2014 - 28. avgust, antička Olimpija

Za poslednji dan ovogodišnjeg boravka na Peloponezu u planu nam je poseta antičkom svetilištu u Olimpiji. Od našeg hotela do Olimpije predstoji nam put od oko 130 km, tj. nešto manje od 2 sata vožnje. Krenuli smo negde oko 10 sati ujutro, što je značilo da ćemo u Olimpiju stići oko podneva. Srećom, prilično smo se navikli na visoke temperature, naučili da treba dobro da se opremimo rezervama vode, šeširima, a ja još od svog putovanja u Egipat uvek sa sobom nosim ešarpu koja je neverovatno korisna po suncu i velikim vrućinama. Osim što uspevam da se ogrnem i zaštitim od sunca, kada mi postane toliko vrelo da se već nađem na granici izdržljivosti, tu moju „pustolovnu“ ešarpu pokvasim vodom, umotam oko glave ili prebacim preko ramena i tako uspem da se rashladim. Jednostavno a vrlo efikasno - bez klima uređaja ili hladovine.

Kada smo krenuli ka Olimpiji, sunce je bilo sa moje, suvozačke strane, pa sam i u kolima držala prebačenu belu ešarpu preko glave i desne ruke. U jednom trenutku, dok smo prolazili kroz neko od mesta na putu do Olimpije, putokazi su bili nejasni i nismo bili sigurni kojim putem treba da nastavimo. Zaustavili smo se pored jedne kuće ispred koje je bilo nekoliko muškaraca i ja sam im se obratila na engleskom. U prvi mah kao da me nisu slušali, već su gledali mene i moju ešarpu. Nisu bili neprijatni, ali su me pomalo iznenadili svojom uzdržanošću. Posle par trenutaka tišine i premišljanja, prišli su kolima i objasnili nam kako da se snađemo i nastavimo put. Shvatila sam da ovde još uvek postoje mesta i ljudi kojima podsećanje na neke prošle vekove i osvajače još uvek ne godi. Imaću to u vidu i neću sebe više dovoditi u ovakvu „dvosmislenu“ situaciju.

O starim Grcima, njihovoj mitologiji i istoriji slušala sam od najranijeg detinjstva. Ljubav prema grčkom narodu i kulturi verovatno ima veze i sa time što je tatina mama bila Grkinja. A moja mama mi je pomogla da naučim grčki alfabet već u vreme kada sam pohađala osnovnu školu. Legende o grčkim bogovima i herojima bile su česta tema naših razgovora. Još tada sam naučila da su tokom olimpijskih igara prekidani svi ratovi među grčkim polisima, a da su pobednici kao nagradu dobijali venac od maslinovih grančica! 

Mnogo godina kasnije, evo me, konačno, na putu za antičku Olimpiju u kojoj su se u klasičnim vremenima, u periodu od VIII veka p.n.e. do IV veka nove ere, na svake četiri godine održavale Olimpijske igre. Prve Olimpijske igre, održane su u čast Zevsa, 776.g. pre nove ere. 
UNESCO je 1989. godine uvrstio antičko svetilište u Olimpiji na listu svetske kulturne baštine.

Arheolozi na poslu (ulaz u kompleks)

Filipion

Kao što smo i očekivali, u Olimpiju smo stigli takoreći tačno u podne! Vrelo je i pokušavamo da pronađemo hladovinu, kad i gde god je to moguće.

Prvi spomenik na koji nailazimo je Filipion - jedina građevina u svetilištu koja je posvećena čoveku a ne bogovima.

U njemu su se nalazile statue od zlata i slonovače koje su predstavljale Filipa II, njegovog sina Aleksandra Velikog, ćerku Olimpiju, sina Aminta III i Euridiku, majku Filipa II. Filipion je napravio atinski vajar Leohar, u slavu Filipa II i njegove pobede u bici kod Heroneje (338.gpne).

Od Filipiona, staza nas vodi ka Herinom hramu.

