2011 Maj - Barselona

Stigli smo u hotel „Capri by Fraser Barcelona“ koji je par stotina metara udaljen od nekoliko različitih stanica metroa. Pošto smo u Barseloni planirali da koristimo isključivo javni gradski prevoz, ovo je bilo sasvim dobro rešenje - blizu prevoza a daleko od vreve najprometnijih ulica.

Sa prozora hotelske sobe imali smo pogled na Agbar toranj, oblakoder od stakla i metala, visok skoro 150 metara, u obliku klipa kukuruza. Agbar je jedan od najpoznatijih arhitektonskih simbola Barselone sagrađen u XXI veku. Noću, fasada ovog tornja svetli u najrazličitijim bojama, motivima i dezenima. 

Torre Agbar

Hotel je udaljen 10-ak minuta laganog hoda (oko 500 m) od trga Plaça de les Glòries Catalanes. Trg se nalazi na jednoj od glavnih saobraćajnica u gradu, „Dijagonalnoj aveniji“ (Avenida Diagonal) koja po dijagonali „seče“ grad od zapada ka istoku. Pošto sam zajedno sa mojom ćerkom pročitala sve knjige i odgledala sve filmove o Hariju Poteru, naziv Avenida Diagonal bi me svaki put podsetio na ovog junaka i čarobnjačku ulicu Diagon Alley (na srpskom nazvana „Dijagon aleja“).

Obrni - okreni, svi sastojci potrebni za čaroliju Barselone bili su tu!

Pisati o arhitekturi i znamenitostima Barselone nije posao za laika poput mene, pa zato to neću ni činiti. Pre puta smo se pripremili, smislili šta bismo sve hteli i mogli da posetimo dok smo u Barseloni i krenuli smo u razgledanje.

Pijaca - La Boqueria

Na raspolaganju smo imali cela četiri dana i zato smo koristili sjajnu pogodnost prevoza turističkim autobusima po sistemu „Hop on-hop off“. Prošli smo trasama sve tri linije - crvene, plave i zelene i tako uspeli da vidimo i one delove grada koje verovatno ne bismo videli da smo se koncentrisali samo na predivna Gaudijeva zdanja ili na priobalni deo grada. 

Vozili smo se i žičarom, linijama Funicular de Montjuïc i Funicular del Tibidabo. Funicular de Montjuïc saobraća od centra Barselone do brda Monžuik (Montjuïc - Jevrejsko brdo), a Funicular del Tibidabo povezuje trg Plaça del Doctor Andreu i vrh planine Tibidabo (visoke svega 512 metara). Na vrhu ove planine je zabavni park i crkva Templo Expiatorio del Sagrado Corazón de Jesús (na katalonskom: Temple Expiatori del Sagrat Cor).

Barcelona, luka

U lučkom delu Barselone koji se zove Port Vell (u prevodu sa katalonskog „Stara luka“), nalazi se akvarijum (Aquàrium de Barcelona). Impozantnog sadržaja i izgleda, sa brojnim velikim i malim vodenim stvorenjima, ovaj akvarijum je najveći u Evropi.

Moram priznati da pre ulaska u akvarijum nisam očekivala da će mi biti mnogo zabavno niti da ćemo se unutra predugo zadržati. Ali - dočekalo nas je prijatno i potpuno neobično okruženje. Iz užurbane luke odjednom smo se našli u čarobnom svetu Žila Verna, skoro kao u romanu „20.000 milja pod morem“.

Na svakom koraku bila su morska stvorenja neobičnih oblika, jarkih boja, velika i mala, ali i ona skoro mikroskopski sitna ili skoro providna da su vidljiva samo pod odgovarajućim osvetljenjem. Trebalo mi je malo hrabrosti i bodrenja da zakoračim u tunel oko koga su bili bazeni u kojima su plivale ajkule! Neverovatan i nezaboravan osećaj! Ali vrlo brzo sam se prepustila oduševljenju i počela da fotografišem akjule koje kruže iznad naših glava.

Obilazak akvarijuma potrajao je oko 2 sata i mi smo izašli potpuno oduševljeni i puni neverovatnih utisaka. Sa širokim osmesima na licima, bili smo kao deca posle sjajne zabave!

