2015 - 1. sept - Sunčana Tarifa...

Jučerašnji oblaci i svežina su se razišli tokom noći i pred nama je predivan dan, kao stvoren za uživanje u priobalnim predelima najjužnijeg dela Andaluzije. Iz Heresa smo krenuli ka luci Alhesiras (Algeciras) koja se nalazi naspram Gibraltara – isturene teritorije koja ne pripada Španiji već je sticajem viševekovnih komplikovanih političkih igara (još uvek) deo Ujedinjenog Kraljevstva.

Utorak je, radni dan, a saobraćajna gužva na prilazu Alhesirasu, jednoj od najprometnijih i najvećih luka ne samo u ovom delu Španije već i u Evropi, prilično nas je obeshrabrila. Zato smo odlučili da ne silazimo u Alhesiras, nego da nastavimo još malo dalje, ka Gibraltaru. U jednom trenutku, pojavio se putokaz za mesto San Roke (San Roque) i mi smo se pre ulaza u ovaj gradić spustili do obale i stigli do plaže Gvadaranke (Guadarranque).

Na plaži nije bilo nikog osim nas i dvoje mladih spasilaca koji su uživali u senci suncobrana. Zagazila sam bosa u hladnjikavu vodu i iz peska pokupila punu šaku šarenih školjki. S desne strane, u izmaglici se nazirala luka Alhesiras, a levo se video Gibraltar. Bio je ovo prvi put sam uživo videla komad zemlje koji pripada Ujedinjenom Kraljevstvu.

Playa de Guadarranque

Pogled na Gibraltar

Plaža Gvadaranke daluje kao da je namerno sklonjena od glavnih turističkih trasa, oko nje se nalaze postrojenja nekih svetskih naftnih kompanija i sve unaokolo deluje prilično nezanimljivo. Da ne bismo nepotrebno gubili vreme, rešili smo da nastavimo ka našem sledećem odredištu – zoo vrtu „Zoo de Castellar“ u kome su smeštene životinje koje su ovde našle utočište nakon što su oduzete nesavesnim vlasnicima ili ilegalnim preprodavcima divljih životinja.

U ovom slučaju, dobro je što u zoo vrtu nema mnogo životinja – nadam se da vlasti Španije uspevaju da obuzdaju većinu kriminalnih radnji u vezi sa ovim divnim i nedužnim stvorenjima. Cena ulaznice za zoo vrt nije baš „popularna“, ali kada pomislim da se tim parama pomaže spasavanje životinja i opstanak ovog utočišta, sva razmišljanja o ceni naprosto postanu bespredmetna.

Zoo vrt - utočište za spašene životinje - Zoo de Castellar

Ris (uobičajeno ljut) i leopard

Samo leopard je bio raspoložen za maženje

Uz sve to, zoo vrt posetiocima uzvraća na divan način – svako može da priđe i pomiluje mladunče leoparda ili da prisustvuje kratkom programu u kome je glavna zvezda jedan soko, a kome se povremeno pridruži poneki hrabri dobrovoljac iz publike. U senci, na par koraka od leoparda, dremalo je i mladunče risa, ali su nas upozorili da bez obzira na to što je tako mali i meden – nimalo ne voli da se druži sa ljudima. I drago mi je da je tako. Nadam se da će jednog dana biti vraćen u divljinu i da neće voleti da se druži s ljudima.

Pošto smo obilazak zoo vrta brzo završili, krenuli smo ka Tarifi – željni da je što pre vidimo po predivnom sunčanom danu. Desetak minuta pre Tarife, zaustavili smo se na vidikovcu (Mirador del Estrecho) sa koga puca pogled na gibraltarski moreuz, na severnu obalu Afrike, na Seutu i Tanger-Med.

Mirador Del Estrecho

U Tarifi smo uspeli da nađemo slobodno parking mesto u neposrednoj blizini obale. Krenuli smo u šetnju po toplom, mekom, očaravajućem žutom pesku. Na plažama ljudi uživaju – u sunčanju, kupanju, igri sa svojim četvoronožnim ljubimcima, ima puno mladog sveta i po tome se Tarifa upečatljivo razlikuje od većine španskih gradova.

U daljini, ka severu, primetili smo ogromnu plažu i gomilu šarenih padobrana za surfovanje po vodi. Tamo ćemo otići kasnije, a sada idemo do najisturenijeg dela Evrope, Isla de Las Palomas, da pokušamo da vidimo što dalje – do Afrike. Uživali smo u svakom koraku duž nasipa koji spaja Tarifu i Isla de las Palomas, zastajali da slikamo sve što nam se našlo u kadru – od galebova do kamenja razbacanog duž nasipa.

