je relativno kratko, jer su Turci 1430. godine zauzeli Janinu.

Pogled na jezero Pamvotida

Parkirali smo se u ulici koja nosi ime Dionizija Filozofa, grčkog monaha koji je živeo krajem XVI i početkom XVII veka i koji je predvodio čak dve seljačke bune protiv Turaka. Ova ulica opasuje staru gradsku tvrđavu i nalazi se na samoj obali jezera, što će se za manje od sat vremena pokazati kao potencijalno veoma opasno mesto za parkiranje.
Unutar utvrđenja smešteni su Vizantijski muzej i Ali Pašin muzej, koji je u otomansko vreme bio džamija. Ova džamija izgrađena je unutar gradskih zidina odmah nakon turskog osvajanja 1430. godine. Prvobitna građevina imala je drvenu konstrukciju koja je početkom XVII veka zamenjena kamenom. Značajni radovi na još jednoj obnovi sprovedeni su krajem XVIII veka (1795. godine), u vreme Ali Paše, koji je odlučio da ovo bude glavna džamija u okviru njegove palate. Ispred džamije nalaze se grobovi Ali Paše i njegove porodice.

Nadgrobni spomenik

Ali Pašin muzej

Vizantijski muzej

Crkva Sv. Anargirosa

Kao što sam već pomenula parkirali smo auto (tako se pogodilo) u ulici Dionizija Filozofa najviše zahvaljujući mom „filozofiranju“ (da bude blizu tvrđave i sl.)! Od ulaska u grad i slikanja sunčane panorame oko jezera do provale oblaka koja nas je zadesila prošlo je manje od sat vremena. Naime, svega desetak minuta nakon što je nastala ova fotografija crkve Sv. Anargirosa, naša šetnja po Janini bukvalno se pretvorila u bežanje od žestokog nevremena. Iz nekog razloga, nismo poneli ni ranac, ni torbu za fotoaparat, a osim kiše, počeo je da pada i grâd. Sakrili smo fotoparate svako pod svoju majicu i trudili se da se ne izgubimo u ulicama starog grada na putu do našeg auta. Posle desetak minuta jurnjave, uleteli smo u auto, fotoaparati su preživeli, a onda smo shvatili da grâd toliko jako udara po kolima pa smo se preparkirali sa čistine u zaklon krošnje obližnjeg drveta. Sve na nama je bilo mokro! Ali ni to nije bio najveći problem - odeća će se već osušiti, pustićemo grejanje u kolima. Ono što nas je mnogo više zabrinulo je što se voda zadržavala na ulici, slivnici očigledno nisu uspevali da prime toliku količinu kišnice i pretila nam je opasnost da se vrlo brzo nađemo zarobljeni u potopljenoj ulici. Stakla na autu su se neprekidno maglila, od kiše se jedva išta videlo, ali odlučili smo da je bolje da pažljivo krenemo sa parkinga nego da ostanemo tu gde nas je zadesilo nevreme. Srećom, vrlo brzo smo uspeli da se izvučemo iz centra grada. Nevreme koje je ovde počelo pratilo nas je kilometrima na povratku ka Meteorima.

U kolima čekamo pogodan trenutak za „bežanje“

Vozili smo se narednih desetak kilometara, a onda smo s desne strane puta ugledali benzinsku pumpu i odlučili da tu stanemo i sačekamo da kiša oslabi. Srećom, u okviru pumpe postoji i kafeterija gde smo uzeli kafu i sendviče, što nam je bilo jedino rešenje za ručak, jer nam je nevreme pokvarilo plan da ručamo u Janini. Krenuli smo natrag ka Meteorima i narednih 40-ak kilometara vozili smo se autoputem koji je bio vrlo zanimljiv. Naime, na ovoj deonici bilo je više tunela nego otvorenog puta. I kada smo izašli iz poslednjeg tunela, kao da smo se našli na drugoj planeti! Ni traga od kiše!

Tako se lepo zamišljen izlet do Janine pretvorio se u vrlo uzbudljiv doživljaj koji ćemo prepričavati svaki put kada se pomene ovaj gradić.

Bilo je skoro 5 sati popodne kada smo stigli natrag u Meteore, nije bilo kiše ali što je još bolje - nije bilo ni turista. Manastiri koji privlače ogroman broj turista (a verovatno i vernika) tokom cele godine, otvoreni su za posete do 17h. A to je značilo da možemo lagano i sa uživanjem da se provozamo putem koji povezuje svih šest manastira. 

I zaista, pred nama su bili manastiri u potpunom miru, negde između sunca i oblaka, između neba i zemlje!

Manastir Varlaam i manastir Sv. Nikole Anapavsa

Manastir Sv. Trojice

Manastir Sv. Stefana

Manastiri Varlaam i Sv. Nikole Anapavsa

U pozadini manastir Sv. Trojice

Manastir Sv. Stefana

Stena sa zanimljivom „lođom“

Udubljenje u steni (lođa) - mesto hodočašća ili izazov za zaljubljenike u alpinizam?

Kastraki

Poslednji zraci sunca nad Kastrakijem

Gladni i umorni, oko 7 uveče došli smo u Kastraki. Našli smo mesto u taverni u kojoj smo hteli da večeramo prethodne večeri. Nije bilo gužve, pa smo zauzeli najbolji sto u bašti - sa pogledom na selo i stenu u zaleđu sela koju su pozlatili poslednji večernji zraci sunca.

