2016 - 19. avgust, od Montanjane do sela Saint-Paul-les-Fonts

Nakon druge noći odmora u Urbani, krećemo na sledeću veliku etapu – put do sledećeg prenoćišta koje je udaljeno 800 km i nalazi se u Francuskoj, nedaleko od Avinjona.

Kada smo planirali trasu, mogli smo da biramo između puta pored mora (Azurnom obalom) i puta kroz Alpe. Odlučili smo se da u odlasku ka Španiji idemo kroz planinske predele i delovalo je da nismo pogrešili. Put je izvanredan, a čim smo prošli Milano, gužva se znatno smanjila i sve je išlo baš kao što smo se i nadali. Od Urbane do granice sa Francuskom deli nas oko 420 km i zato smo na nekih dvadesetak kilometara od Francuske stali pored puta da nakratko uživamo u lepotama Alpa pre nego što pređemo u Francusku. Ne mislim da Alpi nisu lepi s njihove strane, već je ovo bio pravi trenutak za kratak odmor i dobra prilika da napravimo nekoliko fotografija. Nakon par minuta, iza nas se zaustavilo policijsko vozilo. Na trenutak – knedla u grlu, valjda nismo napravili neki prekršaj, a onda olakšanje. Policajci su se zaustavili da bi proverili da li je sve u redu i da li nam treba neka pomoć! Srećom, pomoć nam nije bila potrebna, zahvalili smo se na brizi i policijsko vozilo nam je uskoro nestalo sa vidika.

Oduševljeni prirodnim lepotama ovog dela Evrope, bezbrižno nastavljamo put ka tunelu Fréjus. Na ulasku u tunel sačekalo nas je neprijatno iznenađenje – naplatna rampa na kojoj smo platili paprenu cena putarine kroz ovaj tunel. Bili smo potpuno zatečeni, ali nismo imali izbora - natrag nismo mogli. U par reči smo konstatovali da u povratku nećemo ići ovim putem! Ovaj tunel dugačak je 13 km, negde na njegovoj polovini je granica između Francuske i Italije, jasno je da je funkcionisanje jedne ovakve deonice puta neverovatno važno i da zahteva velika novčana sredstva, ali nikakvo rezonovanje nije moglo da ublaži ovaj neprijatan utisak.

Saint-Nazaire-en-Royans

Izašli smo iz tunela i našli se u Francuskoj. Narednih 200 km smo se vozili kroz lepe, zelene predele na obroncima Alpa. Kada smo prošli pored Grenobla, čuvenog skijaškog centra, već je bilo skoro 5 sati popodne i činilo nam se da nećemo stići pre mraka do našeg večerašnjeg odredišta. Međutim, preračunali smo kilometražu, vreme, videli da nas od prenoćišta deli još oko 160 km i zaključili da možemo sebi da priuštimo kratku pauzu. Put nas je naneo u selo Saint-Nazaire-en-Royans, zanimljivo mestašce sa impozantnim železničkim mostom preko reke i lepim, starim kućama od kamena.

Poslednjih 30 km današnjeg puta su bili najlepši. Sišli smo sa autoputa i nastavili vožnju regionalnim putem N86 koji prolazi kroz naselja, a skoro celom dužinom puta, s obe strane kolovoza su drvoredi. Ovaj prizor me je podsetio na detinjstvo, kada smo tokom letnjih raspusta nedeljom odlazili kod familije na plac na obodu Čortanovaca odakle smo se u kasna popodneva vraćali za Beograd jednom čarobnom deonicom starog novosadskog puta.

Saint-Paul-les-Fonts

I konačno, oko 8 sati uveče, stigli smo do prenoćišta, do sela Saint-Paul-les-Fonts. Kuća u kojoj smo imali rezervisanu sobu je stara, seoska, kamena, ali potpuno renovirana. Domaćini su bili vrlo ljubazni, pozvali su nas da se pridružimo njima i ostalim gostima na večeri, ali mi smo bili preumorni za bilo kakvo druženje. Dan je bio naporan, ovo je samo usputna stanica, hoćemo da se odmorimo i da sutra što pre stignemo do naše glavne destinacije u Španiji.

Noć punog meseca

2016 – 18. avgust, Verona

Oblaci od prethodnog dana su se razišli i osvanuo je sunčan i topao avgustovski dan. Nismo baš mnogo žurili, pa smo u Veronu stigli tek oko podne. Goran je osmislio plan obilaska grada i izabrao najbolje mesto za parking, kod trga Piazza Isolo. Ovaj trg udaljen je od obale reke Adiđe tek nekih pedesetak metara. Krenuli smo u šetnju pokraj reke, ulicom koja vodi ka Novom mostu (Ponte Nuovo). Čim smo prešli most, našli smo se u istorijskom centru Verone.

Na trgu Piazza Isolo - spomenik Danijelu Komboniju

Piazza Isolo - spomenik Jevrejima stradalim u II svetskom ratu

Na obali reke Adiđe

U dvorištu Julijine kuće...