Ponovo u Tarifi

Zamak Sv. Kataline

Pogled na Tanger-Med

Bilo je već vreme za ručak i pošto nismo hteli da se odvajamo od obale, seli smo u restoran koji je smešten uz samu plažu. Unutar restorana okačena je tabla sa natpisom „Dom je tamo gde su talasi“. I to je verovatno prava suština filozofije i lepote ovog mesta. Beskrajna sloboda...

Bronzana tuna i oznake vetrova

Kada smo krenuli natrag ka kolima, prošli smo pored ogromne bronzane statue tune ispod koje su napisani nazivi vetrova, raspoređeni u skladu sa time s koje strane duvaju. Vreme u Tarifi određuju pulenat (španski: Poniente), vetar koji duva sa zapada i levanat (španski: Levante), vetar koji duva sa istoka. Pulenat je vetar koji donosi talase zbog kojih je deo obale od Tarife ka Kadisu kao stvoren za surfovanje po vodi.

Otprilike 5 km severno od Tarife, videli smo zgodno mesto gde možemo da siđemo s puta i približimo se onim šarenim padobranima koje smo videli u Tarifi. Parkirali smo auto kod restorana „Venta el Tito“ i krenuli peške do obale. Dok smo pešačili kroz nisku travu, sreli smo jednog starijeg gospodina koji nam je objasnio da samo u određenim periodima tokom godine ovde može da se vidi ovakav prizor. Potrebni su i „dobar vetar“ i „dobro more“. Danas je očigledno bio jedan od takvih dana i plaža Playa de Los Lances vrvela je od surfera i njihovih padobrana.

Dok smo prilazili plaži, ukrstili su nam se putevi sa 3 lepa, riđkasta bika (možda su bili i volovi, ali imajući u vidu moje poznavanje ove životinjske vrste, dovoljno je što znam da nije bila u pitanju krava). Ja sam potpuno nenaviknuta na ovakve susrete uživo i pomalo sam se uplašila, ali sam odahnula čim sam videla da su bikčići nastavili svojim putem, nimalo se ne obazirući na nas.

Playa de los Lances

Iza šarenila se naziru dine (Duna De Valdevaqueros)

Dok surferi uživaju u svom sportu, mi uživamo u njihovoj veštini i neverovatnom prizoru razigranih šarenih padobrana. Među surferima ima i vrlo mladih, ali i onih koji su verovatno naši vršnjaci.

Sa obale se vidi 8 km udaljena neverovatno lepa peščana dina (Duna De Valdevaqueros), a ustalasano more presijava se na popodnevnom suncu.

Bilo je već skoro 6 sati popodne kada smo krenuli natrag ka 100 km udaljenom Kadisu. Provozali smo jedan krug oko grada i potom produžili ka Heresu.

Iza nas je bio predivan dan ispunjen toplinom, radošću, novim prizorima i iskustvima. Nezaboravan i jedinstven!

Cádiz

2015 - 31. avgust, Tarifa... u magli

Peščane dine na kojima smo uživali prethodnog dana mamile su nas da se i danas zaputimo do obale Atlantika, pa smo odlučili da se ne zadržavamo u Kadisu već da se spustimo do najjužnije tačke kontinentalne Španije, do Tarife. Južnije od Tarife su još Seuta i Melilja (Ceuta i Melilla), takozvane velike španske suverene teritorije (Plazas de soberanía) koje se graniče sa teritorijom Maroka u delu koji izlazi na Sredozemno more. Osim Seute i Melilje postoji i nekoliko malih suverenih teritorija, koje su razbacane po severnoj obali Afrike i Sredozemnom moru.

Jučerašnje oblačno i malo svežije vreme nas je iznenadilo, ali vremenska prognoza za današnji dan je bila prilično neverovatna. U Tarifi nas je čekala temperatura od oko 20 stepeni i magla. Bez obzira na ovakva predviđanja, ništa nije moglo da nas zaustavi u našem pohodu na mesto koje predstavlja „kraj Evrope“.

Od Heresa do Tarife deli nas oko 130 km, što je značilo da imamo dovoljno vremena i da usput možemo da uživamo koliko nam duša želi. Posle otprilike 80 km prošli smo kraj mesta Barbate i našli se na prelepoj peščanoj plaži. Paleta boja koje obično asociraju na leto, pesak i more ovde je bila sasvim nova i neočekivana. Prigušeni tonovi, drugačije svetlo koje se jedva probija kroz tamne oblake, sve to je ovom danu dalo potpuno novu atmosferu sa kakvom se ranije nismo sretali u Andaluziji.