Barcelona, akvarijum

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2011 Maj - Španija - drugi put

Nepuna 4 meseca posle našeg prvog zajedničkog odlaska u Španiju, ponovo smo se obreli na iberijskom tlu. Ne preterano bitan, ali ipak zanimljiv detalj u vezi sa ovim putovanjem je to što smo tada prvi i jedini put imali direktan let makar u odlasku.
Dakle, 6. maja Beograd-Barselona, a 16. maja Madrid-Barselona-Beograd.

U Barselonu smo stigli 6. maja kasno popodne a 11. maja smo preko Valensije otišli u Madrid gde smo proveli preostalih 5 dana.

Pošto sam ja 2009. godine već bila u Barseloni, znala sam neke sitne cake koje će nam olakšati obilazak grada za relativno kratko vreme koje smo imali na raspolaganju. Madrid je, ipak, bio potpuna nepoznanica za oboje.

Španijo, evo nas! Uživanje može da počne!

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2011 April - Trst, Lipica i povratak u Beograd

Osvanuo je lep aprilski dan, idealan za putovanje a i vreme je da krenemo ka Beogradu. Naša prva stanica na putu je Trst, većini verovatno poznat prvenstveno kao “sveti grad” turista iz nekadašnje SFRJ. Nas dvoje nismo nikada putovali u Trst iz tog razloga, pa ni ovaj put nije bilo drugačije.

Prošetali smo ulicama oko velikog kanala kod trga Ponte Roso, pronašli simpatičnu kafeteriju i seli da popijemo još jednom italijansku kafu.

Arrivederci Trieste! Krećemo dalje, sledeća stanica je Lipica gde ćemo da ručamo, a odatle nema stajanja do Beograda.

Planirano razgledanje Lipice pokvarila nam je kiša koja nas je naterala da sednemo u restoran i ručamo – a obilazak ondašnje čuvene ergele morali smo da ostavimo za neku drugu priliku.

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Štreberski deo:

Trst je star oko 2000 godina, nastao još u vreme starog Rima, a njegova sudbina neraskidivo je vezana za sve ono što se dešavalo na političkoj sceni Evrope od nastanka grada pa sve do polovine XX veka. Kao lučki grad, neminovno je bio izložen uticajima i s kopna i s mora, pa je i stanovništvo ovog grada oduvek bilo šaroliko.

Zato možda ne treba da čudi što u samom centru Trsta, na trgu Ponte Roso, postoji i pravoslavna crkva svetog Spiridona, čija je gradnja počela polovinom XVIII veka. Ovo je jedna od najvećih srpskih pravoslavnih crkava, što govori o bogatstvu nekadašnje srpske zajednice u ovom gradu. Prema nekim izvorima, ova crkva je bila uzor po kome je projektovan hram Svetog Save na Vračaru.

Sa glavnog gradskog keja pruža se pogled na ceo grad s jedne strane, a s druge strane na ceo tršćanski zaliv. Staro gradsko jezgro nije toliko „staro“ – većina zgrada koje danas postoje izrađena je tokom XVIII i XIX veka. U Trstu je evidentan uticaj habsburške arhitekture, pa ovaj grad mnogo više podseća na Beč nego na Veneciju ili Veronu. 

2011 April - Venecija u dva dana

Od Novente do Venecije putujemo vozom. Železnička stanica u Noventi je prilično neugledna, pa vreme do polaska voza provodimo u obližnjoj kafeteriji. Voz stiže na vreme, po voznom redu, a pred nama put od skoro 50 km. Vreme u vozu nam brzo prolazi i konačno stižemo do ove čuvene vremešne dive koja ima brojne nadimke: „Kraljica Jadrana“, „Nevesta mora“, „Grad mostova“, „Grad vode“. Zaljubljenici u ovaj grad verovatno misle da joj svaki od ovih nadimaka savršeno pristaje, ali da nijedan nije dovoljan da oslika sve njene atribute.

Krećemo u razgledanje i prvo što primećujemo jeste neopisiva gužva na svakom koraku. Ne znam koliko ljudi dnevno prođe ovim gradom koji je izgrađen na 118 ostrva u venecijanskoj laguni. O istoriji i kulturi Venecije nema smisla da pišem. To je jedno od onih mesta na planeti koja je nemoguće upoznati i opisati, za koja nisu dovoljne ni reči, ni slike... Treba otići i videti.