...sa Julijom

Nakon nekoliko minuta, stigli smo do čuvene „Julijine kuće“ (Casa di Giulietta). Na ulici, u prolazu i u čitavom dvorištu ispred kuće bila je nepodnošljiva gužva. Goran nije hteo da propusti priliku i otisnuo se kroz gužvu – pravo do bronzane statue Julije. Ja sam stajala na ulici, u hladovini, i čekala ga da se vrati. Setila sam se moje ćerke koja je svojevremeno na maturskoj ekskurziji posetila Veronu i isto kao i ja danas bila jako nervozna zbog gužve oko Julijine kuće. Verona je mali grad, ima svega oko 260 hiljada stanovnika, a deluje kao da u svakom trenutku u gradu ima barem isto toliko posetioca.

Goran se kratko zadržao kod Julije i mi smo nastavili šetnju ka trgu Piazza delle Erbe. Na trgu se nalazi pijaca na kojoj se prodaju razni suveniri, od magneta i nakita do garderobe. Razgledali smo malo ponudu na pijaci ali, kao i obično, sve je skupo ali ne preterano zanimljivo. Uostalom, ovo je samo srce Verone i pravo mesto da se dobro zaradi od turista.

Na trgu Piazza delle Erbe

Arena u Veroni (Arena di Verona)

Da Verona nije grad „od juče“, podsetila nas je Arena do koje smo stigli nakon desetak minuta šetnje od trga Erbe. Arena je nekadašnji rimski amfitetar, jedna od najbolje očuvanih antičkih građevina te vrste, podignuta pre 2000 godina. U njoj se danas izvode grandiozne operske predstave. U davna vremena, Arena je mogla da primi skoro 30.000 ljudi, dok je danas, iz bezbednosnih razloga, maksimalan broj posetilaca ograničen na 15.000 ljudi.

Na trgu Piazza Bra, ispred Arene, naišli smo na postavku oružja i ratnika u oklopima koji najviše liče na krstaške. Ratnici su „rastom“ čak 2-3 puta veći od prosečne osobe tako da nikome na trgu nije mogla da promakne ova neobična scena.

Bitka na trgu Piazza Bra

Dan u Veroni odmiče, a ja se od samog dolaska osećam prilično umorno. Toplo je, vlažno, noge su mi teške – jedva hodam. Hvatam svaku priliku da se sklonim u hladovinu i da sednem. Tek nakon povratka u Beograd, otkrila sam razlog svog umora tokom celog letovanja – nije bila kriva samo klima već i moj problem sa krvnom slikom koji sam, po ko zna koji put, morala nanovo da rešavam. Nažalost, zbog ovog problema, u narednim danima često ću se umarati umesto da uživam u novim predelima i doživljajima. Obilazak Verone zato je obojen izvesnom dozom nezainteresovanosti i nedovoljne posvećenosti svim mestima koje smo posetili, ali naprosto se tako desilo.

U dvorištu muzeja (Museo di Castelvecchio)

Arco dei Gavi

Sa trga Bra, put nas vodi dalje ka muzeju Museo di Castelvecchio. Ušli smo u dvorište muzeja, ali ne i u sam muzej – što zbog mog umora, što zbog visoke cene ulaznice. Izvan zidina muzeja je prijatan mali trg na kome se nalazi kapija porodice Gavi (Arco dei Gavi), stare plemićke porodice koja je živela u Veroni pre 2000 godina. Originala kapija je uništena u nekom od ratova koji su protutnjali kroz Veronu, ali je početkom XX veka obnovljena i vraćena na svoje prvobitno mesto.

Kada se prođe kroz kapiju i priđe obali reke, vidi se most Ponte di Castelvecchio koji je sagrađen u XIV veku i u to vreme je bio pravo čudo graditeljstva.

Pogled na most Ponte di Castelvecchio

Crkva Sant'Anastasia

Ja sam u neprekidnoj potrazi za hladovinom i sledećim mestom za predah. Nalazim ga na trgu Piazzetta Santi Apostoli gde se nalazi crkva (kapela) Sante Teuteria e Tosca koja je, po nekim podacima, podignuta još u V veku, a kasnije nadograđivana i obnavljana.

Trenutak mira u divnom dvorištu

Bezbednost na prvom mestu (na trgu Piazza Vescovado)

Pogled sa mosta Ponte Pietra na reku i rimski teatar

Dok šetamo starim, uskim uličicama, jedva uspevam da obratim pažnju na veoma lepe i očuvane zgrade stare Verone. Jedino na šta mislim je da što pre treba da pronađemo neko mesto gde ćemo napraviti predah za ručak. Sreća nam se uskoro osmehnula i pauzu za ručak pravimo u jednom restorančiću koji je na samoj obali reke. Sa terase restorana pruža se divan pogled na most Ponte Pietra i drugu obalu reke na kojoj je stari rimski teatar iz prvog veka. Teatar je jedan od najznačajnijih arheoloških spomenika u gradu, sastavni je deo arheološkog muzeja, a tokom letnjih meseci se koristi kao pozorišna scena.