Barbate, plaža pored puta A-2231

Zbog lošeg vremena, na plaži nije bilo kupača, ali je bilo pecaroša i šetača. Pored jedne stene su se smestili otac i sin, dečak od nekih 12-13 godina. Obojica su preplanuli pa pretpostavljam da svakodnevno dolaze na pecanje – i po suncu i po kiši. Ostavljali su utisak da uživaju u vremenu koje provode zajedno i u poslu koji ih je zaokupio. Ne znam da li im je pecanje samo hobi ili je ulov koji donesu kući ono čime se prehranjuje njihova porodica, ali pred nama je bio par dobro uigranih pecaroša.

Pored puta koji spaja Barbate i Tarifu, nalaze se ogromni vetroparkovi, prava šuma visokih belih, ogromnih vetrogeneratora kakvih ima skoro na svakom koraku u Španiji. Kod nas je bila najavljena izgradnja prvog vetroparka koji bi činila (slovom i brojem) čak tri vetrogeneratora. Do danas je sve ostalo na zamisli. A ovde, kao da se svaki prirodni resurs koristi na najbolji mogući način.

Na putu Barbate - Tarifa

Oko 2 popodne stižemo u Tarifu, koja je potpuno utonula u maglu. Deluje da su svi posetioci krenuli ka rtu Punta de Tarifa (ili Punta Maroki), pa pronalaženje slobodnog parking mesta nije jednostavno, ali smo na kraju ipak uspeli da se parkiramo prilično blizu obale. Nedaleko od nas parkirao se par turista iz Japana koji su nas pitali „Da li je ovde kraj Evropeׅ“? Od tada o Tarifi razmišljam upravo tako – kao o kraju Evrope.

Tarifa

Gradić Tarifa bio je važna luka još u vreme Feničana, a svoje današnje ime dobio je početkom VIII veka, po arapskom oficiru Tarifu, koji se tu iskrcao i po sebi nazvao grad. Južno od Tarife bilo je ostrvo „Isla de las palomas“ koje je u minulim vremenima imalo različita imena („Isla de Tarifa“, „Junionina ostrva“ itd). Veruje se da je ostrvo dobilo ovaj naziv zbog velikog broja golubova (palomas) koji su se tamo naselili, ali možda i zato što je „paloma“ naziv za belu morsku penu koju prave talasi.

Zamak Sv. Kataline

Pravi zaljubljenici u more i pesak

Tarifa, negde daleko u magli...otprilike 300 metara

Pogled ka zamku Sv. Kataline

Tabla sa kratkim opisom „Islas de las palomas“

Početkom XIX veka izgrađen je 250 metara dugačak nasip koji je ostrvo spojio sa kopnom. „Isla de las palomas“ postao je rt Punta de Tarifa (ili Punta Marroquí) koji se nalazi na severnoj strani Gibraltarskog moreuza. Rt je „razdelio“ more i okean – sa njegove istočne strane je Sredozemno more, a sa zapadne je Atlantski okean. Obala Maroka je udaljena svega 15 km od rta i po vedrom danu može sasvim jasno da se vidi. Danas, vidljivost je jedva par stotina metara i ja sam, kao dete, potpuno razočarana i nesrećna što ne mogu da vidim Afriku!
Dodatno me je razočaralo i to što nekadašnje ostrvo „Isla de las palomas“ nije otvoreno za turiste jer se na njemu nalaze postaje policije i civilne garde.
Kad sam malo ostavila po strani ova dva velika „razočaranja“, shvatila sam da je Tarifa jedno vrlo zanimljivo mesto. Monotoniju maglovitog dana razbijali su prodavci šarenih marama, poreklom verovatno sa severa Afrike, kupači kojima nisu smetali ni oblaci ni vetar, kao i mnogobrojni turisti poput nas.

Tuna

Grafit koji poručuje: "... jeste organska materija, ali ovde ničemu ne služi. Nemoj da ke**aš!"

Na zidovima u blizini plaže videli smo razne grafite – neki su bili vrlo duhoviti, a neki politički angažovani. (Kada sam godinu dana kasnije pokazala slike ovih grafita jednom prijatelju Špancu, poreklom iz Aragona, njegov komentar je bio da tako nešto čovek može da vidi samo u Kadisu i Tarifi! Ja sam se slatko smejala zbog sadržaja grafita, a on je bio potpuno zgrožen.)
Današnji pohod na Tarifu bio je relativno (ne)uspešan. Međutim, vremenska prognoza za sutra nam je išla na ruku – magla bi trebalo da se raziđe i mi smo odlučili da sutra ponovo dođemo u Tarifu!