2016, 27. avgust, Monserat - Santa Maria de Montserrat

Već nekoliko puta do sada dolazili smo do kapija ovog manastira, ali svaki put suviše kasno da bismo mogli da uđemo i razgledamo ovaj čuveni manastir smešten na neobičnim vrhovima planine Monserat.

Iz Koljbata smo krenuli kasno, tek oko 1 popodne, svratili prvo do mesta Terasa, ručali, a zatim se dovezli do žičare koja prevozi putnike do manastira.

Žičara (Aeri de Montserrat) je atrakcija za sebe; nalazi se u podnožju planine Monserat, počela je da radi još 1930. godine, kabine sa putnicima se kreću brzinom od 5 metara u sekundi, pod nagibom od 45%, a visinska razlika između početne i krajnje tačke je oko 550 metara! Putovanje žičarom u dužini od oko 1350 metara je fantastičan doživljaj, pa iako mi se dešava da me u nekim situacijama obuzme strah od visine, ovaj put sam uživala.

Žičarom do manastira

Stanica žičare

Sa žičare smo otišli pravo do donje stanice uspinjače (Funicular de Sant Joan) koja povezuje manastir sa gornjom stanicom Sant Joan odakle zaljubljenici u pešačenje i planinarenje mogu da izaberu neku od pešačkih staza i krenu ka višim delovima planine. Uspinjača prelazi put od 500 metara, pri čemu je visinska razlika u odnosu na stanicu kod manastira oko 250 metara, a nagib pod kojim se kreće je neverovatnih 65%. Otprilike na pola puta je petlja na kojoj se uspinjače iz suprotnih smerova mimoilaze i dalje nastavljaju prugom. Za razliku od žičare u kojoj je bilo vrlo prijatno jer su prozori bili otvoreni i pirkao je prijatan vetar, u uspinjači je bilo pakleno vruće. Tih 5-6 minuta koliko traje vožnja, delovalo mi je kao večnost.

Kada smo stigli do gornje stanice Sant Joan, sav moj entuzijazam se istopio i ja sam samo želela da sednem u hladovinu i popijem nešto hladno.

Uspinjačom do gornje stanice Sant Joan 

Goran je, pun poleta, krenuo da pešači jednom od staza. Dok je on pokazivao svoj planinarski duh, ja sam pronašla divno mesto za odmor, sa prelepim pogledom na manastir i dolinu, a u izmaglici horizonta videlo se i more. Kad je vedro, kažu da se sa vrha ove planine vidi čak i ostrvo Majorka!

Pogled na dolinu i more u daljini

Čvorište na kome se mimoilaze uspinjače

Kad je Goran završio svoj planinrski pohod, vratili smo se uspinjačom do donje stanice i pošli u obilazak manastira. Osnovan je u X veku, početkom XIX veka su ga Napoleonove trupe sravnile sa zemljom, ali je obnovljen već pre polovine XIX veka. Ovaj manastir je doživeo teške trenutke i tokom španskog građanskog rata, ali i za vreme vladavine Franciska Franka, jer je bio utočište za naučnike, umetnike, političare i studente koji su bežali od Frankovog progona. Nažalost, Frankovi ljudi su često čekali svoje žrtve nekoliko kilometara dalje od manastira. Mirna vremena vratila su se u ovaj manastir tek nakon Frankove smrti.

Stanice Santa Cova Funicular i 

u pozadini donja stanica linije Funicular de Sant Joan

Unutrašnjost manastira

U okviru manastirske bazilike postoji muzej sa umetničkim delima mnogih istaknutih slikara i vajara, uključujući radove El Greka, Dalija, Pikasa i mnogih drugih. Ovde se nalazi i izdavačka kuća l'Abadia de Montserrat, koja je jedna od najstarijih na svetu - prva knjiga objavljena je davne 1499. godine!

Unutrašnjost bazilike

Vreme je brzo prolazilo, poslednja žičara ide do podnožja planine nešto pre 7 uveče, pa smo morali da vodimo računa da ne zakasnimo.

Bio je ovo naš poslednji dan u Kataloniji, u Španiji... Sutra krećemo natrag, opet u Francusku, pa potom i dalje...

Nije mi bilo dovoljno Španije ove godine!