Predah u restoranu na obali reke

Okrepljeni i odmorni, posle ručka prelazimo preko mosta Ponte Pietra, vraćamo se na desnu stranu obale, šetamo uz reku i uskoro stižemo do parkinga na kome smo ostavili auto.

Kolima odlazimo do tvrđave San Pietro sa koje puca pogled na Veronu i reku koja krivuda oko starog dela grada. Ovde završavamo današnje razgledanje Verone.

Pogled na čarobni vrt sa vidikovca tvrđave San Pietro

Panorama Verone sa tvrđave San Pietro

U Veroni smo proveli više od 4 sata, uglavnom smo šetali i više nisam bila raspoložena za avanture u kojima se od mene očekuje da mnogo hodam. Imajući to u vidu, složili smo se da bi bilo idealno da se odvezemo do jezera Garda koje je udaljeno od Verone nešto manje od 50 km. Ulazimo u mesto Peschiera del Garda u kome je neverovatna gužva – ne zna se da li ima više automobila ili turista. Iako je već prošlo 6 sati popodne i nije više toliko vrelo, druga obala jezera jedva se nazire od velike vlage koja se nadvila nad celu ovu oblast. Vozimo se pored obale i uskoro pronalazimo slobodno parking mesto pokraj same obale. Idealno mesto za uživanje u pogledu na jezero. Sedeli smo neko vreme na klupi, opušteni, gledali ljude koji na razne načine koriste blagodeti ovog jezera – od šetnje do raznih sportova na vodi.

Jezero Garda (Lago di Garda)

Dobro, videli smo Veronu, videli smo jezero Garda, ostalo je još da večeramo i da se pripremimo za sutrašnji nastavak puta. Pre nego što se vratimo u naš stančić u Urbani, svraćamo u Montanjanu na večeru. Montanjana je malo mesto, jedva broji oko 10.000 stanovnika, ali je čuvena po srednjovekovnim zidinama za koje kažu da su najbolje očuvane u celoj Evropi, ali i po pršuti koja se proizvodi u ovom kraju. Dakle, idealno mesto za večeru!

Montanjana (Montagnana)

2016 – 17. avgust, Od Beograda do Verone

Ove godine napravili smo vrlo ambiciozan plan. Umesto avionom, odlučili smo da do Španije i natrag idemo našim kolima. Od Beograda do Barselone (i natrag) put je dug oko 4000 km, a mi planiramo da tokom celog odmora dane provedemo u obilascima raznih manje ili više udaljenih zanimljivosti i znamenitosti.

Trasa puta bez izleta i obilazaka po Kataloniji i Aragonu

Prva etapa, od Beograda do Verone prošla je relativno brzo, iako nas je dobar deo puta kroz Hrvatsku pratila jaka kiša. Kada smo ušli u Sloveniju, konačno smo pobegli od kiše, ali vreme je i dalje bilo oblačno mada sasvim dobro za vožnju. 

Negde u zelenoj Sloveniji

Oko 5 popodne, stigli smo do našeg prvog konačišta udaljenog oko sat vremena vožnje od Verone. Prve dve noći ovog putovanja prespavaćemo u simpatičnoj garsonjerici u predgrađu Urbana, na par kilometara od mesta Montanjana.

Od Beograda do Urbane smo putovali 10 sati i čim smo izvadili stvari iz auta, otišli smo da se odmorimo, a potom smo otišli na večeru u Montanjanu. Naredni dan je bio rezervisan za obilazak čuvene Verone i zato smo se posle večere vratili u Urbanu, da se dobro naspavamo i budemo odmorni i orni za avanturu koja nas sutradan čeka.

2015 - 4. septembar, Iz Madrida natrag u Beograd

Ovog puta, odlazak iz Španije mi je pao teže nego ikad pre.

Neverovatni, lepi i uzbudljivi dani provedeni u Madridu, na samom početku putovanja, skoro da su zapali u neku izmaglicu zaborava. 

Posle Madrida, „desile“ su se Kordoba, Granada, Kadis, Tarifa, dragulji Andaluzije i, po mom uverenju, čitave Evrope.

Nakon ovog putovanja, mogli smo da podvučemo crtu i konstatujemo da je ostalo vrlo malo oblasti u Španiji u koje nismo makar zavirili, a opet, u svakom gradu, u svakoj provinciji, ima toliko uzbudljivog i novog, da nam se čini da jedan život nije dovoljan za sve ono što želimo da posetimo i upoznamo.

Andaluzija je, za mene, postala deo sveta za kojim čeznem svakodnevno. Čeznem i nadam se da ću se uskoro ponovo naći pod božanstvenim nebom Andaluzije!

Približna trasa ovogodišnjeg putovanja