Pausanija je tokom svoje posete ovom svetilištu zabeležio da se u Herinom hramu nalazio sto na kome su tokom Olimpijskih igara bili izloženi venci od maslina namenjeni pobednicima. 

U današnje vreme, baklja Olimpijskog plamena pali se u ruševinama ovog hrama. Plamen se pali sunčevom svetlošću uz pomoć konkavnog ogledala, upravo u skladu sa drevnim običajima. Paljenje obavljaju žene obučene u odeću sašivenu po uzoru na odore drevnih sveštenica boga Zevsa.

Herin hram

Od Herinog hrama, nastavljamo ka stadionu do koga se stiže uzanim lučnim prolazom. 

Kripta - lučni prolaz ka stadionu

Stadion

U vreme antičkih igara, stadion je mogao da primi čak 50 hiljada gledalaca. Nažalost, od nekadašnjeg stadiona ostao je samo teren, a sedišta su davno nestala i na njihovom mestu danas su prostrane travnate padine. S desne strane, vide se ostaci kamene platforme na kojoj su sedele sudije.

Olimpijac u pokušaju

Još jedan predah u hladovini

Od stadiona idemo ka centralnom mestu ovog svetilišta, ka Zevsovom hramu. Nažalost, od veličanstvenog hrama ostala je uglavnom gomila razbacanog kamenja, delovi stubova i možda još poneki prepoznatljiv detalj nekadašnjeg zdanja. U ovom hramu se nekada nalazila Zevsova statua visoka oko 13 metara, delo čuvenog vajara, slikara i arhitekte Fidije. Zevsova statua u Olimpiji jedno je od sedam čuda antičkog sveta. 

Zevsov hram

Prema zapisima rimskog istoričara Svetonija, rimski car Kaligula (vladao je na početku prvog veka nove ere) naredio je da se umetnički ili religijski značajne statue grčkih bogova, uključujući i statuu Zevsa u Olimpiji, prebace iz Grčke u Rim, kako bi im se skinule glave grčkih bogova a umesto njih stavile glave sa Kaligulinim likom. Pre nego što je Zevsova statua krenula put Rima - Kaligula je ubijen i statua je ostala u Olimpiji. Ipak, 426. godine, po nalogu vizantijskog cara Teodosija II, svetilište u Olimpiji je uništeno, a Zevsova statua je preneta u Konstantinopolj. Tamo je izložena u Lavsovoj palati u kojoj se nalazila veoma raznovrsna i vredna zbirka umetničkih dela. Nažalost, u požaru koji je 475. godine uništio veći deo Konstantinopolja, uništena je Lavsova palata i sva umetnička dela koja su se u njoj nalazila. Tako je zauvek nestala Zevsova statua iz Olimpije. 

Zevsov hram

Fidijina radionica

Nedaleko od Zevsovog hrama nalazi se Fidijina radionica koja je u vreme Teodosija II pretvorena u baziliku. U ovoj radionici, Fidija je 12 godina radio i stvarao Zevsovu statuu.

Pre dolaska u Olimpiju, Fidija je živeo u Atini i tamo je napravio čuvenu skulpturu boginje Atine koja je bila smeštena u atinskom Partenonu.

Tokom VI i VII veka, Olimpiju su zadesile kuga, zemljotresi i poplave. Nakon nekoliko razornih poplava tokom VII veka, drevna Olimpija zauvek se ugasila. 

Krajem XIX veka, francuska ekspedicija Expédition de Morée otkrila je ostatke antičke Olimpije, a tek 1958. godine arheolozi su pronašli radionicu u kojoj je Fidija stvorio čuvenu statuu Zevsa. Tokom iskopavanja, pronađeni su ostaci slonovače, kalupi i alat, kao i deo vrča za piće na kome je pisalo „Ja pripadam Fidiji“ (ΦΕΙΔΙΟΥ ΕΙΜΙ).