Povratak žičarom u podnožje planine

2016, 26. avgust, Cistercinski manastiri Katalonije

Za današnji dan, domaćini su nam predložili da obiđemo tri manastira reda Cistercita koji su relativno blizu Koljbata. Cistercinski red nastao je krajem XI veka u Francuskoj ali se brzo proširio i na Englesku, Vels, Škotsku, Irsku, Španiju, Portugaliju, Italiju i istočnu Evropu. Glavna odlika cistercinskog života bio je povratak strogom poštovanju učenja Svetog Benedikta koji je, prema crkvenim izvorima, živeo krajem petog i u prvoj polovini VI veka. Cistercinski monasi pokušali su da u monaški život vrate pravila iz vremena ovog sveca, a u nekim stvarima bili još strožiji od samog Svetog Benedikta i njegovog učenja. Najupečatljivija odlika ovih reformi bila je povratak manuelnom radu, posebno radu u polju, što je posebna karakteristika cistercinskog života. Pored toga, u delatnostima kao što su poljoprivreda, hidrotehnika i metalurgija, cistercinski monasi su postali nosioci širenja tehnologije u srednjevekovnoj Evropi.

Cistercinska arhitektura se smatra za jedan od najlepših stilova srednjevekovne arhitekture i ona je dala značajan doprinos evropskoj kulturi i civilizaciji. Prva srednjevekovna cistercinska zdanja uglavnom su izgrađena u romanskoj i gotskoj arhitekturi, dok su novija dobila odlike renesanse i baroka.

Burna dešavanja u katoličkim crkvama širom Evrope u periodu od XVI od XVIII veka, odrazila su se i na cistercinski red, ali monasi koji su uspeli da izbegnu nedaće, sačuvali su ovaj red koji se oporavio u XIX veku i traje i danas.

Mapa današnjeg putovanja

Predlog naših domaćina da obiđemo cistercinske manastire nam se dopao i krenuli smo prvo ka manastiru Sveta Marija iz Valjbone (Santa Maria de Vallbona) koji je osnovan početkom XII veka i važi za jedan od najvažnijih manastira u Kataloniji. Opatija u Valjboni je 1931. proglašena nacionalnim spomenikom kulture. Manastir se nalazi u mestu Valjbona (pun naziv mesta je Vallbona de les Monges). Ovo mestašce broji tek nešto oko 260 stanovnika, ali u njemu osim crkve postoji zanimljiv „resursni centar“ u kome se između ostalog prodaju lokalni proizvodi od maslina, grožđa i drugog. (Mi smo kupili masline i maslinovo ulje, a za vina nismo bili zainteresovani.)

Vallbona de les Monges i

manastir Svete Marije iz Valjbone

Trg ispred manastira

Glavna ulica (Carrer Major)

Resursni centar

kinoteka, prodavnica poljoprivrednih proizvoda, turistički biro

U Valjboni je bilo vreme sijeste, sve osim „resursnog centra“ je bilo zatvoreno i delovalo je potpuno uspavano, tako da smo posle kratke šetnje rešili da krenemo ka sledećem manastiru u mestu Poblet.

Neobični čuvari jedne raskrsnice

Monasterio de Poblet

Kraljevska opatija Santa Maria iz Pobleta (Santa Maria de Poblet) je cistercinski manastir osnovan početkom XII veka, smešten u podnožju planine Prades. Osnovali su ga cistercinski monasi iz Francuske na teritoriji koja je osvojena od Mavara. Ovaj manastir je bio prvi od tri sestrinska manastira iz takozvanog cistercinskog trougla koji je doprineo konsolidaciji hrišćanske vlasti u Kataloniji u XII veku. U manastiru se nalaze grobnice nekoliko španskih kraljeva i kraljica. Manastir je napušten četrdesetih godina XIX veka nakon čega je zapao u vrlo loše stanje, ali je sto godina kasnije obnovljen i danas je to aktivan manastir u kome živi zajednica benediktinskih monaha. U poslednjoj deceniji XX veka ovaj manastir je stavljen na UNESCO-vu listu svetske kulturne baštine.