Gužva, gužvaaa... do granice neprijatnosti. Prolazimo pored glavnih gradskih obeležja, pokušavamo da se slikamo, da popričamo o onome što vidimo, ali kao da smo u košnici. Uspevamo da se izvučemo u neke poprečne ulice, dalje od glavnih turističkih atrakcija. Tu se vidi manje glamurozno ali po meni vrlo šarmantno lice ovog starog grada.

Šetamo nasumice i dolazimo do jednog gondolijera koji je u tom trenutku bio slobodan. Pitamo koliko bi koštala vožnja i koliko bi trajala, ali na naše razočarenje – za sat vremena bismo platili više nego koliko nas košta gorivo od Venecije do Beograda. Hvala, ali ipak ćemo nastaviti da se šetamo.

Tokom prvog dana obilaska Venecije prilično smo se umorili, što od gužve, hodanja uzduž i popreko, da bi nas na kraju opet čekao povratak vozom. A utisci koje smo poneli tog dana nisu ispunili naša očekivanja. Ipak, sutra je novi dan, idemo ponovo do Venecije i možda će biti bolje.  

Sutradan smo rešili da ne idemo vozom, već smo kolima stigli do luke Punta Sabioni, a odatle brodićem do Venecije. Vožnja brodićem je bila prilično vesela i zabavna. Podsetila me je na neka davno prošla vremena iz detinjstva i mladosti kada sam se često na moru vozila čamcima, brodićima, trajektima.

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Drugog dana smo se malo bolje snašli, bili smo bolje pripremljeni na gužvu i uspeli smo da malo popravimo ne tako sjajne utiske od prvog dana. Ali samo malo...

Nažalost, što se nas tiče, Venecija je dobila etiketu „precenjena“ i nema je u našim planovima za neka buduća putovanja.

2011 April – Postojna, Palmanova...

Krajem aprila 2011. u Srbiji se slavio Uskrs, a to je značilo da imamo na raspolaganju 4 neradna dana. Nismo imali mnogo vremena za pripreme, pa smo odlučili da odemo do Venecije. Pošto nismo nikada ranije bili u Veneciji, mislili smo da je pravi trenutak da vidimo tu čuvenu italijansku lepoticu.

Autoputem kroz Hrvatsku, bez zadržavanja, posle 5-6 sati vožnje stigli smo do Postojne u Sloveniji.

Tu smo napravili prvu dužu pauzu, jer nam je do hotela u kome ćemo spavati naredne 3 noći ostalo još oko 150 km puta. Pravo vreme i pravo mesto za ručak.  

„Gostilna in pizzerija ČUK“ nalazi se pored stadiona lokalnog sportskog društva i možda zbog toga na meniju ima prilično raznovrsna ali jeftina i vrlo ukusna jela. Gogo je uživao u grilovanim hobotnicama a ja sam uzela nešto nimalo egzotično ali podjednako ukusno.

Namireni i odmorni, nastavljamo put i prva sledeća stanica je vrlo simpatičan italijanski gradić Palmanova. Relativno lako smo našli mesto za parking (poučeni iskustvom iz Sevilje počeli smo strogo da vodimo računa o ovom aspektu kretanja kroz nepoznate gradove). Stigli smo do centra i odmah primetili glavnu urbanističku karakteristiku grada – šestougaoni trg. Zapravo, ne samo trg, već ceo grad ima oblik pravilnog šestougla sa prostranim trgom u samom geometrijskom središtu. Palmanova je poznata kao jedini grad na svetu potpuno izveden po načelima renesanse.

Seli smo u baštu neke od brojnih kafeterija na ovom trgu, naručili pravu italijansku kafu i uživali u opuštenoj atmosferi. Iako ne spadamo u onu kategoriju turista koji prvo traže tržne centre pa onda sve drugo, posle popijene kafe, na povratku do kola, nisam uspela da odolim. Ušla sam u prodavnicu obuće... i kupila sebi jedne prave kožne italijanske cipele. Eto, jednom i ja da „pokleknem“ pred tim izazovom.