Tabla sa opisom Fidijine radionice

Palestra

Veoma značajno mesto u ovom kompleksu zauzima takozvana „palestra“, odnosno prostor u kome su takmičari boravili i pripremali se za takmičenja.
U okviru palestre postojalo je više prostornih celina sa različitim namenama: za kupanje, presvlačenje i odlaganje odeće, za druženje, nastavu... praktično za sve što je bilo potrebno takmičarima tokom njihovog boravka u Olimpiji.

Nama je obilazak palestre dobro došao kao mesto za predah u hladovini. Zastali smo kraj jednog zidića, popili svu vodu koju smo imali u flašama i zaključili da je vreme da krenemo ka Arheološkom muzeju, jer je boravak napolju postao prilično naporan. Volela bih da mi se ukaže prilika da ponovo dođem ovde, ali ako je moguće da to bude u kasno proleće ili ranu jesen.  

Tabla sa opisom palestre

Arheološki muzej u Olimpiji otvoren je 1982. godine i u njemu se čuvaju predmeti pronađeni na ovom lokalitetu. Muzej ima veoma lepo sistematizovane eksponate koji su izloženi u različitim prostorijama i podeljeni su po grupama: na predmete od terakote, bronze, radove iz ranog i iz kasnog perioda. Predmeti pronađeni u Fidijinoj radionici čine zasebnu celinu, dok je nekoliko veoma značajnih skulptura izloženo je u posebnim prostorijama. 

Grnčarija iz kasnog klasičnog perioda

Glineni kalupi iz Fidijine radionice sa ostacima staklenih ornamenata

Peonijeva Nika

Zevs nosi Ganimeda u besmrtnost

Zevs i Ganimed

Sfinge od terakote - ostaci i crteži na kojima je rekonstruisan njihov izgled

Akroterion od terakote iz Herinog hrama (restauriran)

Bronzani šlemovi

Figura starog proroka iz Zevsovog hrama

Atina i Herakle 

U muzeju je izložena skulptura Herakla koji čisti Augijeve štale, dok mu Atina pokazuje mesto koje treba da udari da bi napravio otvor na temeljima štale. 

Da bi zaslužio svoje mesto na Olimpu i postao besmrtan, Herakle je morao da ispuni 12 zadataka koje mu je postavio mikenski kralj Euristej. Čišćenje Augijevih štala bio je peti zadatak.

Statua Hadrijana

Pogled na timpan Zevsovog hrama

Arheološki muzej u Olimpiji nam se veoma dopao. Sve ono što ne može da se vidi tokom šetnje po ostacima drevnog svetilišta, izloženo je i veoma lepo objašnjeno u muzeju.

Nakon kratke pauze, došlo je vreme da krenemo ka još jednom zanimljivom mestu, hramu Apolona Epikura u Basi. Ovaj neobični hram udaljen je od Olimpije nešto više od 80 km, ali put je loš i vožnja do tamo će potrajati skoro 2 sata. 

Hram Apolona Epikura u Basi

Hram Apolona Epikura u Basi nalazi se na obronku planine Kotilion, na nadmorskoj visini od 1131 m, a to je značilo da je temperatura za nekoliko stepeni niža nego u Olimpiji, što je predstavljalo pravo olakšanje.

U antička vremena, nalazio se na mestu koje je prilično zabačeno, ali možda ga je baš zahvaljujući tome zaobišla sudbina drugih starogrčkih hramova: uništenje u ratovima ili tokom pokrštavanja.
Ovo je jedini poznati antički hram u kome su kombinovana sva tri reda klasične arhitekture - dorski, jonski i korintski. Možda najupečatljiviji otkriće u vezi sa ovim hramom je što se na njemu nalazio najstariji korintski kapitel ikad otkriven. UNESCO je 1986. godine uvrstio ovaj hram na listu svetske kulturne baštine.