Nažalost, ni ovaj manastir nismo uspeli da posetimo, ali ovaj put su razlozi bili drugi. Naime, ulaznice za nas dvoje koštaju skoro koliko ručak (po cenama za „dnevni meni“), pa smo odlučili da kratko razgledamo prostor ispred zidina manastira. A pošto je već bilo vreme ručka, prešli na drugu stranu ulice, u restoran sa lepom baštom u senci.

Tokom ručka, gost koji je sedeo sam za susednim stolom započeo je priču sa nama. Nije bio previše napadan, ali uskoro je postalo jasno da i on (kao i mnogi drugi žitelji Katalonije) želi da priča o velikom „katalonskom pitanju“. Bilo je jasno da je gospodin popio malo preko svojih mogućnosti, ali nije bio nepristojan, već naprosto pomalo dosadan, jer nas priča o lokalnoj (katalonskoj) politici u suštini ne interesuje preterano. Zato smo malo požurili sa ručkom, pozdravili se sa gospodinom i nastavili naš put ka sledećem manastiru.

Monasterio de Santes Creus

Konačno nam se sreća osmehnula – u manastir Santes Creus (Reial Monestir de Santa Maria de Santes Creus) smo stigli na vreme, cena ulaznice je bila sasvim prihvatljiva i mi smo sa uživanjem krenuli u razgledanje.

Manastirski kompleks je izgrađen početkom XII veka, a manastir je bio aktivan sve do 1835. godine, kada je konfiskovan na osnovu dekreta o zapleni crkvene imovine (tzv. „Desamortización eclesiástica de Mendizábal“). U periodu od 1835.-1837. ista sudbina zadesila je mnoge španske srednjevekovne manastire. Početkom XX veka, manastir je proglašen za nacionalni spomenik.

Manastir je sagrađen od kamena čija žućkasta boja podseća na boju meda. Unutrašnje dvorište ima divnu fontanu, vrt, a oko vrta se pružaju pokriveni tremovi koje krase stubovi spojeni predivnim ukrasima u gotskom stilu. U manastirskom kompleksu mogu se videti elementi raznih arhitektonskih stilova - od romanskog i gotskog do baroka. U mauzoleju manastira je sahranjeno nekoliko kraljeva (u periodu od XIV veka) i njihovi grobovi su i danas ovde.

Vrata Uspenja (Puerta de la Asunción)

pogled sa trga Plaça de Sant Bernat

Trg Plaça de Jaume el Just

Fontana u unutrašnjem dvorištu

Unutrašnje dvorište

Gotski ukrasi

Naše senke na ulazu u kapelu

Kapela

U mauzoleju

Detalj na fasadi na trgu Plaça de Sant Bernat

Do zatvaranja manastira imali smo relativno malo vremena, pa smo morali da požurimo sa obilaskom. Bilo je trenutaka kada sam želela da sednem i uživam u tišini, zelenilu i toplini kojom odiše kamen boje meda. Umetnički detalji i atmosfera u manastiru čine da ovo mesto bude pravi dragulj i oaza lepote i mira. 

Pogled na manastir

Nažalost, vreme za posete je brzo isteklo i mi smo krenuli natrag u Koljbato.

Međutim, nakon petnaestak minuta vožnje, ugledali smo na malom uzvišenju, u daljini, s desne strane puta, zanimljivu građevinu. Bili smo prilično daleko da bismo mogli da ustanovimo o čemu se tačno radi, pa smo odlučili da skrenemo s puta i vidimo šta se to zlati na suncu. Ubrzo smo stigli do crkve koja je izgledala kao da nosi potpis čuvenog Gaudija. U pitanju je svetilište Mare de Déu de Montserrat de Montferri koje je projektovao katalonski arhitekta Josep Maria Jujol. Ovaj arhitekta, iako nije dostigao slavu čuvenog Gaudija, radio je sa njim na mnogim projektima od kojih su najpoznatiji Casa Batlló, Casa Milà i Park Güell.

Mare de Déu de Montserrat de Montferri

Projektovao arhitekta Josep Maria Jujol

Svetilište Mare de Déu je bilo zatvoreno, bilo je već 8 sati uveče, pa smo mogli samo da razgledamo spolja.

Prošao je još jedan dan pun prijatnih iznenađenja – a najzanimljivije je bilo ovo poslednje!