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Dan odmiče i mi nastavljamo vožnju do mesta Noventa di Piave u kome smo imali rezervisan hotel. Lako ga nalazimo, uzimamo sobu, ali shvatamo da u hotelu kao ni u njegovoj blizini nema restorana gde bismo mogli da večeramo.

Ništa strašno, sedamo u kola i vozimo se do centra mesta. Međutim i tamo deluje sve prilično pusto i usnulo. U nekoj od uličica do koje smo stigli pešačeći od crkve koja je po pravilu na centralnom mestu u gradu, sasvim slučajno nalazimo nešto što spolja deluje kao divan, topao porodični restorančić. Jednostavan enterijer, puno ljudi svih generacija, karirani stolnjaci – mora da je u pitanju pun pogodak.

Kakav danak neiskustvu! Dakle, domaćini ne znaju ni reč engleskog, jelovnik nemaju, ali uspevamo da se sporazumemo toliko da smo mi voljni da večeramo a oni će da nam donesu ono što se te večeri servira.

Stiže prvo jelo... pa drugo... treće... sve relativno male ali vrlo ukusne porcije, ali kraj usluživanju se ne vidi. U jednom momentu, posle ne znam kog jela po redu, zaključujemo da ćemo morati da se zahvalimo domaćinima i zatražimo račun, jer smo više nego siti. I onda stiže pravo „iznenađenje“. Iznos na računu bio je na nivou 2 skuplja ili čak 3 prosečna ručka/večere kakve ćemo narednih godina najčešće plaćati u Španiji. Od tada, mislim da više nikad i nigde nismo naručivali u restoranima u kojima nema jelovnika!

Umorni od celodnevnog puta i punih stomaka, vraćamo se u hotel da se lepo naspavamo jer nas sutra čeka Venecija.

2011 - 20. januar, Sevilja

Prethodni dan, 19. januar, proveli smo u obilasku Malage.

Tada smo po prvi put seli u Bus Turistico koji će se pokazati kao sjajan način za obilaske španskih gradova - bez obzira na veličinu grada, ovaj vid istovremenog transporta i razgledanja grada je odlično rešenje kad nemate mnogo vremena i ne znate tačno šta bi bilo dobro da vidite.

Pomenuti rent-a-car, Peugeot 207, bio je spreman da nas 20. januara doveze do Sevilje. Njihov auto - naš GPS čija uputstva ja "tumačim" i pratim. Uglavnom sam se dobro snalazila s pomenutom napravom, ali u Sevilji se desilo nešto prilično neobično.

Zadala sam da nam ciljna tačka bude katedrala u Sevilji, čuvena i predivna Hiralda (La Giralda). Pratili smo uputstva, sve je išlo glatko do samog ulaska u Sevilju. A onda se na ekranu pojavila neka čudna poruka koja je glasila otprilike ovako: "ulazite u zonu za koju je potrebna posebna dozvola". Hm? Šta sad ovo znači. Nemam pojma, Sevilja izgleda fenomenalno, evo tu smo pored katedrale - sad samo da nađemo mesto gde ćemo da parkiramo!

Kako često biva da "who dares, wins", tako smo se i mi pukim čudom izvukli iz ove krajnje ilegalne situacije. Naime, mojom olakom interpretacijom uputstava našli smo se u sred zaštićenog dela grada kroz koji prolaze samo vozila policije i retko ko drugi. Ovaj deo je namenjen skoro isključivo pešacima. Srećom, iza ćoška je bio parking na kome smo našli slobodno mesto i tako se spasli verovatno paprene kazne.

S osmehom i olakšanjem krenuli smo ka Hiraldi. Unutrašnjost je raskošna - kako i dolikuje jednom ovakvom zdanju. Ali, avaj, nije bilo dovoljno da vidimo samo unutrašnjost katedrale. Idemo i na vrh zvonika. Gogo me je bodrio i čekao da skupim snagu i istrajem na ovom našem malom pohodu. Pogled koji se pruža iz unutrašnjosti zvonika je čaroban.

Oko Hiralde je vrt narandži (Jardín de los Naranjos) u kome smo seli i predahnuli. I uživali...