Hram je bio zaboravljen sve do 1765. godine kada ga je slučajno otkrio francuski arhitekta Boher. Prva arheološka istraživanja koja su obavljena početkom XIX veka donjela su mu više štete nego koristi, jer je ostao bez najvrednijih vajarskih dekoracija (friza i korintskog kapitela). Naime, po nalogu budućeg kralja Džordža III, a uz saglasnost Veli Paše, tadašnjeg vezira Moreje (Peloponeza), Englezi su 1814. kupili friz i korintski kapitel i odneli ih u Britanski muzej u Londonu.

Hram je restauriran početkom XX veka, ali pošto je za njegovu izgradnju u najvećoj meri korišćen krečnjak, u drugoj polovini XX veka ustanovljeno je da hram ponovo počinje da propada usled atmosferskih uticaja. Da bi ga zaštitili, nadležni su odlučili da hram bude prekriven ogromnim belim šatorom. Tako je obezbeđena ne samo njegova zaštita, već i nastavak radova na njegovoj trajnoj restauraciji.

Unutar šatora

Stazom od hrama ka parkingu

Otprilike na 1130m nadmorske visine

Posle ovako divnog i uzbudljivog dana, ostalo nam je da se vratimo do hotela od koga smo udaljeni oko 85 km, tj. još oko sat i po vožnje. Kada smo pre dva dana išli na izlet do Epidaura, videli smo da se na jednom mestu paralelno sa postojećim putem gradi novi most. Delovao je vrlo zanimljivo, ali nisam uspela da ga fotografišem. Ovaj put sam bila spremna i u blizini gradića Megalopoli, uspela sam da slikam ovaj most u izgradnji. U pitanju je lučni most (Tsakona Arch Bridge) koji će kada bude završen predstavljati još jedno remek delo grčkih graditelja, baš kao i most Rio-Antirio.

Most „Tsakona Arch Bridge“

Pred nama je poslednje veče na moru, u hotelu na obali mesinskog zaliva. Sutra putujemo na sever, do oblasti Zapadne Makedonije i još jednog čarobnog i čuvenog mesta.

2014 - 26. avgust, Epidaur, Mikena, Sparta, Mistra

Dva dana posle našeg izleta, na padinama oko Mesinija izbio je požar. Oblak gustog dima stigao je čak do našeg hotela, a kad je pao mrak, u daljini smo mogli da vidimo crveni odsjaj plamena koji je proždirao sve pred sobom. Tokom celog popodneva, jedan avion i dva helikoptera nadletali su našu plažu, uzimali vodu iz mora i vraćali se do Mesinija i gasili požar. Jak vetar nije nimalo pomagao u ovoj situaciji! Srećom, do jutra je vatra stavljena pod kontrolu, niko nije stradao, ničija kuća nije izgorela, a i antički Mesini ostao je nedirnut. 

Prvi sati požara...

Požar, gde god da se desi, uvek me potrese i uznemiri, izazove kod mene neku mešavinu tuge i straha. Možda zato što je svaki jedinstven, neumoljiv, neselektivan, nepredvidiv i često - nepobediv.

„Pakao“ na obroncima oko Mesinija

Jutro sam dočekala još uvek pomalo zabrinuta, ali dim koji je prethodne večeri lebdeo u vazduhu skoro se sasvim razišao. Na brdima u daljini još su se nazirali tragovi požara od prethodne večeri, a parkirani automobili oko hotela bili su prekriveni tankim slojem finog pepela.

Posle doručka krenuli smo na planirani izlet do antičkog Epidaura koji je od hotela udaljen oko 170 km, tj. oko 2 i po sata vožnje.

Kada smo stigli u kompleks antičkog Epidaura, krenuli smo pravo ka veličanstvenom teatru koji je izgrađen u IV veku p.n.e. Ovo je najveći grčki teatar, prečnika skoro 120 m, koji je prvobitno imao je 34 reda za sedenje, a kasnije su Rimljani dozidali još 21 red. 
Sebi sam dala zadatak da se bez zaustavljanja popnem do poslednjeg reda i uspela sam u tome. Nagrada za svakoga ko se popne na sam vrh teatra je fantastičan pogled na ceo teatar i zelenu dolinu saronskog zaliva.

