Ostalo nam je još nekoliko sati do opraštanja od Španije (makar kad je ova godina u pitanju).
Iz Koljbata smo krenuli ka Andori, odnosno Kneževini Andori (kako glasi njen službeni naziv). Glavni grad kneževine je Andora la Velja, nalazi se na nadmorskoj visini od 1023 m, pa je to najviši glavni grad u Evropi. Andora je smeštena na istočnim Pirinejima, graniči se sa Španijom i Francuskom, službeni jezik je katalonski, ali se koriste i francuski, španski, portugalski. Kada se pomene Andora, prvo što meni padne na pamet je da je ovo omiljena zimska destinacija brojnih zaljubljenika u skijanje. Mi smo ovde došli u avgustu, nije bilo ni snega ni skijaša, ali daleko od toga da nije bilo gostiju. Andora je takozvani „poreski raj“ – ne samo što se tiče proizvoda kao što su cigarete, alkohol, tehnička roba i drugo, već se to odnosi i na bankarski sektor. Zato ovu malešnu kneževinu godišnje poseti oko 10 miliona gostiju – što zbog skijanja, što zbog raznih finansijskih pogodnosti. Kada smo ulazili u Andoru, primetili smo da se na granici sa Španijom (na strani za izlazak iz Andore), kolona malo sporije kretala jer španski carinici proveravaju vozila svojih sugrađana. Verovatno da postoji ograničenje koliko boksova cigareta ili flaša pića može da se prenese u Španiju.
Mi smo svratili u glavni grad Andore, jako su nam se dopale lepo očuvane stare kamene zgrade, zeleni obronci Pirineja i divno plavo nebo. Napravili smo kratak predah u jednoj kafeteriji, a onda smo krenuli dalje, ka Francuskoj. Do našeg krajnjeg odredišta, sela u blizini Avinjona, delilo nas je još 400 km.
Kada smo ušli u Francusku, posle nekih pola sata vožnje, zastali smo pored vidikovca Pont Gisclard sa koga se pruža fantastičan pogled na viseći železnički most koji je, nažalost, davne 1909. godine odneo i živote šestorice radnika koji su radili na njegovoj izgradnji.
Vozili smo se putem N116 koji je vrlo prometan, ali smo i ovaj put imali sreće da je gužva bila u suprotnom smeru – sad su se Španci vraćali sa svojih godišnjih odmora! Kad smo prošli mesto Villefranche-de-Conflent, pred nama je bilo još skoro 300 km do našeg prenoćišta za naredne dve noći u selu Valliguières. Od Villefranche-de-Conflent do izlaska na autoput, vozili smo još nekih 50 km, što nas je prilično usporilo. Narednih 220 km smo bezbrižno vozili autoputem, sa kratkim zaustavljanjem za večeru u jednom restoranu na obodu Nima (franc. Nîmes).
I taman kad nam se učinilo da smo malo poboljšali prolazno vreme, došlo je vreme da siđemo sa autoputa i poslednjih dvadesetak kilometara nastavimo putem D6806. Ova dugačka oznaka jasno govori da je u pitanju put na kome je ograničenje brzine 50 km/sat, pao je mrak, sve nam je nepoznato i sve deluje isto. Konačno, oko 10 sati uveče, stižemo u Valliguières.
Selo deluje pusto, svuda mrak i nigde nikoga. Zaustavljamo se u jednoj ulici koju je naš GPS proglasio za destinaciju koju tražimo. Pored nas staje automobil iz koga izlaze muškarac i žena, Goran im prilazi i oni na francuskom pokušavaju da mu objasne gde je naš smeštaj. Goran se zahvaljuje, odlazi na drugu stranu ulice, zastaje kraj metalnih dvorišnih vrata, razgovara sa nekim i ubrzo se vraća u kola. Kaže mi da je uspeo da se sporazume, da je naš smeštaj tu, uz samu ulicu, ali da se zgradi prilazi sa druge strane, putem koji vodi pored groblja.
Kada sam rezervisala smeštaj, nije se pominjalo nikakvo groblje, ali dobro, gledali smo samo kako da se konačno dočepamo smeštaja. Iz uličice u koju smo skrenuli da bismo zaobišli groblje nastavljamo dalje putem koji je posut šljunkom i stižemo do ogromne crne kapije od gvožđa. Domaćini nas očekuju i kapija se otvara da nas pusti na imanje (nije škripala kako to obično biva u filmovima). Još minut-dva i stižemo do parkinga koji je odmah pored unutrašnjeg dvorišta zgrade. Atmosfera deluje prijatno, neki gosti sede za stolovima u dvorištu, a domaćica nas odmah vodi do sobe. Fasada zgrade je kamena i lepo sređena. Zgrada unutra deluje pomalo neobično – ima široko stepenište sa metalnim gelenderima koje me podseća na stare beogradske stambene zgrade. Širokim hodnikom stižemo do naše sobe. Deluje moderno, tek sređeno, u svakom slučaju, onako kako je i oglašena na internetu.
Bili smo preumorni, raspakovali smo samo neophodno, istuširali se i spremili za spavanje.