Posle Hiralde i njenog vrta narandži, prošetali smo po Sevilji. Svratili smo na klopu i kafu i krenuli da potražimo jedno obeležje po Gogovoj želji. U pitanju je skulptura "Rođenje novog čoveka" koja se popularno naziva Kolumbovo jaje (El Huevo de Colón) - izrađena od bronze, visoka 32 metra.

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Bio je ovo poslednji dan našeg boravka u Španiji. Sutra ujutro čekao nas je let natrag za Budimpeštu, opet preko Pariza, ali ovaj put nismo imali vremena da trknemo do grada na kafu. Od Budimpešte do Beograda, celim putem nas je pratio sneg. U Beogradu je 22. januara počela prava ledena zima.

Štreberski deo:

Zvonik Hiralde visok je oko 100 metara i uspon do njegovog vrha nije nimalo lak, ali vredi truda. Gradnja ovog zvonika - u to vreme minareta, počela je u mavarsko vreme, u XII veku. Svega 50-ak godina nakon izgradnje, polovinom XIII veka, Sevilja je prešla u ruke hrišćana, pa je minaret postao zvonik katedrale Hiralde.
U XX veku, UNESCO je Hiraldu stavio na listu svetske kulturne baštine.

2011 - 18. januar, Granada, Alhambra

U sred januara - sunce, palme, stabla pomorandži otežala od sočnih plodova, čempresi... a u daljini, snegom prekriveni obronci i vrhovi Sijera Nevade u čijem zaleđu se krije Alhambra - "crvena tvrđava".

Ovde ću preskočiti deo "za štrebere" - naprosto nema smisla da navodim bilo kakve istorijske podatke o ovom čarobnom zdanju.

Alhambra je za nas postala merilo lepote, savršenstva, graditeljske umešnosti i kreativnosti. U mnogim studijama koje smo imali prilike da pročitamo, u dokumentarnim programima koji su se bavili ovim zdanjem, do najsitnijih detalja su analizirani razni aspekti: proporcije, izbor materijala, način oplemenjivanja prostora... Jednom rečju - zadivljujuće.

Čak ni naknadne, prilično banalne i nezanimljive "ispravke" koje su na ovom kompleksu rađene posle pada Granade u ruke hrišćana nisu uspele da unište njenu čaroliju.

Dolaskom u Alhambru, ispunili smo sebi jednu od prvih u nizu pustolovnih želja - da prošetamo "Dvorištem blagoslova" (Patio de la Alberca). Tu smo započeli naš poduhvat - osvajanja nepoznatog. Po principu "when was the last time you did something for the first time"!

Od Alhambre, naša putovanja su postala pravi mali istraživački poduhvati. Odlučili smo da više ne idemo "nasumice" i da na svako buduće putovanje idemo što bolje pripremljeni.

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2011 - 17. januar, Malaga i Marbelja

Od aerodroma u Malagi vozimo se taksijem do hotela smeštenog na vidikovcu iznad grada. Naziv hotela - kao iz neke bajke: Parador de Málaga Gibralfaro!
Okružen borovima i palmama, ovaj hotel smešten je na vrhu planine Gibralfaro, kraj istoimenog zamka. Hotelska soba je prostrana, divna, sa velikom terasom. A sa terase puca pogled na more, luku i grad, ali i na mavarsku tvrđavu iz XI veka koja se na španskom zove Alcazaba de Málaga.

Da se podsetimo - mi smo ovde došli na "medeni mesec". I nismo se nimalo pripremili kada se radi o umetničko-istorijskom aspektu ovog putovanja. Što bi rekao pesnik - Španski ne divanimo, tj. ja ga se sećam pomalo, učila sam ga pre 20-ak godina a Gogo... on se tek sprema da počne da ga uči. I onda nas iznenade i Mavari i Alcazaba! Ne zvuči baš španski... No, vratićemo se i na to.

Dakle, Malaga i Marbelja su simpatična mesta na obali Andaluzije. Zimi nema mnogo turista a vreme je vrlo prijatno tako da je bilo pravo uživanje za nas, navikle na tipične srpske januarske košave i ledene dane.

Još jedno prijatno iznenađenje je bilo to što u Španiji kasnije pada mrak, ali i kasnije sviće. A to je za mene, poznatu spavalicu, bio pravi dar - bukvalno "s neba"!