Spremna da istrčim do vrha...

Teatar je napravljen da primi čak 15.000 gledalaca (u zavisnosti od izvora, ova brojka se kreće od 12.000 do 15.0000), a do danas je ostao čuven po svojoj izvanrednoj akustici u šta smo i sami mogli da se uverimo. Dok smo stajali u hladovini, u najvišem, poslednjem redu, sasvim lepo smo mogli da čujemo vodiča koji je na kružnoj pozornici u samom dnu pozorišta razgovarao sa grupom turista. Za ovako zadivljujuće akustične osobine verovatno je najzaslužniji arhitekta koji je projektovao teatar, Poliklet mlađi, sin čuvenog vajara Polikleta iz klasičnog perioda umetnosti stare Grčke. Pre nego što se proslavio kao arhitekta, Poliklet mlađi bio je vajar koji je uglavnom pravio statue atletičara.

Pogled iz poslednjeg reda

Od 1954. godine, ovde se svakog leta održavaju različiti koncerti i predstave, i mnogi čuveni umetnici iz celog sveta nastupali su u ovom teatru.
Naučnici našeg doba koji su proučavali dizajn teatra, zaključili su da je izvanredna akustika postignuta ne samo zahvaljujući njegovoj savršenoj geometriji nego i tome što je za njegovu gradnju koriščen krečnjak koji filtrira niskofrekventne zvuke kao što je žamor publike, a pojačava zvuke visoke frekvencije koji dopiru sa pozornice. Nema diskusije - mudri bejahu stari Grci!

Iako na prvi pogled deluje da je teatar centralno mesto ovog kompleksa, on je zapravo samo deo velikog Asklepijevog svetilišta. Kompleks antičkog Epidaura je 1988. godine uvršten na listu svetske baštine UNESCO-a.

Pošto je bilo već skoro podne, svratili smo do Arheološkog muzeja Epidaura, koji nije mnogo veliki ali ima veoma lepe eksponate, a u njemu smo makar nakratko mogli da se sklonimo od sunca. Ovaj muzej osnovan je na samom početku XX veka i u njemu su izloženi artefakti koji su otkriveni na ovom antičkom lokalitetu i okolini.

U Arheološkom muzeju Epidaura

Jedan od najzanimljivijih eksponata je, svakako, statua boga Asklepija (glavom i bradom), naslonjenog na štap oko koga se uvija sveta zmija. Ova gipsana statua je kopija originalne statue pronađene u Epidauru; original se čuva u Nacionalnom arheološkom muzeju u Atini.

U senci Asklepija

Posle kratkog predaha u muzeju, nastavljamo ka glavnom delu svetilišta - asklepionu.
Asklepion u Epidauru bio je najčuveniji medicinski centar u antičkom svetu, svetilište na koje su bolesni prinosili žrtve i donosili poklone, a sve u potrazi za izlečenjem. U blizini svetilišta nalaze se i mineralni izvori koji su se verovatno koristili u lečenju.

Tragovi vremena

Da bi neko saznao pravi lek za svoju bolest, bilo je potrebno da provede noć u velikoj dvorani za spavanje koja se nazivala enkoimeterija. Tokom noći, bog medicine Asklepije dolazio je ljudima u snove i savetovao im šta moraju da urade da bi povratili svoje zdravlje. Naravno, saveti iz snova nisu bili dovoljni za lečenje (i izlečenje), pa su na javi bolesnima pomagali Asklepijevi sveštenici. Oni su znanja iz medicine prenosili sa oca na sina. Najpoznatiji Asklepijev sveštenik bio je čuveni Hipokrat sa ostrva Kosa, utemeljivač medicine kao nauke i najčuveniji grčki lekar.

Unutar asklepiona

Uživam u senci...