Posle večere, kolima smo se odvezli do našeg hotela iz koga sutra ujutro nastavljamo put ka severu Grčke, do mesta Verija, udaljenog svega 120 km od granice sa Makedonijom.

Pogled iz bašte taverne Gardenija

Spremni za sutrašnji nastavak puta

2014 - 29. avgust - Od Mesinija do Meteora

Jutro, za naše pojmove rano, tačno 6:45... probudilo nas je drmusanje kreveta! 
Počinjem da stičem utisak da nam je letovanje u Grčkoj do kraja ispunjeno tek kada nas u rano jutro majčica Zemlja probudi blagim ljuljuškanjem, kao što je to bilo ovog poslednjeg jutra našeg boravka u mesinskom zalivu.
Kako smo kasnije pročitali u vestima, u pitanju je bio „vrlo jak zemljotres magnitude 5,7"... Nije nam prvi put, a verovatno ni poslednji.

Good morning, Mother Earth

Epicentar zemljotresa koji smo osetili u 6:45

Kada se „ljuljuškanje“ smirilo, nastavili smo da dremamo još jedno sat vremena, a onda smo konačno morali da ustanemo i spremimo se za put.

Još jedan pogled na našu plažu

Pred nama je tura od skoro 550 km, odnosno oko 8 sati vožnje. Osim planiranog (tradicionalnog) zaustavljanja u Itei, poslednjih 90 km puta nećemo se više voziti autoputem, već deonicom koja će nam oduzeti više od sat vremena.

Pogled na Eratini

Tokom vožnje ka severu Peloponeza uglavnom smo uživali u predelima kroz koje smo prolazili. Odlučila sam da ne uzimam fotoaparat u ruke, već da naprosto gledam pezjaž „svojim očima“, da pokušam da zapamtim zelenilo i raskoš maslinjaka kojih ovde ima u izobilju.
Kod mesta Pirgos sišli smo sa puta koji vodi zapadnom obalom Peloponeza i, kao i mnogo puta do sada, rešili da odemo putem kojim turisti uglavnom ne idu. Zbog ovog skretanja, put do Patre je trajao skoro 3 i po sata umesto nepuna 3. Ali, vredelo je! Od Pirgosa do Patre sve je bilo skoro idilično.
Ali, kada smo stigli u Patru, promašili smo skretanje za obilaznicu i neplanirano se našli usred ovog užurbanog lučkog grada, u radno vreme, radnim danom. Malo je reći da je bila gužva! Patra je delovala kao košnica na +40 stepeni, iz koje smo samo nekim čudom uspeli da se izvučemo. Pokušavala sam da pratim uputstva našeg GPS uređaja, da pratim znake na ulicama zbog čega, nažalost, nisam napravila nijednu fotografiju ovog grada!
Ali sam zato bila spremna da ponovo slikam predivan most Rio-Antirio preko koga smo prvi put prešli 2011. godine kada smo letovali u blizini Patre (kada nas je jednoga jutra takođe probudio zemljotres).

Most Rio-Antirio

Prešli smo most i stigli na kopno, u tzv. centralnu Grčku, i posle sat vremena vožnje stigli do mesta Itea. Ručali smo u restoranu u kome inače ručamo svaki put kada prođemo ovim putem. Tu sam prvi put probala njihove sarmice od vinovog lišća, punjene pirinčem. U početku mi je ukus bio malo neobičan, ali sam na kraju zaključila da ipak nisu loše. (Kasnije smo u Beogradu, u jednom supermarketu, našli ovakve sarmice u konzervama i od tada ih redovno kupujemo i sa uživanjem jedemo!)

Itea je bila poslednje mesto koje smo prošli ove godine a koje se nalazi na obali mora...odatle smo bacili poslednji pogled na more - do sledećeg letovanja!
Vreme je da krenemo dalje, u samo srce Grčke, do seoceta Kastraki u kome ćemo noćiti naredne dve noći. Kastraki se nalazi u samom podnožju Meteora, između čarobnih „lebdećih stena“. 
Do Kastrakija nam je ostalo još oko 230 km, odnosno puta 3 sata vožnje.

Meteori na vidiku

Kastraki

Naš hotel u Kastrakiju

Umorni, ali potpuno oduševljeni mestom i prizorima, smogli smo snage da se spustimo do sela, na večeru. „Glavni“ restoran koji nam je preporučio vlasnih hotela u kome smo odseli bio je pun, pa smo morali da se zadovoljimo večerom u nekom relativno neuglednom restoranu. Posle večere, jedva smo smogli snage da se popnemo natrag, uz brdo, do našeg hotela. 

Pogled iz naše sobe

Negde oko 2, možda 3 sata ujutro - probudila sam se i pogledala kroz prozor. Probudila sam i Gorana. Prizor je bio neverovatan! Okolne stene su bile u potpunom mraku, a na potpuno vedrom nebu su svetlucale zvezde! Potpuno opčinjeni nekoliko minuta smo posmatrali ovaj bajkovit prizor, a onda se vratili na spavanje...Nezaboravno!