Uzeli smo rent-a-car i posle dana provedenog u obilasku Malage i Marbelje, spremili smo se za izlete do Sevilje i Granade.

Štreberski deo:

Mavari su od VIII do XV veka vladali većim delom današnje Španije. Oblast kojom su vladali, Al Andalus, bila je veća od današnje pokrajine Andaluzije. 

U današnju evropsku kulturnu baštinu neraskidivo je utkan mavarski uticaj - u najboljem smislu reči. 

Zato ćemo nakon ovog putovanja, ostati zauvek zaljubljeni u Andaluziju. Mavarski uticaj i danas je praktično opipljiv i vidljiv na svakom koraku. Ovaj duh starih vremena ima svoj šarm, slast i neprolaznu lepotu. I nas dvoje ćemo početi da ga otkrivamo i proučavamo, prvenstveno zahvaljujući ovom putovanju.

Malaga je stara oko 2800 godina i spada među najstarije gradove na svetu. Arheološki ostaci i spomenici iz feničanske, rimske, arapske i na kraju hrišćanske epohe, čine istorijsko jezgro grada pravim „muzejem na otvorenom“ u kome je sažeto oko 3000 godina ljudske istorije.

Malaga je rodno mesto dvojice poznatih umetnika - Pabla Pikasa i Antonia Banderasa. Neke naše prijateljice su uzdisale na sam pomen šarmantnog Antonia, a tek kad bi čule da dotični u Malagi ima i svoju ulicu - Paseo Maritimo Antonio Banderas... njihove emocije su se teško mogle opisati rečima.
U Malagi se nalazi Pikasov muzej (Museo Picasso) kao i njegova rodna kuća (La Casa Natal de Pablo Ruiz Picasso), koje nismo stigli da obiđemo. Gle čuda, ali zbog Pikasa niko nije ni uzdisao. Osim nas, kada smo se već vratili kući i saznali šta smo sve propustili. 

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2011 - 16. januar, put za Malagu... preko Budimpešte i Pariza

Put do Malage vodio nas je preko Budimpešte. Zahvaljujući našem drugu Čarliju, čarobnjaku za avio karte, uspeli smo u relativno kratkom roku da organizujemo prevoz, a preko interneta smo rezervisali hotele. Karte za let iz Beograda u tom trenutku su se plaćale takoreći "suvim zlatom", pa nam je Čarli ponudio da krenemo iz Budimpešte, odakle je sve bilo mnogo jeftinije. I tako i bi!

Seli smo u kola 15. januara i posle 5-6 sati vožnje od Beograda stigli do hotelčića u blizini aerodroma Ferihegy. Prenoćili smo i sutradan ujutro se ukrcali na avion. Ali, ni iz Budima se nije moglo pravo za Malagu, već smo imali međusletanje i pauzu od nekoliko sati u Parizu.

Pošto smo bili u tranzitu, pa samim tim bez krupnog prtljaga koji bi nas opterećivao, rešili smo da nekih 6 slobodnih sati koliko smo imali na raspolaganju do leta za Malagu ne provedemo na prilično nezanimljivom aerodromu.
Dakle - trk do centra Pariza na kafu!

Moram priznati da je prvi susret sa javnim prevozom koji nas je vodio do centra grada na mene ostavio prilično neobičan utisak (neobičan, u smislu - bila sam potpuno zatečena i iznenađena). Voz na liniji RER B, kojim se stiže pravo do stanice St Michel/Nôtre Dame, prevozi prilično živopisnu klijentelu. Ali, kako sam to jednom drugom prilikom, tokom dužeg boravka u Parizu, imala prilike da vidim - ova opšta šarolikost rasa, vera, jezika kojim se ljudi međusobno sporazumevaju, u suštini je sastavni deo života ovog grada koji je sam za sebe svet u malom.

Vreme "curi", od aerodroma CDG (Charles de Gaulle) do katedrale Nôtre Dame vožnja je trajala dobrih sat vremena. Odmah smo sračunali koliko maksimalno možemo da se zadržimo u gradu kako bismo na vreme stigli na let za Malagu.