O izuzetnom značaju ovog svetilišta govori činjenica da je čak i nakon pojave hrišćanstva i gašenja svih antičkih proročišta, svetilište u Epidauru ostalo aktivno kao hrišćanski centar za lečenje, čak do sredine petog veka.

Podnevno sunce tera nas da završimo obilazak antičkog Epidaura i da požurimo ka Mikeni, našem sledećem odredištu koje je udaljeno oko 45 km, tj. oko 45 minuta vožnje.

Mikena je bila jedan od najvažnijih centara grčke civilizacije, vojno utvrđenje koje je dominiralo velikim delom južne Grčke. Period grčke istorije od 1600.g.p.n.e. do oko 1100.g.p.n.e. naziva se mikenskim periodom. Mikena i njen kralj Agamemnon pominju se i u Homerovoj Ilijadi, gde se navodi da je Agamemnon bio vođa Grka u Trojanskom ratu.

Stižemo u Mikenu i krećemo prvo do Atrejeve riznice, koja je zapravo kružna grobnica – „tolos“. Ove ogromne kružne grobnice koje po svom obliku podsećaju na košnice bile su mesta u kojima su sahranjivani mikenski kraljevi. U Mikeni je do danas pronađeno ukupno devet ovakvih grobnica.

Grčki putopisac Pausanija koji je pre oko 1800 godina posetio Mikenu, nazvao je ovo mesto Atrejevom riznicom. (Atrej je bio jedan od kraljeva Mikene, otac Agamemnona i Menelaja.)

Nemački arheolog Hajnrih Šliman bio je dobro upoznat sa Pausanijinim putopisima što mu je možda i pomoglo da pronađe zaboravljenu Atrejevu riznicu. 

Ulaz u Atrejevu riznicu

Osim sunca koje je žestoko peklo, što smo se više približavali ulazu u riznicu, osećao se neki oštar, opor i (za moj nos) prilično neprijatan miris. Kada sam zakoračila u unutrašnjost tolosa, miris je postao skoro neizdrživ i ja sam brže bolje izašla napolje. Pomislila sam da su se u unutrašnjosti tolosa naselile neke životinje i pomirila se s tim da neću moći da uživam u ovoj istorijskoj znamenitosti iz XIV veka pre nove ere.

Unutrašnjost tolosa

Od Atrejeve riznice, krenuli smo ka čuvenoj lavljoj kapiji koja je na glavnom ulazu u mikensku citadelu izgrađenu još u XIII veku p.n.e. Lavlja kapija je naziv za reljef trougaonih kontura i smatra se najstarijom monumentalnom skulpturom u Evropi. Glave lavova (ili lavica) bile su okrenuta prema ljudima koji dolaze na kapiju, ali ti delovi reljefa su odavno oštećeni i nestali. Prednje noge lavova nalaze se na postolju, a između njih je stub.

Lavlja kapija

Još u Epidauru smo primetili grupu turista iz Argentine i još tamo smo počeli pomalo da prisluškujemo objašnjenja njihovog vodiča. Ispostavilo se da su oni, kao i mi, iz Epidaura došli u Mikenu, što nas je prilično obradovalo. Nažalost, nismo mogli stalno da držimo korak s njima, naročito kada su krenuli u obilazak citadele. Bilo je već skoro 2 sata popodne, vrelina skoro nepodnošljiva i ja sam odlučila da ostanem u hladovini kapije, dok Goran samo malo zaviri iza nje i napravi nekoliko fotografija u unutrašnjosti citadele. Ipak, vrućina je i njega naterala da se ubrzo vrati, pa smo krenuli dalje, ka Arheološkom muzeju Mikene.

Staza koja vodi do muzeja okružena je zelenilom koje podseća na živu ogradu. I ponovo, pokraj staze, iz zelenila je dopirao onaj užasan, skoro otrovan „miris“ koji sam osetila kod Atrejeve riznice. Dakle, nisu u pitanju nikakve pećinske životinje, najverovatnije da je to miris neke od biljaka. Koje - do danas nisam uspela da saznam!