Da ne bismo uključivali klima uređaj koji je bio preblizu krevetu, ja sam otvorila prozore i drvene žaluzine na dva zida i u sobi se vrlo brzo rashladilo jer je duvao jak vetar. Međutim, u sobu nam je uletela leptirica koja je šuškala i ja zbog toga nisam mogla da zaspim. Budim Gorana koji je već skoro zaspao, palimo svetla, Goran traži, pronalazi i ubija leptiricu i sad valjda možemo da spavamo. Ipak, da bi bio siguran da ga neću više buditi i terati da ubija još neka noćna stvorenja, kaže mi da bi najbolje bilo da zatvorimo žaluzine da nam ne bi uleteo neki slepi miš!
Dakle – groblje, leptirica, slepi miš! Mislila sam da od straha (zbog slepog miša) neću spavati! Međutim, umor me je skoro momentalno savladao...nisam se pomerila cele noći.
Iz Koljbata smo krenuli ka Andori, odnosno Kneževini Andori (kako glasi njen službeni naziv). Glavni grad kneževine je Andora la Velja, nalazi se na nadmorskoj visini od 1023 m, pa je to najviši glavni grad u Evropi. Andora je smeštena na istočnim Pirinejima, graniči se sa Španijom i Francuskom, službeni jezik je katalonski, ali se koriste i francuski, španski, portugalski. Kada se pomene Andora, prvo što meni padne na pamet je da je ovo omiljena zimska destinacija brojnih zaljubljenika u skijanje. Mi smo ovde došli u avgustu, nije bilo ni snega ni skijaša, ali daleko od toga da nije bilo gostiju. Andora je takozvani „poreski raj“ – ne samo što se tiče proizvoda kao što su cigarete, alkohol, tehnička roba i drugo, već se to odnosi i na bankarski sektor. Zato ovu malešnu kneževinu godišnje poseti oko 10 miliona gostiju – što zbog skijanja, što zbog raznih finansijskih pogodnosti. Kada smo ulazili u Andoru, primetili smo da se na granici sa Španijom (na strani za izlazak iz Andore), kolona malo sporije kretala jer španski carinici proveravaju vozila svojih sugrađana. Verovatno da postoji ograničenje koliko boksova cigareta ili flaša pića može da se prenese u Španiju.
Stara crkva Sant Esteve d'Andorra la Vella (XIII vek)
Nova crkva - Església de Sant Esteve
Vrlo zanimljiva kolekcija
Trg Plaça del Poble
Prvi kilometri u Francuskoj
Most Gisclard
Pogled na most Gisclard
Spomen ploča poginulim radnicima železnice
Most Séjourné
Put pored zidina gradića Villefranche-de-Conflent
Selo deluje pusto, svuda mrak i nigde nikoga. Zaustavljamo se u jednoj ulici koju je naš GPS proglasio za destinaciju koju tražimo. Pored nas staje automobil iz koga izlaze muškarac i žena, Goran im prilazi i oni na francuskom pokušavaju da mu objasne gde je naš smeštaj. Goran se zahvaljuje, odlazi na drugu stranu ulice, zastaje kraj metalnih dvorišnih vrata, razgovara sa nekim i ubrzo se vraća u kola. Kaže mi da je uspeo da se sporazume, da je naš smeštaj tu, uz samu ulicu, ali da se zgradi prilazi sa druge strane, putem koji vodi pored groblja.
Kada sam rezervisala smeštaj, nije se pominjalo nikakvo groblje, ali dobro, gledali smo samo kako da se konačno dočepamo smeštaja. Iz uličice u koju smo skrenuli da bismo zaobišli groblje nastavljamo dalje putem koji je posut šljunkom i stižemo do ogromne crne kapije od gvožđa. Domaćini nas očekuju i kapija se otvara da nas pusti na imanje (nije škripala kako to obično biva u filmovima). Još minut-dva i stižemo do parkinga koji je odmah pored unutrašnjeg dvorišta zgrade. Atmosfera deluje prijatno, neki gosti sede za stolovima u dvorištu, a domaćica nas odmah vodi do sobe. Fasada zgrade je kamena i lepo sređena. Zgrada unutra deluje pomalo neobično – ima široko stepenište sa metalnim gelenderima koje me podseća na stare beogradske stambene zgrade. Širokim hodnikom stižemo do naše sobe. Deluje moderno, tek sređeno, u svakom slučaju, onako kako je i oglašena na internetu.
Bili smo preumorni, raspakovali smo samo neophodno, istuširali se i spremili za spavanje.
Da ne bismo uključivali klima uređaj koji je bio preblizu krevetu, ja sam otvorila prozore i drvene žaluzine na dva zida i u sobi se vrlo brzo rashladilo jer je duvao jak vetar. Međutim, u sobu nam je uletela leptirica koja je šuškala i ja zbog toga nisam mogla da zaspim. Budim Gorana koji je već skoro zaspao, palimo svetla, Goran traži, pronalazi i ubija leptiricu i sad valjda možemo da spavamo. Ipak, da bi bio siguran da ga neću više buditi i terati da ubija još neka noćna stvorenja, kaže mi da bi najbolje bilo da zatvorimo žaluzine da nam ne bi uleteo neki slepi miš!
Dakle – groblje, leptirica, slepi miš! Mislila sam da od straha (zbog slepog miša) neću spavati! Međutim, umor me je skoro momentalno savladao...nisam se pomerila cele noći.