A Pariz... nismo stigli mnogo da vidimo, zima je, hladnjikavo je, mrak brzo pada, ali ipak smo uspeli da se slikamo pored katedrale. Takođe, u blizini katedrale, otkrili smo divnu kafeteriju Café Panis koju od tada zovemo "ona naša kafeterija". 

Koliko je sati?! Kafa popijena, pecivo pojedeno, vreme je za povratak na CDG. I hajde konačno da krenemo put toliko željene Malage!

Copyright © Sofijana Stamenkovic

  

2011 Januar - Kako se Španija uvukla u naše živote

Ili je možda bolje reći „kako je sve počelo“. Evo ovako:

Na polovini pete decenije života, prošli smo kroz period koji je za oboje bio veoma težak. Ostavili smo iza sebe skoro sve što smo do tada u životu stvorili i napravili najsmeliji korak u našim životima – razveli smo se od svojih dotadašnjih supružnika. Mnogi su nas pitali – zašto? I mi smo se pitali da li radimo pravu stvar. Vreme je pokazalo da je odluka da sledimo svoja srca bila jedina ispravna odluka.

Upoznali smo se sasvim slučajno i vrlo brzo shvatili da smo jedno drugom postali nezamenljivi sagovornici, da jedno drugom vraćamo osmeh na lice i uvek imamo reči utehe i podrške za male ali i velike životne probleme. Spojila nas je bezgranična ljubav, zaljubljenost, zanesenost, što se vrlo brzo videlo na našim licima i novoj životnoj radosti i elanu. Postali smo jedno biće, jedna snaga koja se tokom narednih godina borila sa svim posledicama teških ali ispravnih odluka. Uspeli smo da prebrodimo sve i postali smo „neosvojiva tvrđava ljubavi“.

Rešili smo da se venčamo.

Maštali smo o tome kako bi bilo divno da to uradimo na nekom „egzotičnom“ mestu. Počeli smo da pretražujemo internet i istražujemo mogućnosti. Kao zanimljiva destinacija za naše egzotično venčanje pojavila se Španija. No, kako se uskoro ispostavilo, takav poduhvat nije bio baš jednostavan, pa smo pred matičara stali u Srbiji i potom se uputili na medeni mesec u Španiji.

Kratko i jednostavno – januar 2011. – pravac Malaga.

Naš avion je sleteo u Malagu 16. januara 2011. i tada počinje naše otkrivanje Španije koje će trajati, nadamo se, još mnogo godina.

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2010 Novembar, Maribor i Grac

Bio je lep novembar te 2010. godine. Odlučili smo da iskoristimo slobodno i lepo vreme i 12. novembra otišli smo put Maribora (Hotel Tabor). Tokom naredna dva dana obišli smo Grac i neka slovenačka sela.

Grac je veoma lep gradić, ali kako će se ispostaviti vrlo brzo, obilasci kontinentalnog dela Evrope nisu ono za čime zaista žudimo. Iako nas put ponekada odvede i na ovu stranu...

Uveče 14. novembra opet smo bili u Beogradu.

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2010 Avgust, letovanje u Kavali uz neke usputne stanice

Bilo je ovo kratko ali slatko prvo zajedničko letovanje.

Manastir Prohor Pčinjski

Krenuli smo iz Beograda 12. avgusta, prošli kraj manastrira Prohor Pčinjski i istog dana stigli u Kavalu u „Lucy Hotel“.
Nismo se kupali u moru jer je bazen bio apsolutno neodoljiv.

Posle 5 provedenih dana u Kavali, krenuli smo ka Ohridu. Svratili smo u Šatistu (Σιάτιστα), mesto mojih grčkih korena. 

Iz Šatiste smo preko Vigle stigli do Ohrida. Tamo smo prenoćili 17. avgusta u vili u centru starog grada (Germanoff House).

18. avgusta smo krenuli natrag za Beograd, a usput smo svratili do mame Javorke.

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2010 Jul - Palić, Segedin, Subotica

Produženi vikend od 9.-11. jula

Smestili smo se u vili „Madams“ na palićkom jezeru.
Svratili smo do palićkog zoo vrta, Segedina i Subotice.
Segedin je bio prijatno iznenađenje - lepe obnovljene zgrade u centru grada.

Za uspomenu na ovaj izlet, samo ovih par redova i jedna fotka...

Copyright © Sofijana Stamenkovic