Kružna grobnica u Mikeni

U neposrednoj blizini Muzeja, nalazi se ova kružna grobnica za koju arheolozi veruju da je nastala u XVI ili čak XVII veku pre nove ere. Za razliku od tolosa, koji su pronađeni potpuno prazni i opljačkani, ova grobnica ostala je nedirnuta i u njoj su pronađeni ne samo posmrtni ostaci već i razne dragocenosti.

Maska kralja Agamemnona

U Atrejevoj riznici pronađena je posmrtna maska napravljena od čistog zlata. Original se čuva se u Nacionalnom arheološkom muzeju u Atini, dok je u Arheološkom muzeju Mikene izložena kopija. Iako do danas nije tačno dokazano (a ni opovrgnuto), Šliman je verovao da je ova zlatna posmrtna maska pripadala kralju Agamemnonu.
Osim Agamemnonove maske, Šliman je u Mikeni pronašao mnoštvo nakita i zlatnih predmeta, ukupne težine od oko 14kg, što za njega predstavljalo pravu potvrdu Homerovih navoda o zlatom bogatoj Mikeni.

Dijagram razvoja ženskih figurica u Mikeni (od 1400. - 1050.g. p.n.e.)

Različite posude za različite namene

Uživali smo u razgledanju eksponata izloženih u Arheološkom muzeju Mikene. Postavka je zaista raznovrsna i zanimljiva: izloženo je skoro sve što je tipično za mikensku kulturu - od velikih amfora, predmeta za svakodnevnu upotrebu, oružja, oruđa, do umetničkih predmeta, mozaika i figura, nakita. Na trenutke mi je bilo neverovatno koliko su neki komadi nakita ili neke od posuda, lepi i upotrebljivi čak i za današnja merila. Ta univerzalna i bezvremena lepota utkana u ljudska dela uvek me duboko pogodi. Mikenska kultura o kojoj sam do sada mogla samo da čitam i učim iz knjiga, oživela je tu, pred mojim očima. Trenutak za pamćenje!

Izašli smo iz muzeja, a iz sanjarenja o staroj Mikeni probudio me je ponovo onaj užasan miris nepoznatog porekla. Vreme je da pobegnemo od njega! Šalu na stranu, pred nama je put od 200 km, tj. oko 3 i po sata vožnje do Sparte, odnosno do obližnje Mistre.

Savremena Sparta

Današnja Sparta nalazi se na mestu antičke Sparte, a svega nekoliko kilometara od centra Sparte je Mistra, utvrđeni grad iz XIII veka. Od srednjevekovne Mistre su ostale uglavnom ruševine, sa izuzetkom nekoliko manastira i crkava. Tu je i despotska palata koja je delom sačuvana, a u toku su i neki radovi na njenoj restauraciji.

Mistra: ostaci grada-tvrđave

Mistra, crkva Svetog Nikole

Ostaci despotske palate

Manastir Bogorodice Pantanase

Cvet „Pasiflora“ iz dvorišta manastira

Seoski vašar u podnožju stare tvrđave

Mistra je mali grad udobno ušuškan između nepreglednih šuma borova i čempresa, na obroncima planine Tajget, najviše planine na Peloponezu. 
Ovaj geografski podatak obeležiće završnicu današnjeg puta. Do hotela nam je ostalo nešto manje od 70 km, koje ćemo preći za više od sat i po vremena. Krivudavi put kroz ovaj planinski masiv dovešće nas u jednom trenutku do nadmorske visine od skoro 1300 metara, kada se večernja letnja temperatura za svega nekoliko minuta spustila za oko 15 stepeni u odnosu na temperaturu u Mistri.

Zaustavili smo se kraj puta i fotografisali ovu čaroliju sumraka koji je obojio nebo nad Peloponezom. 
U naš hotel smo stigli umorni ali puni nezaboravnih utisaka.